Književne novine

a“

HPHMAO3MN 3A NIbMIREBHOCI, JE3HR · N(CTOPIMy WOARAOP

Neđavno Je izišla iz štampe Knji. ga dvađeset sedma, sveska 1—2 za 1961. godinu, ovog časopisa koji izda je Katedra za istoriju jugoslovenshih književnosti uz saradnju „Rkateđara za žive jezike i književnosti ilološ kog fakulteta u Beograđu. Ovaj broj časopisa donosi, povodom. stopeđeset godišnjice smrti Dositeja Obradovi_ ća članak Dragoljuba Pavlovića »O dosadašnjem proučavanju D. Obrado vića« i monografiju Vojislava Đuri, ća »Dosite} Obrađović«e i, između o-_ stalog, priloge Gligora Stanojevića »Jedna molba „Baja Pivljanina 1z 1684. godđine«, Leontija Popovića »Pri log izučavanju Hadži_Ruvimove bi_ blioteke i njegove umetničke delat_ nmosti«, Milana P. Kostića »Milutin Ars. Popović«, Marija Bobrownjicke »Nepoznata autobiografija Ms. 8 Djalskog« i zanimljive i za potpuni je poznavaje života naših značajnih pisaca korisne članke Dragoljuba Vlatkovića »Profesorski ispit Steva_ na Sremca« i Dragoslava Grujičića »Neobjavljena beležnica | dva neob_ javljena pisma Laze Lazarevića«.

Ako bismo nekom tekstu želeli da damo prioritet to bi bio svakako »Dositej Obradoviće Vojislava Đuri. ća. Vrlo instruktivno i živo profe_ sor Đurić je obuhvatio ličnost čoveka koji je »otvorio nepoštednu kritiku protiv srednjevekovne „zaostalosti i stvorio obiman i dugoročan program i prve uzorke nove kulture, svetovne i narodne«, istakao glavne puni Ttove njegovog života, osvetlio mno_ gostruku Dositejevu ličnost, prosvetiteljia, filozofa, literatu, teoretičara književnosti i, iznad svega, humanistu koji je »povukao liniju hoda či_ tavog naroda — liniju kritičku i ju-_ goslovensku« i dao ocenu jedne od najznačajnijih ličnosti naše Kultur. ne istorije iz istorijskog, literarnog pa i psihološkog aspekta. (B. A. P.)

„AUTEPATJyPA w 34MGaHDb

MONOGRAFIJA O LEONOVU Mnogim komplimentima i biranim rečima iskrenog priznanja, Krikiičavr lista »Književnost i živote dočekao je publikovamje monografije o Leo, nidu Leonovu »Poezija života« čiji je autor kritičar FP. Vlasov, Ističu_ ći, na početku članka, nekoliko mi.“ sli Leoniđa Leonova o sovjetskoj književnosti i literarnom zamatu uopšte, kao i poznate reči podrške i hvale, kojima je, u svoje vreme, Maksim Gorki pozdravio talenat ve_ likog ruskog pisca, pisac članka iscrp no komentaniše pojedina “poglavlja

knjige FP. Vlasova, tvrđeći da oma »upoznaje čitaoca sa stvarvalačkim putem IT. Leonova, s njegovim bOogledima na umetifnost, dajući prikaz neposrednih veza pisca sa životom i borbom narođa«.

U prvim poglavljima svoje studije,

Tr. Vlasov, prema pisanju lista, osvet”

ljava životni i stvaralački put Le. vwnova, od prvih početaka i ranih in teresovanja za umetnost do susreta s revoluciomarnim zbivanjima 1917. godđine, kađa je objavljena prva zbir ka Leonovljevih pesama »Slobodne pesme«, Prateći pisca kroz učešće u evoluciji, Vlasov podrobno opisuje raznovrsnu novinarsku i agitatorsku aktivnost Leonova kao borca Crve„ ne armije, i njegov novinarski rađ u ređakciji lista »Crveni vojnik«, gde je, prema mišljenju autora, Leonov i ovladao književnim zanatom.

Osnovne karakteristike Književnog dela Leonida Leonova, Vlasov utvr. Gđuje detaljnom analizom dvaju dela koja smatra ključnim u stvaralaštVi autora »Lopova« »Jazavaca« i »Puta ta okeanu« To su »Ruska šuma« 1 »Zauzeće Velkošumska«ć od. kojih Vlasov s naročitom pažnjom ogsvef. ijava odnose i ličnosti u »Ruskoj šu mij«e, smatrajući taj romsn »jednim od najkrupnijih ostvarenja Kknjižev nosti socijalističkog realizma«.

Kao bosebnu vrednost knjige »Po ezija života«, kritičar lista. »Književ_ most i Žživoft« ističe činjenicu »da je autor, korak bo korak, jšao stopama T,, TLeonova, duboko proniknuvši u

8:

stvaralački proce&s pisca kome je bli-_ sko herojsko shvatanje podviga kao ostvarenja čitavog Živolfa... Dragoce. nost knjige je i u tome što ona sa.

drži bogat terijal, uzet iz nepo. srednih komtakta« autora monogsra_

fije sa piscem »Ruske šume«. 7 Zanimljivo “je, međutim, da auior članka u listu »Književnost i Živof« nijednom rečju ne pominje. ostala đela Leonida Leonova | (Lopova«, »Skakavce«, »Skutarevskog«, »Jazav.. ce« i đruga), tim pre što je sam Le_ onov jednom prilikom izjavio da između »Lopova« i »SkutarevSkog« DO stoje neke veze koje Kritika do sada nije zapazila, a koje bi mogle da se otkriju poređenjem glavnog junaka »Lopova« i jedne sporedne ličnosti iz »Skutarevskog«, u Kojoj je, na_ vodno, nastavljena Mičkina sudbina, (P.)

CRITIQUE

BGZISTENCIJALIZAM i PSIHIJATRIJA.,

Opširan članak Anrija Flanberžea objavljen u julskom broju časopisa pod naslovom »Egzistencijalizam i njegov interes za psihijatriju« nema pretenzije da kaže nešto novo o O_ vom literarno filozofskom poktvetu

niti đa polemiše s onim što je već o njemu rečeno, već da iznese hro-. nologiju i evoluciju ideja i stavova, uslove i uticaje

uzroke, njegovog

postanka i postojanja, Stoga je on pošao od Platona i Aristotela koji su prvi postavili problem egzisten. cije i esencije, prateći rešavanje Ovog spora do njegovog potiskivanja u drugi plan problemom suprotnosti između »autentične« i »neautentične egzistencije«. Drugim rečima, do tre nutka kada se egzistencija namet_ nula umovima kao primarni filozof. ski i literarni probiem. Kjerkegor je po Klanberžeu inkavnacija toga trenutka i zato se on zadržava na njegovoj filozofiji kao na kamenu temeljca egzistencijalističke mi&li.

„Autentičnom „degzistencijom«, po 'Kjerkegoru, živi onaj čovek Koji se odriče odgovornosti prema svojoj lič nosti bilo prepuštajući se tiranlji jav moga mišljenja bilo nekom drugom formom bežanja od sebe. »Autentič_ nom egzistencijom« živi čovek koji traži povratak lične slobođe i brima na sebe punu odgovornost za lič nu egzistenciju, znajući pri tom đa će biti izolovan, da rizikuje da se prevari i koji prima patnju i krivicu kao konstitucijelne elemente ljud skog postojanja. Da bi se prošlo iz »neautentične« u »autentičnu egzisten ciju« potrebno je đa se prođe Kroz iskušenje »egzistencijalne odlučnosti (rešenosti), »iskušenje teško i muč_ no i da se učini ono što Kjerkegor zove skoka, Kjerkegorove ideje misu nove kaže autor članka. One se mogu naći kod sv. Pavla isv. Avgustina i kođ Paskala ali ih je Kjerkegor naj. Jasmije i najsistematskije, ako se kodđ njega o sistemu može govoriti, izloŽio i posle njega su one dobile pravo građanstva i važnost koju daT.as imaju. Vezu između njega i ma še epohe čime fragmentarme egzistencijalističke misli Ničea, Rilkea i Kafke koje su dva_ desetih godina XX veka preko Gabriela Marsela, Hajđegera i drugih prerasle, posle drugog svetskog rata, u jedan ođ vodećih fokova misli i li terature dobivši svoju mođulaciju u problemu »bića i nebića«, sveta i antisveta«, (S. B.,)

'wbe New Jork Čimces |M J,V ICAM,

KNJIGA O GENEZI »DOKTORA FAUSTUSA«“«

Od svih velikih dela Tomasa Mana »Doktor Faustuse je'na svaki način najteže, »Posmatraču se čini kao ogroman, čudnovato izbrušen kamen koji blješti, zavarava, zaslepljuje, zaprepašćuje«. »Doktor raustus je isplanimana knjiga, a njegova kom. pozicija je smišljena, savršeno smi. šljena i ponekad surovo i zbunjuju. će zamorna. Pisac je beležio svoje teškoće, bolna svesnost u toku gene ze »Doktora PFauslusa« izrasla je u dnevnik, a dnevnik u sjajan i značajan dokumenat. Prvi put štampa na u NMemačkoj 1940. »Priča o roma– nu« štampana je nedavno u Ameri. ci. 'rim povodom Yređerik Mortom, u broju od 27% VIII objavljuje recen ziju.

»Priča o romanu« obuhvata četiri godime koje je Man proveo u Kali. forniji, 1943—1947. Iako poseđuje au

\

Dostojevskog,

i

ftentične autobiografske elemente i Ykaralter intimne introspekcije, knji ga, DO Morfonu, mnogo više izra„ žava visoku prijemčivost i sposob. nost za uzbuđenje kod velikog pis. ca, što je, na kraju, osnov stvara. laštva,

Man je pratio značajne događaje tog vremena, (opadanje „lHitlerove moći, Ruzveltova smrt, razni pokušaji nemačkih intelektualaca da otkriju pozitivne osnove SsVOR nasle„ đa), a s druge strane dolazio je u kontakt sa intelektualcima Los An. đelosa, Armoldom Šenbergom, Francom Verfelom, Čaplinom. Sva isku„ stva, značajna ili trivijalna, imaj svoje krajnje značenje u »magičnom krugu«, što je u Manovom argou označavalo svet »Doktora PFaustusa«, u kome je on Živeo svakog jutra, zdrav ili bolestan, bez obzira na vreme, od 9—13 zatvoren za sve, predan radu. »Priča o romanu« oOtvara vrata u Manov zatvoreni svet i otkriva čitaocu borbu između ho merovske literame inteligencije i plašljivog sitničarstva, otkriva prodiranje u Život, duh muzike, sudbi_ mu Nemačke i u etos_„bit umetničkog stlvaralaštva.

Na stranicama ove knjige metamorfoza Ničea u Leverkina postiže jednu antičku neminovnost. U stva_ ri, kako tvrđi autor članka, »Priča o Yomanu« ieče unapred utvrđemim tokom u većoj meri nego što je to u romanu postignuto, Kao da je Man materijal o Doktoru PFaustusu profiltrirao kroz svest pomovo. »Ova knjiga dokazuje još jednom da veliki umetnik može bezobličan život da uobliči u mit, a zatim mitu da udahne pokret i dah živofas.”

(B.: A. P.

Saturday Review TONJIGA O HAOTICNOM REDU STVARI,

Kako Grenvil Hiks, u svojoj stalnoj rubrici, u broju od 19. vIII 1961. kaže, Džojs Keri je VTIO 5DODTD prodirao u Ameriku i mnogi ođ nje govih ranijih romana nisu bili štam pani. Tek neđavno knjige ovog Značajnog romanopisca i esejiste bOjavile su se u Americi, a danas je štampano gotovo sve Što je napisao.

»sAmerički posetilace je najnovije delo Džojsa ,Kerija, najnovije samo po tome što je u Americi tek pre izvesnog vremena štampano, a i Zato što je, mada se situacija u zemlji koju wpisuje ummogome dzmenila, veoma aktuelno. Knjiga je napisana pre skoro tri decenije. Kao i sve što je Keri napisao, uključujući tu i ese je, ovaj roman počiva na ličnom i. ščevom iskustva. Keri je, naime, više godina proveo u Ajrici kao KO_ lonijalni činovnik i njegovo iskustvo obogaćeno je literarnim materi jalom. »Američki posetilac« obrađuje vrlo jednostavnu temu: mlađa ame„, rička novinarka obuzeta Yusojstič., kim teorijama dolazi u Afriku da nađe bolji svet ođ onog na koji je navikla u »civilizaciji«; njena isku_ stva u prvi mah opravđavaju očeki._ vanja, ali docnije iluzije se gube. »Svi ti ljudi (reč je o domorocima) koji lako lako primaju nesigurnost stvari, jednostavno ne mogu'da Zzamisle bilo koje drugo stanje stvai, u pravu šsu. Samo fanatici i budale mogu verovati u prirodni tok stvari. utvrđen i Večan«, Mada gubi romantične iluzije mlađa Amerikanka ostaje ličnost sa verom. Udaje se za domoroca koji je daleko od orto doksnih ideja, »despot i antihriste u isto vreme. 'Tu pisac reflektuje a. narhističke tendencije u Americi i kroz ličnosti ovog romana izražava. ideje: »Istina izgleda da leži dublje. Ona je u tome što je vera koja bo.

E ž

PETAR, LUBARDA

dupire aharhizam baš toliko polteb na svetu kao i razum koji stvava sisteme i zakone«,

Ma kako se u prvi mah činilo, tvr d! Hiks, Džojs Keri nije pisac pri. marno zainteresovan „idejama, Već ljudima, velikom yYaznolikošću liko. va koje obrađuje sa pođjeđnakom ljubavlju i predanošću, uključujući

tu i ljude orme kože. »U Africt Meri

je naučio da svaka ličnost živi u sopstvenom svetu i usavršio svoju sposobnost za višestruko osvetljava nje tih svetova postižući na taj na_ čin izraz” kompleksnosti svekolikih ljudskih odnosa, osvetljavajući ih iz raznih tačaka gledanja«. (B. A. P.)

7 AWTEPATVPbI

DISKUSIJA O ESTETICI

Avgustovski broj časopisa donosi sažeti zapisnik sa sednice Sekcije za kritiku i teoniju Kknjiževnosti mo_ skovske Orgaizacije pisaca i Uprave centralnog doma Književnika koja je održana aprila ove godine, a na ko_ joj su najeminentniji »teoretičari i

praktičari literature i umetnosti iz,

neli svoja mišljenja o uspesima, ne„ uspesima i zađacima sovjetske este_ tike.

U diskusiji je konstatovano da je »za poslednjih pet godina u sovjet_ skoj estetičkoj nauci došlo đo pro. mena ma bolje« Ta konstatacija je argumentovana bogatom izdavačkom delatnošću u ovoj Oblasti u Hkojoi najvređnije mesto zauzima zbormik »Ommovi maksističko lenjinističke estetike«, okarakterisan kao »svojevi. sni dđogađai u Yazvoju sovjetske ešte tike«. »U ovom trenutku, rekao je u uvodnoj veči S. Mašimski, ne sa_ mo da teorija teži praksi već i prak sa traži podršku teorije. »Medđutim, bo njegovim rečima koje su podr.žali i ostali učesnici u polemici, nje na Ahilova peta je »nedovolino vi. sok nivo njene teoretske misli«. T„_ ako se štampa mnogo "Knjiga ne iđe se napred, iako se mnogo polemiše (više nego u bilo kojoj društvenoj nauci) ne dolazi se do pozitivnih Te._ šenja estetičkih problema. Ozbiljna slabost sovjetske estetike je i mjena udaljenost ođ umetničke prakse. O-_ tuda proističu apstrakitna, skolastič_

ka Yasuđivanja, koja se još uvek mo”

gu sresti u radđovima o estetičkim problemima. »U njima, rekao je B. Njemenskij, dominira ekvilibristika umovanja a ne strast prema Životu«. Još ozbiljniji neđostatak je, istakao je Mašinski, nekompetenino uplita. nje pojeđinih estetičara u literaturu. Kao prime takvog »uplitanja« on je naveo P. Mezenceva, TL. Martinova, P. Antokoljskog, i I. Seljvinskog.

Glavni zadatak savremene sšovjet. ske estetike, po mišljenju A, Zisa, je osmišljenje umetničke prakse »jer se kroz umetnost estetički ošva ja stvarmost« M. Parahomemnko je upozorio da problem estetičkog iđe_ ala, kategorija lepog i lepote uopšte još nije dovoljno razrađen i da bi, prema tome, taj problem mogao da bude jedan od glavnih zađataka sOGV jetske estetike. J. Borev je tome do dao da je MWategorija uzvišenog naj manje rasvetljena i da čak ni u »Osnovima marksističko„lenjinističke estetike« nije precizirao da li je to estetička ili etička Kategorija.

Velika pažnja u diskusiji posveće na je estetičkom vaspitanju omlađi. ne. Mmogi učesnici govorili su O padagoškim sredstvima za postizanje Ovog važnog cilja u rastu novog sovjetskog čoveka. (S. B.)

: KOMPOZICIJA

'KAZIN

PREVEDENI

DANAŠNJA

Pre nekoliko godina, na kursu koji sam držao o evropskom romanu, jedan student mi je dao rukopis u kome je opisao Zolin „Žerminal“ — taj snažni ali staromodni roman 6 francuskim ruđarima koji se bore za svoja prava — i okarakterisao ga kao protivurečan, nategnut i dvosmislen. Kako su ovi izrazi uneti u savremenu kritiku da okarakterišu uštogljene stihove muetafizičara sedamnaestog veka, a kasnije poeziju onih (T. S. Eliota) koji su prihvatili stil i način ovih Hamletu sličnih književnih intelektualaca, ob-

ALFRED

· jasnio sam mu da Zolin prilično neusiljen i kitnjast prozni

stil, stil francuskih naturalista, mora da prođe kroz dokumentarni roman koji opisuje pustošenja alkoholizma i sifilisa među svim potomcima neke francuske porodice, i zato ne može nikako da se poredi sa ovim vrlo veštim pesnicima. Zolin stil ima svakako svog uđela u visokopamoj poeziji, i Zola je voleo, po običaju romantičara koji su pisali epove, da se potpisuje pesnik. Ali „Žerminal“ je, kako u svojoj svireposti tako i svojoj strasti, u svojim silovitim seksualnim metaforama i u svojim srditim opisima potlačenih tako daleko od jezika i predmeta jednog Eliota da, istinu govoreći, nema smisla nalaziti u naturalističkoj književnoj prozi devetnaestog veka atribute koji su, čak i za naše vreme, jedino jedna vrsta poezije.

Moj student je ostajao pri svome, Njega su naućili o protivurečnom, nategnutom i dvosmislenom na kursu koji se zvao „Uvod u književnost“, a pred njim se nalazio sani tekst „Žerminala“, tako da se on trudi da pokaže da zna kako treba čitati ovu knjigu sa mođernim prilaženjem književnosti, da jednostavno nije mogao da raspozna najočigledniju osobinu Zolinog velikog romana —d njegovu VeEliku snagu. On nije osećao potrebnu vezu između svog iskustva i onog. opisanog u knjizi, ali je stvorio potpuno proizvoljne veze, zaogrnute u kritičarski rečnik, koji je naučio napamet, čiju istorijsku primenu i ograničenja nije razumeo. On liči na turistu u stranoj zemlji; mogao je da podražava jezik, ali ga nije razumeo. Nije bilo zajedničkog interesa između njega i romana, ali on to čak nije ni shvatao, on čak nije ni mislio o romanu koji je čitao, toliko je bio zauzet nabacivanjem protivurečenog, nategnutog i dvosmislenog po Zolinom iznenađenom licu.

Ova osobina, stvaranje proizvoljnih veza, ovaj nedostatak istorijske svesti, često istorijske obaveštenosti dovoljno osnovne da pruži opomenu i signale za opasnost pri putovanju kroz Zolinu domovinu, ova lažna sofistikacija to je ono što me zabrinjava kod mnogih studenata koje su učili da čitaju kritički, kako se kaže, ali koji u stvari uopšte ne čitaju, koji ne uživaju u čitanju, i koji nemaju interesovanja za književnost. AJi sam isto tako, zabrinut zbog izdavača koji objavljuju moje eseje, a potpuno su nezainteresovani za moje ideje i vrednosti, zbog čitalaca koji dolaze da kažu kako su „uživali“ čitajući neki članak, ali koji nikad ne diskutuju o nekoj temi u njemu. Ima tu nečeg pogrešnog, nekog osnovnog elemenia koji nedostaje u odnosima između publike i kritičara danas u Americi, i ja vidim taj nedostatak u stručnim časopisima za koje ne treba da se mučite da pišete dobro i u subotnjim dođacima o knjigama koji postoje samo da bi se knjige prodavale, u nedostatku opštih časopisa koji bi objavljivali ozbiljnu kritiku i u samom nedostatku bilo kakve odgovorne i autoritativne procene savremene književnosti. Vrlo je plodno i korisno biti književni kritičar, ali jedna od stvari o kojoj ne govorimo, koju čak neki od nas nikađ i ne zapaze, je odsustvo odjeka na naš rad, nesigurnost odgovora, zbrka osnovnih izraza kojima rukujemo. Nama ne nedostaje publika, stvar je u tome što publika ne zna šta, hoće, nije sigurna šta misli, u osnovi je nesigurna u književnosti, čak je se i boji, i želi pre da kontroliše ovu zver no da živi s njom. .

Ova situacija karakteriše kritiku u masovnom druživu — masovno komuniciranje samo po sebi nije promenilo ništa i nije odredilo ništa. Čim dođete do ljudi koji sami ne čitaju već osećaju potrebu za kritikom da bi stupili u vezu sa književnošću, čim se školovana publika (koja obično ispituje svoje sopstveno mišljenje na Kkritičarevom) pretvori u masu i prikaže u pravoj boji, ona želi da joj se stvari objasne i tako' dobijate kritičara koji služi kao popularizator, kritičara koji svesno posređuje između umetničkog dela i publike. Ali nijedan kritičar koji nešto vredi ne prihvata se hotimično da podučava nekog drugog; on piše da bi sredio svoje ideje, da poseduje, kao kritičar, kroz integralnu snagu svoje inteligencije umetničko delo koje je neko drugi stvorio. Naravno on će razjasniti, on će analizirati, on će odrediti i postaviti na mesto i objasniti, ali sve što čini za svog čitaoca on prvo čini za sebe.

Ono što kritičar čini za čitaoca, za publiku, čini pri plimi, da tako kažemo, svog uzbuđenja za neku određenu knjigu, i daje nov hrabar pogled, ocenu i teoriju. Kritičar nije umefnik, sem slučajno, on je mislilac, a snaga, tačnost i obimnost — možda originalnost — njegovog mišljenja, čine da on kaže stvari koje samo umetnik može da ceni kao umetnik, a čitalac kao čitalac. Za pravog Kritičara zapažanja su vredna samo za sebe, a razni predstavnici publike mogu da se koriste njima na razne načine. Ali nijedan kritičar koji piše iz zadovoljstva i uzbuđenja svojim zađatkom ne piše samo da bi poučio pisca koga kritikuje i isključivo zbog publike koja ga čita. Jer interesovanje za kritiku leži u njoj samoj i u svesti da ona koristi.

Kritika utiče na umetnika samo ako je sam umetnik predstavnik školovahe publike koja čita kritike, Pisac će često dobiti bolji savet o svojoj knjizi od svog izdavača ili svoje žene, ili nekog književnog agenta, no od kritičara. Ali kritičar, ako je dovoljno interesantan i dubok, uticaće na pisca daleko dublje no što će to učiniti specifična kritika knjige — pa će učiniti i đa pisac vidi značaj svojih napora. U najboljem slučaju, stvarna književna kritika može da preporuči nove teme, može da oživi maštu. To je velika tradicija kritike, deo opšte kritike ustanovljenih vrednosti koje se moraju nastavljati kroz sva vremena. Njen naje veći i jedini atribut je njena snaga, njeno strasno objavljivanje istinske prirode čoveka i onoga što njegova prava sudbina treba da bude. U Americi, to je bila vrsta kritike koju je pisao Emerson u svom velikom eseju o Pesniku i koju je Vitman ostvario u „Demokratskim pogledima“, Džon Džej Čapman u svom eseju o Bimersonu, i mladi Van Vik Bruks u „Punoletstvu Amerike“ i njegovoj mnogo potcenjivanoj knjizi o Marku Tvenu. Najveći primeri takve kritike u moderna vremena bili su Arnoldovi eseji o poeziji i kulturi, Prustov napad na Sent-Beva i Ničeov na Vagnera. Za mene je najvrednija vrsta kritike ona koju je pisao Bodler kađ je bila reč o umetnosti, Šo kađ je bila u pitanju drama, i ona kojom se pre toga bavio Gete u svojim zapažanjima o Godinama proze, Šiler u svojim pismima o estetici, Blejk o svojim ličnim manifestima, Vordsvort u svom predgovoru „Lirskim baladama“. To je vrsta kritike o kojoj ja uvek mislim kao o histoire morale kojš u sebi sadrži duh vremena u kome živimo, a zatim od nas traži da ga prevaziđemo, koja nam omogućuje da vidimo stvari u velikoj perspektivi, i zahteva od nas da na način kako je Marks govorio o grčkoj filozofiji, Kjerkegor o Mo-

cartu, Niče o stvaranju fragedije, Šo o Ibzenu, Lorens O

KNJIŽEVNE NOVINE

. a