Književne novine

Savremena proza

e „MILOŠ CRNJANSKI: „KARDUČI“ e MILOŠ

„KARDUČI“

MILOS CRNJANSKI:

„KARDUČI“

MILOS CRNJANSKI:

Miloš CRNJANSKI

KARDUČI

OHilomak iz Kkmijise »Kiod Hiipebomreijaes«

Tridesetog maja, pomenute godine, rano, ujutru, pred kućom tog amenikanskog novinara, mog prijatelja, naše društvo se okuplja veselo. Pred kapijom nas dočekuje šest bicikleta., Čelični su a tako sjajni, kao oni koje upotrebljavaju, u cirkusima, Mlovnovi, Točkovi su im tanki, kao za vožnju na pajvanu.

"Ta ulica je puna auta i garaža, pa su se uku– ćani okupili i smeju nam se što idemo na izlet, kao da smo ptroleteri rimski. Mlađi oficir komanduje i vodi. i

Moj prijatelj ima, pod sedištem, svežanj, po= vezanih, knjiga, kao što ih nose đaci. To je valjda Karđuči, Taso, Marcijal? Njegova žena, Albanka, — čija je mati Bečlika, — sedi, na točku, u tesnim, muškim, odlično krojenim čalkširama, „Čakšire je obukla i kći predsednika vlade, koja je, vrlo lepo, stasita. Staviji oficir mi oduzima mesto, iza njih, valjda da bi mogao da uživa, — pred sobom, u lepoj pespektivi. On vozi odmah iza žena. Ja ostajem na kraju, naše povorke.

Prilično snužden.

Dan pre, poslanik moje zemlje u Rimu, olišao je u ministarstvo preplašen, misleći, da će mu dati objavu rata, ali, rat nas je zaobišao. Samo, dokle, pitam se u sebi?

Sad znam. :

Obišao nas je bio, tačno, za dvesta pedeset dana.

Naša povonka, međutim, izišla je bila na obližnji, kameniti trg, koji se zove Pijaca Naroda. Piazza del Popolo. U sredini tog trga ima obelisk Suncu, koji je u Rim prenet iz starog Pgipta. Oko njega leže četiri kamenita lava. U starom Rimu ljubavnici su im u usta ostavljali pisamca. Sad su fontana, i, iz usta im šikće voda.

Neko vreme, ne znam zašto, oficir, koji vodi, vrti nas, oko tog obeliska, kao oko Sunca, a zatim prelazi na drugu stranu i odjahuje sa

i •

Oruyavı Til ms

Točka, ispred Sslastičare odmor!

Bilo je dve slastičare Rosati, u Rimu, u to doba, Jedna, na Via Veneto, za zlatnu mladež Rima, filmske zvezde, i snobove. A ova, sastajalište parova srednjeg staleža, Ujutru, nižeg činovništva.

Oficir nas je doveo fu, da popijemo kafu!

Jiimljani su ludi za kafom.

Većina stanovništva Rima, u to doba, raspolagala je jako ograničenim budžetom, i, crna kafa je bila, mnogima, ceo doručak. Pila se žurno, usput, odlazeći na posao, Oficir, koji nas časti kafom, kaže, da mu je kafa u Abisiniji bila jedina ufleha, Tamo ima vrlo lepih Crnkinja, iz Somalije, ali je njima, — talijanskim vojnicima, — bila, na žalost, zabranjena, rasna mešavina. Za kafom bi, kaže, išao na kraj sveta,

Pita me: Da li se i u mojoj zemlji pije toliko kafa?

Moj prijatelj je, međutim, shvatio, vrlo ozbiljno, svoju ulogu vodića i arheologa, loga dana, pa nas upozorava, da ic varoška kapija levo, ona, na koju su, vekovima, stranci ulazili u Rim.

Ona sc zove kapija naroda: Porta del Popolo. 'UUpozorava nas i na zelenu terasu Pinča, gore, pred nama, ba kaže, da je tu, negde, u lovoru i čempresimn, bio grob Nerona. Neda nam, ni da popijemo. kafu, na miru. Nego nas vodi, preko puta, u crkvu, u kojoj je, kaže, grobnica, familije Bordžija. On zna dobro istoriju Aleksandra VI, njegovih sinova i njegove kćeri, Lukreoije Bordžije. Priča o nemonalu te španske porodice, ali, kaže, treba zapaziti strog moral, koji, u naše vreme, u Valikamu, vlada.

Mlađi oficir kaže da su ta prošla vremena bila lepša.

Rosati. Kaže, prvi

U BA n ii} tapa ı ||

ai? My TIPA}

, Vređelo je živeti. | Oficir je, u to doba, imao lepih doživljaja. Odlazimo zatim dalje, kroz Kapiju naroda, pa nas moj prijatelj vodi pod gradske zidine Rima, ispod Neronovog groba. Pinčo je tu visoki balkon, sa kojeg se Rim posmatra, pri zalasku Sunca. Zid je tu visok bar trideset metara, a na njemu je mreža od žica. To je bilo čuveno

ı mesto samoubica. Zid se zvao Muro Torto, a bio je groblje ubica, groblje obešenih, i prosti-

tutki, iz predgrađa preko Tibra.

Moj pnijatelj priča, kako su se žene, u tom predgrađu, kad bi se posvađale, klele: Da bog da završila ispod zida Muro Torto!

Znam, kažem; čitao sam to, u knjizi Anđelija!

Kći predsednika vlade, međutim, viče, da je tih gadosti, iz prošlosti, dosta! '"Dreba ići dalje! Oficiri onda predlažu, da pođemo, još jedmom, pored sleje magnolija na Pinču, kroz vrtove Borgeze, da vidimo još jednom, u muzeju, skulptumu Kanove, polugolu sostru Napoleona, Paulinu! Kći predsednika, međutim, želi, da, još jednom, vidi, lava, u zoološkoj bašti Rima. Želi dn ga vidi kako leži, na svojoj steni, nepomično, i gleda, Te oči da vidi, kaže, uživa!

U tom zvorinjaku, u Rimu, zveri nisu u kavezima, nego kao da su slobodne. Između tog lava i gledalaca bio je samo širok, nevidljiv, jaz, od cementa, tako, da zvcer nije mogla da preskoči, i da je htela. Oficiri tvrde da uopšte i ne preskače, nikad, kad je sita, Kći predsednika vlade kaže, srdito, da to nije važno, Važna je, iluzija. Kako lav gleda! Žena i ne traži više!

Moj prijatelj, međutim, naređuje pokret. Ncmamo, kaže, vromona, Idemo na Monte Ma?io. Da varoš gledamo, još jednom,, otuda.

Gledati varoš Rim sa visine, tako, da je vidna cela, to je veliki doživljaj. Šta se fu, dole, događa, već nekoliko vekova! Ljudi, žene, ljubavi, mesreće, smrli, porođaji, plač, smeh. sa Monte Maria, prvi puf, su, ugledali varoš oni, koji su dolazili sa Severa, — 1oliko, toliko, hiJjada putnika, · -

Mlađi oficir preuzima opet vodstvo i naša grupa, na fočkovima, izlazi iz gungulec bicikli sta, pa vozi duž Tibra, prema mostu koji sc zove Ponte Milvio. — To je tlačka, kaže moj prijatelj, gde Tibar ulazi u Rim. |

Duž Tibra ima manje kamiona, pred kojima moramo, u brzini, da vrđamo, Osećamo se zato sigurniji i mirniji. Smejemo se, i dovikujemo, prolaznicima. |

Kod mosta Milvio opet zastajemo, pa nas vođa patrole prebrojava. Svi smo stigli, čitavi. Moj prijatelj mam, kao neki čičerone, drži govor. Nalazimo se na mestu velikog trenutka u istoriji čovečanstva! Na ovom mostu završio se, kaže, antički svet, a počeo novi, hrišćanski, Maksencije je poginuo, a Konstantin pobedio, u znaku krsta.

Njegova žena kaže, da to nije važno. Na tom mestu, Cicenon je uhapsio diplomate u zavori Katiline.. Da je Katilina uspeo, svet bi danas bio drukčiji. Katilina je bio naš! — kaže.

'Kći predsednika vlade, koja je sjahala sa svog točka i stoji, sa točkom međ nogama, viče, da se izostavi istorija. Što je prošlo, nije važno i ne zamima je.

Na mostu, za to vreme, prolaze kola seljaka, i, radnici, koji idu na posao bicikletima. Oni se

priča »književnih novina«

smeju, u prolezu, i dovikuju, našim · damama, svašta, e : Sad bi trebalo da se popnemo na brdo Ma.

' Tio. Brdo nosi ime amitičko, plebejskog, generala.

Žena mog prijatelja, kaže mi, u prolazu, veselo: Marije je bio naš!

Vrh Monte Mania je sad visok 456 stopa,

Kći predsednika vlade kaže, da je oma umora.

Oficiri onda, galantno, đozivaju dva taksija, pa smeštamo bicikleta, penjemo se, i odlazimo, taksijem, na vrh byrdašca.

Vrh je sad vojnička, zabranjena, zoma. Na vrhu ima velika, antiaeroplanska bakterija,

Obilazimo zabranjenu zonu i idemo do jednog restorana, olkuda se vidi ceo Rim, kao neka geografska karta. Svi smo očarani lepotom položaja i izgledom sa tog brda.

Moj prijatelj onda vadi knjigu pesama, koje je napisao Karduči.

Zatim počinje da deklamuje. stihove, koje je pesnik napisao sa tog mesta. Mamji oficir, međutim, oduzima mu knjigu i kaže, 'da te stihove treba deklamovati, ženama, Pa čkilji i posmatra žone, dok deklamuje: „Svečane, na vrhu brda Ma?ia stoje... u blještavom, mirnom vazduhu ciprose...

„Solemmi im, vetta a Monte Mario stahno... mel laminmoso cheto aerc i cipressi...*

Mi svi slušamo, kao očarani.

Ofici? zatim viče, ocitipajući Kardučija, da Treba da mešamo žulo vino na ovom osunčanom vrhu, a Sunce ća se oglodnii u našoj čaši. Naše lepotice ireba da sc osmehuju. A. sutra, umnrećemo! ;

„Moescete in, vetfa al hamimoso colle, mescete, amici, il biondo vino, c il sole bi si Yifranga: sovridcte, o belle: dimam, morhemo!“

Ja vičem da je io Katul. Moj prijatelj: da je Kardđuči bio aleist i marksist i neprijatelj Pabe. Njegova ženm uzima Knjigu i kaže da je oma čitala Kardučija. Ona čita pesmu, koju je Kar= duči napisao '"ibru. Starom ocu Tibru, Tibmi koji je oslobođen iz ropstva. („Al pade '"'ebro, antico, al Tebro tolto al fin di servifu!“)

Karduči je bio, kaže, revolucionar, · On traži od reke, da prenese uzvik „smrt tiraniji“ WYoz planinski venac Apenina. Ne vođu, u Rim, nečfo, vatru!

Njen muž kože, đa ne treba zaboraviti, đa je lo pisano godine 1867. To je bila moda.

Kći predsednika viče, da nju istorija ne zanima. Zanimaju je stihovi, Mlađi oficir me pita, šta ja, stranac, kažem, na to?

Kažem: Ja volim, kao stranac, svaku Ttaliju, a što se tiče Kardučija, naročito jedan njegov stih, koji ponavljam sebi, ujutru, kad otvorim prozore, Onaj stih, u kome pesnik traži, od Rima, da ga obuhvati plavetnilom, da ga obasja suncem.

„Cingimi, o Roma, d'azzuyYro, di sole m”illumina, o Roma!“ .

Oficir je zadovoljan mojim odgovorom, ali dodaje, da je Karduči samo prethodnik D'Anuncija, i da je D'Anuncio po njegovom mišljenju, veći i slavniji!

Moj prijatelj se tome smeje.

Nataviće se

LI JU: „PLEMENITI LUPEŽ“ 0. LI JU: „PLEMENITI LUPEŽ“ 0 LI.JU: „PLEMENITI LUPEŽ“ 0. LI JU: „PLEMENITI LUPEŽ“ 0. LI JU: „PLENIPNITI

KNJIŽEVNE

IM JU. .:

lemeniti lije?

Nastavak iz prošlog broja

„Pa naravno! Po pravilu, da. Od sto žena može se naći jedna koja u njoj ne uživa. Što se ostalih tiče, one nisu iste. Postoje dve izuzetne vrste. Jedna priređuje veliku „predstavu strasti, ali je njen plamen obična varnica,; kad se stavi na probu, ona se vrlo brzo predaje i više ne želi. Druga se pravi snebivljiva i nerada, ali pod svojom prividnom ledenom korom ona, u stvari, gori od nezasitne želje. Ne košta me mnogo muka da posmatram prvi slučaj. Žena o kojoj je reč sasvim je ispoljila svoju želju i primenila sve veštine da uzbudi svog partnera. Aha, pomislih, evo strasne žene, pune puncate strasti; zaposliće muškarca celu noć. Na moje iznenađenje, stvari su ispale sasvim drukčije: njen partner jedva da je počeo, kad je ona odjednom malaksala; nakon toga želela Je samo da spava. Ponestala joj je ona njena trunka vitalnosti pre nego što je njen partner postigao svoj cilj.

ič rugog slučaja, i taj sam posmatrao, ali me je Sipa kota lom, ponovo sam bio u svom skrovištu, spreman da opljačkam jednu bogatu kuću. Ali sam, bogme, morao da se načekam. Najpre je muškarac pokušao vrlo nežno da zagrli ženu, da je privuče ' k sebi, ali se ona odu'pirala i izmigoljila iz njegovih ruku. On je pokušao da je opkorači, ali ga je ona odgurnula sa sebe. Tada je on odustao, optužio se i zaspao, jasno sam mogao da čujem kako hrče. Protrljao sam ruke; još malo pa će i ona zaspati, pomislih, a ja ću, se dati na posao. Kako sam se samo prevario. Ona je počela da se bacaka i vrti praveći buku što je više mogla, očigledno nastojeći da BREEOz budi. A on je nastavljao da hrče. Prodrmala ga je, ali bez ikakve koristi. Samo je hrkao. Onda je pokušala na treći nači Odjednom je prodorno vaisnula: „Lopovi! ProvalO ocaki drugi lopov na mome mestu bi se uplašio i ON 78 ne, Rekoh sebi da ona jednostavno pokušava da pobegao. lenjštinu pored sebe. Bio sam u pravu. On se probudi hteo da skoči iz postelje, ali ga je ona

KO 21 k Ra stvarno probud im mogućnim objašnjenjima: mora da

ž žeći Sc SV : : OG e Bo pporiš0R od šunjanja miša i koraka mačke Je :

i | “ieeadala mišu da su tihi koraci provalnika, koja se tiho pria i tyagrliia, obavila se oko njega tako Tadargaje ien brežuljak uživanja došao.u dodir sa njevešto da 153 i čija je perjanica bujno narasla. Neizbežna BOT Ce Se bilo je ponovno započinjanje bitke, koja je posledica · ri njenim opiranjem. U početku on nije bio bila prekinuva ier ga je ona trgla iz dubokog sna; radnja mnogo ushićen; |S i lenjo, i došla je ponoć pre nego što Sc ORO Sl mičući usnama na način koji je mogao da Je, ORB POREZ koja gricka, i ječeći i stenjući kao da se POO O dase TBgeda aveti, da joj je dosta. Ali ne zadugo. Sp: ce Coby samo običan prekid, neka vrsta primirja, Za nju je tO. idaenog partnera kratka smena disanja. Tek a za njeni UC počeo da frkće i hrče ona se potpuno što je On 7

NOVINE

ali duse eee n mıaikase aas dua aaa aa a a aaa _—— __________ CK __C U ________C______________ O E

povratila; počela je da ječi glasnije nego ikada i da se ne=.-

prestano baca uokolo, žaleći se da je nešto boli, sad ovde sad onde. Naterala ga je da je tapše i trlja po grudima, pa da joj masira celo telo; ukratko, gnjavila ga je sve dok on nije produžio operacije. Tako su se nosili celu noć dok petao nije zakukuikao; tek tada joj je bilo dosta, pa ga je najposle pustila da spava. Za mene, naravno, takva rabota značila je vrlo nedobrodošao gubitak posla. Napolju je već svanjivalo. Kako sam mogao, pod takvim okolnostima, da ostvarim svoje namere? Ništa mi drugo nije preostalo do da se izmigoljim što sam brže mogao. Nasamarili su me za celu dobit od te noći. Mogu s pravom da kažem da je za mene proučavanje žena ove vrste bila skupa zabava“.

„Sjajno! A sad još jedno pitanje: da li su žene isto onako neobuzdane u presudnom trenutku kao muškarci, ili zadržavaju izvesnu rezervu?“

„Sa vrlo malo izuzetaka one su islo onako neobuzdane kao što smo mi. One puštaju tri različite vrste glasova, i samo moje kolege i ja možemo da razlikujemo sve {ianane senke između njih“.

„Kakva su to tri glasa?“

„U početku bitke, pre no što ih strast obuzme, one ispuštaju izvesne površne krike nežnosti, kao što su „kokose moj“, „srce moje“, „džigerico moja“, čiji je cilj da pokrenu partnera i probude njegovu želju. Kad ovi zvuci izlaze iz njihovih usta, još je mogućno jasno razumevati svaku reč,

Drugu vrstu glasova ispuštaju kad, dok ljubavna bitka traje, strast dospeva duboko u nju, podrhtavajući i irepereći kroz sva creva, kroz sve udove, do vrhova njenih prstiju na nogama i rukama. Disanje joj postaje ubrzano i nepravilno, njen gornji dah gubi dodir s njenim donjim dahom; zbog toga su ovi zvuci zbrkani i nejasni. Najposle, u trećem i poslednjem stupnju zanosa, na vrhuncu strasti, ona je tako potpuno iscrpljena da i mozak i udovi odbijaju da funkcionišu; u ovom stanju glasovi joj zapinju u grlu i postaju sasvim nerazgovetni, bez smisla koji bi se mogao poznati. ;

Jednom sam imao priliku da čujem sve tri vrste glasa sasvim jasno iz neposredne blizine, i da uočim razliku između njih. Sve dok se par aktivno borio, zvuci — od kojih bi se neki mogli zvati vrisci — dolazili su do mene savašeno jasno i razgovetno, ali pri kraju žena je pala nema i nepokretna. Iz moga skrovišta izgledalo je kao da ju je muškarac ubio. Prišunjao sam se bliže i naćuljio uši. Tad sam mogao da razaznam slabe zvuke, mada su oni više ličili na uzdisanje i ječanje, i nije se više moglo kazati da li je ona izgovarala reči. To me navelo da pomislim kako neosetljiva, kako obamrla žena može da postane neposredno posle napada ushićena. Eto, sad sam opisao tri vrste ženskih ljubavnih glasova“. :

Dok je slušao, mladić je osećao kako ga obuzima neka vrsta obamrlosti i sedeo je neko vreme otvorenih usta. Napolju je sad bilo već uveliko svanulo. Sačuvao je svoje glavno pitanje, ili tačnije, svoj glavni posao, za doručak.

„Oh, kakva sreća što sam te sreo i pobratimio se s tobom! — Jednostavno ne mogu da pređem preko toga. Ja mislim da je to najveći blagoslov koji mi je sudbina do» delila u sva tri moja života. Ti znaš šta žene meni znače, One su ceo moj Život. A ti. si mi, prvi put, otvorio oči. Da tebe nije — oh, skoro se ne može ni zamisliti kakve bih greške činio sudeći o njima i ponašajući se prema njima, Sad imam da te zamolim za jednu veliku uslugu: imao si prilike da vidiš toliko lepih žena u fišini njihovih budoara i da stekneš stručno mišljenje o njima — zar nc bi mogao da mi pomogneš da vidim najlepšu od njih? Pa ako bi ona zadovoljila moj ukus i potrebe — ovaj, nemam potrebe da krijem od febe, ljubazna sudbina me takvim stvorila da treba samo da pogledam ženu, a ne da irčim za njom, jer je ona ta koja trči za mnom. Tako da meni možeš da prepustiš ostalo. "voja bratska pomoć i čarobna

snaga: potrebni su mi samo za prvi sastanak, to je sve, Mo> li mi to! dati?“

„Po je nemogućno. Opljačkati kuću koju sam već opljačkao, i još gore, ukrasti visoko poštovanu ženu ili vrlu kćer — ne, to bi bilo nesaglasivo s mojim načelima i mojom profesionalnom čašću. To ne mogu da učinim. Ali, počev od danas, rado ću tražiti ženu za tebe i gledati širom otvorenih očiju. Ukoliko nađem devojku neobične lepote, za sada ću poštedeti njenu kuću i obavestiti te. Onda ćemo se posavetovati i rado ću li pomoći da se upoznaš s njom, ukoliko to zaželiš“.

„Savršeno si u pravo. Pa, naravno. Kako sam samo mogao! Imam oči u glavi, a ipak u tebi nisam video plemića. Juče si izložio tvoja visokoumna načela sasvim jasno. Dakle, ja mogu da računam na fvoju prijateljsku bĐomoć? Pa to je sjajno. Ali ne zaboravi da si mi obećao da nećeš pokrasti kuću naše lebotice. Ako stvarno možeš da mi pomogneš da dođem do cilja mojih želja, prirodno je da ću te nagraditi za tvoje usluge“.

„Nagraditi? Mada imaš oči u glavi, ti neprestano previđaš plemića u meni. Da je meni do zahvalnosti i nagrade odmah bih sada posegao za tvojim novčanikom. Tako nešto nikad ne bi moglo da mi padne na pamet. Biću sasvim zadovoljan ako jednog dana u budućnosti, kada se uzdigneš do visokog položaja, zažmuriš na oba oka i dozvoliš mi da s vremena na vreme ubirem porez na pretek blaga bogatih. To će mi biti dovoljna nagrada. Za ostalo možeš mi verovati. Ako sam jednom obećao da ću te upo=znati sa lepoticom, možeš biti siguran da ću održati reč. Sto se mene tiče, što skorije to bolje. Za sada ne treba da nastavljaš putovanje. Ostani ovde. Iznajmi neku lcpu malu kuću u blizini i ovde nastavi svoje studije. Ali ne osla-. nhjaj se potpuno na mene, drži otvorene oči, i produži sam ukoliko nešto otkriješ. U međuvremenu i ja ću raditi za tebe i obavestiti te čim nešto nađem. Ako obojica damo sve od sebe, svaki na svoj način, sigurno je da ćemo uspeti“.

Ove reči ushitiše mlađeg brata, pa je odmah naložio posrednicima za kuće da mu pronađu odgovarajuću zgradu, Kad je došlo vreme da se rastanu, on je insistirao da izrazi svoju zahvalnost i poštovanje kleknuvši i napravivši četvoYostruki znak na svom čelu.

~

| _— =

– ——

7;