Književne novine
LE PIGARO TITTERATRE
PRIMER ŽAN-ZAK RUSOA
Ova godina pripađa ŽanŽaku Rusou — tim rečima počinje svoj članak Žan Geeno, član Trancuske akademije. — Dve stotine pedeset godina prošlo je od „njegovog rođenja, a dve stotine godina od objave njegovih dela, koja su najđublje obeležila „zapadnjačku misao, „Društveni ugovor i Emil, Najbolji način da se to slavlje priređi kako treba bio bi možđa pokušaj da se podsetimo na njegove nemire i nevolje u tome Vvremenu. U početku 1762. njegova Nova Eloiza bila je objav1jena i postigla ogroman uspeh. Iste godine izdavač Rej u Holandiji izdao „JE Bnruštveni ugovor, a Dišem u Parizu štampao je Emila, ali stavljajući na knjizi kao da je izđao Neolm u Holandiji. Ruso je tešlto podnosio tu laž. „Oni
na to — pisno
običaj
su mavikli je on — ali moj nije đa se upravlijam po
onom što drugi rade“. Oni su lagali, jer šta su drušo mogli? A što se tiče njega, Rusoa, on nije pisao iz profesionalne navike, već što je morao, a i što nije mogao drugojačije „nego đa misli samo svojom glavom“, kao što je sam rekao g. od Malerba, povodom Eloize.
" Bio je bolestan, na umoru. Zato je žurio da ta dela viđi objavljena, A posle će se povući „zauvek. Da bi sačuvao čistu savest, Žan-Žak nije hteo ništa đa zna o pregovori-
gotovo
DMI,
FILM I LITERATURA
Ovaj esej Pletra Bjankija, iako ne ulazi u neko složenije razmatranje odnosa između dve umetnosti već samo prati ispoljavanje toga odnosa u praksi italijanske kinema=tografije i čak, u izvesnom smislu, više predstavlja istorijski pregled nego esej, ipak je veoma zanimljiv zbog povlačenja originalnih paralela izme đu pojedinih dela filma i literature, naročito kad je reč o nekim najnovijim delima koja su italijanskoj kinematografiji vratila stari ugled i slavu.
Film je priča iskazana posredstvom slika, smatra Bjanki. Iz ove jednostavne propozicije proizilazi srodnost dveju umetnosti i nužnost uticaja književnosti na film. Bjanki počinje od najranijih dana italijanske kinematografije, od čuvenog nemog spektakla „Kabirija“ (scenario Gabriela D'Anuncija), preko periođa „prve renesanse“, kad je glavnu reč u italijanskom filmu “vodio poznati esejista i književni Kritičar Emilio · Čeki, sve do neorealizma i naših dana. Za neorealizam Bjanki smatra da nije baš toliko neliteraran koliko se obično misli, Osnovu za neka odđ najznačajnijih dela ovoga perioda stvorio je jeđan begunac iz literature, Čezare Cavatini, Rkoji je, smatra | Bianki, fini pisac ali relativno oskudne kulture, Zato je on mogao. đa u filmu „nešto drugo“. Neorealizam, u čijem je osnivaniu učestvovao, značio je „dru gu renesansu“ italijanske kinematografije, Zanim1jiv je. način na koji Bjanki tumači njegovu pojavu: „Neorealizam le {ienomen koji je nastao, po mome mišlienju, povlačenjem literature... Roseli~-
8:
nađe ·
IZLOG ČASOPISA.
ma između knjižara iz Holandije i Pariza. On je voleo da živi u onoj divnoj „lenosti“ duha, „kako je to sam govorio, koja mu dopušta usamljeničko stvaranje svoga dela, u sigurnosti svojih prava i slobodi svoga genija.
Paketi, koji su sadržavali odštampane primerke Društvenog ugovora, čim su u maju stigli u Denkerk, bili su odmah uzapćeni. Rej obavesti „Rusoa „da bi trebalo da se odrekne svoga imena na delu koje bi ga moglo upropastiti“. ŽZan-Žak odgovori da ne može „da skine svoje ime sa knjige, koJu je imao čast da napiše“, „A Što se tiče mojih bprin= cipa i doktrina — pisao je on — nema u Francuskoj ni policije, ni suđa, ni'par lamenta, ni ministra, pa čak ni kralja koji bi imao pravo da me ispituje po njima i đa mi o hnjima traži bilo kakvog računa“.
Stvari su se ipak nekako uređile. Najveće knjige veka pojavile su se bez potpisa: „Persijska pisma“, „Duh zavođa“, „Konrad“, „Pilosofski rečnik“. Iı ŽanZak Ruso trebalo je da ne potpiše, ali on to nikako nije mogao da shvati, i zato je napisao „da postoji po neki nespretni pisac koli zna svoju dužnost i koji hoće da je izvrši, ali oseti se primoran da «ne kaže javno ono što zastupa, i ne kaže svoje ime, i ne otkrije se da bi odgovarao“. Ipak, ono u šta se verovalo, trebalo je potpisati svojim imenom, a ono u Šta se veruje braniti čak i svojim životom. Slobodan čovek me krije svoje ime, On ga objavljuje, pa šta bude".
TI na dan 9. juna iste godine parlamenat je doneo odluku da Emil budđe pocepan i spaljen, a da se imenovani Ž.-Ž. Ruso u hapsi. Odluka je glasila doslovno: „Pisac te knjige, koji se nije bojao da je
potpiše, mora se odmah uhapsiti“. I od toga dana, razume
se, za svakoga pisca nje-gov potpis je njegova čast. (N. TJ)
ni, De Sika i drugi zauze1i su mesto koje su napustili pisci, možđa isuviše teško pogođeni „izgledom upropašćene Italije da bi mogli na stranicama TO» mana da izraze ovu najpatetičniju dramu... Roselini i De Sika rekli su Jasno i smelo ono Što je trebalo reći. Rekli su to sa tačke gledišta kolektivne. horalne. Literati i njima bliski režiseri ponovo su se pojavili kad su nestali najalarmantniji simptomi bede, nereda i nezaposlenosti i kada je novo društveno stanje Dpozvalo intelektualce da se ponovo okrenu problemims individue“.
Možda uticaji nisu neposredni. ali šta to vređi kad se izvesne stvari „osećaju u vazduhu? Možda PFelini nije ni čuo za fenomenologiju a ipak je „Slađak život“ sav prožet određenom · idejom o egzistenciji koja se svođi, na kraju krajeva, na jednu fenomenologiju očajanja. Možda Antonioni nije viđeo ni ko rice „Tractatus logico-phi1osophicus“-a, pa ipak su protagonisti „Avanture“ i „Noći“ preneli na film viigenštajnovu kritiku jezika svojim razaranjem reči ljubav. Ovo su primeri idejnog, intelektualnog Uuticaja literature i filozofije. ali ne nedostaju ni drugi oblici. U građenju filma „Roko i njegova braća“ Viskonti je pošao od Manovog romana o Josipu, a likove je uzeo iz 'Testorijevih „Tajni Milana“. Bjanki zaključuje da
literatura samo onda mo> že naškoditi filmu kad je loša, osrednja, .ili nesavre(T. K,)
The Atlantic
ROBERT FROST O POEZIJI
Prošlog leta na jednom američkom univerzitetu (Midlberi koledžu) održan je sastanak istaknutih američkih pisaca na kome je najviše uspeha postigao
najpopularniji „savremeni američki „pesnik „Robert Prost svojim „izlaganjem
o poezlji i književnosti uopšte. Stenografske beleške PFrostovog izlaganja ob javljene su u januarskom broju ovog časopisa. Ovde donosimo | „najzanimljivije delove Frostovog monologa: ww... Ne treba da znate kako da stavljate zwike interpunkcije. Ponosim se
time što mogu
da nmapišem telegram a da ne u-
potrebim u njemu reč „stop“. Da to ne znam da učinim, ne znam kako bih uopšte pisao, Idem tako daleko.
A. zatim treba nečim da počnete. Treba da znate kako da pišete u slobodnom stihu i pravilnom stihu. Treba da znate onu graničnu liniju između proze i stiha i imate osećanja za nju. A potom treba da znate nešto o tome kako se pišu stiho-
WE UNIDSAORTT
POHVALA KWONSUMENTIMA LITERATURE
Šta je knjiga danas? Šta znači ona u modđernom dru štvu? Je li ona samo trofej socijalnog prestiža? Ukrasni komad u ormanu dnevme sobe nameštene u stilu gelzenkirhernskog baroka, između keramičkih satueta i tanjirića, koji simulira literarno blagostanje koje u stvarnosti ne postoji? Ovako počinje PFric Freling (Fritz Frohling) svoj članak pod gornjim naslovom u jednom od poslednjih bro jeva ovog tibingenskog literarnog mesečnika, citirajući francuskog maoralistu Nikolasa Šamfora (Nicolas Chamšfiort) u čijim spisima stoji: „Koliko krhotina se mora sastaviti da bi se stvo rila publika?“ A ovu maksimu poneki Kritičari, izgleda, polako smatraju nekom vrstom pitagorejske naučne teoreme onda kad treba rađiti na rešenju nekog literarnog i obrazovnoistorijskog fenomena, naime, kada je reč o postojanju milionske armije čitala ca istih izdanja i pretplatnika. 'Uwobičajieno je da se ovom novom tipu konsumenta literature govori snishodljivim tonom kakav obično inionira amater-vozač za volanom visokoturažnog sportskog kabrioleta kađ se obraća čoveku koji sedi na običnom muopedu. ·
Kako se ni najboljom VO ljom ne može poreći ono što nije za poricanje: da ovaj „novi tip konsumenata literature“. ova] mopedista literature, knjige kupuje — onđa se on paušalno stavlja pod sumnju da ih. istina. kupuje. ali ih ne čita. Preling iznosi da je cr no na belom bilo odštampano „da desetine hiljada prodatih primeraka jedne knjige džepnog izdanja nal manje polovina ostaje nepročitana“. Ali još cemje i gore to izgleda kad je reč o takozvanim „abonentima na knjige, jer preko četiri miliona članova zapadnonemačkih književnih zajednica, koji (pa makar i za svoj sopstveni novac) daju da im se knjige šalju u kuću samo zato da ih prezrivim podcenjivanjem kazne i u nepročitanom nevinom stanju sahrane u već spomenuti barokni ormar između statueta i tanjirića. Jer. kritika kaže: „Nijedan čovek se ne smatra ozbilino obaveznim da ovakvu knjigu pročita,“ Hi
>——0.1 1 — III:—šzgz=.sı— IKT -CC ICC
vi... Potom treba da zna te šta je iđeja, u vicu ili
pesmi. Treba da znate kako da. stavite tačku, da istaknete ideju. znate razliku između ideje koja će pristajati pro zi ili govoru i tome slično, i iđeje koja je više poetska. Mislim da možete ići duboko kao filosšofi. Tražite filosofiju u mnovinama. Jedno od mojih zanimanja je da gledam Ko piše nađahnute uvodnike... Poezija nije proza. Ona treba da bude. strasna misao.
Da biste viđeli da li je onn to, treba đa čitate bpočetke pesama, vidite kako one počinju, kako se otiskuju. Vidite kako će brzo probuditi u vama Osečaj, ton. melodiju. To je sve, To zvuči jednostavno. Sve što treba da učinite je to.
Često pokušavam da kažem šta je ideja. To je delo asocijacije. To je jed na od mojih definicija za miu. Ona dostiže svoj VIhunac u dobroi metafori. Mnoge metafore su ncemocionalne. Svaki filosof ima u sebi jednu veliku metaforu. Ona je sve što on ima...
Možete da vidite „kako danas ljuđi pokušavaju da stvore jedan svet. šavaju da odluče od čega da ga stvore. Ljubav. To je užasno jer je mržnja skoro ravna njoj. Nema jedinstva. Obično kažemo da je novac koren sveE zla. Video sam Knjigu koja se zove Ljubav je koren. Sinulo mi je, kad sam je viđeo, đa je ljubav koren sveg zla _jedna prirodna progresija misli...“ (D. P.)
e
S ovim pronalaženjem ku pcs knjige koji partout nije i njen čitalac, kritika je uspela, po rečima Frelinga, da iskonstruiše nešto što liči na pretesterisanje jedne literarne naivke na otvorenoj pozornici, na cepanje
jednog kao iz bajke pohotljivog konsumirajućeg bića. koje s predumišljajem pribavlja nešto u nameri da ga ni po koju cenu ne „po“ troši“, Ovo je pesimizam kulture. Ovako negovani štimung daje tako reći rađ nu klimu književne kritike
Oli C IP OI Miovk/Hevitćw ~
CINJENICE SU TE ROJE DOZVOLJAVAJU DA MAŠTA UZLETI
Jedan od najzanimljivijih pisaca savremene Ame rike. Sol Belou, u broju od 11. II objavljuje članak sa gornjim naslovom u kome objašnjava neke značajne momente u tipično američkom pogledu na život i način mjihoOVOg: reflektovanja u literaturri. „Svima je jasno, tvrdi Bilou, đa umetnost ne kopira iskustvo, već đa ga samo pozajmljuje za 8Opstvene posebne ciljeve... Ali Amerikancima nije naročito lako da podrže tu distinkciju... Za nas je čudo života povezano sa doslovnom činjenicom, a naša najveća ingenioznost Je posvećena realnom. To. na određen način, daje realnosti neko magično, čak posvećeno svojstvo, tako đa se amevički realizam bitno razlikuje od evropskog. Čitaoci, pa često i sam pisac. uvek pribegavaju činjenicama. „Zbog te jake naklonosti ka čvrstoj os novi, dokumenticaju, tačnosti, ka sličnosti (osobine koje mogu da privuku i ljuđe ne osobito vezane za umetnost), se često zbunjuju oko gra nice između umetnosti i života, između društvene istorije i romana. ogovaronja i satire, i, konačno, između novinarske novoOsti i umetničkog otkrića.
Treba da ·
Poku-
Amerikanci ·
koja sadrži stav da ne može biti ono što ne sme biti, ergo: ne postoje novi sloje vi čitalaca, ,
A ako ih ipak ima? To izgleda potvrđuje mnogo štošta. Za taj slučaj drži se u pozadini argumenat da „nije važno da li se i đa se čita, već je važno jedino šta se čita.“ Freming dalje citira Volfganga Grezingera (Wolfgang Grozinger), za koga kaže da je skovao pravu reč o izbacivanju uživanja iz lepe literature kađ veli: „U ovoj epohi, u kojoj je tehnički „visoko razvijena zabavna industrjja organizovala razonođu, ozbiljna literatura vidi svoj he poslednji zađatak u tome da bol vremena i metafiziku dosade ponovo probuđi... Dođamo li tome još da je lepa literatura đanas ružna literatura, onda se čini da je estetika upravo na glavu postavljena.“ T'ire bis li, pak, đa bude „od važ nosti jeđino to da se čita ova vrsta literature iz koje je uživanje tako radikalno isterano i izbačeno da se katkad prosto gubi ona zapadnonemačka „volja za propašću“?
Da li je važno jedino šta se čita — a ne đa li se i da se uopšte čita? Na to Freming odgovara: „U početku nije bilo Kafke ni Rob-Grijea, ni Prusta, ni Bzre Paunda, a ni Eljota, niti Hajsenbitela. U početku su bili ljuđi sa beletrističke pijace koji su pričali obične priče za obične ljuđe i koji su se zvali Verishofer, Karl Maj. Paul Keler ili Ermst Bihert. Oni su mesvesno i ne znajući probudili kod nebrojenih čitalaca glad za pesničkom reči, koja je stvarala svetove i stvarnosti, koju ni oni sami, a ni ovi autori, nisu mogli utoliti. Postoje, izvesno, mnogi putevi u literaturu, ali Freming misli da se u uzvišeni raj više poezije može dospeti i oko ličnim putem kroz predbašticu beletristike.
Johan Gotfrid Herđer, da jući još u svoje vreme savet za ovaj problem. kaže: „Kod osrednjih autora U metnost treba shvatiti onako kako je Sokrat primenio kod Heraklitovih spisa — treba biti Enjurac đa bi se izvađio biser.“
„Ja mislim, „zaključuje PFreming. ove reči bi mogle u mnogome važiti 1 za napadnutu zabavnu literaturu. Izvesno je da između Heraklita i Knitela stoje svetovi, ali čitajući. a to znači i olkrivajući. mi smo u sta nju đa prebrođimo sve sve tove koji su jedni od drugih udaljeni svetlosnim gEodinama.“ (A. P.)
Zahtevi izđavača i bublike za potvrđenim vređnostima u romanu bonekad su upravo varvarski za pisca... Oni ne žele da čuju „mesečare“, već specijaliste, naučnike, stru zaštitu, organizacije za odnose među ljudima itd. Jednom rečju, žele đa slušaju ljude nad kojima je protektorat čistote i činjenica. Realistički manir u literaturi ima svoje određene. svakako grandiozne, domete u Balzaku. Bodleru. ruskim romansijerima „kođ kojih je realnost Spo ljašnjeg imala tendenciju da odveđe u unutrašnje“. Ta dva elementa, unutrašnje (reč je. svakako, o čoveku) i spoljašnje, danas se odvajPju... U onome što danas nazivamo „romanom 5senzibilnosti“ piš'Čeva je namera đa naš odvuče u neku svemoguću svest kojom on, pisac, potpuno vlada.
Činjenice mogu veoma da uzbuđe pisca. U Ameri ci postoji i poezija i proza .koje uzimaju u obzir činjenice (Vitmen, Tven, Hemingvej). Ali tu je reč o pišćevom uzbuđenju pred „činjenicama — faktima. Dešava se to đa sna go činjenice počinje đa se sukobljava sa snagom imaginacije. „Proizvod ovog stanja je neka vrsta žurnalističkog romana koJi podseća na naturalistički roman Zole, i socijalni roman Drajzera. ali bez teorijskog interesa brvog i bez interesa za prav
du i sudbinu dfugog. To je Knjiga koja zadovolja-
šta gledana ona je jedna vrsta moralnog čina.
S tog stanovišta posmat
za duhovnom nezavisnoš-
Miše! MORT
.DREVEDENI
Da li ie Džoi
Zna se od Silvije Bič da je D od pasa i groma. A onima strahu, on je odgovarao: » katolicizmu“- I to nije bila je
iz svoga religioznog d
nost pred čulnim zadovoljstvima, njegoV tik. r be danjBHi odaje nekadašnje dete kati-
ča naučio koristi njima,
njegova naklonost za vre
hizisa. Čak je od svojih vaspita pridobija za sebe ljude i da se sti da je mogao biti : u beda, recitovao je prijate-
Žilber kaže za njega
koji 5 l Vidi se da niste dina opsesija KOJU, | etinjstva. Njegova sramežljiva uzdrža-
sveštenik. U restoranima, posle o
ljima čitave sirane kardinala Nju
najvećeg pisca TBingleske.
Hiljade ovakvih crtica mogu se biografiji koju je Ričard EKimen ispitao sve Žive T
zbog koje je
pisca, prelistao čitavu njegovu
beleške iz mladosti, posetio mes knjiga poseduje i sve policijske is
kakvoj vezi sa Džojsom,
đenja do smrti, iz godine u godinu, BO
Ako ipak toliki i najsitniji
ne služe mnogo osvetljavanju čudna
buđenja, ono bar
žoisa obuzimao ludi strah u se čudili ovom drugom bili odgajani u koju je sačuvao
antiklerakalizam, divnu veštinu da
zato, Stjuart izvanredan jezuitski
mena, koga Je smatrao za
naći u: monumentalnoj
posvetio Džemsu Džojsu, ) ođake i prijatelje slavnog korespondenciju, njegove zata gde je Živeo. REimenov8a trage koje su vođene u bilo i čitalac prati njesov život od ro-
tovo iz dana u daD.
detalji, ispovesti, pa i ogovaranja, Ulisa i Fineganovog
ličnost čoveka koji se zvao
Džems Džojs otkriva se u punoj svetlosti dana. | Vidimo ga kako se šeta trotoarom Bonapartine ulice U
Parizu, podđ mekim
čohanim Šš
eširom i sa cipelama za tenis,
sa štapom u ruci, poluslep i malo napit, mrmljajući nerazgovetno ili čak pevušeći neke ulične pesme koje Je osobito VO leo. Ističe se da taj veliki istraživač u umetnosti pisanja nije
imao pojma o modernoj muzici ip netrpeljivost za tu „lošu muziku“, Čovek se'poma
like pohvale.
okazivao je, izgleda, veliku
o kojoj ie Prust pisao ve-
1o čudi nedostatku ukusa i ne-
shvatanju velikih ljudi za slikarstvo i muziku njihovog VIE-
mena; oni se interesuju za m
ukoliko ona ima veze 5a
njome korisno da posluže. Ali,
uziku, najčešće,
samo onoliko
njihovim dejiom ili bi se mogli
njivo kao romansijer koji juri za
po avangardističkim galerijama i
zike: snažni temperamenti velikih \ r ograničeni. Džojs je prezirao sve ono što se pisalo oko njega.
„Ovde se čine
tajni pokušaji da mi
ništa mi ne izgleda tako sum.-
svim novinama i koji trčj koncertima ozbiljne mu> kreatora uvek su po malo
se suprodstavi neki iz-
vesni g. Marsel Prust — piše Džojs jednom svom prijatelju.
— Čitao sam nekoliko njegovih stranica.
neki osobit talenat, ali ja sam
pisca đanas je već čuven; izgleda da su čitave večeri koju su proveli zajedno, žalio na bolest očiju, drugi n Džojs nije e nije udaljio ni jednog jedinog
nekoliko slučajnih susreta,
osim svoje žene, od koje 5 dana, svoje dece koju je obožavao, i kao Žolasa, Stjuarta Žilbera,
i učenika,
gih, koji su obožavali svoga učitelja, stranosti, otimajući se da mu budu od pomoći,
članke za njegove knjige.
ljeni njegovim neobičnim geni
kad nedostajale.
Ne nalazim da ima
loš kritičar“. Susret ova dva
se ograničili, u toku na žalbe: jedan se
a slab stomak. Ako se izuzmu
trpeo druge oko sebe.
male grupe prijateljs Beketa i nekih druopraštali mu sve nada dobiju
da mu nalaze prevodioce, zaslep~
On se žalio čitavog života
znamo đa bar od 1916. u
nekih njegovih mecena dozvo pristojno. I njegova autorska prava Džojs je uvek vodio računa da ib
ove gornje prihode. a i
Ciri
jem. Privrženosti nisu mu ni-
ma novčane nezgode, ali ınj
hu značajni novčani pokloni ljavali su mu da živi sasvirD
dopunjavala su znatno
naplaćuje. Nepokolebljiva vera koju je imao u sVoju geniv”
jalnost omogućavala mu ·je:da prebrodi koja su nailazila njegova dela, bar u pocna protiv, u tim nezgodania
nerazumevanje na
četku, nije ga moglo oboriti: kao da je dobijao novu snagu. On se bacao u potragu za ncvim izdavačima, reviiama, pritičarima, organizuje svoje prijatelje na tome poslu sa energijom jednog „svetog Ignacija
koji prevodi Indijce u hrišć bilo je kao podići novu crkvu! „L. objavila je članak o Ulisu: pobeda! Ali članak jec
anstvo“. Osvojiti a Revue des Deux Mondoes”
sve nedaće. “iiako,a
iedan časopis
bio
negativan, nije važno! Važan je samo članak: mišljenje Kkri-
tičara od sporednog je zna „na prikaz“ a nisu ništa napisali (kao, na primer,
žaja. Oni kojima je data knjig
Šarl 'd)
Bos, koji zna engleski i čija je majka Engleskinja. studirao u Membridžu i još u to vreme uređivao jednu književnu reviju, taj nije imao nikakvog izvinjenja!), morali su bili opomenuti. U protivnom — ima da plati knjigu. Zna se da je samo Bernar Šo odbio da plati, navodeći razloge dostoine samo jednog Škotlanđanina. Sjajan književnik! (Za Džojsa to velim, ali i Bernar Šo je lep primer svoje vrste.) Džojs nam je svima učiteli „novog romnna“. Kod njega treba učiti kako stalno držati verne u pažnji, najavliivati knjigu koja se piše, puštati pojedine odlomke u cirkulaciju, a naslov čuvati u najvećoj tajnosti. Kao Braća Gonkur, koji su u državnim udarima i revoluciiama videli onoliko isto intriga i komplikacija koliko i u plasiranju jednog novog komada ili romana, Džojs vidi u ratu, koji počinje, samo događaj koji ometa objavljivanie Pineganovog bu đenja.
Tako je umetnost bila, kao Ploberu naknada, jedino pribežište protiv bede da li je život Džojisov znao za nevolje.
i Prustu, isključiva života A Bog zna One su počele još
u njegovom detinistvu. Njiegov otac je bio postradao, alkgholičar, nesposoban da hrani svoju porodicu sa desetoro dece, bio je neka vrsta Mikobera. hvalisavca, pretrpanog dugovima. A sin ga obožava uprkos svemu; i on mu ie ostao privržen, kao i rodnoj zemlji. Trskoj Džois je pripadao generaciji ljudi koji su Irskoj doneli slobodu. Veliki broj nje> govih drugova iz školske klmpe pali su pod engleskim kuršumima. Pa kako ie usred te heroiske borbe mogao odgovoriti nekom novinaru koji ga je pitao o irskoj revoluciji: „Dosta mi je svega!“? Tek Elmen nam je pružio odgovor. U svojoj
| za:zBIIAČAIS a rie areni epa eee gusari ruma ayay oiaripia aaa er re rei —r Try Or ra ae avr ga re atarar i (6 VM ir Tr ir IO TI POapnOaK
ću. ne vođe brigu o oba-
rim
ka, ali vajući: vaju zahtevu bublike.
đelima, više oblike „roman
veštavanju čitaoca 1 zato nisu zanimljivi u Americi ima dva oblinijedan zadovoljaoni •. Roman
koji udovolja-
izdavača i
smatraju se dob-
društveno-istorijskim
senzibiliteta“ pogrešno reprezentuje dru
koja su napustila
imaginacije i koji
štvo i nezanimljiv je. S
druge strane, sasvim meosnovano.
va čitaočevu potrebu za ljcnje dai znanjem i 5 tog stanovi- današnjice. Morijak,
postoji. ne
mišnajveći pisci Sartr, Kami,
Hemingvej u
novinari...
„Treba li
svom zrelom dobu postaju
da pretposta-
rano — zaključuje Beli- vimo,. pita se Belou, da je ou — naslednici MHenrija | „umetnička imaginacija
Džejmsa i Virdžinije Vulf svom nmaivišem žaba sa punim pravom su za- onda kad se spusti u še postavljeni Oni, u težnji vire sveta Š
njegovih re-
alnosti“? (B. A. P.
KNJIŽEVNE NOVINE