Književne novine

ESEJISTIKA

Književna kritika novinskog tipa, namenjena velikom broju čitalaca, nailazi najčešće na sna žan odjek, pa se gotovo uvek na nju i misli kad se povede razgovor o književnoj kritici uOpšte. Ona ne samo što se najviše čita, nego se i najradije usvaja i pamti, kao definitivan sud, odsečno izrečen, jasno kazan, sašžeto izložen. Razumljivo je, dakle, da recenzija napisana radi široke javnosti, čiji dobar deo nema ni volje na vremena da čita stuđije, eseje, dugačke član ke, treba pre svega da bude jednostavna u koncepciji, nedđvosmisleno „napisana i koncizno formulisana.

Ali nije ređak slučaj đa se od ove uobičajene i odavno prihva ćene koncepcije odstupa: često čitamo kratke kritičke tekstove o nekoj novoj knjizi, pune visokopravnosti, stručnih termina, zamršenih rečenica sastavljenih tako kao da je njihovom autoru bio cilj da temu učini što složenjom, a ne da je razjasni i Oceni, Prožimanje esejističkog vida Kritike, ođomaćenog u oblasti opširnih analiza, i Žurnaljstičkog, „brzog, temperameninog reagovanja na mnoštvo novih knjiga koje se smenjuju velikom brzinom, dovodi do niza nesporazuma. Izgleda, da, neki kritičari, koji se bave uglavnom novinskom kKritikom, počinju i sami da nepovoljno misle o svom poslu, smatrajući esej za nadmoćniji Književni rod, sa više pretenzija i ozbiljnosti. Ovo neverovanje u smiBao vlastite profesije je potpuno nenopravdano i OnO USlovljava osnovnu slabost: mutno i neodređeno pisanje u vidu neobaveznih asocijacija, insistira-

nje na filozofskim uopštavanjima, krupnim rečima i zaključ-

cima.

Istina, novinska Kritika nije u onolikoj meri stvaralačka kao studiozna, esejistički shvaćena kritika. Ali uprkos tome pisac prikaza, ima pred sobom vrlo važan zadatak kod se reša-.

va na to da ukratko objasni i O –-

ceni đelo. On mora sam da otkrije put za obnavljanje dostojanstva svoga rada koji je vrlo gnačajan. Negativno mišljenje koje se Često čuje o književnoj kritici dobrim delom je lUslovljeno baš skepticizmom kritičara prema samom sebi: on kao da je izgubio volju da stoji na nozicilama koje mu jedino mogu doneti prestiž i autoritet. Oorestane li da vodi računa O vrednosti dela za ljubav takozvanog esejističkog tretmana, za koji je u ovakvim prilikama, dalo samo povod, „predtekst, podstrek, razumljivo je opadanje interesovhnja publike: jer ona hoće da čuje sud, precizno i kratko rečeno, da oseti atmosferu đela, da bude obaveštfena u njegovoj radnji i likovima, o motivima i ideji. Kritičar-žurnalista ne unižava SVOju aktivnost ako piše konkret.no, jasno i lepo. Privilegiju minucioznog raščlanjavanja nekoliko detalja ili strana književnog dela ne može sebi da dozvoli neko ko se obraća hiljadama ljudi. Pojavljuju se, na primer, u štampi prikazi vrlo ograničenog obima, prožeti duhom takogvane stilističke kritike. Ali nabrajanja priđeva i imenica i rastavljanje rečenica na sastavne delove, koje privlači uzak krug stručnjaka, ne uzbuđuje široku književnu publiku. Analiza stila je svakako važan zadatak kritike i ona ga rešava u studijama u kojima je reč o nekom ostva– renju detaljno tumnsčenom sa raznih, mnogobrojnih strana. Pravi recenzent, međutim, izbegava svaku opšimost, glagoljivost i nerazumljivost, Polje njegovog interesovanja je istina, suženo, ali na način koji mu omogućuje da izvrši ono što je u svakoj kritici glavno, to jest da formuliše sud o vrednosti. On možda zavidi autoru neke monografije, koji svoje tvrđenje dokazuje pomoću mnoštva primera, ali zato i ovaj drugi zavidi piscu novinske recenzije pošto on vrši fundamentalnu ulogu kritike: donosi sud. I za najprosečnijeg čitaoca, kao i za najkultivisanijeg čoveka, bitno pitanje je u osnovi, i pored različitog načina shvatanjai pristu panja, u ovome: da li vredi neko delo ili ne vređi. Bez obzira na sve teorije o postojanju i prirodi objektivnih kriterijuma, sve nas muči problem estetske težine dela. I autentični »feljtonista« se često prevari u suđe-

KNJIZEVNE NOVINE

nju, ali nikad ne beži u maglovito izražavanje od svog rizika koji mu donosi i patnju i radost istovremeno: od donošenja i iskazivanja suđa. Iako nema mnogo izgleda da u književnoj istoriji zauzme istaknuto mesto, potpuno se angažuje u živim literarnim strujanjima koja objašnjava u vidu mnoštva utisaka i iskričavih opaski, mađa u velikoj meri i fragmenfarno. Svoj smisao nalazi u veličini i bedi trenutka: budđućnost će ga Verovatno zaboraviti, ali se on sveti večnosti na taj način,što se koristi svim šansama koje mu pruža burni život jednog vremenskog periođa., /

_ Ako nema pred večnošću Velikih izgleda na trajanje, On,

suočen sa svojim dobom, ima i te kako krupne obaveze. Ali pošto se to vrlo često zaboravlja, vidimo kako ovu vrstu kritičarskog posla obavljaju ponekad ljudi, nepozvani i nestruč ni. Misli se da je novinska recenzija samo uvod u pravu kritiku, neophodno vežbanje i priprema za kasniji rad. Zato danas mnogi stariji kritičari ne Bele da pišu prikaz jedne KEnjipe, jer se time, tobože, spuštaju na onu stepenicu sa koje su nekad krenuli, Treba li ih podsetiti na primere Jovana Skerlića ili Isidore Sekulić koji su pisali i beleške potpisujući ih? Zar nije potrebno opomenuti u isti goa 3

TAMAJO: SLIKA.U ENTERIJERU

| LJUDI I CODINE

mah i one najmlađe kritičarske poletarce koji čak ni nicijale ne stavljaju, plašeći se da time ne ugroze renome svog, uostalom, nepostojećeg imena? Ponovimo: novinska, kritika, nije namenjena večnosti, ali ona zahteva istu ozbiljnost, savesnost i rad, kao da je večnost u pitanju. U savremenoj francuskoj književnošti žurnalističke ocene pišu vrIO ugledna pera (akademik Bmil Anrio u »Mondu«, Andre Ruso u P»igaro litereru«, na pr.).Kad Be Članak jednog istog kritičara pojavljuje u određenog broju Bvake nedelje, onda i čitalac stiče poverenje u njegov sud, budući da nema velikog šarenila imena, koje može da ga zbuni.

Jedan esejista je nedavno napisao: Lakše je izgraditi filozofiju svemira povodom jedne slike, nego govoriti o samoj slicić. Ova primedba, koja se odnosi na likovnu kkritiku, ima pnačaja i za novinsku kritiku koja je, u stvari, izraz neposred nog kontakta kritičara sa delom. Ako je malo razvijenija, boga" tija, šire postavljena, ako nije puka informacija, žurnalistička kritika, ma da i dalje ostaje u granicama, prikazivanja, spasava, se od prolaznosti. Istina, u ovom slučaju, nije u pitanju standardni tip novinske kritike, već detaljniji prikaz koji je ipak sa novinskom kritikom u vezi, bar po tome što je u njemu reč O jednoj knjizi nekog autora. Milan Bogdanović je napisao dosta ogleda o našim piscima, gde je preteresao njihovo celokupno delo. Da li se u njima izrazio onako briljantno i inspirisano kao u članku o »Seobama«, koji je čak daleko bolji i od eseja štampanog kao predgovor sabranih u delima Cmjanskog, u kome je govorio O književnoj fizionomiji ovog sjajnog pisca? Neko će verovatno primetiti da se »Seobe« ne pojavljuju svakoga dana i da je lako napisati veliku kritiku o velikom delu,

- Da, to se zna danas: »Seobe«

gu književni podvig, ali to se nije znalo pre tridesetak godina. Trebalo je imati mnogo intuicije, pa osetiti njihovu lepotu, i kritičku analizu izraziti na visoki literarni način. Kritika tra ži istu predanost bez obzira na vrstu i namenu. Iako se remek delo ne rađa često, neka svi oni koji su po prirodi svoje profesije više obuzeti čitanjem Knjiga nego samim životom, sa stra šću vrše svoj. poziv u nađi da će nailaziti na remek-dela češće no što se u praksi stvamo nailazi.

Pavle ZORIĆ

ROMEN ROLAN I ŠOPEN

Prošlo je otada više godina: sa uzbuđenjem, onim uzbuđenjem koje obuzme čoveka u susretu sa novim, nepoznatim a očekivanim, čitali smo muzičke eseje Romena Rolana. Grozničavim prstima listao sam njegovog Betovena, Hendela, Nekadašnje muzičare i Današnje muzičare; uživao sam u čovečanskoj radosti koju je ovaj pisac. osećao opijajući se umetnošću. Ne znam ko nas je zanosio više — Rolan ili čudesni stvaraoci o kojima ije pisao. Ali nešto je neđostajalo u tim knjigama: nigde pomena o Šopenu. Zašto?

Prelistavao sam dela, a odgovor nisam našao. Rađio sam tada nad piščevom zaostavštinom, kod Rolanovih na Monparnasu. I mađa muzika nije moja oblast, zarekao sam se da ću iz pozutelih dokumenata iščupati bar reč o Šopenu. Tako sam našao dva pisma. Prvo je odgovor listu Ar-* lequin od 4, aprila 1910; Rolana su zamolili da napiše nešto Dpovođom stogođišnjice Šopenovog rođenja. Evo njegovog odgovora:

»Ono što od mene tražite, neostvarljiivo je. Ja izbegavam da govorim o Šopenu. Njegovo ime nećete naći ni u jednoj od mojih knjiga. . 3

Vi znate da se ja ne kolebam da kažem kad volim i kad mrzim! Ili i jedno i drugo istovremeno!... Odi et Amo. Ljubav ko-

ju osećam prema Šopenu sprečava me da iskažem rđavo mišljenje koje imam o njemu. Za mene je on jeđan od najlepših pesnika u muzici, čarobnjak u otkrivanju harmonija, muzičkih oblika (veći muzičar od šSumana), tvorac ne samo čudesnih snova već i materije za snove moćnijih stvaralaca od njega (i samog Vagnera). — A, u isto vreme, postoji cela jedna strana njegovog bića koju ja mrzim, lepotan, đendi, virtouz: — Mocart Vašara na Trgu.

Volim ga, divim mu se, žalim ga, ne mogu da ga podnesem, ljutim se na njega, on me uzbuđuje, on me razjaruje.. On je kao voljena žena koja vam je neverna: o njoj se ne može hladnokrvno govoriti. 'Kasnije... kad buđem veoma star i prestanem da je volim...«

Posle toga, opet ćutanje. Ni u poznim godinama, kad je vraćao mnoge dugove i pod pritiskom iskustva ublažavao ranije oštre stavove, Rolan se o Šopenu nije opširnije i javno izjasnio. Ali i iz tih gođina postoji jedno pismo odgovor Emanuelu TBienzo, od 29. januara 1982. godine, u kome se pisac, da bi raz> jasnio svoj odnos prema Šopenu, uzgred osvrnuo i na savremenu muziku.

»..Uzrok mome ćutanju je ovaj: u umetnosti pišem samo o onome za koga osećam da mi je po krvi srođan. To nikako ne mači da ono Što osećam kao srodno uopšte ne volim. Daleko od toga! Volim Šopena, a uvek sam odbijao da O njemu gOVOrim. Ne treba da govorimo ako ne želimo da odamo miris bića, guštimsko. Inače, to je salonsko ćaskanje. U vreme kad sam Dpočiniao, materijalne nužđe primoTavale su me đa se ne držim uvek ovog pravila (kao u mojim Muvičarima današniice); izišmo sam na kraj — najbolje što sam mogao, ali bez radosti. Čim sam

postao slobodan, pisao sam Sa” mo za svoje zadovoljstvo.

'Savremena muzika ne obespokojava (bar ne dovoljno!) moju ravnotežu. Ona me interesuje naročito kod Stravinskog. Ali u njoj još uvek nisam našao svOF brata po krvi, čak ni rođaka. Jed nog dana, uskoro, i on će doći...ć

Dragan NBDELJKOVIĆ

godina međutim

gama novije lirike i na stranicama časopisa u Nemačkoj susrećemo bezbroj raznih epigona, Encensberger, iako ni njegova lirika nije bez pozajmica od Brehta, ipak nalazi sopstveni, originalni tom. Modđernu, čak svojeglavu fakturu stiha, prezir prema pravopisu, (ne

prizanaje velika

pišu velikim slovom), on ipak „podređuje

svojih gledišta:

se tačno zna koga napada i sa čijeg stanovišta. On je nesumnjiv» napredno orijentisani pisac koji politički misli. i Rođen je 199. u Bavarskoj, studirao je i doktorirao na nemačkim univerzitetima, bio urednik na radiostanicama, duže vreme provodio u SAD, Norveškoj i Austriji; sada je urednik uglednog izdavačkog pređuzeća »Suhrkamp« — pređuzeća koje je izđavalo Brehta — u Frankfurtu. i Knjige stihova: »Odbrana kurjaka« (»Verteiđigung der Widlfe+)

iz koje su uzeti

sprache«.) Uredđio je i izdao »Muzej moderne poezije“, antologiju svetske poezije u razdoblju između 1910. i 1915., u koju je uvrstig

i po dve pesme

ožiljak na mom čelu dešifrovati nećeš,

„IRIKA U PREVODU

HANS MANGUS | ENCENBERGER

Mlađa generacija nemačkih pesnika nije dala mnogo istaknutih imema. Karl Magnus Encenmsberger (Enzensberger) poslednjih

N

sve više izbija u prvi red. U vreme kada u knji~

slova uopšte, iako se na nemačkom sve imenice otvorenom iznošenju Encensebrger nije nimalo apstraktan pesnik, uvek

ovi stihovi i »Govor moje zemije« (»Lamde6-

Miroslava Krleže, Dušana Matića i Oskara Daviča.

WII

Pesma koja uposorava

bez mrlja, pametnija.

ruka ti je nežna:

ja u šipražju stanujem

isuviše kasno

igra moja usne

pocepaće tvoje. odvešću te

isuviše kasno

oboriće ti muimja krzno s ramem8, ispraće ti kiša pesmu iz grudi.

isuviše rano

na slanu vođu.

isuviše rano

vrati se golubovima,

jeđi sa stola

čuće šljunak uzđahe tvoje ako te volim. isuviše kasno * *

Poslednja volja

*

ma sklonite mi barjak s lica, golica me: sahranite u njemu mog mačka, sahranite ga tamo, gde je bio moj hromirani vrt.

ma skinite mi limeni venac s prsa da ne škripi toliko: bacite ga ostalim spomenicima na đubrište, a trake poklonite kurvama da se ukrase.

molitve isrecite preko telefona, ali odsecite prethodno žice: ili savijte molitve u maramicu punu mrvica peciva · + namenjenih blesavim ribama u barama. -

neka biskup ostane kod kuće i neka se opije: dajte mu burence ruma, biće čovek žedan posle pridike.

ine gnjavite me spomenpločama i cilindrima:

onim lepim bazaltom popločite ulicu u kojoj niko ne s

ulica za ptice.

tanuje,

u mom koferu ima dosta naškrabanog papira za mog

majušnog sestrića:

neka savije avione koji odjeđre s mosta, pa se u reci utope.

što preostaje: i budilnik, sve

gaće i upaljač i lepi opal to poklonite Kalistenu, staretinaru,

uz pristojnu napojnicu.

a za vaskrs duše i večiti život pobrinuću se, ako dozvolite, sam:

to je moja stvar, zar ne? sad zbog,

om.

u noćnom ormančetu ima još nekoliko cigareta. -

(Preveo Ivan IVANJI)

Savremena basna (o podvigu)

Bio je vredan. Čim se čeo da rađi: lako i sa Dpunm'

nekoliko puta okrenuo u bravi...

će život biti sjajan!

rodio, odmah je poo žara spretno se Izgleđaše da

Znam. Eto, na primer, kao ova moja sU» setka, turpija za nokte.

O, one zaista pripadaju istoj vrsti, kaG mačka i tigar, ali — i razlike su iste.

Aha, pomisli mali ključ i pogleda oko sebe,

On tako misli i sada dok prebira po svojim

sećanjima. Na maloj alki od belog metala, koja.

je vremenom postala tamnija nego što se Očekivalo, imao je lepo društvo. Tu beše jedan solidan ključ od glatkog mesinga, pristojno žut; pa jedna mala turpija za nokte (koja je sa nešto koketerije htela da liči na srebrnu ribicu), pa nožić u sivoj futroli, pa jedna dobrodušna ključerda od podruma i sićušni otvarač brave na tašni... Alka, naravno, beše sve: vidokrug i čuvar. To je, možda, bilo sasvim u ređu, Ali ona je dozvolila da ga nekoliko puta skinu sa nje i da ga „stave pod otirač u hodniku, kraj praga. Mali ključ je smatrao da je njena dužnost bila da ga zaštiti, jer je na taj način stavljen u neravnopravan položaj: pod otiračem je bilo hladno, prljavo i zagušljivo. Grozno, mislio je on, i zgodnom prilikom to napomenu alki. Ona, međutim, odbaci taj prekor. Kako da, spreči?! reče.

Samo je delikatna skromnost, sprečila malog da iskaže jednu smeliju 'misao: alka je mogla da ga zaštiti nanevši ubod onome ko ga skida. Ako joj je, najzad, za to bila potrebna nešto veća hrabrost, mogla je jednostavno da zarđa i niko je ne bi mogao optužiti da je to učinila namerno.

Alka se uzbudi. :

Nisam baš toliko luda! uzviknu.

Zašto?!

Dospela bih do turpije. ·

Pa šta? bezazleno upita mali ključ.

Kako! začudi se alka. Zar ti ne maš šta je

turpija?!

tražeći ođobravanje. No, prvi sused, žut kao obično, beše namerno zamišljen. Ništa on nije čuo, ne, ne. Mali ključ oseti iznenađenje, jer se zuckalo da je mesingovac takođe malo nezadovoljan, iako se značajno govorilo: Ovaj otvara kapiju. CMožđa je priželjkivao da otvara — stadion).

Bi opšte ćutanje.

Najzad, ozlojeđen dosta zbog svega što je doživeo, mali ključ dađe maha svome OgOTčenju i kad ga prvi put staviše u bravu om se zaglavi. Nastade mala uzbuna. A ključ poče da likuje, vrlo zadovoljan. Tako se vešto za» glavio da je brava stenjala od bola. »Aha, poŠo on, sada će se videti da li i ja nešto zna“

«

Očekivao je, naravno, uzdisaje, tihe kletve, molbe. Ali, njegovo trijumfovanje potraja tridesetak minuta.

Iz prizemlja su doveli nekog za takve slučajeve i mali ključ je izleteo iz brave kao zrno iz puške. Pri toj operaciji bio je tako delikatno tretiran da je ličio na teškog reumatičara. Nije, upravo, ličio ni na šta, a to je gore nego biti ništa. Izobličen, nesposoban za ma šta, našao se u kanti za smeće. A tamo je bilo tako užasno da se svoOp boravka pod ofiračem sećao kao nečeg neopisivo divnog...

I tako, kad se jednom našao u smeđu ko zna dokle bi dospeo sa njim da mu sudbina nije bila naklonjena: izvukli su ga ođatle. ođneli gde treba i napravili of miecn štn treba.

Sad služi kao rajiber. Danilo NIROLIĆ

: 5;