Književne novine

„gveđena za savremene · posetioce

sko dete“, ka“,. „Sumnjivo lice“,

·hajblistavija dela,

'Rku književnost, nego — ] ·Svim realnoj

U novo izdanje ·—

i KARL ZAN LONGE:;: SKULPTURA. U PROSTORU

· Pre nepune ščetiri ecemije, 1924., kad je Branislav Nušić na wršio šezdeset godina života i ebeležio taj datum „Autobiogra– Tijom“, kasnije tako često preštampavanom, učinjen je jedan po kušaj da se objave njegova Ssabrana dela. Slabo organizovam, taj pokušaj je ubrzo propao, i bod njega su ostale samo početne knjige projektovanog izdanja za koje, uostalom, nisu bila predvi đena nekolisa vrhunska Nušićeiya "didla +; iz prostog razloga što isu mapisana · kasnije, u .poslednjim godinama života proslavljeihog womediografa. ! Novo izdanje Nušićevih dela očigledno je zamišljeno kao širi izbor, kao prezentacija „svega ionoga što danas, za današnjeg 'čitaoca može da bude privlačno, vitalno i interesantno u Stvara– laštvu Nušića-dramatičara i beletrista. Drukčije rečeno, ovo nisu sabrana dela već izabrana, pri čemu dr Mojislav Đurić, koji je izvršio izbor i redakturu tekstova, nije ograničio svoje in'teresovanie samo ma komedije i satiričko-humorističiku prozu Branislava Nušića. Možese ras=pravljati o tome da ]1i je redđaktorov izbor opravdam baš u sve mu, tj. u odnosu na svaki prihvaćeni i odbačerii tekst, ali sama oncepcija novog izdanja zacelo je potpumo umesna i dobrodošla, žirokom krugu čitalaca kojem jc novinsko-izdavačko preduzeće „Jež“ mamenilo deset. knjiga Nu šićevih dela. One znatno proširuju i upotpunjuju u svetu današnjeg čitaoca predstavu o Nu šiću i mjegovom stvaralaštvu, pružajući, pored najomiljenijih i često objavljivanih dela, i čitav miz tezstova koji odavno. nisu preštamnpavani. WOC „Sasvim rirodno, takva dela su postepeno iščezla iz života i „prometa“ književnosti, čime je slika opusa Branislava · Nušića čitaoce i pozorišta na „Aluttobiopojedine priče, „Opštin „Narodnog poslani„Gospođu ministarku“, „Ožalošćenu „pOoroOdicu“, „Dr“, „Pokojnika“ i jOŠ nekoliko· ostvarenja velikog, ne'scrpno inventivnoB NužićevogE talenta. To su mahom njegova ali bilo je zaisth potrebno da se, pored užeg izbora, objavi i širi. Ne sa=mo iz obzira prema zaslugama pisca koji je toliko obogatio našu”scenu'i satiričko-humorističjoš više — iz obzira prema jednoj Ssapotrebi domaće Knjige i čitalačke publike. koje sadrži uvodnu studiju Velibora Gligorića — Umeta su dela koja upoz naju čitaoca sa Nušićem · kao autorom socijalno-psiholoških drama '(„Tašo je moralo biti“ i „Pučina“) i prenose u đomen nje govih dramskih zahvata iz isto-

grafiju“,

Yijske tematike („Knjeginja od

nez od Semberije“). Nužšićeve drame damnogo uslova za ŽI

Tribala“ i „ Ove i druge nas memaju

#

_ Novo izdanje . Nušićevih dela

(„Jež“, Beograd, 1960.)

•

vot na sceni, to je neOšporno. TI samom Nušiću njegova drama „Tako je moralo biti“, napisana u poslednjoj godini prošlog Veka, premijerno izvedena 1900. i ubrzo prevedena na nemački i češki, izgledala je kasnije scenski zastarela, pa je dao drugu verziju. Vreme je zadalo prilično jak udarac i toj verziji kao pozorišnom delu sa određenim mačinom izgrađivanja dramske ikolizije i karakterizacije kroz scensku radnju, ali kao drama za. čitanje „Tako. je moralo biti“ svakao zaslužuje.da.uđe.u jzbor Nušićevih dela.

Međutim, u. novo izdanje Unet je i jeđan komad koji spada među najmanje uspele tekstove Branislava Nušića i koji bi mogao da bude zamenjen dru gim delom, u većoj meri „nušićevskim“. Reč je o R&omadu „Opasna igra“. Zajedno sa „Knjigom: drugom“ i „Ženom bez 5Tca“, taj komad deluje kao Nušićevo udaliavanje od pravog Nušića, i stoga ne izgleda prihvatljivo umošenje jednog pomenuta tri komađa u ovaj izbor. Bolje' bi bilo, na primer, uzeti niz Ben-Akibinih humores ši i crtica, ili dva-tri najbolja poglavlja iz prve Nušićeve Mmjige „Pripovetke jedmog kaplara“. U isti mah, treba istaći da je Sastavljač vrlo dobro učinio opre delivši se ! za najobimnije delo Bramislava. Nušića — ratnu hro niku „Devestopetnaesta“. iz te knjige izabrana su najuspelija, najsadržajnija | „poglavlja koja čine završni, deseti tom izdanja.

Tiustraciie osmoro slikara Ivana Lučeva, Dušća Jovanovića, Zulfikara Džumhura, Sabaha dima, Hodžića, Dragama Savića, Milorađa Dobriča.i Ferija Pavlo= vića — daju ovom. izdanju po” sebno obeležje zanimljivosti.

Tako je novo izdanje,„namenje no širokom krugu čitalaca, što znači da u njemu nema ni meSsta, ni potrebe za razvijenim pro pratnim tekstovima uza 'svako delo, bilo je celishodno dati sasvim sažete naporanene Soje S8U, na žalost, izostale. A to ne bi zahtevalo veći prostor i svaka= ko bi koristilo čitaocima. Oni bi saznali kad je koje delo nastalo, kad su prvi put prikazana. (i Kako su · primljena) Nušićeva scenska dela, itd. Zašto se pone=kad toliko plašimo najneophodnijih, zbijenih napomena popullarnim izdanjima? Zašto Čitaocima, naročito mladim, nije olakšano, na primer, snalaženje u petoj knjizi koja sadrži kome dije iz dva međusobna udaljena perioda Nušićeva stvaranja: „Običan čovek“, „Svet“ i mnogo kasnije, u starosti napisanu ko mediju „Beograd nećad i sad“. Dok se okolnosti pod kojima je nastalo prvo delo saznaju iz Nu šićeva predgovora, o drugoj i trečoj komediji nije naveden nikakav hronološki podatak. Ovo je neđostatak noOVOE izdanja, leDo opremljehog i vrednog pa-

žnje. Lav ZAHAROV

KNJIGA 0 LAZI KOSTIĆU

(Srpska književna zadruga, Beograd, 1960.)

Naša Mnjiževna „istorija ima

. vrlo malo obimnih monografskih

rasprava o piscima prošlosti. Za to je korisno nastojanje Srpske Književne zadruge da tu prazninu donekle popuni izdavanjem zbornika književno-kritičkih i književno-istorijskih rasprava i članaka posvećenim našim klasi cima, a povodom njihovih jubile ja. Posle uspelih izdanja knjiga o. Steriji i o Marinu Držiću Za druginoj zbirci dodat je još jedan zbornik: nedavno je objavljena i knjiga o Lazi Kostiću, po vodom pedesetogodišnjice njego ve smrti. Ako se ima u viđu nesređenost naših bibliografskih prilika, ako se zna za nepotpunost naših književnih istorija (sa vremene književne istorije mi još uvek nemafno!) i ako se zna da mi još uvek nemamo čisto književnih enciklopedija i biblio grafskih rečnika, „onda uopšte nije potrebno ukazivati na korisnost i potpunu „opravdanost ovakvih izdavačkih „poduhvata: oni su više nego očigledno apsolutno potrebni i potpuno Opravdani. Kada to kažemo ne posmatramo na čitav taj problem kao na rešeno pitanje: nı izdaleka se ne može, izdavanjem knjiga i zbornika radova, koji su antologijskog karaktera u suštini, nadoknaditi ono što je isto rija književnosti do sada propu stila da registruje i komstatuje, niti se njima može stvoriti jedinstvena i celovita slika o jed

nom piscu. Ipak

zbornicima bili međusobno oprečni, , čitalac ovih knjiga dobiće sliku pogleda i mišljenja o piscu alo ne i definitivan „sud i Ocenu. Time se šteđi trud i lutanje po našim starim i Već zaboravljenim časopisima a i, Vrlo često, čitanje efememih i nepotrebnih napisa. — Sve je to imao na umu priređivač „Knjige o Lazi Kostiću — Mlađen Leskovac, Ka ko je Laza Kostić, neosporno, izazvao u našoj književnoj kritici i istoriji rekordan broj sasvim oprečnih. sudova i mišljenja, kako je njegova borbena lič nost uslovljavala mmoge polemike, nije bilo lako izvršiti izbor rađova o njegovom životu i o njegovim delima, Da se od ove knjige ne može očekivati „neko Rkristalisamje do sada izrečenih sudova u pravcu svođenja na jc

dam, definitivan — to je svako me jasno. Toga je bio &vestan

“lgHGaA Raa AA AN. 27 a a az ON

lavko

MIHALIĆ

PROLOG ZA

Živi idu za mrtvima, Đok čekaju, puštaj

Kad bi znali, Živi

i njen priređivač, pa &e, sasvim ispravno, odlučio da nam prikaže sliku pogleđa i mišljenja naše književne kritike i istorije od Kostićevog vremena pa do današnjih dana, sliku neverovatnu zbog izrazito oprečnih i kontra-

'diktornih stavova, koji žbunjuju i dovođe u nedoumicu čitao- j

ca naviknutog na jasne i odre=đene stavove. Ali, baš u tome i leži nesumnjiva draž ove knjige: imati pregledno, na jednom mesta sve što je izrečeno o Lazi Kostiću neće biti zanimljivo samo za one koji se bave proučavanjem naše književne Pprošlosti. I slučajni čitalac, ljubitelj poezije (to nije obavezno) moći će u ovoj knjizi da nađe, u to smo sigurni, zanimljive napise... Mlađen Leskovac je građu ove knjige podelio onako Rako je to materija i zahtevala: knjiga ima dva dela — prvi je posvećen samoj ličnosti Laze Kostića, dok je drugi deo ispunjen radovima o pesnikovim književnim ostvarenjima. Svi ti rađovi bili su ranije objavlje ni u našim književnim časopisima i listovima. Za razliku od sličnih · ranijih Zadruginih izdanja (npr. Knjiga o Steriji) priređivač nije angažovao pojedine autore za nove radove i priloge o piscu. Zbog toga knjiga posve ćena Lazi Kostiću nema čar novine, ona je, kako smo već ista ili, zbir onoga što je do sađa iz rečeno i utvrđeno. Ali to nipošto ne umanjuje značaj ove knjige, madđa je šteta što priređivač, bez obzira što je Rmjigom obuhvatio i rađove objavljene 1960. godine, nije nastojao da u knjigu uvrsti i neke nove priloge koji do sada nisu bili nigde objavljeni. Tako knjiga o Lazi Kostiću ne bi bila samo antologičarski poduhvat. U prvom, biografskom delu kjige, ističu se svojom dokumen tarnošću, pre svih, radovi dr Mi lana Savića. Od opšteg tona prvog dela knjige odudara članak Miodraga Popovića „Laza Kostić u družini za oslobođenje i ujedinjenje srpsa&o”·— više esejistička vizija negoli dokumentarni rad, Takođe, i izvesne memoarske stranice, kojima je T,eskovac hteo da još više oživi prvi deo, pomalo deluje disparatno u odno su na ostale tekstove, pa makar tu bili i odlomci. iz dela kao što su Matavuljeve „Bilješke“. Drugi deo, koji je posvećen ra dovima o delu Laze Kostića, tako reći trostruko je opširniji od prvog, što je i razumljivo, s obzi rom na mnogobrojne oprečne su-

čitavu

dove i analize dela Laze Kostića, kao i s obzirom na mnoge njego ve polemike i diskusije, Mladen T,eskovac je u ovaj deo knjige najpre uvrstio sudove kritike O „Maksimu Crnojeviću” (začudo — bez nesog odlomka iz opsežne Miletićeve ocene). Dobro je što e Leskovac, prilikom izbora, VO pozorišnoj kritici, kod nas redovno zaboravlja: tako je uvrstio kritiku Slobođana Jovanovića, pisanu povodom pozorišne pred stave. Slično je bostupio || kada je odabirao radove O „Gordđani”, pa je pored prevoda Lemetrovog napisa objavljenog u „ŽluTnal de deba” uvstio i poznatu (i famoznu!) kritiku Bogdana Popovića. Šteta je, međutim, što među radovima o „Peri Segedincu” ne nalazimo i Moju noviju kritiku povodom izvođenja OVOE dela na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.

U daljim odeljcima knjige na laze se rasprave o TOoogstiću::prevodiocu, O njegovim filozo{skim spisima i, na kraju, studijski radovi i eseji o pojavi Laže Kostića i o njegovom mestu u našoj književnosti. Naravno, me đu tim rađovima najviše se ističe onaj poznati esej Isidore Sekulić koji Kao da je značio prekretnicu na gledanje i mišljenje o Lazi Kostiću. Tu je i jedan na pis Stanislava Vinavera (šteta je što njegov rukopis velike studije o Kostiću još nije dostupam publici — možđa bi bilo bolje da smo u ovoj knjizi našli i neki odlomak iz tog neobjavljenoE rada?). U ovom delu knjige nalaze se, poređ ostalih, još i rađovi Jovana Skerlića, Dragutina Domjanića, Veljka Petrovića, Zorana Mišića i dr.

Na kraju knjige priređivač je štampao i napomene koje se ne odlikuju preglednošću što će u mmogome omešti njihovo korišćenje, što je šteta s obzirom da se

ovde nalaze mnoge zanimljive opaske i mnogi navodi iz Kostićevih manje poznatih spisa. Mišljenja smo da je napomena tre balo štampati „neposredno iza svakog teksta na koji se odnose ili ih bar na drugi način (brojevima) povezivati sa tekstovima knjige.

Šteta je što u knjizi ne'nalazimo ni jedne Kostićeve fotogra fije, niti faksimil ne&og njego” vog rukopisa.

Raško JOVANOVIĆ

dio računa O koja se, obično,

GLAD U RONGU

Nastavak sa 1. strane

zlog za OVA razmišljanja, ta aboaska, Jer, toliko je mnogo top» što okupira savremenog čoveka, da on, i kad to hoće, nije u stanju da se svačim bavi i nad svime uznemiruje. Međutim, da, li ponekad čovek zaista nema Yazloga da strahuje da stranica koja najviše zaslužuje da se Dpogleda ne bude okrenuta, kao da nije ni postojala? Naivno bi bilo verovati da se time bogzna šta postiže. — Bve to što se hoće, toliko mnogo zavisi od onopa što se može. No, baš zbog toga možda i kreba više zastajati nad pojedinim dokumentima našega vremena, i pustiti ih da za neki trenutak utiču na našu volju, sna gom svoga posebnoga bića. NeT\ada su oni u stanju da to sami učime, a neki put im je potrebna, naša volja, naše razumevanje, čak naša hrabrost. Da, hrabrost! To je upravo Ono što se možđa najviše traži od našeg: doba iako često izgleda drugačije. Ostavši dugo nad fotografijom, koja više nije bila to, koja je u stvari dovela do jedne nove suštine, čovek je shvatio apsud sam, monstruoznost njegovu; ta monst,ruomnost je morala da iščezne, neki pritajeni, ali moćni zakon je to sad naređivao. Apsurd više nije imao nikakvo opravdanje, i on je stajao go i nakazan u svom besmislu, a pred čovekom se o0tvaralo pitanje šta on sam da učini, đa bi ga nestalo. Neko će tražiti da uz svoje nekoliko dđece, čuva i jedno kongoansko, dok kongoanska nevolja traje, kao

što je učinila oma žena iz Kru--

ševca, kao Što su učinili mnogi drugi liudi iz raznih krajeva naše zemlje. Neko će to raditi na

· drugi način. Ali je nešto postim

nuto i to je ono najvažniie. Jedna nova volja se pokrenula, i mnogi mveć postojećim volisma, _nrguour *ures, prinsđe OT}BAUS o[ novi liudski sadržaji. (10. februara 1961.)

Slobođan DŽUNIĆ

POEZIJA”

IZ „CODIŠNJIH DOBA"

KNJIGU STIHOVA

a, mr"vaci sioje

u da rastu stabla i bi još jače vikali

Premda nikome nije ništa, obećano

SVE DO KRAJNJIH GRANICA

Ali se može zavidjeti i stablu

Koje je tako

uspješno

Tzigralo zapovijedđi svijeta Dokazujući svojom postojanosću Nedvojbeno sređište

Pružaju se od sređine

A ja kad

Sve do krajnjih granica igpružim ruke

Osjetim jedino Rkratkoću

Približim

li se ipak središtu

Preveliko moje fijelo

Ne može Unići

VIJAVICA (Ti)

Ne više Pau osjećam kako mi igviruju Vvučji zubi

Ne više staza, zaboga, zove me grmlje nasred

polja,

snijega

Lovci, još

ODGAĐALO

mač

Visoko je narasla vođa i mijenja tlocrti

Da mi bljesnu oči vrane razmahuju Dprezirom Ne više sjećanje, obzimo ljudsko porijeklo

Ne kuće, ne pločnici, ne mitnice Tea Na četiri noge grudi požudno grabe bjelinu

Neću valutati: vjetrovi pokazuju cilj Moj je na drugoj strani

I osjećam kako se krasno kesi crveni fenjer mojeg vučjeg oka Ne više vrijeme, m napređuju

oji dvostruki koraci brže

noćss ću stići Na livadi što je izjela izdajničke tragove · Dpoživljujući silnog sebe na nebesima sam, jer takva je pobjeda

DA SE DOGODI ŠTO SE TOLIKO

Nijeđan neće izbjeći svojeg konja i svoj

(Iz poeme).

Spokoja

Svejedno mrtvi ili živi, prilaze nam otpadnici

Još sneni od ljubavi

Za jednu noć nebo je postalo dvaput,

prostranije

Ne više Oe čelo mu prijeti tamnim

JT:

Od zanosa opel,

Požurujući da se odgađalo

Ljudsko srce, Mi, koji smo izgubili sve, jurišati

su Dprogovorili mirisi dogodi što se toliko

nećeš izbjeći svoju pravednost dobro ćemo

Ovajput bez granica, sve dok se ne sretnemo sa cijelom Zemljom u naručju

PROLJEĆE

Žedne livađe ispijaju prva Sve šumove mebo u Kako je ponekad Da osim nas neman

stada

e u se teško vjerovati nigdje nikoga

Još sumnjičava rijeka sakrije svaku boju Kao bačeno kamenje prelete ptice

Proljeće se izvuklo

iz bolesničke postelje,

T tetura zemljom što se tek pomalja

Cijelog dana udarao bih po kakvim zvonkim žicama Da se brže probuđe svi koji su preostali U grozničavim kutevima sna

Poslije se više nitko neće bojati Opijeni suncem sve ćemo žrtvovati

Čudu svojeg: postojanja

NPKA ME ZADNJA RIJEČ PRODUŽI

naći svoje mjesto

Koja će biti moja zadnja riječ Ti, nestrpljivog srca, koja nikad nećeš

Tli ti, koia dolaziš iz groba, da me

podsjećaš

Neka zadnja buđe riječ ljubavi

Za takvim cvijetom koliko su cvjetale

livade

Bojile se boje želeći baš tu neizbojanu Neka me zadnja riječ produži · U prostore do kojih nisam mogao

Ne riječ iz mene, nego himna sviju

Pjesma za koju se pjeva :d ispjevati

Riječ koja opovrgava sve dovoljno

i ne može se

što je bilo

R_i ——— ——

“NIIŽFVWNE NOVINE