Književne novine

IZLOG ČASOPISA

Ž1VOT

NOVA STUDIJA O NJEGOSEVOM DESETEKRCU

Za razlicu od srpskohrvatskog narodnog epskog („nesimetričnog“) deseterca, akcenatsko-silabičkog stiha čije su osnovne muetričke konstante zasnovane na ustaljenom broju slogova i zakonu unutrašnje cezure koja sc javlja uvek na određenom mestu u stihu, Nje gošev deseterac, stih kojim je veliki pesnik ispevao svoj Gor ski vijenac, u versifikacionom pogledu predstavlja svakako jzuzetnu pojavu. -

Nove rezultate u istraživanju tog u osnovi još ipak nedovoljno poznatog stiha — zasnivajući svoje analize samo delimično na materijalu Tomislava Maretića, Vladimira Ćorovića, Svetozara Matića, Pran Wa Volmana, Otokara Kolmana i Milana Rešetara — dao je Jovan Vuković u članku „Prilog proučavanju našeg stiha“ u br. 5 ovoga časopisa. Polazeći od dobro uočene postavke da je Njegoš, zbog „dijaloške forme Gorskog vijenca, Svoje stihove u struktural nom smislu usmeravao ka fascinantnoj „ritmičkoj nejednoličnosti“, autor je došao do zaključka da se primenom stilističke metode može utvrditi osnova pesnikove poetike, U najvećem broju Njegoševih deseteračkih stihova,

pre SVC-

ga, „najnaglašenije reči u stihovima su početne i krajnic, što bi u narodnom desetercu

bilo sasvim neobično“ („... Junaku sec /često puta hoće// Ve dro nebo/ nasmijat grohotom“) Dok ovu pojavu svodi pod zakon rečenične intonacije, drugu (o kojoj je Vuković govorio u svome članku), zasićenost rečničkog alkcenta, uklapa u prvu i, u vezi s njom, već govori o raznolikim mogućnostima za ostvarivanje simetrije u rečeničnoj intonaciji. Ra-

di se, zapravo, o metričkom fenomenu kad se naglašene reči u stihu ističu na račun

drugih, tako da istaknute akcenatskc celine dominiraju nad osthiim"koje su im podređene (tilizgabio knjigu, sreću si mi

uništio itd.), u nekim, pak, slučajevima („Bješe oblak sunce uhvatio,/ bješe tama goru pritisnula...“) nalazimo rečeničnu simetriju potpuno u duhu narodnog deseterca (jer se i u njima snaga rečeničnih ak cenata grupiše oko unutarnje eezure, ispred i iza nje), ali to opet mije struktura narodnog stiha — pošto je izuzetna pesnikova emotivna snaga, iz-

ražena u širokoj panorami pesničke slike, u navedenim

primerima diktirala zasićenost rečeničnim altcentom,

Za razliku, dakle, od epskog narodnog deseterca, u kojem je prvi polustih ostao gotovo atoniran, nasuprot drugom XNoji je dobio izrazito naglašen vid rečenične intonacije, dcseterački „stih u Njegoševoj stilizaciji dobio je simetričnost te intonacije u pogledu izjednačavanja polustihova. „Narodni deseterac bez intona cione simetrije, bez pune intonacione jačine, Njegoš je podi gao do intenziteta pune intonacione zasićenmosti i stihu je dao oblik jedne od svojih idealnih intonacionih simetrija. A iz svega što je u novoj stilizaciji dobijeno, proističe novi tempo u ritmici stiha, samo Njegošu svojstven liempo...“ Na osnovu uočenih metričkih konstanti, samim tim, Vulović u svome članku pokušava da utvrdi tri tipa deseteračkih stihova na našem poetskom tlu (klasični stih Vukovog tipa — svi drugi epski deseterci, dobrim delom poreklom sa crnogorskog epskog lerena, dakle i Njegošev iz Ogledala srpskom — ž tip Njegoševog deseterca u Gorskom vijencu), zaobilazeći, tom prilikom, dosadašnja falc= ta o razlikovanju pevanih, recitativnih i govornih stihova naše narodne poezije. Trebalo bi, s druge strane, Vukovićevu podelu naših deseteračkih stihova uporediti s materijalom ekvivalentnih stihova iz drugih slovenskih naroda (up.

Roman Jakobson: Studies im Comparative Slavic Metriecs. — Oxford Slavonic Paper8,

1952, V. III, 21—66) i tek na taj način, s obzirom na značaj či-

tavog pitanja, zaključivati o

metričkim konstantama ovih

stihova u navcdenoj podcli. (M)

The London Magazine

U SUSRET NOVOM NEOREALIZMU?

Komentarišući članak Erika Roda o postignućima i proma šajima italijanskog mneorealizma, koji je objavljen u filmskom časopisu „Sight and Sound“ (Slika i zvuk), Piter Harkort u junskom broju Oovog časopisa pokušava da u najnovijim ostvarenjima italijanskih filmskih reditelja otkrije tragove jednog novog neorealizma.

Harkort ističe da se filmski istoričari moraju pomiriti s činjenicom da je Viskonti SVOjim filmovima „Opsesija“ i „Zemlja drhti“ anticipirao neorealistički pokret koji je, u delima Roberta Roselinija i Vi toria đe Sike, đošao đo svoga vrhunca. Njihova đela „Rim, otvoreni grad“, „Kradljivci bicikla“ i „Umberto D“ đočekana su kao klasična ostvarenja, obrasci ma osnovu kojih se moraju posmatrati mnogobrojni docniji filmovi ovog pokreta, Rod smatra da njihova dela nisu uspela jer su u njima oni, kao stvaraoci, bili „manje analitički svesni svih političkih implikacija. i društvenih kompleksnosti posleratne Ttalije“ nego što su to želeli da buđu. Međutim, ta dela su za nas, po Harkortovom mišlje nju, ipak zanimljiva i živa, jer su, bez obzira na svoja Ograničenja, predstavljala nov pristup filmskoj umetnosti, jednu novu vrstu naturalizma. Neorealisti su uspeli đa saopšte izvesne vrlo tanane OpseTvacije nekih viđova života toga vremena, pa se zbog toga Rodov amalitički postupak mora smatrati za Krajnje irelevantanm, jer reditelji nmeorealističkih filmova nisu ni nameravali da njihova dela budu sveobuhvaitna HKritička amaliza celokupne društvene realnosti, već umetnička dela čiji je cilj da otelotvore izvesne Vidove i fragmemte savremenog žiVOta. Madđa su mnogi kritičari svesni njihovih ograničenja 1 protivrečnosti, Harkort ističe da Rodđove reči predstavljaju „manifestaciju akademske nepristojnosti“. Harkort je svestan da izmec-~

8.

đu njihove želje za društvenom angažovanošću i njihove umetničke sposobnosti da to urade postoji veliki raskol. Analizirajući meka vrhunska Oostvarenja italijanskog neorealizma, MHIorkort svoje izlaganje zaključuje rečima da Rod nije prvi koji je izrazio miš-

ljenje da neorealizam predstavlja promašaj. U samoj Italiji „postoji osećanje

da danas neorealistički reditce1jl, bez obzira na raniju vred nost njihovih ostvarenja, nisu više u dovoljnoj meri u dodiru s tenzijama modernog sveta, pa đa zato ne mogu da stvaraju filmove koji bi išli dovoljno duboko do korena problema savremene generacije. Takođe postoji osećanje da su najveći italijanski savremeni reditelji — Viskonti, An-

tonioni i PFelini — abdicirali kao društveno angažovani stva raoci i da su počeli da se bave proučavanjem svojih privatnih svetova.

Harkortu se čini da je Ppisac, Scenarist i reditelj, Pjer Paolo Pazolini, najotvoreniji i najinteligentniji zagovornik Oovog novog osećanja nezadovoljstva. Proučavanjem njegovog osećanja nezadovoljstva, uz izvesne društvene implekavije i same umetničke vrednosti nekih movijih italijanskih filmova, može se lako zaključiti đa u italijanskoj kinematografiji počinje nova era neorealizma. (D. P.)

BERLINSKI MANIFEST

„Ja ne pišem pozorište zato da bih pričao jednu priču. Po zorište ne može biti epsko,... jer je dramsko. Za mene se pozorišni komađ ne sastoji sa mo iz opisa jedne radnje: to bi bio roman ili film, Pozorišni komad je sastav koji se sastoji iz više stanja svesti, koja se zatežu, dobijaju u težini, koja se zaplićču u čvor da bi sc ili rasplitala ili završila u neizdrživoj zapletenosti. (Pozorište je spomenik.)“

Ovim rečima počinje „Mžen Jonesko svoj članak, objavljen u apriskom broju ovog minhenskog časopisa, i dalje kaže da nc pledira, ne optuŽuje, ne veruje da ideološko tendenciozno pozorište, koje pređ očima ima drugi cilj a ne sebe samo, dođiruje samo najpovršniji deo ljudskog bića. On veruje da skrivanje diskurzivnog mišljenja ljudi od njih samih, od društva, rastavlin pozorište od njegovih potisnutih prohteva, njegovih najvažnijih potreba, njegovih mitova, njegovog pravog stlraha, njegove najtajnije stvarno sti, oa njegovog sna. Svako pozorište, koje mora služiti nec koj stvari, odumire čim sc po tvrdi boeskorisnost idcologije koju ono zastupa“, kaže Jonesko, „ne može da me spreči da sc jednog junskog jutra na đem nasuprot stvaranja u obnovljenoj svesti čuđenja nad postojanjem“, pa nastavlja: „Ja čekam dok lepota jednog dana osvetli sive zidove moga svakodnevnog zatvora i učini ga prividnim. Moji lanci su ružnoća, tuga, jad, starost i smrt. Koja revolucija bi me toga mogla osloboditi? Tek kad me tajna moje egzistencije ne bude više uznemirava-– la, tek tađ ću imati nešto dokolice da regulišem razilaženja u mišljenju sa svojim saputnicima“. Jonesko kaže da je pozorišni komad fikcija, da je to predstavljeni svet. Umetnost nije — ovaj vazdđa zaboravljeni kli

še mora ponovo da bude Spomenut — imitacija prirode ili sveta, ona poseđuje svoju sopstvenu prirodu, ona je drugi svet. Jonesko ne veli da svet pesničkih stvaranja nema nika kve sličnosti s stvarnim svetom, jer taj ima-

takozvanim

ginarni svet crpc svoju sirovi

nu iz „ftakozvanog stvarnog

sveta, on je plod sretanja (bra ka) između Ja i sveta, on je dete rođeno iz toga braka, U ovom smislu umetničko delo je sveđočanstvo, jer taj novo stvoreni svet ima u sebi crte svojih roditelja, mada nije ni njihova suprotnost ni njihova kopija. .

„Poneki Kritičari me optuveli pisac, „da lomim koplja za neki apstraktni humanizam, za čoveka iz nigde.

žuju“,

U stvari,ja sam za čoveka iz svugde, za svoga neprijatelja i za svoga prijatelja, Čovek iz svugđe je konkretan čovek. Apstraktan čovek je čovek ideologije: čovek ideologije koji ne postoji. Osnovna situacija čoveka nije njegova situacija građanina, već njegova si tuacija smrtnika. Kad o smrTti govorim, svako me razume, Smrt nije ni građanska ni socijalistička. Ono što proizilazi

LIKOVNE PRILOGE

I VINJETE NA 7. i 8. STRANIL IZRADIO DRAGUTIN 'TIL

iz moje najđublje unutrašnjosti, to je ono što je najopštije

i što je najjače važeće“, Jonesko kaže da je mogućna još jedna druga vrsta pozorišta s većom snagom i većim bogatstvima. Ne simbolističko pozorište — nego simbolično; me alegorčko — nego mitsko; pozorište čiji je izvor u našem stalnom strahu, u kome nevidljivo postaje vidljivo, gde se ideja ostvaruje u konkretnoj slici? Pozorište koje pređstavlja otelotvcrenje problcma i u sebi evidentno, Živo, čudovišno skriva strah. Takvo pozorište bi zasenilo sociologa, ali bi istraživaču dalo da živi, da misli o onome što kod njega nije istraživanje: o onom drugom svetu njegovoga neznanja o običnom čoveku. (A. P.)

SA DNA PONORA

Do onoga dan kadđa je umro u jednoj švajcarskoj bolnici novembra 1947. „godine ime Volfganga Borherta nije značilo mnogo u Nemačkoj, ističe Ana Vilor u najnovijem broju ovog književnog lista. Dva dana nakon njegove smrti nje gov komad „„Nopolju, pred vratima“ igram je prvi put u Hamburgu i ime Volfganga izi šlo je iz senke.

Ko je bio Borhert? U svojoj osamnaestoj godini pisao je poeme sa potpisom Volf Marija Borhert u čast Rajnera Marije Rilkea. U dvadesetoj godini slao je sa ruskog fronta buntovna pisma. Uhvaćen, osuđen je bio na smrt, ali je pomilovan i poslat opet na front. Teško bolestan vraćen je ubrzo u pozađinu. U trenutku kad je trebalo da ga upute na radđ u neko vojno pozorište, bio je opet potkazan, iu istražnom zatvoru ostaje do kraja rata, Oslobađaju ga Amerikanci. U Hamburg se vra ća idući pešice kroz čitavu tadašnju opustošenu Nemačku. Pune dve godine, koliko mu je još ostalo od života, on neprestano piše, boreći se sa svojom bolešću.

Borhertov svet je svet bež boga, ili napušten od boga, svet u kome čovek mora da računa samo na sebe, jer su ga njegovi izdali i njegovi VOđi ostavili bez ikakve pomoći.

Ko je onaj čovek koji se pojavljuje u drami „Napolju, pređ vratima“? Star oko dva-

on se vraća u Nemačku posle rata, izranavljen, razočaran, premoren. Njegovi snovi nisu strašne Vvivije prošlosti, koje kod njega izazivaju užas, mrtvi Koji se bude i vapiju za osvetom, nego samo reči „dosta“ ili „nikad više to što je bilo“. Nekim kritičarima se čini dđa Borhertove slike podsećaju na „Malapartijeve u romanu „Kapout“., Mađa oni „opisuju iste događaje, među njihovim delima ipak. ima razlike. Borhert je, s jedne strane, slikar

deset godina,

JIRTOIIIU

MATE CPIICRH

MI TI MASINA ZA PREVOĐENJE

U uvodniku junskog broja naše najstarije Književne revije Milka Ivić govori O Dpojavi mašine za prevođenje i postavlja jedno zanimljivo pitanje: da li će mašine za prevođenje zameniti jednog dana čoveka? I pored pojave ma šine za prevođenje čovek će ostati glavni prevodilac. Mašina će biti samo njegov pomoćnik i saradnik.

„Neka sumnjičavi budu obazrivi u svojim sumnjama: mašina za prevođenje je, van spora, velika pobeda na polju unapređenja kulture u svetu. Imati na raspoloženju sredstvo koje će za neverovatno kratko vreme biti u stanju da odjednom na nekoliko jezika objavljuje najvažnije aktuelne naučne rezultate, to znači konačno uništiti dve čudovišne sile — prostor i vreme — Kkoje su do.sada bimo doprinosile održavanju · „zabrinjavjućeg raskoraka u kulturnom usponu među narođima.

Ali neka i oduševljeni buđu umereni u oduševljavanju: mašina će da prevodi razumljivo ali nikad umetnički, s imaginacijom, s poletom. Ma-

šina ne može da nadoknadi velikog stvaraoca — čoveka.

Koliko je prevođenje u stvari kreativni posao, dokazuje nam nekako neprijatno bukvalno, da kažem opipljivo — mašina. Ma koliko je usavršavali, ncćemo je osposobiti da ulovi sedefastu nijansu misli, da pogodi pravi ton izlaganja, da adekvatnost „prevoda ogrne aromom autentičnog sazvučja i sklađa izraza. Čovek, to zvuči gordo — u poređenju sa mašinom za prevođenje. Nemojte, dakle, gajiti iluzije: nikada mašina neće prevoditi lepu književnost, pogotovo ne poeziju. Njoj treba davati jednostavne tekstove u kojima su izrazi birani bez velike mašte i poruka srca. Naučni tekstovi su njena najčasnija budućnost: „prevodeći ih mašina će postati najveći

saveznik nauke u njenom plemenitom procesu univerzalizacije“, smatra Milka Ivić.

(P. P-ć)

samoće, gladi, ruševina; čovew mučen ratom koga su obuzele strašne vizije, čovek mučen svojom Krivicom, pun straha, želje za bekstvom, bojazni, iskušenja da se sakrije u samom sebi. Ali, isto tako, on je i onaj koji viče, koji uzvikuje svoju želju za ŽivoOtom, koji glasno propoveda svoju pobunu.

Istina je da Borhert sasvim jasno ne vidi izlaz iz rata. U njegovom delu vidi se Nemač ka iz prvih godina posle ralia, porušena, iscrpljena, upropaštena. To nije Nemačka današ njice, obnovljena, bogata & možda, opet voljna da se baci u nove avanture. (N. T.)

Pisma Oskara Vajlda

Ovih dana, u izđanju IZdavačke kuće „Rupert Hart-Davies“, izišla je prva velika zbirka pisama Oskara Vajlda. Zbirka Ppočinje Vajlđovim pismima 5 puta po Italiji i Grčkoj u vreme kađa je bio student. Posle uspeha u Oksfordu 1 kraćeg boravka na radu U Londonu, dolazi zanimljivi prikaz besmislene trijumfalne turneje po Americi, Zatim slede pisma iz Vremena njegove ženidbe, O” bjavljivanja prvih rađova i postepenog osvajanja društva. Posle pismenih dokumenata iz vremena kad Je, napisavši četiri komedije, bio na vrhuncu svoje Kari jere, slede pisma iz ZatVO-

ra i dug opis odnosa sa lordom Ajfređom Daglasom u pismu pođ nazivom „De Profundis“. Ovo pismo 0- | bjavljeno je ovde prvi put u· celosti, na Osnovu originalnog rukopisa koji je 1961. godine Britanski muzej učinio pristupačnim pu blici.

Da bi še uspostavio Kon tinuitet i na taj način dobila verna slika Vajldovog života, preko hiljadu Ppisama povezano je beleškama i objašnjenjima. Pretpostav lja se da će ova pisma utlcati da se promeni mišljenje koje je đugo vladalo O VajIlđovom životu i rađu, kao i vremenu u kome Je Živeo.

Zašto ne reći ono što je Variia. To prosto naprosto podbacila, čak i IZ ala. OG i tako bednom: a ima izdajstva koja se ne mogu nikako a Ona izdaje kao što izdaju sve umetnosti, kao što izdaje ;

PREVEDENI

IZDAJA

u stvari? Naša je književnost je i čini tako

Ro Žž

e

KO

3

I

i sama misao: iz istih razloga, ali O s manje izvinjenja. nas ljude. ; 1. u 1962. godini. A već jedmo

tridesetak godina mi prisustvujemo, dovoljno ne zapažajuči. ljudskog društva. Ljudska misao prozire tajnu materije, života, kosmosa; tehnika nam, DOO usavršavanjem naših mašina, donosi nešto kao fiziološku prvi put u istorl)l, držimo u našim | najzaostaliji narodi mogao da dočaram,

Odnosno ona nas izdaje, Mi živimo, čini nam 56,

jednoj promeni izgleda

promenu. Istovremeno, i rukama čitavu našu planelu, aa a zahvaćeni vihorom civilizacije... Ne Đ1n ) da ako bih i hteo u ovako kratkom obimu, neobični polet novina kojima je zasut čovek današnjice. Misli se i na renesansu, ali pomnožemnu s nekim koeficijentom? · 0 Pred tom revolucijom 5 nedoglednim posledicama, jedebalo bi da se probudi, dominira, da ih stavi kao u XVI veku, proklinjanja i vde, izgledaju

r.i književnost dostojna svoje uloge tr da pokuša da razume fenomene, da ini na raspoloženje čoveku. Raznežava 5e, pred obiljem strasti, oduševljenja, pobuna, glorifikacija. Sve, pa čak i pogreške i nepra rihvatljive. . . . 5 Seo, osim tišine koju imamo, tišine gluvih. Ti osnovni poremećaji ne zanimaju verovatno samo naše pisce. Nesumnjivo da fi poremećaji nisu još stigli do njihove sayeBii: a ja uzalud tražim jednog Rablea. Ali imamo, hvala Bogu, jednog, pa čak i pedeset Morisa Seva (Scćve), danas, zaboravljenog praznog ljubavnog pesnika iz XV veka), i još jedan teški bataljon velikih retoričara, presadenih onako u jednom komadu iz XV veka pravo u današnjicu, a 1 nekoliko eskadrona onih vetrokaza (koji se okreću kako vetar duva), večnih pomodara. Pa na što se žalimo onda? Naša je književnost živa. I ona ne prestaje da gOoVOTI.

Da Književno govori, razume se. i

A to je baš izdaja još očevidnija, i prema tome još OZbiljnija. Krivci imaju, uostalom, laku odbranu. U domenu umetnosti i književnosti potpuna sloboda je neprikosnovena, i svaki pisac bira svoju sadržinu i način po isključivo svom unutrašnjem nagonu. Ako intelektualna revolucija naše epohe ne govori nikome, ceo svet se nalazi automatski opravdan. Još bolje: ako ne govori meni, romansijeru, ı samo meni, šta čekam da joj odgovorim? Onda sam Ja krivac što još nisam našao način kako treba da kažem ono što bi trebalo da kažem.

Razume se da je svaki pisac, dan u svome izboru, i Ž

uzet pojedinačno, slobomože, ako ga to zanima, da naučno raspravlja o seksu anđela ili lepoti predloga 5 nastavkom ili bez nastavka u trenutku kada se neka mega-bomba šumja po okolini. Ali savršeno mi je jasno da je književnost, UZeta u celini, kao i sve umetnosti, a i sve ljudske _alktivnosti, obeležena u svojoj suštini svetom koji prikazuje. Jedna književnost izvrdđavanja zaista je uvek mogućna, i zaslužuje ako ne poštovanje ono bar obzir. Ali, ako ima bekstva, to dokazuje da postoji i zatvor: i nikakva saglasnost s tom

proizvoljnošću koja se suprotstavlja periodičnom „anmgažovanju“. ljekar iz dalekih prostora rus-

potvrđuje autentičnost njegove

— u razgovorima koji već dugo traju u svijetu (i u socijalističkom i u onom «koji to nije) o mladom čovjeku ovog našeg (za jedničkog) vremena. O lom ko je on, šta hoće, kuda ide? Kakvi su njegovi snovi i njegove ideje? Njegovi afiniteti i njegove mržnje?

kruže intenzivno oko problema mladog čovjeka. I ne samo kru-

pojavu, nude nam neke misli koje nisu suhe teze, osjećamo to, već viđenje tog našeg miladog savremenika očima koje ni su premrežene predrasudama i

u mladoj ruskoj prozi počinje u mnogočemu da odgovara mjestu Jevgenija Jevtušenka u mladoj

Mladi čovjek u mladim očima

stigla kasnije, one koja je rođena kad se gasio oganj drugog svjetskog rata, a formirala se u poststaljinskoj klimi. (Izdizanje Aksjonova Vidi se sad već i izdaleka: na Zapadu, gdje već prilično du go stoje u knjižarskim izlozima knjige Jevtušenkovih stihova, pojavio se nedavno i roman Aksjonovljev). Hrabrost da traga za istinom o mladom čovjeku današnjice, ne mireći se sa starim etiketama koje mu lijepe na čelo, smjelost da ispituje što je na dnu tog mladog bića, šta je njegovo jezgro, Aksjonov mora još, 5 vremena na vrijeme, da plaća nelagodnostima, napadima nekih kritičara, mogućnošću da čuje kako ga nazivaju „nihilistom“ i drugim imenima koja mu se upućuju uz pomoć udarca pesnice po stolu. Junake svojih romana i sebe Aksjonov brani damas od tih konzervativnih kritičara u sovjetskoj zemlji, kao što će ih — sigurno — braniti sutra i van njenih granica, kad će (poput Jevtušenka nedavno na Zapadu) reći začuđenim buržoaskim televizijskim kamerama da je komunist, a da će i mlađići i djevojke iz njegovih knjiga uvijek, kad god to zatreba, djelovati kao komunisti, iako te kamere, a na žalost i oni kritičari, sumnjaju u to. „Ja rijenim“, govorio je AKksjonov pomalo ogorčen fu skoro u jednoj diskusiji, „pravil ne primjedbe kritike“. Ali, na časnu riječ, želim da poOdržim Jurija Kazakova u tom da kritika često biva nepravedna prema mladim piscima. Kad te nazivaju „stješo” nošom duhovne frajerštinc“ to, bogami, ne inspiriše mnogo za dalji rad. Vi znate da je to meni poznato iz iskustva. No ja sam pročitao i mnoga pisma mojih čitalaca. To su bila pisma iz fabrika, sa uzoranih ledina, iz armije. I nijedno pismo nije bilo

Kad je prije dvije godine dao svoj prvi roman, Vasiliju Aksjo novu bilo je dvadeset i sedam godina. A već idućeg ljeta ovaj

kog sjevera objavljuje „Zıvjezdanu voznu kartu“, djelo koje

književne obdarenosti i ističe ga kao svjedoka — za jedne vje rodostojnog, za druge spornog

Jer obje Aksjonovljeve knjige

že, već rendgenizuju njegovu

dogmama. A mjesto Vasilija Aksjonova

ruskoj poeziji. Mada pored Jev tušenka stoje vrlo daroviti pjes nici, kao što su Aleksandar Voznesenski i Robert Roždestvenski, a do Asjonova vrlo daroviti prozaisti, Anatolij Kuznjecov, Jurij Kazakov i Vladimir Vojnovič (na pomenem samo ne koliko imena), ipak se glasovi Jevtušenka i Aksjonova osobito ističu i pamte u ovom trenutku u mladom horu sovjetske litera ture. Baš oni daju ton koncertu. Ali baš oni izazivaju i najoštrije sudare mišljenja, polarizaciju i književne kritike i čitalaca, raspre, često vrlo temperamen–tne i dugotrajne. Zašto upravo oni? Čini mi se zato što i Jevtušenko i Aksjonov najjasnije, književno najoriginalnije, najčistije prenose ispovijest svoga vršnjaka, mladića kome danas još nije ni trideset godina. A Aksjonov još prenosi i prvo da i prvo ne generacije koja je pri

* Povodom skoroEP objavljivanja

prevoda „Zvjezdane vozne MWkarteć“ u izđanju „Narodne knjige“, Beograd.

UNJIŽBVNB NOVINE