Književne novine

DOBA

Što se tiče stilske tehnike, pri mećuje se nedostatak osnovne koncepcije forme, i otuđa Mandičeva poezija nema stilske povezanosti, slivenosti, jedinstveno sti. U Račiću je u obliku stihovane i rimovane pripovetke samoubistvu poznatog „hrvatskog slisšara. Osvetljeni prozori na stuđentskom đomu govore o u čenju studenata u studentskom domu, zatim o silaženju Vuka spomenika, koji u jednoj zaista retko neveštoj i nepoetskoj poen ti čestita studentima svetkovinu.. U Pekarnici se ispoljava rađost zbog hleba koji se peče i koji če obrađovati ljude na njihovim stolovima. Ovakvi muotivi, dosta česti, izazivaju utoliko veće ogorčenje, kađ znamo da ih je ne kritički uvrstio u zbirku jeđan vrlo suptimi pesnik. Pesma Žudni qorak je po fakturi bliska mođemom kompozicionom načelu haotičnog ređanja slika, opažanja, ideja. ali se ni ovde ne prepoznaje Mandićev autentični glas. U beskrajnim, isprepletamim asocijacijama nema tematskog stožera, specifične emotivme ili imaginativne klime, nema topline. Banalaost. je najveći ne prijatelj Svetislava Mandića; da on zna da je savlada, sveđoče mnoge ranije niečove pesme, kao i poneka sađašnja, ali isto tako banalnost njega često potpuno potčini — naveli smo nćke primere Koji ilustruju ovu nesrečnu pobedu.

TIntimistički okviri Mandićčeve poezije su suviše uski.- Želeći da ih prevaziđe, pesni nije još stvorio novu realnost oja bi pri pađala samo njemu. Milosno doba govori o traženju, pojedinačnom, usamljenom nalaženju, ali mnogo više o Mandičevom vlastitom ponavljanju, o prevelikoj

upotrebi zastarelih sređstava kazivanja, o manirizmu koji ga sputava lišavajući ga wjegove

lirske raspevanosti. Pavle ZORIĆ

| Vladimir V. PREDIĆ

ZALOGASUNČA

Goriš tiho ko mir u krošnjama,

u zemlji zaljuljanoj blizinom

sna. Goriš. I san već

podiže te (oblaci kroz borovinu

u luku blagom) daljini,

A niz ulicu tek treba.

Ponoćni stolovi ko lampioni

oblacima se dižu,

poštapaju se građom, i očima

| našim dok u jutro plove.

A nis ulicu tek treba.

Kroz pušćanu cev, do ko zna ii,

kakvih vremenitih vrhova,

reč

Oni koji nisu mogli da napišu izveštaje o jednom životu u koji su i svoje smrti utkali, oni za koje je taj život samo istorija i bruj ličnih uspomena nagnali su Vitu Cvetkovića da napiše ovu hroniku, Valja odmah reći da je on smogao snage da ni jed nom ođ ova tri impemativa ne da nikakv prioritet il jači akcenat.

Događaje i ljuđe on opisuje detaljno i dokumentovano, bez pohvale i pokude, bez pretenzija da istakne njihov značaj i svoju ulogu. Njegova reč je obična reč, očevidca, bez neprikosnovemosti istorijskoga fakta i bez aametljivosti literame „interpretacije. Ako je podatak sam po sebi zna čajan, on ume da zazvuči svom snagom jednoga istorijskog trenutka, aao je situacija sama po sebi lirska, komična ili tragična ona je, prenesena wa hartiju, literarno značajna.

Vita Cvetković nlie ni mogao đa svoje izlaganje svede na, jednu liniju, jedan manir a da ne izneveri svoju inspiraciju. Jer u tom slučaju, ili bi morali da izostanu spiskovi strelianih i odlikovanih, novodđošavših i ranjenih boraca i članova partije, imena heroja i izdajnika, cifre zaplenienih i izgublienih pušaka i bombi, izvodi iz raznih dokumenata partizanskih ili neprijateliskih, ili mwogi funkcionalni opisi prirode. slike raspoloženia boraca i warodđa, one lirske digresiie i maltene romantičarsxe meditacaje, oni portreti koji su, iako je reč o živim ljuđima čije nam je i srednie slovo poznato,

vrlo blizu jednoj literamoj transkripciji „stvarnosti. Tli bi morala da preovladđa „ratnička

terminologija i faktografski jezik brojki i činiemica, ili reporterska patetičnost i oratorska elokveninost. Podvizi i prestupi pojedinaca bili bi u tom slučaiu samo bezimeni simboli, koji bi tražili obiašnienje. „opravdamje. motivaciiu da bi delovali ubedlijvo. Ispumjenje ovih zahteva bila bi velika nepravda prema njima; weispunjenje još veća.

Materija bi u svakom slučaju bila degradirana. Vita Cvetković je, prema tome, odabrao najcelishodniji „postupak, Varirajući između hronike i ispovesti, isto rije i literature, između odmerenog i svečanog, anegdotičnog i sarkstičnog stila.

Takav postupak mu je omogućio da uz geografske podatke iznese ekonomsku i političku situaciju okoline Svilajnca i Smederevske Palanke od početka našega veka, da pored istorijata radničke klase i prvih partijskih organizacija otkrije mentalitet o vih agrarnih 'krajeva. Da neposredno, hronografski beležeći d

VITA CVETKOVIĆ

'gađaje i razgovore, osvetli korupciju, šovinizam, podmitljivost, nedđoslednosti, wnemoralnost i druge negativnosti jedne labave državne aorgamizacije koje su pretile da uguše sve što je zdravo i pozitivno. Logika stvari, međutim, koju je on uspeo đa u svojoj hronici sačuva, podseća na logiku kompozicije umetničog dela. Situacija, onakva kakvu je hroničar viđeo, po dijalektičkoj nužnosti završava se de-

a

NOG VETRA

Vidik

se Širi. Polje blista,

mirisom lakim zemlje zlatne.

Zar u ponor zaspalih i taj oblak što diše ko livada, sad već smiren

. na dlanu našem? Taj nepriznati, - prognani cvet građa, ugašeni 5jaJj

pred kapijama budnih.

IV

Da, otvorite đomove vi

_ koji u neprekidnoj budnoj jasnoći pamćenja ne priznajete duboki zvuk ponora,

ni tajanstvene snage samotnika, ni njihovu turobnu moć izgnanika na, briđu noći da nalaze nepoznato sutra;

blagoslovenu plodnost tišina; očima nevinosti

poslednju svetlost zvezda.

i tornjeva i svetionika — ruke

nesalomljive u nebu.

Otvorite!

Opomena, i zvuk neponovljivi

straha prastarog preko našeg čela, stižu.

Iž

Mesec će biti mrtav.

Jauču već olupine noći,

Otvorite!

O mnogo nas je, Sa rukama u nebu.

I zvezdom u kosi Sa mirisom daljine

što na večnost seća,

Mi zaspali kraj ognjišta,

u dolini, u senci šuma, po mahovini. I tu, kraj nogu budnih vaših,

u neuhvatljivoj blizini. Smireni

.i plavi od vetra i neba . detinjstvom kad nam u san silaze, ili prete da govor i oči zaslepe ozvezdđanim krilom svojim.

A niz ulicu fek treba.

Pa hodajmo onda, zaspali po svetu, mi neumorni lovci :

za nebom fim i granom

mirisne šumske divljine.

III

Ulice tišinom se ukrštaju, Raskrsnice bezglasno i crvenu otkucavaju svetlost.

U ponoru neke sobe, nekog neba, a možda i zvezde, smeh puca ko led. I vetar. I svetlost. aaa PON 'I svetlost od nekud što podiže čestice prašine — oblak jedva da dalekim smislom nekim treperi | kraj nogu naših.

Čujete li vatru kako dogoreva, i krilo naše ozvezdano pradrevnom setom, gemljom raskošnom i hlebom?

Tu smo, na vratima. ·

Tu, izgubljeni, nasmejani.

Tihi, ukleti gospodari cveta mirisne šumske đivljine

što pada vam u san ko zvezda.

Otvorite!

Zemlja ova, zgnječena pločnikom,

čelo će vam podmetnuti dirljivo toplo. Staćemo u hođu svom.

T nećemo više stajati pred domom vašim jednom kad otvorite.

Modro oko daljina polako će vas upijati. Travu ćete osetiti,

to uzglavlje bez suza, meko.

Sve vatre što razdiru vas, ko plave kiše, vratiće se u nebo, i

VV.

Stoletnom đobrotom okovan \ umiraće brest da besmrinom snu čoveka pruža zalogu sunčanog vetra. Buđim se. Bleđilo predjutamjeg neba. i Misao moja od sna još treperi, Grana mirisne šumske đivljine diše u dolini.

· (Beograd, 1960.)

___________________ ____—11 · _———

4;

baklom u kome propadaju svi njeni zakoni i norme. Oslobođen normi i zakona, čovek se pokazuje u svoj svojoj nagoti, u svom sjaju i bedi svojoj. Kako je Oovde reč o jednoj društvenoj situaciji Cvetkovićeva hromika se zadržala samo na karakterizaciji pojedinih političkih, iđeoloških i drugih grupacija. On je, čini se, prošao po površini te situacije ne koristeći se onim što ona pruža za slikanje indiviđualnih i intimnih pojava, za BM jedne impresivnije i dublje slike ovoga vremena. Da je neizvesnost, slučaj, fatum i druge kom ponente rata, stravične lokalne situacije i maksimalno napeto „stanje u čitavom svetu, jače pod crtao, stvorio bi sebi mogućnost da više istakne heroizam šačice ljudi koji su „u prvo vreme samo zvučni naziv i mali obim posla” imali, živu . slobodarsku tradiciju, onu koheziju patriotizma, onu snagu mladosti i njemu tragediju. To, međutim, ne znači da on nema uspelih pokušaja u tom smislu. Poglavlje „Napad na Bagrđan i Žabare” i mnoga

MILosNO O CEVIDAC PRICA (Vita Cvetković: » Izveštaj piše ko preživi«, »Nolit«, Beograd, 1960.)

mesta nekih drugih, vrlo suge-

stivno govore kako se u toj Situaciji tope međe inđividualističkog mentaliteta i karađorđevska tradicija i legenda postaje zajedničko raspoloženje, živa stvar nost, Ljudi postaju ćelije jedne veće Žive organizacije, njihove mlađosti, težnje, snage postaju jedna hipertrofija ljudskih kvaliteta, jedna organska celina, sposobna da živi, „ne samo da pobeđuje Nemce i ruši pruge več i samu smrt i pomisao na nju”, kako kaže autor. Da bi taj' proces opisali mnogi su se &lužili roman

sijerskom tehnikom, Vita Cvet-

ković je to uspeo hroničarskim beleženj On je čak i dalje otišao. Dao je tim promemama Rarakter opštih životnih principa, suštine života: „Niko ne zna šta ga očekuje i ta neizvesnost je gora od same smrti. Šta, naprimer, ako voz uopšte ne maiđe? Onda se wišta nije učinilo a glavno je nešto učiniti.” Na taj je način dao jednu dosad neosvetljenu komponentu partizan=ske akcije. Stanojilo BOGDANOVIĆ

}___KOVNA UMETNOST 4 TAPISERIJE OLIVERE

Vekovima stara, „plemenita tehnika tapiserija, teko „grubo zapostavljena u XIX. veku, sa modernim vremenima dobija opet svoje mesto i vrednost samostalnme umetničke tvorevine, Ona postaje pratilac modeme arhitekture i stiče preimućstvo u dekorisanju enterijera jer donosi osveženje i toplinu savremenom ambijentu, Sa mođernim umetničkim formama izmenila je ili proširila na izvestam mačin i tapiserija „svoju tradicionalnu tkačku. tehniku, prilagođavajući se izrazu savremenog umetnia. Odavno smo se navikli na modeme fakture slika i pod tim nazivom „obuhvatamo eksperimente sa raznim „materijalima koji su, uz boju, raspoređeni Do dvodimenzionalnoj površini. Slič no je i sa tapiserijom. Njeno tradicionalno ime obuhvata danas i najaoviie oblike ove umetničke grane koja je od naziva tehnike postala obeležje vrste. Da bi se izbegli ovim nastali nesporazumi u obeležavanju dela, nedavno su Se u zemlji tapiserije, u Francuskoj, stručnjaci sa

· glasili da usvoje proširenje OVOE

naziva. Tako tapiserija nije više samo fkana slika nego i svaka umetničza tvorevina rađena tekstilom a pređviđena za đekoraciju zida.

U opštem procvatu umetnosti kod nas, pojedini su se umetnici zainteresovali i za tapiseriju. Sa mmogo uspeha bave se mjome Milan Konjović, Lazar Vujakljija, Milica Zorić i Boško Petrović. Ovih dana na svojoj sedmoj samostalnoj izložbi pokazala je svoje tapiserije i Olivera Galović. To su ustvari tekstimi kolaži rađeni aplikacijom i vezom. U formi, najbolji među njima imaju wešto od lepe jednostavnosti sečenih bojenih hartija sa kolaža poznatih majstora.

Ne samo da nova tehnika nije potisnula umetmikovu imdividualnost nego je u većini ekspona> ta aovim sredstvima „samo još jače istakla ono što je najbitnije za sligarsku fizionomiju Olivere Galović. Prvenstveno Kolorist 1 to od onih fovističkog temperamenta, ona je u svojim tekstilnim kolažima donela pregršt intezivnih boja jedne žarke palete čiji je jednostavan sklop odraz specifičnog optimizma i neposrednosti. Ukoliko je komozicija slobodnija, utoliko je taj utisak

·vedre opijenosti bojom izrazitiji.

Kad god je umetni« svoju kon cepciju uspeo da prilagodi svojim sredstvima izražavanja: boji i liniji, odnosno ovde, delovima bojene tkanine i Vezu — OStvaren je likovni objekat samostalne vrednosti. Takve su tapiserije „Sunce”, „Šuma”, „Cveće” koje nose kvalitete zaista dobrih kolorističkih kompozicija, Kađa su tapiserije Olivere Galović dekorativno-primenjene (kao „Akvarijum”, „Petao”) one tada pokazuju izvesnu duhovitost u rešavanju oblika ali je odgovarajuća stilizacija izostala. Samo poneadđ slikar nadvlada tapisera u negativnom smislu, pa vez ·podražava potez četke, a kompozicija predstavlja „gotovo doslovni prenos već ranije ostva rene slike („Srbija”, „Beograd”) tada se Kreativni momenat Dpotiskuje, rađ gubi kvalitete umetničke tvorevine i ostaje na nivou zamatskog poduhvata. Možda je ova nejednakost opravđana novinom pokušaja. Međutim, rezultat se vrednuje po majvišem dometu, a „Sunce”, „Cveće”, „Šu ma” donose svu radost umetniRkovog stvaranja. U njima je prisutno i nešto od osnovnih akorda našeg seoskog folklora, često su to tkanine razložene ma svoje elementarne boje — otuda im svežina i izvornost .

Dr Katarina AMBROZIĆ

· Pasmor i Paoloci

Dva eminentna englesada umet nika, Pasmor i Paoloci, oba iz.logača na XXW%X. venecijamskom Bienalu izložili su na Kalemegdanu svoje like, konstrukcije, skulpture i crteže.

Pasmorovih (Victor Pasmore, rođen 1908) 26 eksponata predstavljaju u izvesnom smislu VTIstu retrospektive kojom se akcentuje etapa umetnikovog razvoja. Ođ figurativnih komipozicija koncipiranih u duhu nabista, preko dinamičnog rešavanja bpovršine, do sadašnjih deorativno linearnih kompozicija, oseća se osnovni motiv slikarevih likovnih preokupacija — prostor. Da bi njega obubhvatio svojim rešenjima, Pasmor je do trajnosti uprostio slikarska sredstva, ali slike, dodavši joj i treću dimenziju, Njegove su likovne tvorTeje obogatio trađicionalnu obrađu vine jednobojne površine na kojima se u horizontalnim ili ver-

lja značajan

tikalnim smerovima razvija fTitam uzdignutih ·bojenih linija. TIzvore ovim ompozicajama svakako treba tražiti u Moanadrijanovom linearnom sistemu,

U ovim svojim sadašnjim traženjima koje sam naziva „konstrukcijama”, Pasmor je radikalan i odbacuje svaku aluzivnost koja bi njegove kompozicije vezivala za svet figure. Osnovnim bojama svojih pravolinskih rcljefa gradi on apstrakcije u kojima odnosi ritmova primenjeni na velikim zidnim površinama mogu, naročito u službi arhitekture, da doprinesu osećanju Teda i harmonije. Njegovo današnje likovno stvaranje prećetavekspiremenat na putu ka sintezi umetnosti.

Dobitnik nagrađe za squlpturu na ovogodišniem venecijanskom Bienalu, Paoloci (Eduardo Paolozzi rođen 1924.), izložio je 27 skulptura i nekoliko crteža. Uz

EDUARDO PAOLOCI: FIGURA MOTORA

GALOVIĆ

nekoliko ranijih radova u poli ranom metalu uglavnom dekorativnog karaktera. većina eksponata predstavlja skulptorov rađ iz poslednje četiri gođine. Po njima je Paoloci jedna snažna umetnička „individualnost koja ima svoju originalnu · „tehnikzu, svoju novu koncepciju o skulpturi, i svoj lični svet ideja i mašte.

Neobičnost njegovog postupka ogleda se već i u samoj fakturi, jako razuđenoj, satkanoj od raznolikih forma mmogobrojnih sitnih objekata ugrađenih u površinu ili otisnutin u. njoj. Ovaj zbir realnih, postojećih. predmeta sklapa zatim celinu daleku od. svakog ·realističkog svatanja. Ovako ukomponovanim u nove celine, umetaiz im daje nov zna čaj i novu ulogu. Po shvatanju da umetnikov dodir može i najbezvredniju stvar da preobrazi, srodne su ove kompozicije Švitersovim (Kurt Scbwitters. 1887 —1948) „Merebau” tvorevinama.

Plod jedne posebne koncepcije, svaka je Paolocijeva skulptura po svojoj složenosti ustvari kompozicija majrazličitijih slučajno nađenih predmeta koji u njoj gube svoje primarno obeležje i funkciju. Pođ umetnikovom rukom postaju oni elementi iednog novog likovaog izraza i žive u novoj celini kao tumači umetnikovih misli o intimnoj, unutrašnjoi fizionomiji modđemog bića. Na ovim skulpturama faktura je Do važnosti primarna i potismula je donekle značaj forme koja zadržva izvesnu aluzivnu srodnost sa figurom čoveka ili životinje, pa deluje kao

halucinanini „okvir za weobičan plastični kolaž uspomena. Pasmorove tvorevine „deluju

naročito smagom imaginacije ko” ja kaleiđoskopu fragmenata bez načajnih predmeta daje pečat izmaštane monumentalne vizije, nekad stravične, nekad duhovito ironične. Pasmorova komlewsna umetnost otkriva nova područja mođerne skulpture, a njegova beogradska izložba ostaje za našu likovnu sredinu jedna od naj značajnijih stranih PO Me

ENJIŽEVNE NOVINE