Književne novine

"TNOSTRANE TEME

ANDRE ŽID

deset godina posle smrli

Na dan 19. februara 1991. pre deset godina, umro je Andre Žid u vreme kad je bio na vrhuncu slave, Nekoliko meseci pranije, povodom izvođenja „Vatikanskih podruma” u Francuskoj komeđiji Pariz mu je priredio volterov swu apoteozu, U isto vreme, jedan referenđum bio ga je označio kao „ najvećeg živog francus kog pisca“. Godine 1947. dobio je Nobelovu nagradu. Za više generacija pisaca, on je bio „najvažniji savremenik”, najviše cenjen, najviše diskutovan, i za sve vreme svog dugog života vršio je ogroman uticaj na mlade pisce, ne samo svojim knjigama, već i svojim prisustvom. Svi mladi ljudi,kojisu verovali da imaju talenta, pisali su mu 1 dolazeći iz provincije u Pariz prvo su njega posećivali. Bez Žida, iako su se mncgi docnije njega odricali, koliko njih ne bi bili ono što su?

Pa šta je ostalo danas, deset godina posle njegove smrti, od dela i uticaja tako slavnog čoveka? Takvo pitanje uputio je pariski časopis „Arts” nekolicini pisaca koji su počeli da objavljuju svoja dela od 1951. godine, i priprađaju generaciji koja je došla posle mjegove smrti. Većina od njih nije nikađa videla Žida, i tako nisu mogli potpasti pod uticaj privlačnosti njegove ličnosti. Oni ga znaju samo iz njegovih dela. Pa šta im je on „dao i da Ji oni njemu duguju nešto?

·s · #* . Anri-Franošsoa, Rej (Henri-

Francois Rey) ima 41 godinu,

Novinar, zatim mpisac dijaloga

za film, u poznijim: godinama

počeo je da se bavi književ-

nošću. Njegova prva knjiga objavljena je 1958. pod naslovom „Španski praznik”.

„Čitao sam sve što je napisao. A naročito i više puta njegov „Dnevni&”. Nikakav uticaj nije izvršio na mene.

Ipak, pridajem mu veliki značaj. Poznavao sam ga malo i lično. Bio je za mene proiotip kulturnog, „Ccivilizovanog” Ččoveka. Čovek XIX veka zalutao u XX vek, nesumnjivo.

Ali, eto, i sami vidite da 8Ovorim o njemu samo kao čoveku, Ništa o delu. Sve što se o iOme može reći jeste to da je da-

nas izgubio mnogo od svoga zma .

čaja, i da ie ono samo kao nei

„srećni slučaj“ u {francuskoj

književnosti, * *

Mišel Bitor (Michel Butor) ima 34 godine. Objavio je svo ju prvu knjigu 1954. On je jedan od vođa škole novog romana. Po svoj prilici da je daleko od Žida.

„Žida sam čitao gotovo celog (ja sam profesor i morao sam da govorim o njemu).

Uticaj? Nikakav. Pa ipak, bio sam i ostajem zadivljen naporom romansijerssxih refleksija koje sačinjavaju celinu „Kovača laž-

nog novca“ i „Dnevnika kovača lažnog novca“. , Njego mesto? Značajno 1

dva razloga:

1) Na planu istorije književnosti, stvarni inspirator „Nouvelle Revue Frangaise”, do svoje smr=ti bio je neka vrsta njenog direktora, i papa svih naših Dpisaca; njegova mišljenja b'la su za mnoge zakon.

2) Ali naročito na planu istorije običaja, sa hrabrošću koja je bila za divljenje, on Je omogućio da se može javno diskutovati izvestan broi tema dotle smatranih za sramne. Ono što je najuzbudljivije u njegovom delu, usredsređuje se oo jednog patetičnog priznanja, veoma teškog za njega, a on je učinio da buđe lako za mnoge druge. Takav jeđan čin, koji premašuje ogromni značaj koji ostali građani pa i on sam primaju književnosti, i koji je moćno doprineo da se njoi oda njeno pravo dostojanstvo, daje njegovoj ličnosti neharušivu veličinu,

Fransoa Bijedu (FrancCols Billetdoux) ima 33 godine. Po znat ie naročito od uspeha sa svojim „Čin-činom” u Džep nom pozorištu, Objavio je svoj prvi roman „Životinja” 1955, Očigledno je da njegov humor ne duguje ništa Židu, „Imam utisas da sam čitao či-

tavog Žida u doba puberteta, kada on može da posluži kao trebnic loših uticaja.

Meni nije nikad ničim naudđio osim svojim „Loše okovanim Prometejem”, koji me je upoznao sa nekom vrlo zanimliivom istinom,

Dok je bio živ. voleo sam ga mnogo 'zbog značaja koji je davao stvarima od ovoga sveta, i ako je je bio štedljiv pedagog. Mrtav, estaje u mojim očima neka vrsta gramatičara moralne

KNJIŽEVNE NOVINE

ANDRE ŽID KAO TRIDESETOGODIŠNJAK misli, koji se može bez opasnosti preporučiti mladeži nestrpljivoj, da nauči iešau umetnost iskrenosti. Ali, ja ne čujem ništa više O njemu, * *

Bertran Poaro-Delpeš (Bert rand Poirot-Delpeche) ima 81 godinu. Njegov prvi roman „Veliki klipan“ domeo mu je nagradu „Interalije” 1958. On govori o Židu sa nežnošću zlelog čoveka kad govori o svojim dečačkim strastima.

„Mislim da sam sve čitao od Andre Žida. Bilo je to u Kanju odmah posle oslobođenja.

· Bilo nas je. mnogo koji smo

govorili o ujaku Eduardu, o Anželi, o Lafkadiju, kao o bliskim rođacima, o Emanue]u zao O na> šem bratu, o cveću Kivervila kao o našem ličnom proleću. 1 bili smo opčinjeni tim grešnim oduševljenjem, smelim obmanama, dvosmislenim stidljivostima, ljupkim „razneženostima velike dece u lakovanim cipelama, zaljubljenim u svoje uzdržavanje. Ta mešavina delikatne životne radosti i starmalih prenemaganja odgovarali su nasim godinama, nasem vaspitanju, u to Vreme ometanih želja.

Ali taj parlem je užasno !Zvetrio. Covek se pita čak kako se mogao smatrati tako zanosnim. Za vreme od deset godina sva ta naduvana oduševijenja ostarila su kao da je prošlo pedeset godina. Ali odricati se Zida bilo bi isto što i odreći se naših osamnaestih godina i njihovih komplikovanih grehova. Pa i kad je njegova „revnost lažna, i njegova umetnička ko-

keterija podseća danas na staru.

kutiju sa krpčićima, one su ipak te koje su mi dale volju da pro tresem činjenice rečima. Iako je u modi biti bogohulan, ja odb'jam da ga 220 OLI,

Žan-Rene „iIgenen „(JeanRenć Huguenin) ima 24 godine. Njegov prvi roman „Divlja abala” nedavno su pohvalili kritičari, On voli kod

Zida ızvesnu privlačnost ko-

ju pokušava da opiše. ira

Citao sam njegov monoton; 1 lepi „UDnevnik”. Citao i mnoge romane, ali nisam pretrpeo Nnikakav njegov uticaj. On pre svega nije romansijer, a što se tiče njegovog ideološ&og uticaja, takav se ne može danas · više sprovoditi indirektno kroz roma ne i razne pokrete koji su vulgarizovali Židovo delo. Da li je Zid, uostalom, ikad i bio „nov“? Meni se čini da njegova privlačnost proističe pre iz one ugodne nežnosti, koju osećamo slušajuči stare poznate pesme: nostalgiju i nespokojno zadovoljstvo, ukus trenutka...

Prust, Klodel, Valeri bwe uve novi, doneće uvek čitaocima uzbuđenje pronalaska nekog novog glasa, nemogućeg da se na njega ugleda, i koji se obraća samo njima. Žid nikad nije bio nešto osobeno. Sa svojim divnim čelom, pobhlepnim očima, ı glavom uvek malo pognutom hnapred kao u ispovednika, on će trajati u nama kao što traju u nama | naši mrtvi: vreme Uuspomene iednoga lica,

_____

_________

Bila je to treća noć kako mu. se poremetio

Uzrok: prehlada, koju je navukao na inspekcionom putovanju po Ssedištima komuna. iva

Prve noći se znojio, presvlačio, opet legao u upareni krevet, instinktivno zašuškavajući, svojom težinom i krajevima jorgana, koleno i rame u kojima je osećao ukočenu zimnicu, što je dovodilo do novog znojenja, sve do jutra. Sledeće večeri nije se pređao pozivu vreline: osetivši prve graške na grudima i čelu, skočio je iz kreveta, svukao se, dugo vetrio sobu i tek potom ponovo legao; zahvaljujući ovoj meri noć je proveo suv ali i sa gorko isušenim grlom, od koga se budio nekoliko puta razjapljenih usta, sa saznanjem da hrče, na bolestan, preteran, nedozvoljen način, pa. je postiđeno mljackao i sklapao oči. Treće večeri, čitajući u krevetu tabake Šapirografisanog izveštaja o stanju vođoprivređe, koji je trebalo da prouči za sutrašnji sastanak privrednog saveta, zadovoljno je osećao mlaku temperaturu svog tela pod jorganom, pa3 čak i ruku iznad njega, kojima, sađa nije smetao slobodni sobni vazduh, i gaseći najzad lampu, ponađao se đobrom spa vanju. :ı Ali se u neko doba opet probudio. Dođuše bez Onog nasilnog trzaja, i bez ikakvog fizičkog uzroka za nelagodnost, za ogorčenost, ili za stid; prosto od sna, činilo mu se u prvom trenutku, od prevelikog intenziteta sna Koji inače, po sadržaju, nije bio ni malo uzbudljiv. Nije se više ni sećao, u trenutku buđenja, toka toga sna, samo je nazirao njegove niti beznačajne i trome kao dug razgovor, što je on, san, i bio: yazgovor između njega i nekog koji je ostao nevidljiv, nedefinisan, ali koji je mogao da bude najpre neki podčinjeni jer mu se obraćao prilično zapovednički. »To mora da bude žena!« rekao mu je u trenutku buđenja ili nekoliko trenutaka prs» toga, i jedino po tom zahtevu, po tonu, neodđobravajućeispravljajućem, kojim je bio rečen, shvatao je naknadno da mu je onaj neko nedefinisan predlagao, privođio, podmetao da, li za službu ili za nešto drugo? — neke ličnosti, valjda muške, ili ženske ali neđovoljno ženstvene, jer se sećao da je izgovarajući ono: »To mora da budđe žena!« vrlo ođređemo pomišljao na šuštanje svilenih čarapa u trenutku ukrštanja ženskih nogu. Utom je već i sedela pred njim, na stolici, neka žena, i sedajući prekrstila noge, pri čemu se čulo lako šuštanje čarapa koje ga je činilo silno zadovoljnim, no koje ga je valiđa i probudilo. Sećao se samo još lika te žene: stare, oronule, koščate, neprijateno živo našminkane i s obojenom riđom kosom, kako, smeškajući se namešteno, prekršta starački istanjene noge u crnim svilenim čarapada. Upravo tu je san prestajao.

Podizao se iz njega, kao iz vođe, polako, postupno, još ne verujući da će se sasvim razbuditi. Jedan ovlašan pogled između kapaka, koji su se mahinalno rastvorili otkri mu đa je još mrak, đakle noć, u najboljem slučaju rano jutro: vreme kađa nije imao običaj da ustaje. No kađa je kapke opet sklopio, vratila se samo slika stare žene sa nameštenim osmehom, a; nikakvo produženje nije sledilo, nije se vraćao i san. Počekao je, pa je onda sasvim, definitivno oslobodio oči poklopaca, rešen da ako treba bude strpljiv. 'U sobi je vladđala ona tama koju izranjaje iz još veće čini polovičnom; kroz prozor, na koji on nikad nije spuštao roletu, iz lenosti, da je ujutru ne bi morao dizati, a i iz ponosa što mu jutarnje svetlo ne smeta da duboko i krepko spava do osam i pola devet sati, — kroz prozor je noćno nebo slalo blede odsjaje koji su izdvajali ugao stola, koničnu u dubini naslona stolice 1 deo sjajne staklene površine ormana za knjige. Tišina je bila potpuna; čulo se samo kucanje sata, zidnog, starinskog časovnika 5 klatnom koji je nedavno bio nabavio da kompletira svoj biđermajer-nameštaj, za kakav su se poslednjih godina svi u građu jagmili. ;

Okrete se i premesti na bok. Ležaj je bio mlak, mek, on sam suv, grla mnogo manje osetljiva nego prošle noći, te pomisli zadovoljno, kao sinoć pri leganju, da prezdravlja. Čudno je bilo samo to što mu se san nije vraćao na oči, što je bio tako budan, pribran, baš kao da, je vreme za ustajanje. Da nije ipak jutro? — pomisli — pa se samo teško razdanjuje: decembar je. Pokušao je da razazna skazaljke na satu koji je sada kuckao njemu preko puta, baš pravo u lice; ali mu se časa činilo da su obe skazaljke sasvim dole, kod šestice i sedmice, čas da je jedna gore, kod dvanaestice. Zato upali noćnu lampu, izdiže glavu i uveri se: četiri i pet. Sasvim čudno otkud je skazaljke nazreo na mestima koja veze sa tim nemaju, najedi se. TI utrmu lampu.

Ali odmah zatim ponovo šŠkljoonu prekiđačem, jer je mrak, potpun i ambisno dubok posle reske svetlosti lampe, bio nepodoban njegovom. trezvenom stanju. Bio je navikao da pojavama gleda ravno u oči.

Otkud dakle ta nesanica, u četiri sata, koji su u njegovoj navici vreme najdubljeg, samozaboravnog sna? Prethodne večeri on je, istina, lampu ugasio za pola, sata ili recimo za sat ranije nego inače, zbog lošeg spavanja prošlih noći; ali je baš sa obzirom na te prošle noći mogao očekivati da će mu organizam tražiti nadoknađu; sem toga, pola sata ili sat nisu četiri i pet sati, koliko mu je stvamo ostajalo do uobičajenog časa ustajanja. Onda ipak san? Snaga erotske bobude u njemu? Međutim, u tom snu nije bilo ničeg erotskog, sem možda rečenice koju je izgovorio: »To mora da bude žena!« — već sama žena koju mu je na taj zahtev dozvao ili doveo onaj drugi, nevidljivi, bila je sasvim nezanimljiva, čak malo odvratna? — ne, ne ni odvratna, prosto nezanimljiva, ravnodušna, tako da posle nje, evo sad ovako budan, nije osećao želje, čak ni želje da je zameni nekom drugom, privlačnijom,

A to je bilo dosta čudno, jer je on erotsku želju navikao da oseća, i inače, pri svakom buđenju; ona, baš ona, predstavljala je za njega, otkad sebe pamti odraslim, signal, znak da je buđan i ispavan, da, počinje nov đan; pa je često, osećajući je u trenutku buđenja i suviše jakom, osećajući je kao pretnju da će mu se misao, volja zamagliti, iskakao šutrom iz krevta tako naglo, tako bučno, puneći kuću ustalačkim optimizmom. ž :

: i „ Sada toga svega nije bilo; ležao je dođuše sa-

i | svim budan, ali smiren, ne-

| 'kako suviše smiren u mla-

: d koj ravnoteži svoga ispru-

„i tu upali svetlo. y

Žženog tela, a da bi imao

3 je i želje, bilo kakve. I to je' bilo čak prijatno, mađa i — dosadno, pogotovo uz pomisao da ovako mora, provesti vreme do svanuća. On tčini pokušaj da se zabavi, tako ležeći, zagledan neodređeno u nisku granicu svetlosti noćne lampe: da predoči, kao toliko puta i ne'hotice, susret sa kojom ženom koji je imao u izgledu. Pomisli na adrdsu koja mu od pre nedelju dana stoji zabeležena u notesu, lukavo užljebljena između imena jednog direktora sirćetane i naziva njegovog: preduzeća, tako da se

niko, ako bi ga špijunirao, ne mogne dosetiti ko se iza nje

krije, i pokuša da zamisli, stopu po stopu, svoj doživljaj na” tragu te adrese. Kako će krenuti, možda već sutra — odnosno već danas, jer su skazaljke davno prešle granicu dana u predvečerje, kađa se ljudi teško prepoznaju, pa ni u njemu. sa šeširom duboko natučenim nad oči, niko neće naslutiti poznatog gradskog rukovodioca, koji isključeno da ima posla na poluseljačkoj periferiji s klimavim ciglama mesto trotoara;

proći polako Velikom pijacom kroz senke ispražnjenih visokih. tezgi, držeći ipak na oku natpisne table poprečnih ulica; skre- .

nuti, kad pročita naziv koji odgovara zabelešci u notesu, desno, kako mu je rekla telefonistkinja Ema; još dublje pognut i menjajući hod i držanje po kome ga znaju, proći ulicom do broja 28; otvoriti kapiju; ne obazirući „se uhvatiti pravac je-' dinog dvorišnog stana; zakucati; ući; skinuti kaput i šešir i staviti na sto poklone; sa smeškom otrpeti tobožnje Bimine proteste zbog preterivanja; smestiti se i čekati crnu kafu koju će onys izvesno skuvati, Špartajući užurbano i malo ulrrućeno preko sobe, ili kujne, već prema tome gde ga bude — zimsko je vreme — primila, dok se ta njena krutost ne izlomi, ne istopi, od saznanja zašto je on došao, od pomisli na poklone kojo je doneo, od njegove ljudske važnosti, ođ njegovog muŠkOg prisustva. Mogao je sve ovo da zamisli, do tančina, na osnovu iskustava sa mnogim ženama sličnim Emi, u tridesetim godinama i pomalo usamljenim i pomalo srozanim zbog lošeg i udaljenog stana i male plate i prvih bora, ali baš tako zrelo, olako zamamnim, koje su njega, uglednog i robustnog, tako rado prihvatale i koje je on, vrebajući strpljivo čas dok

izađu iz delokruga, njegovog rada, ali ne i moći, umeo tako l

vešto da zadobije.

r Međutim, iako je nizao slike s matematskom tačnošću, · i mada je u tom nizanju ,tako sigurnom, nalazio izvesno zaB-

dovoljstvo, osećao je kako zabavi nedostaje ono zbog čega joj

je tako rađo pribegao: čežnja, iščekivanje nepoznatog, odla-

ganje koje čini nestrpljivim, požudnim. On je mogao da za-

misli svoju priliku, sa šeširom

reima er navučenim na čelo, kako prelazi | Aleksandar TIŠMA prostranstvo do zabeležene adre se; mogao je đa zamisli kako se

~ ona suočava sa onom drugom prilikom, telefonistkinje Eme u dugoj kućnoj haljini, mogao Je čak da zamisli i kako se one sjedinjuju; ali nije mogao jedno: da identifikuje sebe, koji tu leži nepomično u kre vetu sa tom prilikom u pokretu. Ono je bio neko rugi, kao· lik na ekranu, a on je bio ovo tu, nezamenljivo i neobmanjivo.

. Namisli da ustane, ne bi li u kretanju vreme lakše prekratio. Zbaci jorgan, spusti noge u kućne cipele, nađe na stolici ogrtač, obuče se, prođe sobom, polako otvori vrata. U Predsoblju, koje je u tom njegovom novom stanu igralo ulogu nekog hotelskog hodnika, jer su se sva vrata „soba i nuzprostorija otvarala ovamo, bilo je savršeno tiho. Levo, u sobi do njegove spavala je žena, za jednu sobu dalje na istoj strani deca, desno u devojačkoj sobi služavka. Za njih sve jie još

bila duboka, noć, a on se evo muvao potpuno rasanjen, pra . Zan, dosađujući se. Prođe kroz predsoblje pravo, u kuhihju,.

U toj velikoj patosanoj prostoriji, još više nego u ostalima u stanu, vladala je prijatna, neumorna, tODIOta central-. nog grejanja. Bleštava svetlost — iznenađujući bleštava posle zastrte noćne lampe — padala je na sjajni beli emalj električnog štednjaka, frižidera, slivnika, stolnog pokrivača, na beli lak kredđenca. Sve je bilo novo, belo, čisto — suviše belo i Čisto kao da traži nečije brze upošljene ruke da tu belinu i čistoću naruše, upotrebe. On sam, koji tu nije mogao imati nikakvog posli; oseti se malenim i suvišnim; priđe staklenim vratima

Video je ulicu, ornu, sa sporadično raspoređenim svetiljkama koje su samo bacale žute iskre, ne mogući da utiču na jasno osvetljenje bele prostorije u kojoj se nalazio, pa, činilo se, ni na mrak u prostoru neposredno oko sebe. To je bio miran, od saobraćajnica sklonjen kraj u kome su se podizale isključivo stanbene zgrade — zato se ovamo i preselio, zbog mira, zbog otmenosti, zbog modernih uređaja u ovoj novoj kući; ali u ovom trenutku on je skoro žalio što je to učinio. Suviše je očigledno bilo ovde da, sve spava — ne samo njegova žena i deca i služavka, nego sve, svi, ceo prisutni svet koji stvara kretanje i pobuđuje čoveka da, se i sam kreće, da nešto čini.

Naravno, znao je, i u ovoj noćnoj pustoši ima, ljudi koji se kreću, rade, koji su na dužnosti: to su stražari, portiri hotela, dežurni službenici pošte i nekih drugih ustanova; oni sigurno ne osećaju prazninu kakvu oseća, on, nego jedva čekaju kraj radnog vremena da legnu i da se ispavaju. Nekada je i sam imao takvih noći bdenja, u ratu na primer, i odmah posle rata, kada se radilo, i moralo raditi kampanjski; ali mu nikad nije izgledalo čudno što je budan u noći, jer je noć bila kao i dan, ispunjena naporom, željama, nadama, ili prosto nerviranjem. Posle nje bi legao, na zemlju, pod, ili u krevet, praveći od dana noć, sam ili zajedno sa nekom ženom, i sve

je opet bilo isto.

Ali sada nije bilo isto, nije ništa o mogućnosti zamenjivanja noći danom, značilo saznanje da na drugoj, suprotnoj poli zemlje sada vlada istinski, svetli i poslovni dan. On je znao da to jeste, mogao je to da zamisli, ali se to nije odnosilo na njega, koji je stajao tu pred zastakljenim vratima, s osećanjem praznine, gledajući na uspavani grad.

Tamo, u potpunom, sveobuhvatnom mraku, kao i u mraku soba njegovog sopstvenog stana, sve je spavalo — svi učesnici njegovog dana, sa kojima je računao, na čije se postupke oslanjao, čije je pokrete i reči predviđeo. Spavala je i telefonistkinja Ema, u sobi ili u kuhinji svoga zabačemog stančića čiju je samo adresu imao zabeleženu u notesu i položaj opisan u sećanju; spavala je i njegova sekretarica, i njegovi načelnici, koji će ga sutra sačekati u sednici, sa tabacima šapirografisanog izveštaja o stanju vodoprivrede u rukama; spavali su, u svojim krevetima, u zagrljaju zaborava, nekih sasvim drugih svetova nego što je ovaj njegov budni, u zagrljaju čudnih snova kao što je bio njegov san o staroj, nafarbanoj ženi sa šuštavim svilenim čarapama na istanjenim no-

značilo to saznanje kao što ništa nije

| gama. Oni nisu bili on, a on nije bio oni, i mada je sigurno

znao da će sutra, budni, činiti tačno ono što od njih očekuje. što jedino mogu činiti, imao je porazno osećanje da to neće biti sasvim istinito, pravo, kao što nije bila prava ni starica u svilenim čarapama, koja se rasplinula i postala neverovatna čim se iz sna sa njom probuđio.

Loo ONOJ 2