Književne novine

FINKCIJA KRITIKE

američkoj književnosti, stvaramo bu

dućnost udruženi sa

čovekovom maštom ne samo u svetlu ljudsk i celokupnog njegovog stremljenja. Judske istorije već

Baš zato što je nekada pisao kritike ove vrste Eliot je

imao svoj uticaj. Đliot, kada ga je Pol Elmer

zašto su njegova poezija i ličitim tonom, odgovorio je

č Pc Mor pitao njegove kritike pisane tako raz-· da poezija ima posla sa svetom

onakvim kakav jeste, a kritika sa svetom kakav bi trebalo da. bude. Zbog svog baziranja na istorijskim idealima samooslobođenja koje mi povezujemo sa Marksom i 'Projdom, Lajonel Triling predstavlja tako postojan moralni utićaj; zbog svoje stalne svesti da knjige stvaraju revoluciju u svetskoj istoriji isto kao i u ličnoj osetljivosti ljudi Edmund Vilson je bio u stanju da piše sa podjednakim gledištima o Prustu i Džonu O'Hari, Mišleu i Edni St. Vinsent

Mili, Tolstoju i Linkolnu,

Jevrejskoj bibliji i markizu de

Sad. Van Vik Bruks koji je bar 1915. pisao sa takvim odusevljenjem i veseljem protiv idola američkog života, radio

je stalno s tim osećanjem da je upućen

napred jednim

neodoljivim pokretom socijalne kritike na svim poljima. I dok ovo pišem izgleda mi da ne vidim tu sliku ni u jednom

mladom američkom Hkritičaru već u

mladom · engleskom.

dramskom Kritičaru Kenetu Tajnanu koji je pre no što je

napustio svoju zemlju bio

pozvan od strane tajne Kon-

gresne skupštine zbog svojih opasnih ideja. Tajnanovo pra-

vilo za dramslcu kritiku je, iseckajte ih, stvorite

„Uzbudite duhove, podbadajte ih, kovitlace“, i moram reći da je

njegova svest o umetnosti kao nečem dramatičnom i stvarno umešanom u ljudski život ona koju svaki ozbiljan dram-

ski kritičar mora da ima,

jer, bar na pozornici,

strasti kao stvaraoci istorije su neizbežne,

Bit takve kritike je da je ona zainteresovana izričito i borbeno za ideale čoveka, za kohcepcije šta čovek treba da postane, za ono što mora da postane. Dinamična svesi, o vrednostima, stalno zahtevajuća svest o svom dobu koju

takav kritičar ima -— to je njcljivim i pažljivim analit;

kvalitet koji ga čini osobito proičarem konkretnih vrednosti es-

ietskih razlika. Jer postoji značajna razlika između onog

što bih ja nazvao pasivan

„ukus“, kao socijalna kategorija

koja je zainteresovana samo za uspeh izvršenja, i Kkritičarevog suda, koji kaže da je taj i taj pisac dobar, ali

nije dovolino dobar, ili da pisac, pošto se tako stvara žavajući u životu duh kriti

je zato što je dobar on ı opasan, šsužen ili zbunjujući uticaj. Odrke u ovom smislu u kome nam

ga je dala Prosvećenosfi, „moderni duh“, kako ga je Metju. Amold nazivao, koji je polčinjavao Kritičkom ispitivanju sve što nam je pruženo, sve ustanove i verovanja, mi više me ograničavamo naše estetske kategorije na lepo, savr-

šeno ili samo ispravno. Ge

te je u svom eseju o umetnosti

i klasici identifikovao moderno doba sa onim što mi nazivamo dobom proze i žalio da „su se svi suviše radikalni pokušaji doba filozofije (18 vek) na humanizaciji i racionaliza-

ciji misterioznog završili u

izopačenom čudu. Misterija, li-

šena svog pravog mesta, povlači se pod zemlju i preobraća se u svoj drevni, nesvetački i varvarski stadijum. Nijedan centar ne drži svet zajedno i ljudi moraju da izgube svoj položaj“. Ovo je stvarni jezik Jeitsovog „Drugog dolaska“ i u jednoj ili drugoj formi većine kritike koja je modelirana na Mliotovim dobro poznatim žalopojkama zbog katoličkog uređenja. Ali sam Gete kao pesnik, kao dramatičar, kao spekulativni naučnik, našao je svoje nove forme,

nove jnferese, smelu ·novu

budućnost za sebe, u ovom sa~

vrčenor mođernom' duhu. A kritika, u našem modernom .

_- sris}u, koja ne ispituje dela zbog „njihove. klasične teo) rije., | umetnosti nije u tome da še svi slažu o vrednosti moderno ~.

S

_ jli neo-klasične tačnosti, već zbog njihovih ispunjenja ciljeva koji su nezavisno postavljeni, odvela je do svesti o es~

tetskoj mogućnosti i indiv

idualnoj viziji koja ujeđinjunje

sve modern” pesnike, romanopisce i slikare kao decu ro-

manličarskog pokreta, bilo

da oni lo Driznaju ili ne, bilo

da oni to žele ili ne. Glavna tačka ovog modernog đuha u

umetnosfi nije u tome da se svi slažu

vrednosti modernog

pokreta, već da svi moraju da rade u njegovoj atmosferi slobode i individualnog otkrivanja, katolički umetnici isto kao i svetovni, oni koji mrze modemi duh isto kao i nje-

govi nnjzadrtiji obožavaoci.

Ne postoje više nikakvi estet-

ski ciljevi koje možemo imenovati van individualnih umetničkih dela koja. nam daju našu plodnu svest o estetskim

dostignućima. Marsel Prust

je napisao jedan esej u kome

nepada Sent-Pevovo naturalističko shvatanje umetnosti, a ' usred toga eseja stvarno je počeo da stvara nacrt za svoj

čuveni roman. On je otkrio

svoju sopstvenu viziju, koja mu

je bila potrebna, svoj umetnički kređo, napađajući kao ve-

liku opasnost za imaginafiv'

ni život čovečanstva Senf-Bevov

„heo-naučni“ pogled na živof. Ali iz ovog obaveznog „hao-

sa“ položaja, kako je Get

e mislio o tome, nije proizišlo

samo Prustovo otkriće samog sebe kao originalnog i najvećeg umetnika, već i otkriće, kroz duboko otkrovenje đobijeno kroz unutrašnju svest, o novoj viziji večnog koja sć pruža svim modernim umetnicima, Mogućnosti koje su se pojavile predđ nama sa kreativnom memorijom postale su Prustova ideja o budućnosti.

Da upotrebimo značajn

umetnosti“ nam je otkrivena,

i prosuđena samo kad se

kovih težnji, čovekovih verovanja da da se stvori budućnost koju on želi. nema nade — nema energije, ni

ni lakoće. Noša lična svest joj dišemo, ili kako Emili

gućnosti — to je lepši đom no prož

dimo na šta stvari liče zat

stvarno želimo; mi suđimo po pravcu,

đuž koga izgleđa da se kreć

sopstvenu viziju stvari. bez obzi izgledala, sve je to budućnost koja mora da veruje u nju, kao što vizije, Dostojevski u iskupljivanje

šveti grad koji će stvoriti

ćoj potvrdi života pomoću mašte je ono životu svakog velikog umelnika,

podržava ovo verovanje, d Samo kroz te dimenzije i da razumemo čemu služi Vrsta imas! Što je sada i što mora da u neposredno suočenje i treba da se da značaj ocenji kaže da je to mo

kom delu postoji težnja za Pr j jedno umetnička dela. i ne shvatajući čem

delo samo po sebi, teži da sam uvek pokušava da po bitanje hladne tačnosti.

(Svršetak u

KNJIŽEVNE

u frazu Žaka Barzena „energija i tako može da buđe opisana posmatra prema pozadini čoveon može da pomogne Nema energije gde duha, ni strasti, ni zapleta, o budućnosti je dimenzija u koDikinson kaže. „Ja živim u moa.“ Mi možemo da suo što u našim srcima znamo šta po vektoru snaga, e život, Ako pisac veruje u svoju ra kako idiosikretična ona može da mu treba. Ali on je Blejk verovao u svoje grešnika, a Marks u komunizam. Ova svest o mogušto daje značaj a Wkritičarev je posao đa a ga opiše, đa se bori za njega, maginativne budućnosti možemo književnost. A da 5e stvori ova

inacije, ova istorijska svest o onome što je bilo,

bude — da se to uveđe u život, analizu sa umetničkim delima, vanju — čovek može skoro da

guće. Skoro u svakom pravom umetnič-

iznanjem .koja sakuplja zau feži umetničko, bude u svetlosti ohoga što čovek stane, naše procenjivanje postaje

~

sledećem broju)

NOVINE

ljudske ·

IZLOG KNJIGA .

MIRJANA STEPANOVIĆ Odlome! izmišljenog dnevnika

(Matica srpska, Novi Sad, 1961) Onaj mišićavi i glatki, pomalo de_ Spctski, bezbrižni bog mlađosti koji se prvi put oglasio u stihovima Mir_ jane Stefanović proviruje i nađmoć no se kočoperi sađa m njenoj prozi. Moglo bi se gotovo sa sigurnošću reći đa su »Odlomci izmišlienog dnevnika« razrađen, opširan, proši.. ren nastavak zbirke pesama „Vole_ ti: ima čak u ovoj prozi fragme_ nata koji bi se, s malim intervenci jama, lako pretvorili u stihove: »Vo lim male okrugle trenutke kada mi rupi saznanje da je vreme lepo, da srne trče proplankom moie krvi. vO lim kad dođe leto da Kliznemo u bugi i sa po malim Džin Kelijem u nogama zafrknemo zemljinu ftežu, naš vazduh volim pun razgranatih, rečnih, zastavičastih jufara kada se trči i Skače.... To je jeđna te ista poetična priča, jeđan isti roman u različitim literayrim wemstrukcija_ ma. Mirjana Stefanović je otvoreno iskazala nepoverenje prema romanu: čini joj se neprirođan, veštački; pa je zasnovala izvesnu svoju improvizovanu varijantu romama u formi sbontanih dnevničkih beleženja ka-_ ko su ih diktirali šaroliki svakođnev ni događaji, sa nekoliko junaka ko-_ ji su — sasvim prirodno za ovak_ vu vrstu proze — više ilustracije pojeđinih tipova, zbir ljuđskih Ooso_ bina i osobenosti (pronicljivo uoče_ nih) nego funkcionalni karakteri. Ali spontanost beleženja i sponta.

Brett:

ay =? ni mlađalački stav u zbirci pesama »Voleti«- ovde postaje i jedno ođ

sređstava afektacije čiji olaki plođovi nimalo ne buđe ođuševljenje,. Prve rečenice u »OđIomcima izmi"dnevnika« glase: »Da trči" Lje JM 1 UN 5

:: DO : aa mo u SME, 'sunch i Wupaćim Nosti. mima, Kratkim noćima, dekolteima i Kkošuljama bez rukava. 58% moz. gom praznim i sa zapaljenom rado. šću ođ postojanja u mlavi« | iožda& bisma još prazne mozgove mogli i đa otpišemo; ali je zato ona ekspan. zivna, gotovo sebična, mlađalački, 'gimnazijski užagrena »rađost ođ po stojzmja« calviše nametljiva, iagresivna, kobno (ili nehumijprno) ne svesna privremenosti i prolaznosti i stoga neugođna. Hita se, žuri, srlja đa se nešto na prečac uhvati, zaro. bi, doživi, i taj uskipeli, pomalo bez. glavi (a rečeno je: | praznoglavi) vitalizam i biologizam samozađovolj no i neskromno postaje sam sebi svrha, »Okretanje sebi kao biološkoj pojavi« »Oseti kako je za tre. nutak mnegđe bdli ođ iosećamja te njegove i te njene mladosti, inienzivno je boli, učini joj se đa su oni nešto najlepše na svetu. I da ne treba gubiti Vreme«. »...Grčevito se hvatamo za vreme da nam ne propađnu najlepše godine« »Posle je Danka pričala o svom letovanju u V. gde je imala od ranije divno, Iu,„ đačko đruštvo koje se Volelo, volelo..« »Osećam đa već počinjem da starim« (kaže jeđna osamnaestogođišnja đevojka). I sve te ekstaze i sve te brige (»osećam da već počinjem đa starim«), sva ta letovanja, žurevi, parkovi, igranke, plivačko„košarkašž_ Ha nadmetanja — sve je fo, razume se, izmišljeno, nastalo zbog nekakve grdđne zaljubljenosti u život i ljubavi prema Žživljenju. ri?

Tome možđa i ne bi trebalo prigovarati da takvo preterivanje · „nije, pored ostalog, izraz uskogrudosti i samoživosti, neosećanja, | pa, reklo bi se, čak ni naslućivanja kompleks nosti življenja: »Život mije za ome koji ga nie Vole. Oni su se greškom, oni su se slučajno rodili, wvojim prisustvom ga vređaju. A bili bi za_ đovoljni đa se nisu rođili, a isto i mi koji smo stvoreni da ga Živimo, živimo«; | zatim: | »mrtvorođenčađe«, »falš proizvodi«, »otpaci« itd, U ime tog sveživota i mnađživota osuđena je i Isiđora Sekulić, »Ona nikađa nije bila (to je njena velika nesreća) živdžija, a želela je pa joj se nije ostvarilo«. Koliko je sve to ne_ tačno, i apsurdno ne treba dokazi. vati. I koliko u svemu tome imix \ proizvoljnog, gotovo Ogovaračkog li, terarisanja, meka pokaže i ovaj na-_. vođ: »Imam TOnogo da učim, ali ni,

kako: đa počnem jer me užasno mr. .

zi. 1 'da bih to prolongirala čitam”

Crnjanskog, u jednom. đahu, do po.

noći. Divno taj čovelc piše; to je li,

rika, to Je toliko prijatno i milo wa LA

~“

edin i. BGginatBiyy:"

čitanje kao da čovek stalno gleda Lepotu« No ovaj sentimentalni kič je prava bezazlenost prema pomam_ ljenim, ifsorsirmnim radostima postojanja., Možđa ih ne razumemo, mo žđa smo ih zaboravili? Ne verujem, Pre hi se reklo da je u pitanju Dpovršno ođmerena, zapravo neodđmerena, afektirana loša literatura, MKJKko„liko se tvrdi da je DĐbahanalistička »rađost od postojanja« toliko napredovala đa je postala obeležje i đun vremena, treba na fo bez mstezanja odgovoriti đa ie takav duh vremena jalov i pogrešan.

Osnovni stav u »Odlomcima izmiš„ lJenog dđnevnika« Mirjane Stefanović ozbiljno shvaćen, ne može da odoli kritičkom proveravanju. No u ovom fluidnom mozaičnom spletu detalja, lucidno vođenih i saopštenih psiho_ loško_faktografskih pojedinosti ima samouverenosti, šarma i duhovito, sti Roi su ponekad simpatični i privlačni. NLirsMo.reportermski trak_ tati o sobama i cipelama (šta su ome i šta znače sa čovekom i bez njega) najbolji su delovi Knjige. A iza njene prenaglašene, gotovo veštačke zahuktanosti i veđrine pomalja se već sumorno pitanje: kuda, kako i šta dalje?... (8. Č.)

BARL LUJ FILIP

Magdalena ı Marija (»Zora«, Zagreb, 1961)

Za Marla Luja Filipa pisanje je bi lo oslobađanje od uspomena iz de_ tinjstva i mulađosti, transponovanje onoga što se u tom dobu videlo i đo živelo. TI pripovetke u Knjizi »Magdđa lena i Marija« iđu u tu vrstu lite. rature. Ispovedna, u pozitivnom smislu te reči, ova nenametljiva proza predstavlja pokušaj, koji nije ostao samo to, đa se oživi vreme koje je prošlo, ali je ostalo živo prisutno u autorovoj svesti. Zato pisac ove knjige govori o svojim ličnostima sa puno saosećanja i razumevanja, sa neprikrivenim simpatijama i veli. kom ljubaviju, Ponekađ, kao u »Do broi Marijani« to pričanje zazvuči kao bajka i priča se prima i do. življava kao nešto prisno i drago, kao nešto što se voli bez razmišlja. nja i prema čemu ne osećamo potrebu da se racionalno „određujemo. Jer, ono što kod, RBarla Luja Milipa privlači čitaočevu pažnju nije mi njegova pesimistička filosofija Koja Se uglavnom sšvođi na neka opšta mesta svih pesimističkih filosofskih đoktrina novijeg vremena, ni nje_ gova, u nekim slučajevima „doista zavidna, veština komponovanja pri_ če i vođenja radnje, ni, mestimično, jizvrsna psihologija ličnosti koje se nalaze na početku života. Ono što impresionira to je jeđno prevashod_ no poetsko viđenje i „đoživljavanje sveta koje je, kao i sva subjektivna đoživljavanja i viđenja, doista nezaboravno, Nekoliko poetski intoni_ ranih delova priče o Mariji koja ni je mogla đa doživi ljubav i o Magđa leni koja je umrla pre nego što je mogla da je doživi, idu među one drage stranice Koje se dugo pamte, često prečitavaju i sa kojima rastanak nikađa nije definitivan.

Ako se želi đa se o prozi Barla Lu ja Filipa po svaku cemu govori kri" tički, onda nije teško Konstatovati đa je vreme dosta ođuzelo ovome piscu i da on danas ne impresionira čitaoca u onoj meri u kojoj je očaravao Anđre Žiđa i Žana Žirodua. Mnoge njegove pomalo patetično intonirane rečenice, konstatacije poput ovih đa je Život sazđan od su rovih postupaka, i đa je ljubav u osnovi surov osećaj, primamo kao Ta Palisove istine i one nas u pri. ličnoj meri ostavljaju ravnođušnim. Ali, takve Konvencionalne rečenice su prvo Bto izbleđi iz sećanja, ono po čemu se ova proza pamti jeste njena neposređna lirika i izvesna svežina koja je uvek wu stanju da nas iskreno uzbuđi, f

Knjigu je preveo Mijo Crnić. Pre. vođ je tečan i čita se bez većih napora. Međutim, potrebno je Kkon_ statovati đa su se Crniću potkrala izvesna ogrešenja o čistotu i pra. vilnost srpsko-hyrvatskog jezika, Crnić, na primer, dosledno upotrebliava »zaspe« umesto »zaspi«, ne pravi razliku između osećanja i „osećaja itđ, Pogovor za ovu Knjigu napisao je Ivo Mergešić. U Hergešićevom pogovoru nalazimo sve ono što se može naći u bilo kojoj enciklopediji 1li udžbeniku francuske Književnosti, Ono što u Hergešićevom „pogovoru ne nalazimo to su originame misli i tačnija zapažanja o ovom piscu, (P. P_6)

, ,

i.

'Književni godišnjak

(»Lykos«, Zagreb, 1961)

U ređakciji Krste Špoljara i Mi_ roslava Vaupotića, uz saradnju još jeđanaestorice Književnih i Kultur. nih radnika, »Lykos«e je objavio jed nu neobičnu Mnjigu pođ naslovom”: »Munjiževni godišnjak«. Velim neobič nu stoga što se potreba za jednom takvom Knjigom, u kojoj bi bili predstavljeni »pisci „jugoslovenskih narođa«, osećala već odavno, pa o_ vaj poduhvat treba pozdraviti. In_ teresantan po svojoj zamisli, on i_ pak nije doneo sve ono što smo oče kivali, a nema uvek ni opštejugoslo venski karakter kome su priređiva či nesumnjivo težili, Đesilo se, ma_ ime, đa je hrvatski đeo daleko ho. lje obrađen od srpskog, makedon_ skog i slovenačkog. Ta primedba na ročito važi za izvesne sudove o po-_

Jedinim piscima (D. Maksimović, I..

Cipiko, na primer), gde se sintetičnom i Mritičkom ocenom nije uhva tio pravi i osnovni značaj njihovog Književnog dela, S druge strane, u »Gođišnjaku« nema dobrog broja na_ ših savremenih „Književnika (Čeđo Vuković, Voja Carić, Dragin Molun džija, Hamid Dizđar, Arsen Diklić, Jakov Sekulić, Janez Vipotnik, Bla_ žo Sćepanović i đrugi), a najložije Su ovde prošli istoričari literature i književni Kritičari, te ćemo uzalud tražiti imena Boška Novakovića, Slav ka Leoveca, Dragana Jeremića, Miđ_ hata Begića, Milana Selakovića, Her_ berta Griina, Duška Mtedjepa i osta. lin iz mlađe generacije. Opštejngoslo venski karakter „v»Mnjiževni gođiš„ njak«e gubi mazročito u »Pritozima hibliografija jugoslavenskih Književ. nosti«, gđe se nalazi »Icronološki po pis važnijih štampanih djela hrvatskih pisaca«, »Sabrana i izabrana djela hrvatskih pisaca« dok je za. jedničko jeđino poglavlje »Antolo_ sije poezije, proze i Mritike iz ju_ goslavenskih Književnosti«; da se da lo isto to i za makedonsku, slovenač ku i srpsku književnost, mogli smo dobiti necoično Koristan priručnil iz naše literature, A. to se, prosšire. njem saradnje stručnjaka, nesšum, njivo moglo lako postići, I na Kkra_ Ju, još jedna primedba: mislim da je uz svakoga pisca trebalo i bilo nužno doneti i nekoliko bibliogratf_skih jedinica iz literature o njima. Ali, ipak,,in summa, uza sve no male. propuste, zadovoijimo se, za sa_ đa, ovim i ovalsvim »Književnim go dišniakom«, (T. C,)

MIODRAG ŽALTCA

Skakavac u fraku

(»Veselin Masleša«, Sarajevo, 106i)

Po svim svojim osobinama, zbir. ka pesama Miodraga Zalice »Skaka_ vac u fraku« je uglavnom homogena i ujednačena celina sa nevelikim u_

sponima i nešto većim padovima,

Sa očiglednom pređanošću, pones. đe | sa priličnim uspehom Žalica gra di atmosferu grozničavosti, opijeno~ _ sti, lutanja i sna, koju đopunjava povremenim osećanjem usamljenosti i izgubljenosti., Ponekad, pesnikova moć đoživljavanja je snažnija i sve. obuhvatnija i tađa je atmosfera sloŽženija i bogatija. Uznemirenom sli. kovitošću, svojom oštrom i sugestiv nom muzikom, pesma »Huni« može i đa ponese i đa uveri.

Ali, đešava se da opširnost i kom. pleksnost, usled neđostatka unutra. šnjeg opravđanja, đobiju · „karakter perifernog i priviđnog. Tađa se Ot. kriva poezija koju me spasavaju stilskha rešenja. (»I sećam so dh se više ničega ne sećam«), Nameće se utisak da pesnik nije đovoljno jak đa subjektivnu vređnost svojih emo cija i doživljaja pročisti i pođigne do objektivne vređnosti poezije,

U nekim pesmama, međutim, (»14 razbojnika za tvoje mleko“, «U takav dan. »Spasenje noćl«) pesnik je, za_ vlađavši rečju, uspeo da iz poetske sirovine izvuče stihove koji nas 5VO

U OVOM BROJU U RUBRICI IZLOG KNJIGA SARAĐUJU: BANDOR, ĆIRKOVIC, BOGDAN A, POPOVIĆ, TODE CO-_ i | LAK, JUDTITA'SAT,GO, PREDRAG PROTIĆ

adisukar ayisyen akaniaiiypsgn Se ibi aiedarujinikinjikss dile dili sala ibi aidadlli a dkili

jim čulnošću i uverljivošću navode da poverujemo u pesnikovo punije življenje, 8 druge strane, pesme pod zajedničkim motom »Učim se gleda_ tie (Rilke) bnđi u nama summju u moć pesnikove opservacije, Ono što nam od tih pesama ostaje to su za_ talasani, prijatni, Jepo obojeni i o„ zvučeni stihovi itoji postoje sebe ra_ di, bez unutrašnje opterećenosti i nužnosti, (J. %#.)

oranz a TiBiairroEDGAR ALAN PO

Gavran

(pRnjiževnik«, Zagreb, 1061)

Osnovni zakon Poeve poetike je zahtev ,za jedinstvom odgovarajućom dužinom, „odnosno kratkoćom, koji u dobroj kombinanaciji treba da ostvare sublimni cilj literature-Lepotu, Sve Što ne može biti pročitano u jednom duhu (ta se granica u proznim delima, raz me se, može prekoračiti) ne sađrži Jeđinstvo, a bez toga nema ni pra» ve lepote. »Kratkoća mora da bude u pravoj srazmeri s JJačinom Željenog uthiska«,

Ono što veoma značajan Poov esej »PFilozofija kompozicije« govori o njegovim teorijskim pogleđima, poema »Gavrane ne manje čajna u Poovom pesničkom opusu, predstavlja kao primena tih pogleda, »Pilozofija kompozicije« „je u stvari Poovo objašnjenje načina na koji je BEomponovao svoju poemu, objašnjenje tako savršeno u skladu sa Poovim teorijama o prirodi umetničkog stvaralaštva da ije čitalac u nedoumici da' li je prvo spevan »Gavran« ili napisana »PFiloofija kompozieije«, da li esej objašnjava poemu ili obratno. Kakva gođ bila istina, esej, koji je Po nazivao »moj najbolji prmer. analize« sugerira ono

što je njegov autor imao ha umu

dok je rađio na poemft'i otkriva nađ moćčnog analitičara rasuđivanja. U ravni poeme |I eseja sve ima izgled izvrnute piramiđe: Misao iđe od posebnog Ka opštem, ođ utiska ka Rkompoziciji, ođ Kraja ka početku, Osnovno, kao i svuđa kođ &iePoa, je utisak koji mora da buđe mov i snažan, zatim ~ ftdsplet koji mora neprekiđno đa je pređ očima da bi se đelm dao izgled dosleđnosti wčinivši da događaj i na_ čin obrađe buđu usmereni na razvijanje osnovne zamisli, Rađanje svake pojeđinosti ođvija se pred čitaočevim očima skoro jednostavno, kao da đrukčije ne može biti, Postepeno se ukazuje i oblikuje jeđno veliko delo,

»Gavran« i »Filozofija kompozicije«, bez obzira na stvarnu literarnu vrednost poeme Koja može i ne mo Ta biti uslovna, ostaju savršen primer kombinacije artizmn i talenta o kojoj može biti reči samo w sUperlativima, Vrlo je mudro, otud, i korisno štampanje poeme i eseja na jednom mestu. Muđro i Korisno u onoj meri u kojoj štampanje olja novog napisa »Rakp smo prevođili »Gavrana« to nije bilo, Sentimentalnost autora prema sopstvenom đelu sasvim je razumljiva, Pogotovo alo je reč o malom jubileiu i o delu čili Hvalitet najbolje potvrđuju bez brojna preštampavanja i autoritativ

ni ređaktori koji su se prevođom služili u sastavljanju svojih izbora. Ali ta sentimentalnont, začinjena privatnim asocijacijama, uglavnom —

besmislenim i, čak, onima koji đo_ vode u sumnju autorov ukus (šta se koga tiče, sem Soliana, Konbolovo »komplementiranje na prijevodu« i za. prepaštenje prof. Torbarne pred autorovom mlađošću) ne mora čita_ oca da zanima i ne zanima ga. Drugo, izmenjeno izđanje Slamnigovog I Soljanovog „prevođa »Gav rana«. koje, po svoj prilici, zaslužu je još povoljnije ocene od prethod nog, bilo bi đovoljno značajno, po kvalitetu, bez oljanovog uvćdnog napisa.

(B. A. P.)

uslovljenim -

zna_”

nečuvene snage