Književne novine

| POMEKMLO UMETNOSTI

Ljudi nisu često skloni paradoksalnim idejama, a BRNO čČesto pomaže sklonost ka bplitkoći, površnosti i zdravorawumskoj dva — i—- dva — su — četiri orijentaciji u svetu. Tako se Uučeno neznanje i površni mentalitet meprekidno sapliću o paradoksalne činjenice života umetnosti. Ako izvor umetnosti nije »objašnjen« preljudskim Yazvojem koji iz propedevtičkih razloga priprema pravu umetnost, onda on predstavlja stostruki skandal. Otkuđa to da se }poTeklo umetnosti na ištorijskom izvoru dodiruje i istovetuje sa njenim mastajanjem ovog časa,

_ u aktivnoj svesti umetnika? Ka-

da pripada određenoj P svojim razlozima i ne m sleći dovoljno o tome i njihovom postupku prihvatajući ponekad poprešnu postavku da je toliko holiko je korisno, oni misle da time mogu odbraniti svaki svoj Naravno, ima i razloga i načina da se suprotstavi takvom mišljenju i takvoj praksi, i to ne samo zato · da bi u krajnjoj liniji dokazalo da ima stvari izmeriti ekonomskim muceda bi istaklo važnost SVCšto u jednom dužem procesu pol8r da se izdigne iznad svega onoga što je znak njegove duhovne nmnerazvijenosti. i izdvaja sredstva za neke

'koje se ne moBUu ·rilima, nego i zato

ko to da umetnost zapoćinje odjednom, potpune potova, u oblicima koji su različiti od svih drugih, ali ne manje savršeni od drugih? Kako se cilj u — sebi umetnosti na najranijim njemim. etapama razvoja, DOvezuje sa njenim spoljašnjim ciljevima, uostalom vrlo zasno izraženim?

· Danas izgleda potpuno besmislenom ideja da čovek van samog sebe traga za poreklom umetnosti: njen istorijski i njen sadašnji izvor su tako reći na jednom istom mestu, u samom središtu čovečnosti. No to nije uvek tako izpledalo. U prošlom stoleću preovlađuje misao O neophodnosti .činjeničkog dokaza nastanka umetnosti iz nečeg Što po suštini nije umetnost. »Vek nauke« tako ne doseže izvesne istine koje su dubokim uviđanjem otkrili poneki mislioci pre toga vremena i skoro nezavisno od vremena. Tako i danas razmišljanje o poreklu umetnosti može započeti Schillerovim sti hom koji Woermannu služi kao motto njegove vrlo Donate, već zastarele istorije: »Umetnost, o čoveče, imaš samo Hi«.

Stih: Die Kunst, o Mensch, hast, du allein — sadrži iedan posebi razumljiv smisao, izgubljen u doba samovlade prirodnonaučne teorije razvoja. Zato pre Ssvega treba. istaći da problem Dborekla umetnosti wredstavlja Jjednu eminentno filozofsku temu. Ne rešava se samo nrheološkoistorijskim i etnološkim metodama. Cinjenica o brvom traoli ćoveka kao umetnikn-. nedovoline su danas i uvek će princibijielno biti neđovoljne za naučnu teoriju o poreklu umetnosti. Ulogu Altamare danas ivra pećina Tasili. Ko može tvrditi da je kolo najprvobifnijih Venera najzad kompletno? Od bitnog je mačaja uvideti da veći ili manji broj podataka o prvobitnoj umetnosti ı principu ne menia situaciju u kojoj se nalazi naučno orijentisana, svest, ispitujući problem porekla umetnosti. Naveđemo li kompletne uslove koii su spolja delovnli na nastaianje umetnosti koju danns smatrano prvobitnom, ioš nišmo rešili problem porekla umetnosti. 'Tieba, dakle, jasno razlikovati posebno-naučno bbitanje DTVObitne umetnosti, koje se rešava konkretnim etno-psihološkim, arheološkim i istorijskim radom, od 'pitania bĐorekla umetnosti „jRiao filozofskog pitanja. '

To pitanje je filozofsko zbog toga što je u najraniijoj i svakoj izvornoj umetnosti bitan ČOoVvekov odnos prema svetu,. prema sopstvenoj egzistenciji i biću

'

kao najdubljoj osnovi stvari Prvobitna umetnost se u magli, ritualu i mitu ne može odvojiti od pogleda na svet primitivnog čoveka. Pitanja. pogleda na svet, međutim, „ne mogu rešavati posebno-naučnim metodđama i tehnikama, a problem porekla %iumethnosti formalno je sličan prob lemu porekla, svesti, čoveka i, pre svega, poreklu jezika.

Sredstva psihologije pokazala su se nedovoljna da reše ovaj problem. Traženje umetničkog impulsa u instinktu podražavanja ili u igri ili u emocionalnim izvorima, 'ne objašnjavaju kompletnu situaciju umetnikovu u kojoj se suočava sa najvitalnijim problemima, koja uvek ima metafizički mačaj.

Sredstva sociologije su nedovoljna. Pokušaj da se iz kolektivnog radnog ritma izvede prvobitna umetnost slomio se na činjenici da, je prvi trag umetnosti stariji od kolektivnog rada i sedelačkog načihia života.

Predstava o kontinuitetu i zaj}tev koji u tom smislu izriče teorija razvoja u tumačenju isšstoriiskih činjenica mora, se najpre filozofski ispitati. Uwvidđeće se onda da postoji neka vrsta diskontinuuma u svakoj stvaralčkoj akciji: sam izvor umetnosti onda je ogroman diskontinuum u nekoj imaginarnoj liniji duhovnog razvoja čovečamstva, koji se ne može objasniti oredđhodnim strpljivo gomilanim jednosmislcnim promenama.

Treba se sasvim odvići od predstave da umetnost nastaje u nekom jasno određenom trenutku (koji ćemo uhvatiti), kaO neki odsečan početak. U umeti nosti se mora realativirati sam pojam početka, jer svaki novi umetnički pravac ima svoj DOČGtak koji je verovatno isto tOliko. izvoran kao i genenloški prvobitna paleolitska umetnost. Jer problem je u tome: koja je upravo ppaleolitska | umetnost prvobitna? Utic je predpostavio geometrijsku fazu u razvoju Dpaleolitske umetnosti i lime pokušao da objasni prividni paradoks takozvane prvobitne umetnosti, naime, činjenicu da geometrijskoj neolitskoj predhodi naturalistička paleolitska umeknosf. Činjeničko stanje pokazuje se kao logički i psihološki nemogućno. Poreklo umetnosti ne smemo zamišljati ni kao proizvoljni akt, kao stvaranje neke ljudske Ustanove koju opet možemo po ćudi, ili nekoj višoj spoljašnoj potrebi, ukinuti. 0

Poreklo umetnosti ne smemo zamišljati ni kao proizvoljni akt, kao Stvaranje neke ljudske ustanove koju opet možemo po ćudi, ili nekoj višoj spoljašnoi polrebi, ukinuti.

Ispitivanje porekla umetnosti u filozofskom smislu reči znaći ispitivanje same suštine umetnosti. ·

Milan DAMNJANOVIĆ

REČOKRITICI Re i | kae iz knjige »Predak«

ZA AAA E Nastavak sa 1. strane svestranija praćenja strujanja ı oblasti ametnosti. Obimnija je i produkcija knjiga originalnih i (orevođnih, umetnički život mnogo raznolikiji i promenljiviji. Teško bi se moglo zamisliti da, bi jedan kritičar, ma koliko veljkih dimenzija. talenta i erudici-

je bio, mogao tekućom kritikom

intenzivno da prati sve pojave i manifestacije književnih i Uumetničkih dela. Ovo naravno ne opravdava odsustvovanje pasije angažovanja zrelijih, iskusnijih kritičara u tekućoj kritici.

Oni koji se pozivaju na primer Skerlićev, ukazuju na to da kritika, treba da bude personaina, strasna, odvažna, poštena, iskrena, otvorena i konsekventna. Pri tome se radi antiteze zaustavljaju na onoj slabijoi strani savremene tekuće književne i umetničke kritike, ma, onim pojavama lične, pristrasne,. tendenciozne kritike koja svoj duh i svoje literarne osobine upotrebi u a{irmisanju „neke đmneprincipijelne književne politike, u nametanju svojih afiniteta, simpatija i antipatija, svojih predđubeđenja čitaocu. Lična, neprincipijelna, kritika od uvek je ista. Od uvek je niena osobina da menja stavove, da podešava kriterijum prema ličnosti pisca i umetnika, đa ispojava „animozmost time što će samoza-

dovoljno da istakne Velibor dejnu 'jasnost 0 i | ~ menost, i neprislabosti nekog knji GLIGORIC ČROLSO _ išljenie, i

ževnog i umetničkog dela, a da vrednosti prećuti, ili obraino ako joj pristrasnost krene drugim smerom. U toj ličnoj, tendencioznoj kritici

·probija i sujeta pisca koji bi

hteo da njegovo ocenjivanje bude jedino kompetentno u oblasti umetnosti o kojoj piše, samouverenje da je on jedini pozvan da nekom umetničkom delu Sudi i da je njegova. reč poslednja. On se nekako uzdigne nad stva-. ranjem. umetnika, podredi ga svojim »stručnim«, »kompetentnim analizama i presudi suvereno da li umetnik ima ili nema talenta, da li oh ulazi u krug njegovih izabranih ljubimaca, koji je omeđen njegovim ukusom i njegovim bpristrasnostima. Lična, neprincipijelna kritika, se usteže,

kada iziđe iz tog svoga omeđe-'

nog kruga, ođ rađovanja vrednostima, kao od neke slabosti personaliteta (neki pul tu je strah od rizika. da se me promaši u predviđanjima); prepušta se radije poricanju vrednosti, ide ma potcenjivanje pisaca i umetnika prema «kojima gaji animozno pređubeđenje. Ona ne podnosi druga, suprotna mišljenja i za-

jedljivo, ljutito, uvređeno reagira na njih. Vreme »popovsko« i »popaj-

sko« moralo bi da prođe u savremenoj kritici. A takođe nije više mogućno da se zamisli ni »vrhovni sudija« u njoj. Već u vreme Skerlićevo vrhovni sudija bio je organizovanom književnom politikom nametnut, i pored sve veličine kritičarskog dara Skerlićevog i njegovih ličnih zasluga. u sticanju najuticajnijeg kritičarskog autoriteta. Ono što se nazivalo »vrhovnim suđenjem« u njegovom kritičarskom radu proizvelo je u tom radu s druge

strane i velike grehove. Danas nam izgleda neoprostiva greška ona njegova anatema koju je eromko izrekao nad pesnikom Disom, porekavši mu sve poet-

sscarr Or Ur —· ~—- Oi

= — ——— R savesnost u rađu,i

ske odlike koje je ovaj pesnik nošio i uneo u srpsku ipoeziju. Oni koji se pozivaju na primer Skerlićev ispuštaju iz vida takve i slične greške koje su teže u posledicama, kada, ih učini »VThovni sudija« u svojim neopozivim. i neprikosnovenim presudama.Uzimaju samo vrline Skerli-

ćeve . kritike, a prelaze preko nje | A pjesmš nih slabosti. I dobro je da te gdje. vrline budu pređ očima savrenme- oko mene i

ne književne i umetničke kritike, kao potsticaj, a takođe i slabosti, kao opomene.

I sam Skerlič se branio od prigovora upućenom njegovom »vrhovnom suđenju i obraćao se piscima: »Mi živimo u književnoj republici u kojoj svaki može sve da kaže, a u sroskoj knjiiževnosti toliko je časopisa da se | sve može štampati. Načinite se i vi književnim kritičarima i instruktorima književnosti. Iznosimo svaki svoje mišljenje na svetlost dana, ostavimo našim sudijama, Njegovom Veličanstvu Razlogu, čitaocima i vremenu, da oni presude. Na kraju krajeva primiće se i ostaće ono Što valja i što jeste. Biće bolje ono što ne potone!«

Čitaoci očekuju od savremene književne kritike pre svega principijelnost, a, principijelnost Ssadrži u sebi i dosledan stav kritike, i i-

I gledati,

to je ono

etiku odnosa pisca kritike prema književnom i, umetničkom, delu. Sve ovo zajedno je sa talentom kritičara, njegovom bpe?rsonalnošću i strasnim | angažovanjem u otkrivanju vrednosti, a takođe i u odrešitom fiksiranju slabosti književnog i umetničkog dela. Postoji danas jedan sloj čitalaca koji ne očekuje više da mu kritika bude mentor u njegovom književnom i umetničkom obrazovanju. Instrumenti kulture su se uvećali i mnogo su više danas dostupni publici. Taj sloj čitalaca ne Očekuje od kritike suđenja i presude, već mišljenja, analize, Otkrića, više pomoć u svome ličnom doživljaju umetničkog dela. Taj sloj čitalaca ne pokorava 5e više presuđama kritike i ne Drima ono što je u njoj lično, pristrasno, tendenciozno i diletant- | sko, pa ma kako maskirano bilo. | "Postoje: uzdasi: »ah, da nam | je sada SkerlićiIe U jednom ča- | sopisu 1911. gođine, dakle u vre- | me kada je Bkerlićev kritičarski | autoritet bio u zenitu, našao sam uzdah u govoru o književnoj kritici: »ah, da nam je sada Svetozar Marković!wc Kritika je uvek vrela tema za razmišljanje i diskusije. Mi ovđe govorimo više | o slabostima, savremene kritike u nameri da se ona još više uzdigne, da se još više angažuje, i | principijelnije angažuje u našem književnom i umetničkom životu, iz koga se traži njena, obilata pomoć, jer je izvanredno narasla izdavačka delatnost i jer je veliki broj vrlo raznolikih umetničkih manifestacija. a kritika se razvila i otišla je dalje od vremena Skerlićevog Kako iđejno, tako i estetski složenijim analizama, dubljim i suptilnijim otkrićima, tada kada je ona zaista kritika talentovana, savesno i strasno angažovana da bez predubeđenja doživi ono što je stvar no i suštinski umetničko u jednom delu, tada kada je ona zaista principijelna.

TIHI RUB

Sad pričaj

VINJETE. U OVOM BROJU IZRADIO BRANKO MILJUS

MERA ZA NEMERLJIVO

Onoga, trenutka kada da brocenjuje isključivo tične primene i koristi,

da nešto Što je u suštini neprocenjivo, nešto čija vrednost ne može da bude kKnjižena i Čiji značaj ne može da bude registromože da izgleda manje vredno nego Što i ipzlišno. Istina je da ljudi me bave stvarima i pojavama čiju vrednost ne mogu da odrede i čiji značaj ako ni zbog Čega drugog a Ono zbog toga, Što se, U odnosu na takve stvari i pojave osećaju pomalo infieriornim i degradiranim. Lakše im je otuđa i bez postave na pravo odnosno na ono mesto za koje misle ojavi, pravđajući se

van, jeste, pa čak vole. da se

ne mogu da sagledaju,

bolnije da sve što mogu mesto,

kakav će sud o njima doneti budućnost. Tako, i silom prilika onu sve vredno samo

postupak i poduhvat.

že čoveku Otuda, zajednica i

2.

se svaka stvar, počne na osnovu njene prakdolazi se obično dotle

akcije koje nepotrebne ne neophodne, dakle

je učini

naše drušivo

suprotnosti. prosperitet,

stručnjakom,

redu našem de javljuje. kao od Pa : , po logici samog zbivanja, izbacio je u prvi plan ličnost stručnjaka bilo iz koje oblasti privredne delatnosti, Ta potreba za za, onim koji na određenom poslu treba da zameni nedoučenog ili priučenog, da ' bi se brže i uz manje gres, dovela je do toga

mnogima danas mogu da izgiedaju i za ovu etapu razvitka svakako

samo zato što ti koji tako mi-

sle nisu u stanju da sagledaju značaj tih ak-, cija, pošto ne mogu da matematički izračunaju koliko će se od njih imati koristi, Zato se takvima i Čini ložiti za izvesno vreme, odnosno za Ono VTeme kada budu rešena neka bitna pitanja našeg privrednog razvoja, ] da privredni razvoj sam po sebi i_ono Što se u najužem smislu podvodi pod stanđard, može da do te mere osiromaši čovekovu ličnost da neotpomom za dalje kretanje društva. Ekonomski prosperitet kakav je naša zemlja vabeležila za poslednjih nekoliko godina, i kakav sigurno za tako vela ni jedna druga, zaostalosti koje su Š novno i do pojave izvesnih suprotnosti u našem društvu. Što te suprotnosti nisu tako Velike kako bi mogle e smanjuju i eliminišu, treba zahvaliti u prvom mokratskom sistemu koji 56 polučujući činilac u likvidaciji tih

da neke poduhvate treba od-

ne pomišljajući na to

kratko vreme nije dožiračunajući sa nmaslagama

nasleđene, doveo je nemi-

da budu, i što se one stalno

ipak, baš takav ekonomski

odricanja, ostvario- Droda, se neosporna vred-

nost izvesnih ljudi, odnosno zanimanja, precenjuje u odnosu na neka druga, isto tako za naš život veoma važna i neophodna. Zbog toga se i događa da neki od tih stručnjaka i pored Često nehumanih i po zajednicu veoma štetnil postupaka, ostanu ne samo nekažnjeni nego i zaštićeni. Jer, nekad se polazi i od toga da je jedan stručnjak, Čak i kada učini nešto što je u suprotnosti sa etičkim normama našeg društva, ipak korisniji od onog ko u određenoj vrsti delatnosti poseduje manje znanja, ali zato više ljudske kvalitete. Tako se stručnjak odnosno onaj ko se smatra stručnjakom, u ovo vreme kada je na mnogim poslovima još uvek mnogo nestručnjaka, posebno u zaostalijim sredinama tretira kao povlašćeno liće, čine mu se ustupci koji se drugima ne bi činili, pa se čak u tim ustupcima ide i tako “daleko da se olako prelazi preko mekih njegovih Dpostupaka zbog kojih bi drugi za izvešno vreme bio odstranjen iz društva.

Podrazumevajući pod stručnjacima, onu VIstu inteligencije koja se ne samo im malicioznosti naziva tehničkom, tragajući za takvom inteligencijom, oni kojima je ona potrebna, da bi je doveli u svoju sređinu, prinuđeni su da čine i ono Što se Često kosi sa njihovim ličnim shvatanjem morala i čovečnosti. Oni nisu danas u mogućnosti da proveravaju šta je drugo taj čovek ošim što je stručnjak, već misleći samo o tome da im može biti od koristi, dozvoljavaju đa taj stručnjak ponekad uvredi i njihov ponos i pređe preko onih

IZVJEŠTAJ

kako ćemo se. pot! | ye Đorimo se nijemo samo se pJesma javi tu i tamo. y

· t tišin. y IBI ostane u visini i gleda me dolje

zahtijevam i tražim

aj svijet i svijet i svijet ; l

a između nje i mene duga. neprekidna svirepa nit Popet ću se ostavljen i izubijan i sam jednom bo njoj

| iščupavši ga kao busen trave iz

Ja pripadam tom svijetu pjesnika koji ima svoje Šta je to nama dano?

Tvoj kruh bio je i naš kaže jedan Tmamo i poneki dobar dan imamo i poneko veče i zapravo

i svijet ima nas Mi se okrećemo kao čovjek koji čeka nasred trga i koji već ima sliku i smisao i miris ali nigdje ni originala

Samo tiha strujanja i neka gužva | · osim toga mi sasvim dobro vidimo neki besrnisao i prikupljamo vode u plač a čovjeka u prepuštenost,

T znamo tačno gdje je tihi rub. I bučan rub O koliko ih, neprestano, ima

·Ne pričaj više o ljubavi. Ni o budućnosti, samo o mašti, o očekivanjima, To su riječi koje mogu opravdati život”

(TlHi o svotama "li o izumima. Ali to nisu te viječi) Dug i silan život zaglavljen između nepomićnih vralnica

u jednolike sate malih gluposti, hihih predvečerja, sitnih

Pripitomljeni principi šeću maokolo poput dobrih slugu

e

onoga što je stvorio jedan slikar,

'. „0 Za

)

ivoj. SLAVIČEK —— q-—

SVIJETE KAKAV JESI : | Svijete kakav jesi i svijete ı svijete i svijete koga to sve ne

ući. Već se tučemo

i ponijet ću OVO vrijeme 5a sobom velike livade vremena, koje je bez početka i bez kraja

ću pomalo u sva vremena . , sa svojim čudesnim vremenom u TUuci

PREGLED SITUACIJE

Pogoni glazbi rade širom svijeta kao da se ništa ne događa aj

a stvamo, ne događa se osim pjesme o ljubavi T dok je veliko nebo posuto kilogramom nekog znanja

a nečujni lom rastače

(recimo) i o nekoj žalosti

vi

vraćati vjeru u sebe same to je čini se ono Što se ne događa

velika, koncepcijo

KAĐ NEKO GLAZBALO IZVODI MELODIJU | i

Blag trenutak kad neko glazbalo izvođi melodiju u susjednoj sobi a ovdje je noć . . i kad želim pisati nonšalantne pjesme o morima i smišljam pozdravnu dopisnicu | i kad me uhvatila želja da se dobro opijem nekim finim pićem dok okolo sniju.

– Sašav trenutak, sjaj u dubini vremena veče puno lijepih sastojaka

koji će se rasplinuti

A riječ je o nekom čovjeku

starom prijatelju .

[

časopise, klubove i samoće

tek mi imamo sasvim ovaj svijet

ni povjerenja ni parfema ostavljenost, tugu mneprepoznalu One ne postoje

i odškrinutih vrata

ulosa

načela ža koja se jnače zalažu. No, to Opel ne znači da među onima koji se tretiraju kac stručnjaci nema i takvih čiji su moralni kva: liteti u pravoj srazmeri sa njihovim spošob nostims potrebnim za određenu vrstu Ali, takvi ničim ne remete mormalni tok našeg društva, oni su postali neophodni ne samo kad stručnjaci nego i kao društveni radnici, i nji hova raznorodna, aktivnost, prima se kao nošti što je sasvim prirodno i što pristaje UŽ nji. hovu ličnost. Oni drugi iz njihovih redova, 0 kojima se s razlogom nema, uvek najbolje mi. šljenje, ali za koje se tvrdi da su neophodni, samo zato što to i jesu, svojim postupcimš često stvaraju veoma nepogodnu atmosferu, posebno u manjim gradovima. Naime, na 05% novu onoga što oni ponekad čine il, ne čine, mnogi stiču mišljenje da je dovoljno biti 58m0 stručnjak, u onom smislu u kom je to ovde DGELREEOO; pa da se Postane i povlašćena lik nost. . - :Sužavanje pojma stručnjaka na onu VIŠU · delatnosti koja je vezana za privredu i direkt nu proizvodnju, dovelo je do toga da se mno gi koji su zaista stručnjaci na svom posi koji poseđuju potlrebne kvalifikacije a Už su i visoko moralni ljudi, ne tretiraju uvek tako i na njihovu delatnost pa i na njihovi minimalne i opravđane zahteve gleda se S pob cenjivanjem. Nije slučajno otuda što sc pr? svetni radnik u jednom muestu oseća inferiOT nim u odnosu na ekonomistu ili agronomi, iako se Često od njega zahteva mnogo nego od ovih drugih. I to samo zato što 8. smatra da taj prosvetni radnik mne učest V direktno u proizvodnji, da, ono što on čini m – obezbeđuie prosperitet društva u onom” gledu u kom se danas za njim teži. Tako danas jedna vrsta delatnosti, krajnje odgovo” na i preko potrebna' društvu, naravno ne uvek zlonamerno, potiskuje u drugi plan po logi rentabiliteta i ekonomskih računica, dakle istoj onoj logici po kojoj se smatra da NM prvo mesto dolazi inženjer pa tek posle njeba ili tek i posle drugih -— nastavnik. „AUVO | Uostalom, ako se smatra da danas još uve ima mnogo ljudi koji mogu da mirno žive S

ili, da za takve hoji predstavljaju nažaloM većinu ne mora. ni da postoji slikarska POI rija ili pozorište, to ne znači da takve uvek ubrajati među one koji mogu da U. 7 tom trenutku iskažu punu meru ljudske da govornosti i solidarnosti. Ne treba tvrdili 0 bi mnogi od njih bili bolii kada bi Zna lj mnoge tekovine kulture, ali je opasno mis #00 o. ne bi mogli da ostanu i gori baš 7 što za sve To ne znaju. | | Dragoslav GRBIĆ

KNJIZEVNB NOVINE