Književne novine

The London Magazine

O APSTRARKTNOJ UMETNOSTI

U februaru ove godinc slikar Viktor Pesmor objavio je u Sandej 'Pajmsu» članak »Šta je apstraktna umetnost« U njemu je izložio mi'šljenje da apstraktno delo, radi sVOje potpune realizacije, zahteva celu gamu fizičkih dimenzija. To ga je navelo da zaključi da će izvesni Oblik Kkonstruktivizma zameniti | apstraktno slikarstvo na platnu.

Poznati engleski slikar i likovni kritičar Ben Nikolson u julskom broju ovog časopisa odgovara Pesmoru, priznajući da su mnoge njecgove iđeje potpuno tačne. Međutim, primećuje Nikolson, kad „Pesmor kaže da će slikarstvo biti »samo početak a ne kraj likovne umetnosti“ i da će »čisto apstraktno slikarstvo biti nesposobno da nađe svoju majsnažniju formu samo u površinskom slikarskom međijumu«, om pokušava da teoriiski opravđa vrlo zanimljiv

»instiktivni Yrazvoj« 'Ssvoga sopstvcnog dela, koje se razvija, kao 1 Mondrijanovo, u tesnoj vezi sa ar-

hitekturom. Nikolson smatra đa Pesmorovo istraživanje problema pro=stora može biti veoma dragoceno za arhitekturu.

Površinsko slikanje, u stvari, postoji samo u rukama, »površinskog« slikara. Apstraktna umetnost poseduje vitalnost samo Kada sc rađa iz slikarevog sopstvenog životnog iskustva. Alko čovek praii razvoj jeđnog apstraktnog umetnika, dok on ne dospe do stepena potpune apstraktnosti, moći će da shvati jezik koji mu je u prvi mah izgledao stran.

Potrebno je otarasiti se »degenerisane iđejie« da je slikarstvo nešto što se stvara na četvorougaonom raširenom plainu. što se uramljuje i šalje na izložbe. Slikarstvo, u stvari, to nije.

Pesmorova ideja straktno. slikarstvo, svoj potpuni izraz, mora da pređe u arhitekturu, u stvari samo delimično nije tačna. Klasična umetnost, bilo apstraktna ili ne, uvek je posedovala sposobnost da raširi svoje ideje u druge umetnosti i u sve ljudske delatnosti. Ekstenzija Kklasične ideje iz jedne umetnosti u drugu stvara jedinstvo, harmoniju između umetnosti i ova harmonija se širi u

da Klasično ap= da bi razvilo

najmanje detalje i najviše oblike ljudskog života, Revolucija aspstraktne umetnosti,

kad se posmatra u vezi sa celokupnim ljudskim savremenim razvojem, manje je revolucionarna nego što izgleda kada se posmatra u terminima vizuelnih umetnosti.

»Rešenje za razumevanje apstraktne umetnosti u stvari je vrlo jednostavn” stvar i ista je kao rešenje za razumevanje, na primer, kineskog jezika: ako naučimo jezik razumećemo kako su rđave i kako dobre neke stvari koje on kazuje« (D. P.)

FILM I PSIHOANALIZA

Od kako se popularisala psihoanalitička terapeutika, film se vrlo mnogo služi psihoanalizom — kaže Dina Drajfus u svome velikom eseju u avgustovskom broju ovog uglednog časopisa. — I njena je uloga dvojaka: s jedne strane, vidljiva i evesna u većini filmskih ostvarenja, a naročito u takozvanim Kriminalnim filmovima, a s druge strane,. okultna i nesvesna u onim filmovima gde čovek i ne sluti da će na nju naići.

Prva grupa filmova Koristi psihoanalizu u izvesnim mjenim „osnovnim „Rkoncepcijama: kompleksima, podsvesnim radnjama, skrivenim šeljama, kao i u njenim „ankeftnim metođama. Mi kažemo da je fa upotreba svesna ukoliko je očigledno da ju je sam scenario ođlučno izneo bilo kao ilustraciju jedne psihoanalitičke situacije, bilo kao običnu intrigu, ali intrigu čiji motivi otkrivaju psihoanalizu.

Stalna upotreba psihoanalize u Kkriminalnim filmovima stvara dubok afinitet između oba slučaja. Cen= tralna tema Mrivice je zajednička. Zna se, prema psihoanalizi, da su neuropati opterećeni jednim snažnim kompleksom HKrivice, Koji je proizvod latentnog suđara „između »nad-ja« i »ja«. »Ja« je, u stvari, »fi-

zička prisutnoste koja trpi u isto vreme pritisak »onog«, koje traži isključivo instinktivna „zađovoljenja,

i »nađ-ja« koje igra ulogu cenzora, ulogu koja je nmekađa pripadala ro diteljima i, kroz njih, frađiciji, đruBtvenim obzirima i čitavoj civilzaciji. To »nad-ja« je utoliko strožiji islednik, ukoliko se čini, kaže: Projd, đa zna za fe skrivene namere, mfmda je osećanje krivice, od kog pate ne samo neuropati, nego i većina ljudi, u isto vreme i opravda– no 1 apsurdno. Apsurdno zato ier ga nijeđan stvarmi akt ne potvrđu~

8;

je. Opravdano, jer je svaki čovek pomalo »kriv« za Mdipov kompleks, čije je postojanje u većini slučajeva određeno seksualnom itendencijom. Zaista, velika je razlika između krivca kako ga shvata zakon i krivca kako ga shvata »nad-ja«, jer zakon gleda samo na izvršeni akt, a »nad-ja« na namere i prigušene želje, Savremeni Kkriminalni film pozajmjuje mnogo od „psihoanalitičke metođe istrage, Psihoanalitlička istraga je iđeal kriminalne istrage, Kkoja, istina, kao svaki ideal, nije nikada sasvim ostvaren, a, neče možda nikad ni biti.

'UUloga psihoanalitičara je — i u tome sc baš i razlikuje „psihoanaliza od obične ispovesti — da dovede do toga da bolesnik kaže ne samo ono što zna, već i ono što ne zna, ili još bolje rečeno, što veruje dđa ne zna ili ne veruje da zna, ono čega nije svestan, a u njemu je.

Savremocni film služi se mnogim novim tekovinama apstraktnih nauka, pa i psihoanalizom. Kroz mno-

Be savremene filmove, „psihoanalilička procedura se primenjuje, pa i ne samo više u Kriminalnim “il-

movima, već i u izvesnim {filmovima sa majsavremenijim društvenim temama iz svakidanjeg života. (N. T.,)

|]

MEMOARI VIKTORA ŠKLOVSKOG

U jednom od poslednjih brojeva časopisa poznati sovjetski Književnik, nekadašnji pripadnik grupc »Opojaz«, koja je bila bliska grupi Serapjonove braće, počinje da objavljuje svoje memoare. Njihova naročita draž nije samo u izvanredno živom, tečnom i žŽivopisnom stilu, kojim autor saopštava svoje Uuspomene, već i u činjenici đa će oni omogućiti novo osvetljenje dvadesetih godina u sovjetskoj književno=sti — godina koje se s pravom smatraju najzanimljivijim, najaktivnijim i najplođonosnijim. Sveđok mnogih značajnih događaja, saučesnik mnogih literarnih „pokreta i akcija, jedan od istaknulih „pređ~

stavnika formalističke kritike (od čijih je principa, kasnije doduše odstupio), prijatelj i savremenik naj= većih sovjetskih pisaca, Šklovski u svojim memoarima obuhvata jedno nadasve privlačno razdoblje, tako da nema ničega čudnog u činjenici da su njegovi tekstovi, objavljeni u časopisu »Znamja«, s velikim interesovanjem primljeni i u Sovjetskom Savezu i u inostranstvu.

U prvom delu (avgustovski broj časopisa) Školvski momoare »Bili jednom. ..« otvara sečanjem na detinistvo i mladost i objašnjava kako će pisati svoje uspomene: »To, šta vi sada čitate. — to nije ni knjilga ni odlomak iz knjige. Pisanje za časopis ima svoje zakone. da se staram o tome da dam tri celovita

fragmenta: detinjstvo, mladost oni se završavaju revolucijom, viđenom odozdo.

Ali revolucija nas je izmenila

još pre nego što je i nastupila.

Pisaću o njoj drugi put, kad buđem govorio o predsovjetskoj književnosti i o rođenju sovjetske literature. U đrugom odlomku govoriću o petrogradskom «univerzitetu, o Majakovskom, o Bloku, Gorkom, o »Opojazu«, koji su mnogi zaboravi?“ li. To će biti priča o sudbini — ne o tome kako je čovek morao da živi mego o tome kakmn je živeo,

Treći deo posvećen je istoriji sovietske kinematografije. Pričaću o Sergeju Ajzenštajnn, Aleksandru Dovženka, o Vsevoldu Pudovkinu i o ljuđima s kojima sam počinjao o Lavu MKulešovom, o, Avramu Romu. To će biti glave o neočekivanim uspesima i o teškom rađu«, (PJ)

NOVO DELO · MARKA VAN DORENA

|

Kritičar čija reputacija počiva u glavnom na rađovima o; Bernsu i RH. L. Stivensonu, „Delensi Ferguson, objavljuje u broju od 17. septembra, recenziju »Srećnog kritičara« Kknjige drugog, mnogo istaknutijeg Kritičara — Mark Van Dorena.

Van Doren je ušao u američku kritiku pre dvadeset godina. Iz jednog aspekta — misli Perguson- Van Doren stoji tačno tamo gde je stajao pre dvadeset godina. Ako pod kritikom „čovek podrazumeva Uupotrebu specijalnog rečnika i »lovljenje simbola preko brđa i „dolina«, Van Doren tad i nije Kkritičar. Njegov je metod u tome što izabere predmet, ispituie ga i govori šta vidi u njemu i zašto mu se dopađa. Njegovi stalni predmeti „interesovanja su ftrageđija i komedija (poznati su mu radovi o Šekspirovim delima) »Najslavniji par u literaturi 1 u životu... Njihovo podvajanje vodi u samu suštinu stvari.. One ne mogu biti đefinisane više nego život i smrt, ljubav ili istina.. One su dvostruki put ljudskog straha.. Jedam čovek rađi u mraku, a drugi na svetlu“,

Posle takve ispovesti nije iznenađujuće što je u najdužem eseju u novoj Van Dorenovoj knjizi reč o »Don HKihotue a što je najpotpu-

nije ispitan pesnik Tomas Hardi. Za mnoge ljudđe koji čitaju, »Don

Kihot« je, slično »Ratu i miru«, jedno ođ remek dela s kojim voli ponovo da se sretne. Za njih je Van Dorenova studija — tvrđi Ferguson — tekst koji stimuliše akciju i koji je vodič na kursu. Slično je i sa Hardijem — Van Dorenova studija podržava čitaočevu želju da prođe Kroz »Sabrane pesme« i uzbuđuje svojom pronicljivošću. Za Van Dorena »Harđi je pesnik čija humanost je dublja no njegova misao. On pripađa najpokretljivijoj vrsti ljudi, ljudi koji pokušavaju da osećaju manje no što stvarmo osećaju«.

Ferguson zaključuje svoj članak mišljenjem da Van Dorenove opservacije i definicije, naročito one o humoru (»Ćovekovo osećanje za humor je znak da čovek želi da sazna svu istinu i viđi više njenih aspekata no šio može trezveno i sislematično da razjasnji«), u naše vre me imaju svoj filozofski smisao i izvanređan humanistički kvalitet. '

(B. A. P,)

LA FIRERA LEITERARIA

O DILEMI PERSNIKA

|

Ovaj zanimljivi članak Melvina Dž. Laskija preštampan je iz engleske revije »Encounter« i predstavlja recenziju na istoimenu knjigu nedavno objavljenu u Engleskoj, u kojoj su sakupljena razmišljanja o “»dilemi pesnika« iz pera poznatih savremenih svetskih umetnika i n-učnika.

Recenzija počinje duhovitom Kkonstatacijom da se pisci danas, kad ne pripremaju novu zbirku pesama ili novi roman, uglavnom bave bpisanjem o umetnosti pisanja. O »Prevazilaženju romana“«, o »Budućnosti poezije u modernom svetu«. Nedavno, na početku ove decenije, ponovo se počelo govoriti i o »Piscu i društvu«. »iIzgleda da svaka generacija intelektualaca« „kaže Laski, »postavlja sebi u zađatak da reši ovaj mučni problem i pre nego što zaključi da je on isuviše kompleksan i disperzivan, požuri da donese i neke druge, optše 1 visokoporne zaključke« Od ove Knjige u kojoj se, poređ ostalih, nalaze članci ATnolda Tojnbia, Lorensa Darela, Sol Beloua' i Natali Sarot, »dakle jednog filozofa, jeđnog mistika, jednog žurnaliste i jedne pesnikinje«, uLaski traži odgovor na pitanja: Kakve su prve indicije đuhovnog stanja Woje karakteriše novu deceniju i da li je »dilema pisca« u našoj epohi kriza i komešanja dobila meko novo značenje?

T da i ne, odgovor je na drugo pitanje. U jednom određenom smislu problemi koji se pređ intelektualca postavljaju i njegov odnos prema tim problemima kao da se nikađa ne menjaju. U•xvek postoji jedma škola mislilaca spremna da brani značaj aktivne ·'uloge umetnika u društvu — umefnika, kao građanina, „pisca kao društvenog reformatora, intelektualaca kao tvorca istorije. Nasuprot njima uvek postoji jeđan niz mišljenja (čiji autori odbijaju iđeju o pripadnosti jednoj »školi«) po kojima je umefnik uvek sam, od govoran samo vlastitom geniju, a društvo je uvek i na svakom mestu njesov meprijatelj.

T.orens Đarel, auto »Alekstandrijskog Kkvarteta« prihvata ideju da «se traži od pisca »da

doprinese svojom sposobnošću da

jasno vidi i jasno misli« pred »barom ustajalosti koja pokriva zemlju i sakriva „unutarnji svet pravih vrednosti«.

S druge strane, i pored mnogih već otrcanih argumenata, novu Nnotu Laski vidi u izjavama optimizma i vere u buđućnost koje mogu po-

služiti i kao odgovor na ono pitanje iz »rimes Literary Supplement«-a:« Da li zaista u našoj epohi

tehničke prevlasti i poznavanja savršenih sistema kontrole ljudskog uma, jedna težak Damoklov mač preti i samom opstanku umetnika?« Kao najbolji primer takvog shvatanja autor navođi ove citate Vilijema Gouldinga: »Jedna promena u politici, religiji, umetnosti, literaturi, dogođiće se zato što se mora dogoditi; jer je ljudski duh neiscrpan i bez granica. Uskoro, kod sledeće okuke, neobjašnjivo, čudno, ugledaćemo nove Šekspire i Mocarte...e i Stivna Spendera: »Jeđan Sekspir, jeđan Tolstoj, jeđan Bajron, jeđan Lorens doći će đa sruše čitavu ovu dđeprimirajuću gomilu argumenata i obrazloženja«, kao i ovu sugestivnu sliku Džona Bouena:« Jedna rađio emisija, to je s jedne strane jedđam čovek, jedan mikrofom, jedan tehnički aparat izvanredne složenosti, s druge strane jedna žena s malim portabl aparatom skoro već istrošene baterije. Ona ga, možda, dok pegla upotrebljava samo zato da čuje onaj sporedni šum Koji dolazi odnekud iz pozađine i koji joj pričinjava zađovoljstvo. Posle se seti onoga što je slučajno čula i možda kaže sama sebi: »Vidi, zaista je tako a ja o tome nikađa nisam mislilatle Ovo je sve čemu se možemo nađati ali je ipak nešto zbog čega vređi truđa nastaviti». | (T. KJ

Za rubriku »Iz starih dana«

Druže. uredniče,

Povodom proslave stopedesetogodišnjice smrti Dositeja Obradovića, kađa su mnoge redakcije naših dnevnih i neđeljr” listova i časopisa ustupile svoj prostor prilozima istorijsko-književmog karaktera, osetilo se najbolje koliko je naša kulturna javnost zainteresovana za probleme iz maše književne prošlosti, Naučne publikacije, koje kođ nas — kao i na strani — izlaze neređovno pa, samim tim. i neđovoljno stižu da naše dragoceno nasleđe otkriju i u bitnijim momentima pruže potpunije osvetljenje i dokumentovanu istinu, dosađ su samo đelimično ispunile svoj zadatak. Možda bi se, međutim, i u ovobhı pravcu moglo učiniti da naša radoznalost za. prošlu književni produkciju dobije „novi smisao, Zašto, na primer, ređakcija »KnjiŠševnih novina« me bi, pored svih svojih korisnih i interesantnih rubrika, otvorila movu u kojoj bi se, iz broja u broj, na ograničenom prostoru, dđonosila neobjavljena građa i davala nova tumačenja bpojeđinim značajni“

-

„PREVEDENI MIŠEL

"S ROMAN KAO

Roman je poseban način pričanja. |

Pričanje je fenomen Koji znatno prevazilazi domen književnosti; ono je jeđam od glavnih činilaca našes razumevanja stvarnosti. Otkad počinjemo da. razumevVamig značenje reči, pa do smrti, mi smo neprekidno okruženi pričamu, najpre u porodici, potom u školi, zatim u susretima i pri čitanju. LIKA re, :#

Drugi — za nas nisu samo oni koje smo videli svojim očima, već i oni koji su nam sami o sebi pričali, ili oni o kojima su nam drugi pričali; to nisu samo. oni „koje smo videli, već isto tako i svi oni O kojima nam je pričano. o

To pričanje, kojim smo stalno okruženi, ima najrazličitije oblike, počev od porodične tradicije, obaveštenja koja jedan drugom dajemo za stolom o onome što smo“ toga ip:ra radili, pa sve do novinske informacije ili istorijskog de a. Svaka od tih formi povezuje nas sa posebnim delom stvar=U ŠI Sve te istinite priče imaju zaiednički karakter: ni1}, u principu uvek moženio proveriti. Trebalo bi da mogu oba“ veštenjima dobijenim od trećeg neograničeno da podvajam ono što mi je neko drugi rekao, u protivnom nasao bin se

ikcijom ili pogreškom. . red bea Vir tim pričama, zahvaljujući i onima na kojiimma se velikim delom zasniva naš svakodnevni šivot, mogit se mači neke koie su namerno izmišljene. Da bi se (ZDEEJa svaka greška, ako se jispričanim događajima daju karakteristike koje ih razlikuju od onih kojima obično prišliz stvujemo, mi se nalazimo pred fantastičnom KOJU EVO U mitovima, bajkama itd. Romanopisac nam prikazuje doga– đaje slične svakodnevnim, on želi da nam da. što je mogućno više, izgled stvarnosti, što može ičI do mistifikacije {Defo). | =

Ali ono o čemu nam priča romanopisac ne može se proveriti i prema tome, ono što nam on kaže, mora biti dovolino da stvori izgled stvarnosti. Ako sretnem ijednog prijatelja i on mi ispriča neku iznenađujuću novosf, OM, da bi zađobio moje poverenje, uvek može da se pomogne fime što će reći da su sveđoci ti i li, a ja samo treba da odem i da proverim. Nasuprot tome, onoga trenutka kada pisac stavi na korice svoje knjige reč roman On. izjavljuje da je uzaludno tražiti takvu vrstu svedočenja. Ličnosti DioOraju da ubeđuju samo onim što nam on o njima kaže, da žive, i to čak i ako su stvarmo živele.

Zamislimo da smo pronašli nekog hroničara devetna– estor veka koji izjavljuie da je vrlo dobro poznavao čiča Gorija i da on uopšte nije bio onakav kakvog ga je Balzak opisao; da, između ostalog na toi i toi strani romana ima grubih grešaka — to, naravno, he bi bilo ni od kakve vai– žnosti za nas. Čiča Gorio je ono što nam je o niemu rekao Balzak ( i ono što se o njemu iz toga može saznati); ja raogu da smatram da se Balzak vara u oceni te ličnosti, da mu ije ona promakla, ali da bih opravdao svoj stav trebalo bi da se osloniri na same rečenice njegovog teksta; ja ne mogu da pozovem u pomoć drugog svedoka.

Dok verodđostojna priča uvek ima oslonac, utočišfe u spolinoj očiglednosti, roman mora biti dovoljan da sam po sebi podrži ono o čemu govori. Zato je roman izvanredan fenomenalni domen, osobito mesto na kome možemo da prostuđiramo na koji način nam se Dbokazuie ili može da se prikaže stvarnost; zato je roman laboratorija priče.

Prema fome, značaj rađa na formi u romanu je od prvostepenog značaja. i

U stvari. malo po malo, postajući javne i istorijske, istinite priče se ustaljuju, sređuju, skraćuju prema izvesnim principima. Primitivno razumevanje zamenjuje se jednim drugim, neuporedivo manje bogatim, sistematski eliminišući izvesne»aspekte: ono, polagano, prekriva stvarno iskustvo, prolazi kao takvo dospevši đo uopštene mistifikacije. Ispitivanje raznih romanesknih formi otkriva sve što je neizvesno u onoj na koju smo navikli, demaskira je, predaie nnm ie, omogućava nam da s druge strane te fiksirane priče pronađemo sve ono što nam ona prikriva ili prećutkuie, celu tu funđamentalnu priču kojom je obuhvaćen ceo naš život.

S druge strane, očigledno je da će, pošto je formmnn princip izbora (i stil se u tome pogledu javlja kao iedsm od aspekata forme, pošto je stil način na kojii se Đovezuiu. sami detalji jezika, koji rukovodi izborom ove reči ili onog izraza, pre nego nekog drugog), nove forme otkriti u stvarnosti nove pojave, nove veze i to, naravno, tim pre ukoliko njihova unutarnja povezanost bude više potvrđena u odnosu na druge forme.

Obrnuto, rpzličitim stvarnostima odgovaraju rnzličite forme pričanja. Jasno je, dakle, da se svet u kome živimo ftransformira velikom brzinom. Tradicionalne tehnike pričanja nisu u mogućnosti da obuhvate novonastale odnose. Otuda proističe uvek ista nezgoda: nemogućno nam je da sredimo u svojoj svesti sve informacije koje se gomilaju zato što nam nedđostaje adekvatno oružje.

Traženje novih romanesknih formi čija bi moć integracije bila. veća, igra, dakle, trostruku ulogu u odnosu na

jim pitanjima o našoj staroj književnosti i, u istorijskom osvrtu, o razvitku naše literature do po-

slednjeg rata. Poređ svega dragocenog, koje bi se u toj rubricl moglo naći, možda bi tekstovi naših poznatijih istoričara i teoretičara Wknjiževnosti pružili obilje zanimljivosti Vašim čitaocima, pogotovu onim mlađim, koji kroz školu i redovnu nastavu stiču prva saznanja o ranijim periodima naših literarnih, zbivanja.

Borivoje Marinković

Beograd i I ranije, »KRnjiževne movine« su povremeno, u rubrici Iz starih dana, objavljivale materijale i građu iz istorije ' književnosti. Najnovija serija članaka dr Zvonimira Kulundžića o pisaćim stolovima hrvatskih pisaca u izvesnom smislu takođe se uklapa n tu rubriku. Prihvatajući sugestiju B. Marinkovića, »Književne mnovine« će, ubuđuće, ređovnije objavljivati materijale i dđosađ mnmeobjavljenu građu iz istorije Književnosti. Članak M. Pavića, Kkoji objavljujemo u ovome broju, predstavlja prvi prilog te Vrste, i redakcija se nada da će, uz 5aradnju maučnih radđniknm 1 istori=

čara Književnosti, biti ma stanju đa obezbedi slične tekstove za niz narednih brojeva.

Povodom članka »Impresionizam na raeionalnoi osovi«ć

Druže uredniče,

Redovno čitam Vaš listi već sam nekoliko puta nameravala da Vam se, povodom nekih napisa objavljenih u njemu, obratim i zatražim izvesna objašnjenja: Članak Zorana Gluščevića o Milanu Bogdanoviću »Impresionizam na racionalnoj osnovi«, štampan Uu »Književnim novinama« od 22. septembra, haveo me je da Vam napišem ovo pismo. Nisam pozvana da se upuštam u diskusiju sa Zoranom Gluščevićem O ličnosti i đelu Milana Bogđanovića, ali ipak želim đa primetim da se sa, mnogim stvarima kazanim u članku ne slažem. Mene zanima đa li stvari koje je Gluščević rekao o Bogdanoviću pređ”stavljaju njegovo lično mišljev nje ili iza njih stoji cela ređakcija, tim pre što je om njen član?

Vesna Trifunović. stuđent Beograd Članak Zorana Gluščevića o sa"

Đranim delima Milana ?“";danovi“

KNJIŽEVNE NOVINE