Književne novine

IWwwWBN| Komior

- PPovoiogi — pastončal

naše kultume |avmosti

Nedavno je jedam veoma ug leđanm, žiri podelio magrade is' taknutim, umetnicima i uglednim, naučnim Yadnicima, odaju, ći m, ma taj način. priznanje za rezultate postignute u pYotekloj godini. Poznato je da je tom, istom, živiju Udruženje prevođilaca predložilo neko» liko svojih članova čiji objavljeni prevodi predstavljaju, vredam rezultat poštemih, mapora, Yežzultat kome bi tyebalo odati priznanje. Mada su dela koja su bila predložema 2žu, mnagrađivamje ma vreme preda ta, žiriju, om je, i ovaj but, prenebregao Yezultate Drevodilaca, važnost koju mjihob rad ima wu mašem, današnjem, kulturnom, „životu i, štaviše, našao za vredno „jedino da prilikom, saopštavamja svoje odluke jedmim, proižvoljnim, objašnjenjem, obrazloži Yažloge zbog kojih su prevodioci, mada su postojala matenijalna sredstva, + ovaj but ostali menagrađeni, U ovome gestu jednog uglednog žirija gledamo samo jedan bid mnepoštovq nja koje, očigledno je, postoji, nepoštovanja mapora onih, ljudi koji pomažu da se pbremoste granice kultura i jezika i

omogućuju upoznavanje sd tradicijom, tuđih, i dalekih ći+1liyacija. Kađa Kažemo mepoštovanje imamo ma umw i književne i pozorišne kritičare koji, skoro be> izuzetka. mrelaze preko rezultate prevodilaca kao da oni opšte me postoje, ne pru žajući im, ni ono majminimalnije što frebo i može da še traži: pbriomanje da su Des njihovog Tada u jedmoj oblasti koja je isto tako i mjihova oblast. Često, recimo, na stranicama maših listova, u rubrikama. određenim, ža, pozorišne lritičave, može da se pročita kako je dijatog bio blistav, duhovit i praska, ali gotovo igde me može da 56 mađe {me onoaa ko je omogućio 'da''tai i faleav OHijalom" originalnod fešta 2W_dy\}i" ita obeležja W, mašem, jezik, Upiteimo se, me?tti, šte Drezvodioca stimliše mo, svoi 90svo savesmo i poštenn obavlćn, da provodi čnqaono i časove dn ferujući tekst čiju vredmost skoro miko meće primetiti, ni na mjeaa sTremn*i mažnju.: šta.. osim, možda. liubavi > taj posao i nsećaiia. gsoneofti? Be-

· tumačenje jedine ispravne dog

ikuliura

neiščaurenih slikara, koji su se iz nekih razloga morali uzdržati od svojeručnog slikanja i po" vući na pozicije promašenih, tojest gledalaca — traže zaborava od stvarnosti (ako ih je nemilosrdno pritisla) ili potvrđu svoje stvarnosti (ako ih je zasula DOvlasticama) u' iudom traćenju vrlo ftesnog i sapetog ljudskog vremena, u smešnim „brzinam5s“ automobilizma po pretesnim uli cama, u infantilmim razonođama nakazno izopačenim negdašnjim starogrčkim agonom, u bludničenju i čitanju novina kao onim dvema radinostima koje će, po mišljenju „anonimnog „Kamijevog glavnog lica iz romana „Pad“, biti dovoljne budućem istoričaru da njima obeleži bitne karaktere crte današnjeg modernog čoveka,

Pojavu sličnu opisanoj, koja je uzeta samo primera radi, možete lako opaziti i na područjima svih ostalih grana umetnosti. U Kknjiževnosti, arbitražni žreci i uski Kkružić posvećenih polomili su piramidđalnu naslagu DonKihotovih kopalja, Yispravljajući o jedinospasavajućoj probitačnosti tradicionalno MNritičkog ili socijalističkog realizma. nana suprot nadrručem novom Valu anti-romana, koji 'se na stoji diskriminirati optužbom da ne govori ni o čem, a klasična diskurzivno složena i razgranata rečenica psihološki analitične i filozofski sintetične proze (recimo, jednog Tomasa Mana) samouvereno se koči na čvrstom. bedemu vekovne prakse pred uskočki incidentalnim upadima antigramatikalnih. Rkonglomeratski komponovanih tekstova (recimo, jednog. Samjuela Beketa) u literaturu, koja nastoji da u verbalno slike tra sponuje realnu situaciju jednog dela savremenog sveta, sa svima njegovim porođainim grčevima i samoubilački dešperaitnim infen vitetima. No, dok šačica uzbuđenih „posmatrača (i navijača) ove sterine borbe za pravilno

| . ~

me, na savremenim literarnim koncilima, sa tragično iskrenom potrebom očekuje i traži. utehu ili podršku svojim 5ODstvenim. egzistencijalnim krizama i težnjama od fagelnantnih, snaga Wknjiževne umethostiy ošrom nia većina ljudi, svugđe u svet) pa i kod nas, odaie se i podđa;je izbezumljenoj (trci za novcen:. osečanjima zavisti (i potlajne ili javne mržnje) prema onima koji ga poseduju u izobilju, želji da što manje primećuje one KOji ga se, u opštoj jagmi, ne Umeju domoći,

| (Cetrdeset pet godina od.

smrti Proke Naturalova.

| 1. novembra, 1961. - Pre četrdeset pet godina, na današnji dan, u nebu ali ne i na zemlji, isti ovakav jesenji dan sa istanjenom svetlošću i žutim, već pomalo mrkim oreolom oko krošnje svakog drveta, srušio se pored belo okrečenog zida „sramni drug“ Proka Naturalov, „generalštabni kaplar slavne armade bečkog ćesara“, a pre toga šušter, „plemeniti fon Kikinda“. I taj pogureni i izmučeni, imaginarni a tako živ i prisutan Proka Naturalov, u čiju slavu je Miloš Crnjanski podigao bpijanu čašu nazdravljajući čitavom Banatu, samo je iedan poznati od hiljade „ritavih pešaka, najboljih pešaka dične Habsburške dinastije“ koji su ginuli pod crno-žutom zastavom, jeđan koji će najduže da živi iako nije učinio nikakav podvig. Veseljak i zađevalo pre nego što su ga odveli, taj okoreli Banaćanin mayširao je sa ba-

· natskom divizijom po kiši i po blatu i nije kao

mnogi njegovi zemljaci ostao u močvarnoj ravnici, u dalekoj zemlji koja je za sve seljake uvek jedna te ista zemlja ma kuda pošli, zemlja iz koje niče žito, nego ie razmrskane lobanje o= končao u jednoj veneričnoj bolnici, sa već sasušenim bosiokom oko vrata. Okončao sa svatovcem i pričom o Kikindi kao najlepšoj varoši na svetu, i pošto je celivao ikonu svetog Jovana, svoje krsne slave, ostavliajući svoje drugove da pišu pisma u Banat i pitaju da li je žito niklo.

Tog Proku Naturalova koji je platio stotinarku jednoj prostitutki baš kad se spremao da pođe u bitku i zaklinjao se da će „po danu i po noći, na zemlji i u vodi i uzraku, ostati veran zastavi svojoj“ a kao svi vojnici želeo đa još icdnom sve doživi misleći da mu to može biti i poslednji put, tog Proku koga je ta prostitutka izdala, a.on odbio da mu pre streljanja vežu oči poručujući da se posle njegove smrti peva banatski bećarac, uvek sam doživljavao ne kao ličnost iz literature nego kao živog čoveka. I uvek, ako ne. baš prvog, a ono prvih dana novembra već sedamnaest godina od dana kada sam prvi put pročtao· tu čudesnu „Apoteozu“, mislio o tom kaplaru, gradio njegov lik sećaiući se onih, od nevolje ispošćenih seliaka ispod Rudnika, viđao ga svakog od tih prvih novembar– skih jutara, gledao ga pravo u oči i pre nego Što sam. prvi put prešao preko Dunava i Save, video vojvođansku ravnicu i čuo bećarac,. I uvek se pitao kako to da između toliko likova i literature čije sam neke replike znao naizust, sa čijim sam se postupcima i razmišlianiima želeo da poistovetim, tako inienzivno doživliavam baš tog Proku Naturalova, njegovu tragičnu sudbini i sramnu smrt. Po čemu mi je tai Banaćanin postao tako blizak. kad se tamo gde sam rođen i odrastao niie tako movorilo o Austrougarskoj, Habsburškoi dinstiil i crno-žutoi zastavi kao „tamo preko“, nego se pričalo o drukčijim divizijama od one u čijem stroiu je stajao Naturalov i pominiala smrt drukčija od,.one., koja je nješa zadesila, TI nikada nisa) Mogao, pa ni dar

ndk me mogu:1o sebi do:kraia da obias

nim ir, "kada da hađem'ešenje' kojim bih bio RO OV ljan, i uvek zakliučivao da su između oštalog moždn baš ta razmišljania i te 'nedoumice i učinile da se tog „sramnog druga“ tako često sećam i da retko kad zaboravim godišnjicu njegove smrti. Nekim neobjašnjivim okolnostima i svakako

ne sasvim izdvojeno od našeg života i onog što

· smo u životu videli ili iskusili, zbližavamo se sa · nekom ličnošću iz literature više nego ma 5 ko-

jom drugom. izdvajamo je između mnogih i ponekad nezavisno od toga kolikih je umetničkih razmera delo u kome ta ličnost provođi svoj

vek. I svestan izuzetne literarne sugestivnosti ~

koju je Crnjanski postigao u „Apoteozi“ svestan sam da ima i daleko većih dela, đaleko potresnijih ljudskih suđbina u mnogim knjigama, pa ipak taj život Proke Naturalova, ispričan na nepunih sedam strana kao da inspiriše daleko više i daleko dublje nego reči i onih najvećih. T mislim sad, kao i mnogo puta ranije, đa je verovatno sve ipak u fonu u rečitosti kojom je Crnjanski omeđio tragični život svog i našeg dru ga, u ritmu njegove rečenice, u poeziji u kojoj je nađena prava mera za verođostojan podatak

ili podatak koji deluje verodostojno. I možđa i

u tome što, i pored tako mnogo iskazanog na tako malo prostora, ipak ostaje i đosta nedorečenog, što svaka rečenica tog teksta podstiče da se povodom nje nešto napiše, da se još nešto dopiše, iako znamo đa bi to bilo nemoguće i Obezvredilo njegovu vrednost pa ma koliko to dopisano bilo đarovito izrečeno. I tako, rekao bih, mađa sva vrednost jednog literatrnog dela nije u tome u kolikoj meri inspiriše i pokreće maštu, za mene je neospormno da je to ipak vrednost, koju je teško dostići.

Verovatno da je zahvaljuiući baš tome „sramni drug“ Proka Naturalov živa ličnost, za mene uvek više sam život nego li literatura, jer je Crnjanski u ovom slučaju ono nemoguće učinio mogućim što i jeste zahtev pisane reči i osobina izuzetnih. I đa sam zahvaljujući tome i danas pomislio na Proku Naturalova, lako knjigu sa ODOIEOOtO misam uzimao u ruke više ođ tri godine.

5. novembra

Veličina i postojanost, smisao i vek jednog društvenog uređenia ne iscrpliuju se samo u lo me kakvim on cilievima teži, nego uz sve io, isto toliko i u načinu na koji se obračunava sa onima koji u njega sumnjaju ili mu se suprot= stavliaju.

Citirane su ovih dana u našoi štampi reči jednog državnika koji je, da ne ulazimo u pobude zbog kojih ie to rekao, naveo da su u nama susednoj zemlii ubili ženu koja je bila komunista, i to ı trenutku kada je u utrobi nosila čoveka i trebalo da doživi onaj, u životu žene. nikad ne ponovliivi trenutak ma koliko se puta ponovio. I ono što je najpotresniie nju su ubili oni koji 9ovore da teže naičovečniiem od svih uređenia kroz koja je čovek prošao od kada se izdvojio iz krdđa i počeo da misli.

Ako se čovekov život procenjuje ne samo na osnovu onoga što mu se Dpredočava. ili pak da-

„mrantuje,u bližoi ili dalioi budućnosti, nego i na

snovu toga da je on svakome samo jednom dat, } ada su sv \obećahia o' blagostaniu, pa i življe- ' Rie' u materijalno pristoinim uslovima, gotovo nevažni u odnosu ma postupak prema svakom čoveku.poiedinačno. Jer, ljudi su sbremni, i ođuvek to bili, da se odreknu mnogo čega što drugi imaiu, ako im se u zamenu za fo pruža poštovanje i sigurnost.

Dragoslav GRBIĆ

JANEZ SOLE: CRTEZ

| CustavKRKLEC

Minijature Mladđemwu. Leskovcu

| MINORITET Neka su moćni pjesnici moćni! Moje su samje · tanje i — dahje...

JI j HOMO-FABER

Zla perspektiva

za čovječuljka

sa mozgom, diva

a srcem, — patuljku.

III REZIGNACIJA U jesenjoj moći ništa ne reći:

Na lišće leći sklopiti oči!

. SVOJIM ČITAOCIMA, SARADNICIMA 1 PRIJATELJIMA „KNJIŽEVNE · NOVINE“ ČRBSTIFAJU DAN i REPUBLIKE o rRhb SEINIV SBIH Sak ŠP B{IJ9JB(rL Mieđeći broj našega lista umesto 29. novembra izaći će 3. đecembra

lafipno slabo materijalno na.g- Ništa bolje stanje Stvari ne bitnih elemenata, prvenstveno u stoga i pojma), koja se ispolja- šio, naravno, ne predstavlja ni- putem' asocijacije ovih informs žađeni, rmokovn amnmžmni, miš zatičemo danas ni u oblašti kamernim formama, dakle u ne, va u raznovrsnim i mnogostru- kakvo negativno svedočanstvo cija sa ranijim doživljajima ide čeknbi, tremmtek Kad će biti pozorišne umetnosti, gde sm?. skupocenim i anligrandioznim kim vidovima „čitave ogromne No jedna pridodata interprets- ja onih koji su me duhovno

pomagali i vodili, zaobilazin sa istinskom ljudskom nelagodnošću žestoke Marksove opaske. tb izopačavajućoj sili novca, pa·do hvatam jednu novelu, koja se pre više godina i na filmskom „prevodu“ mogla videti: „Doviđenja, mister Čips“ engleskog

cija ove pojave, kao ne znam već koja po redu varijacija ma temu o nerentabilnosti i mater} jalnom zapostavljaniu prosveta i nastavničkog poziva u nas, OLkriva motivske pobude ovog „đu hovnog stremljenja“: hemija, tehnologija i hiima bliske grane

nadgradnje“, rezultat je i Stanja nauka, filozofije, društvenog morala, društvenih navika i Običaja jedne određene socijalne zajednice kao celine. A situacija nauka i njihovih praktično primenjivih i upotrebljivih tekovina ogleda se i u odnošu

opremama i postavama. Ali, koliko je tačna čuvena Marksova misao da'„brižan, snužden ČčOvek nema smisla ni za najlepšu pozorišnu predstayu“, čini mi se da ni siti-presiti, užireni direktor ugostiteljskog preduzeća ne mari osobito za dobro DD?-

mi ovdašnji, upravo u sada tekućoj i akutbnoj fazi borbe ?8 savremeni teatarski izraz svaSdašnjih i svugdašnjih nekolikih jedinih · teatarskih unutarnji. tema, dopustili da bitno beznnčajne rokade „nezamenjivog“ upravno-artističkog personala i

drvžštoono priznati.

Možda ie tečno da se kod nas me moimwpliuju često DYCodi koji bi se odlikovali mekom. qenijalnoše. ili Kkoii bi svojom mwrednošću bDYedsft/mmljali meštn izuzetno: možda. kažemo. Ali činjenica ie da Su

unuwasano ATARI AZUJArI AAA U AV VU TK} 10900u 100717 " O} 7007" TT TT jaki

amnmogim, piscima slabih knjion problemi stambene fteskobe po- zorište, bilo ono starinsko ili njezinih pitomaca, početnikm. nauka potiskuju radoznalost za pisca Džemsa Hiltona iz dekade bile dodeljivane. nagrade, da, zorišnih institucija zaklone pla~ savremeno, i da će u časovima ukratko studentske omladine filologiju, obezbeđujući buđućim „koja.je prethodila drugom svet=

skom ratu. Skoro pedeset godina učiteljskog rada u jednom starom zavodu. duga lista đaka koji su dolazili i odlazili, vazdašnja vedrina jednog tihog bla gim humorom proželog čoveko-

inženjerima frižider, „fiču“, kućicu i druge ovozemne blagodđde=> ti, kojima se budući naši pro» fesori ne mogu nadati. Treba, dakle, poverovati, da ljubav žM budući poziv nije uvek pokre»

prema problemima i zadacima koje svaka posebna naučna gra> na siavlja pred one koji Joj, DO svojim sposobnostima i duhvnoj zainteresovanosti, pristupaju. Je dan nedavni novinski članak, bo?

su mnogi Yediteliji prosečnih. i ispodprošečih, filmova sticnli priznanja zbog svojih pokušaja, da se nac»aduyju, 896 vrste reprodiltipnih, umetniko. Kad se oovori o magyađivanju We

potrebe za razonodom on radije potražiti strip-tiz_u kakvom ba= ru, no Sofokla, Šekspira, Joneska ili Direnmata u prvom gle

dalištu glavnog građa svoje re-

štom svoje trećerazredne važnosti pitanja umetiničkog kvalitete artističkih kolektiva, pitanja rse> pertoara i izvođačkog stila, pi-

tanja društvene celishodnos"i

ili ~ ogromnih · finansijskih .izdatana : ) ; 7nisli Da a) e :eik due za potrebe mamutskog fonda re- publike, : gat karakterističnim podacimao tačka snaga onih koji se opre- ljublja, duboka starost ispunJe eee ay mabora i kvizitnhog, scenografskog i kosti Ne iscrpljuje se, međutim, upisivanju studenata-novajlija „deljuju za tehničke i tehnol- na sećanjem na generacije koje najzad. mirna

ške studije, a, osim toga, materijalnim prednostima stimulirs= ne odluke za izbor poziva neće dati ni soliđne hemičare ni temeljnim znanjem opremljene inženjere i tehnologe-

Ostanimo, najzad, na našim prilikama i neprilikama u škol stvu, prosveti, temeijima koji

su prolazile, i smrt čoveka koji je smatrao đn ima hiljađe i hiljade dece, samo zato što je bdeo nad njihovim duhovnim rastom u hnekolikim gođinama njthova dečaštva· to je sva životna istorija jednog razboritog i poštenog učitelja U priči više idiličnoj no idealizo-

štbemo Wpriznamje . fruđa, rezultata i Tpostianuča. Rasipa se štamparske boja i troši wprostor u diskusijama, oko, Tecimo, „“latnog mikYofona", a me više Se, i čak Se. he pominju ljudi koji su OTO aućili da tG(, mo.šem, jeziku čifamo Getea, Remboa. Mana ili · PokneYa, da sa maših

na razne fakultete, okazuje pomeranje zaimteresovanosti inte=

lektualne omlađine sa pravce humanističkih (filoloških i isto> rijskih) nauka ka međicini, teh> ničkim i ekonomskim naukama,

slika krize kulture svuda u Svetu i kod nas stanjem stvari na sektorima raznih umetiničkih de latnosti. Kultura, ako se zadtžimo samo na onoj sirani ovoš nički-izražajno pronaći i izra- društveno-istorijski kompleksziti. upravo pomoću Sšuštinski nog ljudskog fenomena (pa

| -====_uzanus u EziEa ROI OJ IRNIK inae ——————

mografskog „materijala, baš Uu jednom prelaznom · kulturnoistorijskom vremenu, koje 5e, kao nijedna stabilns epoha, u> me, može, pa čak i mora umei-

požoT-

· nica. slušamo Šekspirovu, ŠO- nose čitavo zdanje svačije lične vanoj, u poetičnoj prozi o uzviše ovu ili BrYehtoewu Teč. Zbog i opšte, društvene kulture. Ob= nosti i moralnoj veličini jednog svega ovoga, čini mam. še, bc javljivani podaci poslednjih e poraya bez pompe, raskoši i slareč diskriminacija mije pYete- delia poražavajući su. Donet je Ve.

Oe Kazačete, bila su io druga

Zakon o finansiranju škola, & broj prosvetnih radnika koji ne dostaju mnogim školama u 2žemlji prevelik je. U Osijeku ne• dostaje 100 učitelja i nastavnika, u Tuzli — 288, u Srbiji ne radi 160 osnovnih škola a ima mo preko 8.500 učitelja, nastav nika i profesora manje no što je potrebno. Odliv, bekstvo,mnai puštanje struke, lov na unosnija zanimanja, bitka za bolju eg zistenciju, reagovanje na novčamo odmerenu vrednost poziva učitelja i vaspitača i —d svako se snalazi kako ume i zna! „Učiteljsku školu u Nikšiću kazuje nam jedan novinskj đopis „opseđaju“ trgovački putnici iz Bosne ili nekih drugih krajeva, sa tašnom punom Dp8r9, i svršene učitelje jednostavno kupuju...“ A onda, prelazeći

· Tana, | ia Istina je, možda, da KkYivice ima i do prewođilaca. Oni sami zanemrružu stručnu, omalizu mrevedenih tekstova, očeKkuuiući da, taj DpOosGO obave oni koji za to mish mi požbami 1 donoljno stručmi.

Svi oni koi za to imaju pri like frebalo bi đa pomognu da se veo anonimmosti skine SG 'prevodđikačkog blemena i da društveno wmpriznamje bYati i njihov Yad. Pomenimo, ma kraju, orijenlacije Yadi, da je Jvo Andrić zahvalio' svojim, prevodiocima a švedski što su, mL pomogli da dobije Nobelovu nagradu i da se u Engleskoi prevo đ i-

i oezije dodeljuju 8 6 BOBA; i ONCE UVA URE y z kj ia i :- . : MIODRAG B. PROTIČ: KOMPOZICIJA (Oktobarski salon) nagrade 20 DpD O . ke . OI i br AV Mey ;

vremena. I zaista, očuvati treznu glavu, srce nepovredivo pan! kom, dušu nepodložnu gramzivo sti — danas je teže no ikad. upravo zato, učitelj (prosvehtelj, vaspitač, graditelj, budućeš člana socijalističkog društva) u našoj društvenoj zajednici mo” rao bi biti više poštovan i CP“ njen no igde. No da bi tiBj ugled po zasluzi uživao, on bi morao biti među prvima koji če se krizi u umetnosti, nauci, školstvu i prosveti suprotsfav.ti. Umetnici, naučnici, filozofi, na ·stavnici svih škola i vaspitači moraju to stanje krize pre sve” ga sami u sebi prebroditi. Je. kriza je zahvatila svu duhovnu kulturu, a oni su njeni gradi” telji, nosioci i čuvari. ad Pavle STEPANOVIĆ

KNJIŽZBVNE NOVINE