Književne novine

REPUBLIKA

JSRASTIAII godišnjicu izlaženja zagrebačica »Republikas obeležila je koađicim mvodnikom, ističući da za to vreme »nije ni jednog časa izneMera osnovnu zamisao onih Koji Bu je pokrenuli. Povodom tog ne ibemačajnog jubileja svoje mwtihove pridaže petnaest hrvatskih pesnika, O ovome jnače oskudnom (okftobarskom) broju pažnju privlači kraći esej Branislava Zeljkovića »Poezija, besklasmo društvo i pragmatizam«, iz kojeg donosimo nekoliko fragmenaita. »Hvaljenje svagđanjih uspjeha i Kritika prakticističkih mana” može biti predmetom literame publicistike, ali nikad predmetom poezije. Tu vrlo korisnu vrst praktične načelnosti poezija nadrasta principijelnošću druge, teoretske vrste, ena više ne kumuje životu, kao jedan od članova njegova svagdanjeg organiziranja nego istupa kao san, ideal,

. rastvoreni ·'horizont u ime vječnog prisustva i maksimalnih ciljeva ljuđskog bića, ali ne apstraktno, nego baš tražeći vezu sa stvarnošću, pokazujući, kako je konkretno ostvariv put iz njene »himere« u mnoge nepotrebno ružne oblike ukočene druBtvene proze. Ne svojom odđorom, formom u koju se dade lUukalupiti 1 ekonomsko bićc društva nego svoOjim vlastitim bićem a toj formi, harmonijskom aviješću ili skladnim »ošuščenjjem« o svijetu, kao materija finija i delikamija od mehaničke, ona drhtavim zvucima ovih osjeta i savjesti poziva društvo da u' svoj tok, navike, zakone, unese što više toplih, lakih, lijepih odnosa, mjesto Što se tako čosto sudara s onom vlastitom krutošću svoga kretanja, koja je samo izraz njegove estetske neproavijećenosti ili nedostatne nazočnosti ljepote u — njegovim institucijama. Jer bićc poezije i biće besklasnog društva poklapaju se i ispunjavaju bez ostatka«.

»Povijest ıma svoje čudne nužde, ali praksa i svijest besklasnog društva prisutne su u njoj i đanas i od jshkona, a tko nestrpljivije ođ OrfelJa čeka pacifizam sazrelog čovječanBWBtva i tko ga štedrije ođa nj sije u prostor već stoljećima — gdje god to može? Po SŠvome biću poezija je — uništenje vlasničkog instinkta; po svojoj neposrednosti. svojoj boemi; po čuvstvu iskonske praharmonije u tvari, čijim svijettom ona razblještava sve uspjehe ili pak razgoni sve poraze i tminu čovjekova još uvijek nesređena i zavađena građenja svijeta — kao protuvjes, ravnoteža, iskupljenjc«. (B.)

LE FIGARO ~. LITTERATRE

»U poslednje vreme pojavilo se više dobrih zbirki pesama nego dobrih romana« — kaže Andre Ruso u pretposlednjem broju:

»Između poslednjih zbirki, među ko-

jima su se naročito istakle »Hronika« od Sen-Džon Persa, koja je najviše uticala da njen pisac dobije Nobelovu nagradu, i zbirka »Pesnik« od Aragona, ističu se i dve zbirke umrlih pesnika. Prvi pesnik, Elijar, umro je ima nekoliko godina, drugi, •Sipervjel, tek pre nekoliko meseci. ı Prva zbirka pesama je Pola Eljara, objavljona u dve sveske (pomata ranije samo u jednoj skupol ediciji sa malo primeraka) »Teška šelja za ftrajanjem« .. i »Raskalašni šivot«. Povođom ovih zbirki, do sada nepoznatih šimnoj javnosli, Ruso kaže da je Elija' »jedđdan od najvećih pe-, snika našeg vremena i nesumnjivo jeđan od najvećih francuske književnosti. Kao što je za Aragona glavna inspiratorka njegova žena Mlza, tako jie i za Elijara Nis. Nis je ovde glavna junakinja, i ona njje samo mnogo voljena žena, već i;ona koja osvetljava živo ognjište ljubavne poezije.

Takve žene nisu retke u istoriji poezije, od kojih su mnoge ostaie slavne za sva vremena. Ali, mislim, da ih Nis prevazilazi, pružajući nam samu inkarnaciju ljubavi. Za MElijata ona je sam Život.

Poezija je bezbroj puta raspravljala pitanje ljubavi i smrti, i to je čak jedno od njenih opštih mesta. Ali kod Klijara ljubav prema Nis je

kao neko sunce koje spasava život. svetlošću

To nebesko telo svoiom

gdje,

„ozarava opštu ljubav, prema «Mojoj

|je srce Muijara bilo otbvorepo, Lju-

| bav je kod,Mkjara bila glavna Yva-

tra njegovog bića. Život erca bio je prdrodi.

u samoj njegovoj Otuđa mjegove pesme o ljubavi” ŠONAJU neupoređivo snažam akcemit,

Kod Sipervjela, kome su ovih dana objavljene dzabrane pesme, glavna tema njie ljubav, već nespokodstvo i neiznesnost. I kađ je ljudska duša u tom memiru, onđa je to suptilna stvarnost koju čovekov san postiže na krajnjem dometu života,

Njegovo delo danas nam se. prikazuje kao prilaz ka svetu'zvezđa, ali izrečeno sa mekom intimmom ljupkošću. I Sipervjel je više puta uneo u svoje pesme velike 6imbolične leg > iz mitologije, ali uvek na svoj način, koji je pre svega, skromnost i ljupkost. Velike teme uvek su u suštini njegovih dela: on je pesnik kosmogonije. Samo, uvek umerenih pokreta i sitnih koraka, i veoma diskretam i kao plašljiv. Žan Kokto dao je o Sipervjelu ovu definiciju: »Sra= mežljivi seljak neba« Drugi komentator rekao je za njegova kosmička vrata sledeće: »Poetsko delo Sipervjela je pokušaj da se obore granice koje odeljuju bića i poziv da se učestvuje u opštoj naklonosti. Njegove poeme su niz pokreta ka ta-

jamstvenom polju života od strane čoveka, koji je oličenje skromnosti i usrdnosti. Sipervjelova nostalgija Upuć6ivala je svoje melanholično obožavanje ka drugom svetu. Ali i taj dvugi 6vet nije zamišljen apstraktno, kakav bi neki drugi duh hladno idealistički i racionalno zamislio. Sipervjelova nežnost ide ka drugom svetu, koji izbija ispod ovog sa kojim imamo vezu. U tome se može nazreti i neka vrsta panteizma. A na taj način viđimo i zašto je bpesnik đobro umeo da govori o velikim svedocima. prirođe: drveću, Životinjama, zvezđama u noći«. N. ”.

The London magazin

Po rečima Pilipa Todija u esečju »ŽZ. P. Sartr kao literarni Kritičar«, objavljenom u novembarskom broju, kritičarski opus Sartrov može se 'konvencionalno pođeliti u dve različite grupe: prvu, koju sačinjavaju njegovi eseji o Kamiju, Dos Pasosu, Tolkmeru i Perenu — bez pokušaja da dokaže specijalno filozofsko gledište, i drugu koja uključuje njegove eseje o Bodleru, Morijaku i Žanu Zeneu — sa rečenim pokušajem, kao i njegov teorijski esej »Sta je literatura«; Filip Todi smatra da su Sartrovi eseji o Bodlemu i, Morijaku potpuno zapostavljanje svih uobičajenih obrazaca literarnog prosuđivanja. Sartra ne interesuje priroda ili kvalitet estetskog uživanja koje umetničko delo može dđa pruži, već isključivo' moralni efekat koji ono čini na čitaca; ako ga, kao Bodlerova poezija, ohrabruje da pobegne u mistiku ili u svet estetskog, ili, ako, kao Morijakova dela, predstavlja univerzum u kome čoveka 1 ženu kao lutke pomoću vidljivih konaca pokreću Uzvišeno i Predodđieđenost — tada nikakav vid semzibilmog prikazivanja,

metafizička kompleksnost ili perfek- ·

cija forme ne mogu da čine vređnost. 'Kruto primenjivanje sopstvene Dp0oelike i političkih obrazaca, tvrđi Todi, nesumnjivo je odvelo Sartra do potpunog nerazumevanja snage i originalnosti Bodlerovog dela. U protivnom om ne bi mogao zastupati tezu da je »Cveće zla« proizvod kompenzacione aktivnosti kojom je BodJer izbegavao svoi stvarni zadatak »da slobođno kreira sopstveno dobro i zlo. đa je svesnim odbijanjem 0ostvarivanja sopstvene slobodne ličnosti i verovanjem da je od rođcnja osuđen na nesreću — pogrešno shvatio istinsku prirođu i funkciju literature. Da se nije tako dogodilo Bodler bi se obratio novoj publici, proletarijatu, »postao bi trećorazredni pamfletist umesto prvorazrednog lirskog pesnika... ali Sartr ne ostavlja utisak uverenja da bi to za literaturu bila tragična promena,

B..A.: P.

NI

Olcbobarski broj časopisa, posvećem omladini, donosi diskusiju ,održamu u njegovoj ređakciji pod naslovom »Mladi čovek sredine XX. veka u životu i literatumi«, u kojoj su učestvovali najistaknutiji javni radnici Sovjetskog Saveza. Opšte ·je mesto u diskusiji da je i životna i literanra problematika rezomanca društvene, koju mlađi čovek mora da prihvati kao svoju da bi bio pozitivan. Razume se da i društvo mora da bude na pozitivnim principima stvoremo, Inače, neminovno se rađa »razbijeno pokolenje«, »pokolenje bez otaca«, Xmemo polcolenje«, »izgubljeno pokolenje«, »pokolemje bez lica« sa zajedničkim problemima: šta raditi i kakav „biti, kako živeti, s kim se družiti, šta tražiti, kako se odrediti prema tekućim događajima u svetu. Mladi ljudi ovih »pokolenja« su nihilisti koji odriču sve od politike, buržoaskog života i zdravog razuma

do bilo koje vrednosti civilizacije, koja njima izgleda kao lanac zločina i kazni. Oni takođe proklinju intelekž, razum, bacajući se u moralnu anarhiju i iracionalizam, karakterističnu formu mišljenja za buržoaski XX ·–vek.

'\U engleskoj literaturi, gde je razumski XVIITLY:. vek prekinuo hamleovsku tradiciju, koju je Bajron oživeo, u XX veku svakih deset godina javlja se novo pokolenje »ozlojeđemih«, »gnevnih«, »izgubljenih«. Jedni su, kao Haksli, zaneti intelektualnom ekvilibristikom i reakcionarnim utopizmom, drugi su se, kao Odn, Spender, Sesil Dej Iuis odvojili od demokratskog fronta.

Govoreći o francusko] đliteraturi, Velikovski je rekao da se još u egzistencijalizmu junaci kolebaju između otpora nečovečnoj realnosti i odricanju od svakog čojstva i junaštva. Oni su bili slomljeni izgnannici u beskrajnoj stihiji zla, a suma njihovih ubeđenja bila je uverenost u uzaludmost svakog delanja (Sartr: »Mučnina«, Kami: »Pad«). »Upravo užas i Životnu izgubljenost, neposredno nasleđe od egzistencijalizma, izbacila je u prvi plan buržoasku llteraturu šeste decenije našeg veka na čelu s njenim modernim prorocima „»avangardistima« Beketom i Joneskom, koji GRRR da je čovek ništavilo«.

Pođ uticajem evih negativnih pojava, u Poljskoj i danas, tvrđi Bernštajn, niz mlađih pisaca bludi po pesničkim bespućima, zanoseći se Džojsom i košmarima Kafke.

U krajnjoj liniji, za takva đuhovna skretanja krivo je društvo ovih zemalja, što se dokazuje „apsolutnom nemogućnošću ovakvih pojava u 5SOV-

jetskoj, bugarskoj, kimeskoj ili albanskoj literaturi i stvarnosti. S. B.

CRITIQUE

U poslednjem dvobroju za avgustseptembar Žan Tibodo govoreći o »Pozorištu romensijera« „prikazuje dela Roberta Penžea i S. Behkota.

Prvi komad Roberta, Penžea »Pismo mrivom« dramatizacija je njegovog poslednjeg romana »Sinovac«, i taj prelaz iz romana na scenu, kod jednog značajnog romansijera, otkriva potrebu koja je od velikog značaja. Izgleda da je Penže došao do one prekretnice, od kada se mora da daje sve jači izraz svojim mislima, istovremeno kad je došao i do SVOB gavršnog romansijerskog izraza. Kod Tenžea to označava i jednu Kkontradikciju između sve ocrjeg realizma (čiji najjači izraz, je upravo 'taj voman »Sinovac« i jedno barokno iskušenje jezika (sjajmo izražemo u »Graalu gusaru«). Protivurečnost, Kkojoj sam oblik romana nije dovoljan ~

LOJZE SPACAL: GRAD U OGLEDALU

stalom. Bin, Pismo koje, pre nego

se v»adresira+ — advesa je nepoznata pošitjaoca — uzima o blik jedne hronike građa gdđe mtanuje otac, i Eđe je sin nekada živeo. Pismo se zapliće, počinje ispočetka, protivumeči sebi, završava (privremeno) ovim: »Izvam onoga Šbo Je OV de napisano, sve ostalo je smrt«. Roman je počeo ovim rečima: »Obućareva kćer je umrla. Pogreb je

||

bio u prošli četvrtak. Bila je porodica i nekoliko osoba. Gospođa Šenze, majka, bila je pod crnim velom, od nje se ništa nije videlo, i đobro je što je bilo tako«.

»Sinovac« je roman u dva. dela,

kao i komad »Pismo mrtvom« što je” u dva čina i imao samo dva lica, U

jednom baru u društvu barmana, koji u drugom činu postaje poštar u pošti, u

prvom činu g. Lever je u

koju dolazi g. Lever. Bolje nego simboli u romanu, u komadu su prave ličnosti, jer su glumci ipak živi ljuđi. Na prvi pogled drama počiva na stidljivom wusretu dva čoveka. Ali ubrzo to je samo osnova za mentalno pretpostavljanje novih sukoba. Tu su i svi stilovi dijaloga: na> turalistički dijalog, podsvesni dijalog, sakriveni monolog, dramska napregnutost, uvlačenje epizodnih ličnosti koje igraju scenu iz »Bludnog sina« itd. Zamimljivo je podvući da reči i rečnice u romanu izgleđaju suve i beživome i nestvarne, dok u komadu te iste dobijaju i u ŽivoOsti i reljefnosti.. Izvođenje PenžeoVOE komada iskoristilo je sredstva, koja su već oprobana kod Joneska, Ađamova, Beketa.

Mora se napomemuti da je Beket mnogo ranije prešao sa romana na dramu. Ali između njih ima razlike: dok je kođ Beketa bilo u pitanju očigledno traženje novih oslonaca, kod Penžea bio je problem sređivanja sve više rastuće kompleksnosti. Otuđa, sva snaga Penžeovog teksta bila je već i u romanu, dok kod Beketa scenska stvarnost dolazi kao

suprotnost.

Pre deset gođina JoneskovVoO Dpozorište, taj novi i izmenadni molijerovski dah, ispunio nas je radošću. Ali laka veza dramaturga sa pozorištem uskoro se svela na obeshrabrujuću mirnoću. Adamov je, za svoj račun, postao gospodar jednog oblika u kome su emocija njegovog dijaloga 1 imaginacija stvorili osetljivi „zakon, uslov da sve što se iznese na scenu moguće je.

Danas, kađ svi ti novi oblici koji su počeli zajedno nastavljaju svaki za sebe, treba li đa očekujemo jedno novo pozorište od „romansijera, obnovu pozorišta od dramskih pisaca? Kađ je Klod Marten, sa egzemplarnom „sigurnnošću, doneo svoj »Skver« na scenu, govorilo se o njegovoj oprečnosti. Uđario je na pozorište na jedan oskrvnjujući i TrTevolucionarni načim. I pustolovina je počela: »Moderato Cantabile«, »Hirošima moja ljubav«, »Vijadukti na Seni i Oazi« itd.

i N. T.

ne Književnosti.

MATIIIB OPIRE

Novembarska sveska »Letopisa Ma-_ i

tice svpske« ma uvodnom mestu do. nos! đosad neobjavljeni rukopis Isiđore Sekulić »Odlomci o MNjegošu«, nađen u njenoj posmrtnoj ostavštini.

Ti tekstovi, kažu priređivači u nepotpisanoj fusnoti, »ne predstavljaju

drugi deo »Njegošu knjiga duboke

odanosti«, već izbor iz jednog rukopisa koji su redaktori, prisutni prilikom popisivanja posmrine zZaoštavštine u stanu Isiđore Sekulić (Živorad Stojković i Miodrag Pavlović), našli zatburen, i očito zaboravljen, u hrpi starih novina i časopisa, Tekstovi ovog rukopisa su pripremne beleške za rad na monografiji o Njegošu, od koje Je autorka objavila samo prvu Knjigu.«

Ponovni, posmyrini susret sa Isidorom Sekulić, krije u sebi onu istu draž koju su čitaori doživljavali čitajući, za njemoga života, nove, nepoznate i neočekivame tekstove ove velike književnice. U trenutku omame, čoveka zavede misao da je njen

duh još uvek živ i prisutan, i uteha dođe kađa se shvati njena reč i kađa se životnost te reči doživi kao jedno neporemećeno, stalno prisustvo Isidore Sekulić u tkivu naše savremeFragmemat o MBalkanu, ovlaš uzet iz »Odlomaka o Njegošu, najbolje svedoči o živosti i aktuemosti Kritičkog duha Isidore Sekulić. O |

„Balkan je borba starosti i mladosti. Tle je isparano, ranjavo, do kostura izmršavelo i osušeno. Umorno je! Pisac ovih ređaka ima od putovanja po zemljama dva preimućstva, nepokolebiva i sigurna utiska. Jedno je: sirotinja, po svima državama i gradovima, pojasevima i podnebljima. Drugo je balkansko umorno title. Jedan i drugi utisak je tačan, posvedočava ga istorija i geografija, Problem siromaštva i simotinje još nije ni pravilno razdeljen, a kamo li određen i obrađen. Balkan ima, od stvorenja zemlje, kroz vekove, kao led, voda i kopno, arhitekturu druma i Tana ...

Balkan je jedno veliko groblje raznih gospođarenja i civilizacija.«

(be Newllork Čints Đook 0yevir)|

Povodom nedavnog izdavanja, »Umetnosti pisanja« u Njujorku, Anri Pejr, veliki đeo svoje recenzije, objavljene u jednom od prošlih brojeva, posvećuje autoru ove Knjige, jednom od francuskih »besmrtnika« poznatom pod pseuđonimom — Andre Moroa.

Pejr misli đa Nova kritika (ili ono što je nekad pođ ovim imenom počelo da se piše) nije imala mnogo efekta kođ Francuza, a najmanje kod gemeracije kojoj pripada Andre Moroa. Posle Ipolita Tena Francuzi su pokazivali bojažljivost \ prema struktualnom „(yšinženjerskom«) približavanju ka lepoti. Oni više vole kritičara »koji ima zasluge jednog kušača vina ill. amatera u ljubavi i životu« a Andre Moroa je upravo takav — ne naročito đubok, ali zato ne postoji opasnost da neće biti shvaćen. Njegov istinski cilj je da pouči; sa savršemom gipkošću on zastupa druge pisce, veće stvaraoce nego što je on sam, kroz biografiju koja je sve samo ne dehumanizacija njihove literature. On osvetljava stalnu vezu između čovekovog života i njegovog stvaralaštva, tako da se čitalac oseća mmogo bližim velikim Mnjiževnicima o kojima Moroa piše, njihov tekst ga privlači, a to je najveća usluga koju kritičar piscu može da učini. Čitaoca ohrabruje strpljiv Rkritičar koji nikađ ne nagoveštava da je suptilniji ili mudriji ođ onoga o kome piše. „B. A. P.

| RFAINO,

· FANTASTIČNO, POBTIČNO

Nastavak sa 5. Wtrane

završava izgradnjom sopsbvenog sveta, Sve dok fantastična vizija stvari ne izgradi na razorenome Svoj movi svet, ona nema pravo da se smatra poezijom, poebskom fantastikom, Kad fantastika postane i gradilačka, ona se identifikuje sa poezijom. Bez toga fantastično ostaje u negaciji, a nega cija nije trajno svojsbvo poezije, već samo jedan njen sbupanj, Otula poetska fantastika pokazuje waročiti dualizam.

Subjektivan poetski duh 'je ono što u svojoj #maiginaciji najpre raspolućuje objektivan realan svet na stvarno i nemoguće, pa ga onda u poetskoj sintezi pomiruje i spaja ujedno. Ako on,to razdvajanje i spajanje podjednako iovlodi spoljnim sredstvima, oblikom, on se izjednačuje sa poetskom fantastikom. Ali ako kod te fantastike pratimo samo spoljnu liniju, mi smo u opasnosti da ostanemo na raspolućemosti; tek kad prodremo tu ideju, preći ćemo provaliju. IT ovde postoji wnutarnja aninomija domražena kao suprotnost izmedu ideje i oblika: blik razdvaja, ideja spaja. Na taj način poetska fantashika na plastičan mačin simbo-

liše majciblju fwnkciju koju pesnik

treba da obavlja: razdvaja i spaja, razara i stvara.

U suštini, to je funkcija pesnika kao stvaraoca koju pesnik ispunjava i kad se ne služi fambastikom, Što su bezbrojni stepeni upotrebe fantastike tako su bezbrojni i sknoviti načini »razaranja« koje pesnik može da izvede i mimo fantastike. Deskriptivna osobenost fantastike poetski upotrebljene je u tome šio ona bo nazaranje čini likovno nametljivim. Pesnik koji je izabrao fantastičan oblik, bez obzira na stepen fantastičnosti, unapred je stavio do znanja da je svestan te uloge. On zato zna šta se od mjega očekuje, on ima da »nadoknadi« stvarnosti ono što joj nedostaje, on mora da razori njenu standardnu sliku da bi pokazao koliko je ona mnogostruko sadržajna ispod svoje uobičajene banalne ljušture svakodnevnog pokazivanja. On se supnobstavlja vulgarnom iskustvu koje ništa ne znači, jer je poređano i organizovano “tako jedmosmerno i bezlično da olakša kolektivan biološki opstanak, ono što nam je svima zaljedničko. Stvari i pojmovi tako su od naše svesti i u njoj organizovani da nam omoguće opstanak. Kad bi naša čulna i pojmovna iskustva odjednom isgubila sposobnost tipskog reagovanja, mi bismo bili potpuno izgubljeni u haosu i navali stvari koje bi nas .spopale. Kad se pauku krstašu (Epeira diadema) ubrizga izvesna hemikalija, on izgubi moć doklegod dejstvo hemikalije traje da sa organizatorskom mišlju i arhitektonskom preglednošću izgradi svoju mrežu, koja je istovremeno mreža njegove svesti preko koje se on postavlja prema svetlu, i on je izgubljen u haosu čulmih nadražaja i haotičnih impulsa koje ne može da sredi i onganizuje u adekvatnu sliku svesti. Nesposobnost da isplete mrežu samo je drastičan simptom za izgubljenu oriJentaciju sveshi.

Stvari i pojmovi kako stoje u slici naše svesti, kako ih mi primamo i prema njima se postavljamo, daleko su od toga da mogu da odgovore na neko dublje pitanje o svom sopstvenom smislu ili o smislu naše 'egzistencije. Oni treba da budu oplođeni subjektom da bi progovosrili, istrgmuti iz svakodnevnih oblika i odnosa, da bi bili ponovo stvoreni. Razarajući jednu banalnu predstavu i sliku sveta pesnik se i sam neće rastočiti u košmaru nadražaja i utisaka ako ne izgubi iz vida dublju strukturu same slvarnosti čiji je on arhitekt, Fantastika je opojna tehnika i smedstvo za tu igru metamor{[oze između stvarno sti | poelskog subjekta.

Zoran GLUŠČEVIĆ

O i :: Sastanak uppave Fwmopske zajednjte pisana ·

U Napulju je neđavno održana prva „plenarna sednica Upravnog odbora novoosnovane Zajednice evropskih pisaca, „na kojoj je jugoslovenske književnike pretstavljao član Uprave Tanasije Mlađenović. Pored raspravljanja o inđiviđualnom učlanjavanju čitavog niza značajnih stvaralaca evropske literature, na ovom sastanku su donete i druge važne odluke, među kojima naročito mesto zauzlmaju budžet i pravilnik o unutrašnjem rađu, Budžet Zajednice, prema proračunima Koji se zasnivaju na dosađašnjem iskustvu, izneće za iduću 1961. gođinu 60 miliona lira, Ova svota će se pokriti iz dotacija koje će Zajednici biti dođeljene od strane UNFESKO-a, italijanske vlađe i drugih evropskih vlađa, kao i poje dinih mecena, prijatelja Zajednice. ođ juna meseca, „ustvari od dana otkad Zajeđnica faktički egzistira

pa do danas, samo je italijanska vlada, ne računajući i troškove oko pri-

" prema za stvaranje ove međunarod-

ne organizacije, dala dotaciju u iz“ nosu od deset miliona, SSSR od dva miliona. a Čehoslovačka od milion lira, i to kao prvu pomoć, dok sc ne utvrde njena stalna i trajna materijalna primanja. Na ovom sastanku je takođe podvučeno da je vlada Italije dala čvrsto obećanje da će, za iđuću gođinu, ona sama obezbeđiti polovinu buđućeg buđžeta Zajeđnice. U pogledu daljeg rađa Zajednice, đonesena je odluka „da se u toku sleđeće godine održe dva šira sastanka u Rimu, Atini ili Diselđorfu posvećena tekućim problemima organizacije, a da se, već sada, obave sve potrebne pripreme za idući kongres koji bi trebalo da se održi iđuće jeseni, najverovatnije u Torinu, u okviru proslave italijanskog

Rizorđimenta, Predviđa se đa će na kongresu biti podneta dva referata, i to: »Italijanski Rizorđimento i E• vropa« i »Rađio, televizija, film i literatura«. Bilo je razgovora i o tome da se jeđan od idućih kongresa, ve" rovatno omai u toku 1962. godine, ođrži u Moskvi, Lenjingradu ili Ki jevu, na kojem bi se, poređ ostalog, raspravljalo i o veoma aktuelnoj i akutnoj temi o odnosu pisaca i izdavača. Na kraju je đoneta i ođluka da se, u đuhu Statuta, što hitnije pristupi organizovanju, u svakoj zemlji-članici, nacionalnih Delegacija, da bi se rađ svih članova Zajednice što bolje i koorđinirano odvijao. Clanovima će, u tom smislu, uskoro biti poglato pismo — potvrđa, o pri• jemu, jedna brošura koja sadrži Statut i sažete ciljeve organizacije, 4 potom i legitimacija koja se tek sađa priprema,

KNJIŽEVNE NOVINE

Kao,

da istovremeno

-