Književne novine

La

Preveo Nikola TRAJKOVIĆ

KNJIŽEVNOSTI _ Pa ako su, dakle, naši pisci tako divno gluvi je ili stoga što ne mogu da čuju (u tom &lučaju, OD IZ 0b Ia JO samo jednu veštačku književnost i čovek ima prava da je zanemari), ili da je neće takvu. Ali i to odbijanje suviše je govor]ljivo. | Najneposrednija posledica intelektualne revolucije, koju mi preživljavamo, jeste u tome što ona preplavljuje čoveka i valja ga u nekoj vrsti ta}asa protiv koga je njegova snaga suviše slaba. Društvo se tada čini lišenim humanizma

i prvi protivudar je pokušaj da se čovek liši humanizma, Sve to, dobro je poznato, trajaće ili neće trajati. A i umetnost, koja ne može da se suprotstavi društvenom pritisku, umetnost koja se ograničava da ga samo naivno suzbije, i trpi prelamanje indiviđualnih temperamenata, bez disku– sije nam otkriva stvarnost. A društvu koje dehumanizuje čoveka, ta umetnost vraća, kroz svoju apstraktnu školu, sliku dehumanizovanog čoveka; a i „figurativci“ ne prikazuju "u suštini ništa drugo — pogledajte Bičfea. .

Književnost, pošto je umetnost reči (podrazumevam pod

„književnost“ dela imaginacije, roman i pozorišno delo), nalazi se u jednoj složenijoj situaciji nego likovna umetnost i raspolaže mnogo većom slobodom manevrisanja. Obeležena sredinom koju opisuje, ona se može okrenuti na tu stranu, procenjivati je, preuzimati, pojačavati je ili, naprotiv, osudivati je, a i pokušavati da je zbriše; dakle, može je ili odobravati ili optuživati. I ne samo da treba, već se ne može ni sprečiti: čak i da neće da se povinuje jednoj tezi roman, iz same činjenice da je razumljiv, predlaže čitaocu jedno shvatanje sveta u zametku u najmanju ruku, postavlja za njega bar nekoliko smernica u haosu, a to je već dovoljno da ga angažuje... Ukratko, kada ima neke izdaje u Kmjiževnosti, ona nije više, kao u umetnosti, prosto pasivmo povijavanje; ona se dobrovoljno stavlja u službu, jer njen rad je zaista odgovoram. , Glavna optužba koju podižem protivu čitave naše književnosti jeste u tome što je pristala na dehumanizaciju čoveka, .što. je pomogla ono što je nekad Imuj Lavel nazvao „stvarifikatorskog“ neprijatelja u našoj lepoj kmjiževnosti, koji je daleko od toga da se bori protivu opasnosti od tehnokratije, nije ništa drugo nego sama književna tehnokratija. Njen individualni talemat očevidno nije u pitanju. A to baš ne sprečava da mi se kolektivno čini da predstavlja „Stvamifikatorskog“ neprijatelja u našoj lepoj književnosti, neku vrstu pete kolone ne intelektualne revolucije, već njenih robota.

Suprotno svemmu tome, ja mislim da je uloga književnosti baš u.tome da uzdigne čoveka, da mu uspravi glavu iznad talasa, da ga pomogne da i iznad njih proširi humn–nost. Ne da se servilno podredi stvarima, već da na jednom mestu kaže da, na drugom ne, da bira, odbacuje, upravlja sobom, upravlja drugima,

.. Drugim rečima, da traži novu mudrost, postavljajući jednu volju podređenu samo jednom moralu, umesto da postane sebar materijalnog sveta.

Volim robove koji se bune. Ne volim pokorne robove.

A ovi drugi, uostalom, i nemaju svoje književnosti.

leva aaa aaa ia ae aje ajiejajaj jaja raalaia ilajač aa aaa aaa ae ai lejla aaa aj alal .

e aaa aje ea aaa aa aaa aaa aa aaa aaa aaa alela aj aa asa a aaa aa aaa ala aa la a aaa aaa a aaa ia a aaa aaa aaa ei aaa ala aa aaa aaa aaa ej aj jaja aaa au aajaa

u tom duhu. Za komsomolce „ftemperamentima, 'Đlahošću njinaših dana, „sovjetska vlast“ hove krvi — ostaje za one koji . : ć · if Ma rade i grade, za velike radnii „komunizam POJIROVI ke, i za nemirne sanjare, prije prirodni i svakodnevmi kao »vega. Za onog neumornog brod „otac“ i „majka“, Kritičar» skog ljekara, doktora, DOOOBCOTA juso3 nu, za starog ilega. Tlasenko napisao je neđavno u ovom romanu, Vlase uv žl Kad bi SB i ratnog heroja Jegorova kocreno Ti ĐIJELO SA >> ~ ji je već dao sve što je mogao oni manje razmišljali, više bi ' qa d4, ali koji i sada, evo, čita ] 3 + POI J : : s. radili“. Meni se čini da je svake noći do iri ujutru i voli baš u takvim mislima više da vodi beskrajne razgovore O al ši&: ičtita 16 smislu života, o čovjekovom od svega JBOLCIJE SI - :. kretanju naprijed. Jer i ova tri nosti. Ne, naša omladina Će momka vole da seciraju zbivarazmišljati, raditi, diskutova– nja, da studiraju mimikrije, da ti i — biti mlada. I baš u otvorenim očima osmatraju natom ključalom krateru misli, strasti i rada, rodiće se, čini mi se, harmonično raz-

ličja koja ih često ošinu i kožima oni nemirno traže korijevijena ličnost komunističkog društva“,

ne i motore. Zašto se ostaci sta re, dosocijalističke, svijesti gase tako sporo, odakle im folika ot porna moć — takva pitanja jav _ ljaju se i ponavljaju se na stra U romanu „Kolege“ Aksjo mnicama ovog romana, utkana su interesuje odnos mladih u mnoga zbivanja, prelamaju se DOVa at aa mu, prema u mnogim portretima koje daICO OI 2 PLANT je Aksjonov. Vole diskusije, ali društvu koje su zatekli, pre- preziru prazne riječi, mrze JB: ma generacijama koje su do mu fraza, govorničke klišeje iza njih, i prije njih, gradile so- kojih ne stižu djela, oratorske ij Li "Tri prijatelja, tri bujice iza kojih se kao iza dimSOS OK BT a ne zavjese skrivaju birokrati i vršnjaka, počinju SVOJ bi svakojaki društveni paraziti. kao mladi ljekari. Sva troji- „Ja volim svoju zemlju“ e: ka igr je- Ž j | jestu u oleca vole sport, igranke, dje- že na jednom mjes : vijke LL beo oyi da Kome gama“ Ola ya jedan od tro ? ? y :;: 4, i i Hr_ vo i : ;i s»: jice junaka ovog romana ž somolci. Svaki od njih doživ iim njen sistem i daću za 3, liava svoju mladalačku lju- bez razmišljanja, ruku, nogu, J J J bav (jedan sa Uudatom ženom). Jedan je sin ribara sa Crnog mora, drugom je majka seoska učiteljica — udovi ca, a treći potiče iz stare lenjingradske porodice koja je Rusiji davala inteligente i revolucionare. Dvojica ce po

· TZLOG KNJTIG

A

Jbornik dokumenala i podalaka 0 narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda

TOM IX, KNJIGA I I M

(„Vojnoistorijski institut JNA”, Beograd 1962?)

Deveti tom „Zbornika đokumenata i podataka o narođnooslobodilačkom matu jugoslovenskih narođa“, od koga su do sađa objavljene dve knjige, obuhvata 263 partijska politićka dokumenta nastala u Vvre= menu od avgusta 1941. do Kkra ja decembra 1942. godine. "To Su pretežno pisma, izveštaji, direktive i sl. centralnih, pokrajinskih, okružnih i sreskih komiteta KPJ. Isto tako „Zbor nik“ sadrži i akta koja su Dpolit-odeli, uglavnom većih, voj nih jedinica upućivali partijskim Kkomitetima, Sva ova mnogobrojna đokumenta, koja neosporno imaju vrednost isto rijskih izvora prvoga reda, sadrže masu podataka, obilje no vih i do sađa nedđovoljno poznatih fakata o razvitku našeg narodnooslobodilačkog rata, Omogućuju da se u pobtpunosti sagleda i oceni rad partije u tom razđobliu i predstavlJaju još jedno u nizu sveđočćanstva o revolucionarnoj doSlednosti i predanoj službi na

ALFRED DE VINJI

SEN — MAR

(„Matica srpska“, Novi Sad 1962; preveo Laza Atanacković)

Alfređ de Vinji, veliki pesnik francuskog romantizma, ostavio je i obimno prozno ·de 10, u kojemu roman „Sen-Mar“ zauzima značajno mesto. Na granici Spanije, u Oloronu na Pirinejima, gde se kao oficir nalazio za vreme španskog ra ta (1823), de Vinji je proputovao kroz mesta koja su ga pod sećala na Rolandovu epopeju i koja su ga inspirisala da napiše, nešto kasnije, i svoj pr= vi istorijski roman.

OV 0 5 Fi 7 AVAZ

Mordđehaj Rošvald: „SEDMI HORIZON'", „Nolit“, Beograd 1962; prevela Leposava Simić. Uzbudljivi „naučno-fantastični roman o atomskoj smrti. Govoreći o ovom delu, Bertrand Rasl je izjavio da bi.voleo da ga pročitaju svi odrasli mu-– škarci i žene. Prema rečima Lajnasa Polinga, „ovaj roman daje najrealističniju sliku nuklearnog rata od svih romana koji su dosad tretirali taj pro blem. Postoji mogućnost da se čudan niz događaja, opisan u ovom delu, zaista i dogodi za nekoliko godina“.

Stendal: „O LJUBAVI“; „Rad“, Beograd 19062; prevela Vera Bakotić-Mijušković. „Sten dalova knjiga „O ljubavi“ manje nam se ukazuje kao niz razmišlianja, analiza i zapažanja, više kao originalno shva tanje, koje je, mestimično izloženo i u njegovim drugim de lima, našlo svoj najpotpuniji i najjasniji „izražaj u ovom spisu: metodđdsko traganje za zadovoljstvom i srećom“.

· Jesenjin: „PESME“; Beograd 1962; preveli M. M. Pešić i S. Marković. Izbor iz poezije.

Mark Tven: „PAJANSTVENI

PRIMLJENE KNJICE

„Rad“, ,

rodu. Iz njih se jasno viđi razvoj rata, sagleđavaju mne samo vojni već i politički, ekonomski i moralni problemi ko ji su se javljali u početku revolucije i koje je KPJ imala đa rešava.

Listajući ova đokumenta nailazimo na podatke o trenutnoj političkoj situaciji, o intrigama raznih političkih grupacija i Kkvinslinških vojnika na terenu, o raspoloženju masa u raznim krajevima Jugoslavije i o ulozi mnogih lično sti u događajima. Sađa Kada su dokumenta, o kojima je reč, objavljena, mnoge se pret postavke potvrđuju i mnoge se zabluđe ukazuju u svojoj pravoj svetlosti. Slika našeg oslobođilačkog rata postaje po tpunija i jasnija.

I u ranijim tomovima „Zbornika” objavljen je veći broj partijskih političkih dđokumenata, đdragocenih za ispravno

proučavanje istorijskih događaja iz razdoblja na Kkoje se odnoše,. (P. P-ć)

Objavljen 1826. godine,.u eri romantičarskog odđuševijavanJja starinom, ovaj roman je pravo ogledalo tađašnjih stremljenja. Iako zasnovan na autentičnom istorijskom događaju i pisan S puno poznavanja istorijskih

previranja u Francuskoj XVII veka, kada se odvijaju zbivanja opisana u romanu, ovo de lo nosi pečat romantičarskog duha i u tome leže razlozi nje gove „privlačnosti ili eventuajne odbojnosti za đanašnjeg či

> U Z

STRANAC“; „Rad“, „Beograd 1962. prevela Melanija Uvalić. Novela „Tajanstveni stranac“ objavljena je 1916. godine, šest godina po piščevoj smrti. U njoj nečastivi silazi među smrtne, kazuje svoje primedbe na račun onoga što su načinili bogovi i proriče bolja vremena kad život bude pretvoren u ništavilo. Delo puno gorčine zbog čemernih životnih iskustava u jednom civilizovanom i nepravednom svetu.

Didro: „O POREKLU TI PRIRODI LEPOGA“; „Rad“, Beograd 19623; „prevela Radmila Miljanić. U ovoj knjizi štampana su dva klasična Didroova eseja: „Filozofska istraživanja o poreklu i prirodi lepoga“ i „O dramskoj poeziji“.

Ibzen: „STUBOVI STVA“, „Rad“, Beograd 1962; preveo Vladimir Kovačić. Ibzenov obračun sa lažima, mora Inom bedđdom i licemerstvom norveškog malograđanskog dru štva.

DRU-

Adolf Rudnjicki: „ZLATNI PROZORI“; „Rad“, Beograd 1969; preveo Đorđe Živanović. U ovoj svojoj pripoveci Vveliki poljski pisac obradio je

taoca. U de Vinjijevom junaKu Sen-Maru, vođi zavere pro· tiv MRišeljea, inkarniran je, u

stvari, tipičan „romantičarski buntovnik, plemenit, praveđan, zaljubljen i, na Kraju, razoća ran. Njegov lik u romanu znat no izneverava, po svoj prilicl, istorijski uzor, pogubljenog ve likog štitonošu Sen-Mara.

Ali fabula je u ovom romaDu razgranata i obuhvata više tokova tek ovlaš povezanih, 5a BSen-Marovom zaverom. Zahva-– ljujuči tome ostvarena je Šširo ka panorama Francuske iz do ba Luja MNXIHI i Rišeljea, i u tom pogleđu ovaj roman Ppremašuje svoje „romantičarske koncepcije. Ako ga uporedimo s đelima koja obrađuju isti pe rod (Dimina „Tri musketara", a donekle i Gotjieov „Rapetan Prakas“), onđa moramo ođati dužno poštovanje de Vinjiju, koji je u oživljavanju tog periođa istorije otišao znatno da lje ođ svojih savremenika.

De Vinjijevo shvatanje istorije, i pored izvesnih izvitope ravanja nametnutih ukusom vremena i potrebama sižea, u osnovi je tačno. Osuđujući mračne dvorske intrige (OVO delo je, uopšte, mnogo Više istorijski roman intrige nego avanturističko-istorijski roman), pisac ukazuje na istorijSku nužnost nekih pojava i u tom pogleđu čak i pravda svo ga „negativnog junaka“, karđi nala MRišeljea.

Prevodilac je uspeo đa doča-

ra Kkitnjast jezik kojim govore

junaci ovoga romana. (II. 5.)

jednu vrlo čestu „obrađivanu temu: problem umetnika u životu. „Zlatni prozori“ su „nesvakidašnja ispovest ljudi u nesvakidašnjim okolnostima i pritisnutih „mesvakidašnjim tegobama“.,

Erih Koš: „VRAPCI PIŠ:A“; „Nolit“, Beograd 1962. Novi roman MEriha Vaša.

Nikolaj Čukovski: „MORSKI LOVAC“; „Prosveta“, Beograd 19629; prevela Dragana Stefanović. Roman za decu objavljen u ediciji „Zlatna knjiga“.

Tomas de Kvinsi: „ISPOVESTI UŽIVAOCA „OPIJUMA“; „Rad“, Beograd 1962; preveo Veselin Kostić. Klasično delo 'ngleskog romantičara o pogubnoj strasti uživanja opijuma. Dobri Dimitrijević: „GRAĐANIN KOMUNE“; „Bagdala“,

Kruševac 1962. Zbirka pesama. Dragomir Lazić: „GOLORU-

K1“; „Bagdđala“, Kruševac; 1962. Zbirka pripovedaka.

Slobodan A. Jovanović: „TRI OGLEDA“; „Bagdala“, Kruševac 1960. O Ibzenu, Golsvordiju i Koleti.

Lovro Rebac: „KORAK DUG SEST GODINA“; piščevo izdanje. Zbirka pesama.

VAN

2939993999593995

ši

U x

SABA TRAJKOVIĆ

Baika o pekaru čarobniaku

(„Neven“, Kruševac 1962)

Saša Trajković zna da zapali dečju maštu i iznenađi je vrlo jasnim i dopadljivim zvukovima «i pojmovima, Međutim, čini se đa se u tim dopadljivim zvucima i pojmovima njegova maštovitost Eu bi i da pređ čitaocem #staju ogoljene, pomalo istforsirano infantilne dečje pesme koje nisu „nezanimljive „za najmlađe čitaoce. „Ako njegovu po”ziju Kritički analiziramo doći ćemo do zaključka đa je Trajković svoje „pesme pisao isključivo za najmlađu publiku. U tome mu je pomagao vrsni slikar i ilustrator Rađomir Stević-Ras, čije ilustracije Oove bajke predstavljaju divan primer „sjeđinjavanja crteža i pisane reči pomoću koga Se lakše dočara-

DAVIDE LAJOLO

neprevedene. knjige

va i doživljava jedna maštovita poezija, satkana sva od sna, kao kakva „bajka puna belog snega i dalekih zvezđa, kao san «poistovećen sa snom.

Izgleda da je mnoge SVO je pesme Trajković namer no približio tehnici govornog nadrealizma, Služe či se retoričnom „postup» nošću on je u potpunosti postigao atmosferu „neposrednosti i iskrenosti dečjeg sveta.

Inspšrativno raznolika, tematski raznovrsna (od la horljive gatke do humane priče o rezaču šarenog itakla), đečia poezija Saše Trajkovića ima dosta mogućnosti da zađovolji dečju maštu. Njeni trenuc! i njena trajanja mogu đa izdrže i zadobiju đečje poverenje. (R. R.)

DSS ORS OSO aa

II „Vizio Assurdo“

(Storia đi Cesare Pavese

Prva potpuna i verna biografija Pavezea pojavila se o desetogodišnjici njegove smrti iz pera jednog od njegovih najboljih prijatelja, Kako za nivo knjige tako i za interesovanje prema samom Pavezeu karakteristično je da je za pola godine doživela tri izdanja i đa je nagrađena književ nom nagrađom Crotone.

Lajolo, koji je poreklom iz istog kraja kao i Paveze, u toku rata bio je član pokreta otpora u njihovom rodnom kraju, kasnije je bio urednih lista „Unita“ u Torinu, a zatim

u Milanu. Ođ 1945. godine poznaje svaki momenat zrelih godina Pavezeovih. Sem Lajole, Paveze je imao samo jed nog bliskog prijatelja. To je bio Nuto, drug iz dečačkih dana, stolar u rodnom „selu, junak njegovog poslednjeg dela, čovek koga je Paveze smatrao iđealnom ličnošću koja život razume i s njim u koštac ume da se uhvati. Koristeći se saopštenjima Nutoa, TL,aiolo se truđio da životni put Pavezea ocrta s razumevanjem i ljubavlju, kako bi mu bar naknadno pružio onu ljudsku toplinu koja mu je u njegovom samoinom žŽivotu toliko nedostajala i konačno ga odvela do „besmislenog greha“, do samoubistva.

Posedujući poverljiva saopštenja prijatelja i poznanika, zajedničke uspomene i isku~

„ILI Saggiatore“, Milano 1960)

stva iz rodnog kraja i Torina, TLajolo je svoj materijal umeo da učini tako prirodno živim i organskim kako u tome teško da bi ko drugi uspeo. Velika mu je zasluga, ujedno, što je, pored održavanja ličnog tona, u punoj meri ostao autentičan. S jedne strane, on nikad ne preteruje u isticanju važnosti ličnih iskustava, a 6 druge, ume da odvoji stvarnog Pavezea od subjektivnog autoriteta upoznatog iz Pavezeovog dnevnika. Vrednost ovog rada pokazuje i opis posleđnjih meseci Pavezeovog Života, oslobođen lažnih komentara, Slikanje puta koji ga je: odveo do samoubistva. Tumačenje osmovne misli ove knjige, koja se može smaftrati najznačajnijim mrezultatom u ~#jnjiževno-istorijskom tumačenju Pavezove ličnosti, ključa Pavezeove biografije, „besmislenog greha“, može se smatrati u ovome: Lajolo sma tra važnim da akribijskom brigom iz Pavezeovog privatnog života otkrije svaki mome nat koji je mogao pripremati taj sudbonosni korak, ali krajnje tumačenje lične tragedije viđi u sudbini cele generacije koja se pođ fašizmom formirala. U italijanskoj istoriji, po njemu, nije bilo još jednc generacije koja je imala tako dramatičnu sudbinu kao gene racija triđesetih godina. Fašiste je očekivao teret razočaranja, kazna i tragična odgovornost, a antifašisti su svoje najbolje gođine proveli u neizvesnosti i progonima. Šta je preostajalo onome — pita se Lajolo — koga nije hranila čvrsta vera i uverenje? Kako je mogao da reaguje i na posle rata prevarene nade, na nove znake ponovnog rađa» nja fašizma? Paveze, koji se samotno borio 8 velikim problemima svoje generacije, postao je žrtva ove tragične neizvesnosti i razočaranja. (A. P.)

PIŠU: PREDRAG PROTIĆ, RAJKOVIĆ

IVAN ŠOP, RADOMIR

VV VV VV VV VV VV VV VV VV VV VV VV VV VN VV VV AA AA.

život, ali ja odgovaram samo pred svojom savješću, a ne pred nekakvim fetišima od riječi. Oni mi samo smetaju da vidim realni život“. Tako Aksjonov u svojoj prvoj knjizi vidi današnje mlađiće svoje zemlje. U drugoj knjizi Vasilija Aksjonova jarost i gsnjev mladih četi svoju praksu u lenjin- kao da su još žešći, problem još gradskoj luci, odakle treba da, kasnije, budu određeni za ljekare na prekookeanskim brodovima, a treći (u ČijOJ figuri ima, očito, dosta Butobiografskih crta piščevih) će otputovati na daleki SJeVEP) u pusti kraj oko Onješkogš jezera. Svi oni sretaju „Sta–

rog“ čovjeka, čovjeka koji ma „staru“ dušu, mada i nije uvijeh po godinama sta”; ponekad je to i njihov VIFSnjak. I gnjev mladih pogađa to staro u novom društvu, konformiste, karijeriste, DUzavce, beskičmenjake, vjetro 'Sonje, naučnike i ljekare u mnogomilionskom gradu korumpirane duše, huligane, svu prljavštinu i tamu trajanja na dalekim prostorima gdje civilizacija i tehnika ČIne tek svoje prve, djetinje ko rake. A divljenje ovih mladi ća poremećeno Dponegdje njihovim sopstvenim

zaoštreniji. Ali to se tako samo čini: ovdje su mladi još mlađi i zato je, možda, teže sagledati srž njihovih ljutnji i njihovih otpora odjevenih i u spoljno, vi zuelno, šarenilo protesta. Tri sedamnaestogodišnjaka i jedna njihova vršnjakinja bježe od ku će jer su im dozlogrdili vječiti savjeti, vječite zabrane, vječita popovanja roditelja i nastavnika, lanac tabua kojima ih. je okovala okolina. Oni vole džez, saksofon, irubu, prkose svojim šatrovačkim govorom, frajerskim manirima, crnim džemperima i uzanim pantalonama. Dok stotine hiljada omladinaca kreću na Istok, na sibirske ledine koje treba pretvoriti u Oranice, ova četvorka bježi na Zapad, na plaže Baltika. Ali kad im uskoro nestane ono malo pa ra što su skupili prije odlaska u avanturu, oni moraju da ski nu svoje frajerske rekvizite i da se odreknu SVOS fraierskog

KNJIŽEVNE NOT —

rječnika, te da zasuku rukave. Isprva rade teške poslove lučkih radnika, zatim ulaze u jedan ribarski kolhoz. Alsjonov slika vrlo suptilno psihološke pre lome koji se zbivaju u njima, pokazuje kako rad mijenja, pte građuje ove mlade, dotad politički gotovo amorfne ljude, koji postaju ne samo dobri radnici, već na odlučnom sastanku kolektiva glasaju da se pokrene takmičenje za „zvanje brigade komunističkog rada“,

Aksjonov — iako dosijedno brani pravo mladih ma bunu, pravo da budu u ponečem, a po nekad i u mnogočemu, drugačiji nego njihovi očevi, svoji, nemir ni i mladi — ipak to pravo ne veže biološkim bĐremisama. Nisu u njegovim romanima svi mladi mladi. Ima i među njima poltrona, cinika, karijerista, kon formista najčistije rase. Kao što i među starima ima mladih, vje čito revolucionarnih. Alsionov-

ljeva kritika nije nikada i nigdje osuda jedne generacije sa pozicije druge, ona je jedino gnjevni krik protiv svakog koče nja kretanja, protiv inercije i konformizma i, iznad svega, pro tiv propovjedi da treba — prestati tražiti.

"Traženje om brani odlučno i u oblasti forme. Nezadovoljan je dotrajalim kalupima, poetikom, „mrivim „receptima (kao i njegov Dimka Denisov: JOŠ nismo uspjeli ni da se rodimo, a za nas su već sve smislili, naša budućnost je već rije šena. Taman posla! Bolje je biti skitnica i promašen čovjek, nego čitav živo! biti. dijete koje ispunjava tuđe &odluke.“) U „Zvjezdanoj voznoj karti“ Aksjonov donosi ne malo inovacija u književni postupak. One potvrđuju prisustvo jedne budne zanatske radoznalosti, otkrivaju želju piščevu da bude nov

starom”

i dinamičan u kompoziciji, stilu, izrazu i u jeziku (jezik, naročito, mijenja svoj klasični mir ni profil prodorom kolokvijalnih elemenata, argoa i neologizama). Svjedoče ove promjene i o nesumnjivom poznavanju no vih, modernih književnih pnosedea. U · „„Zvjezdanoj voznoj karti“ identitet „pripovjedačev“ mijenja se nekoliko puta, dijalog ima veoma bilno mjesto u ovoj prozi, podtekst je vrlo bo gat, psihološka osvjetljavanja probijaju se u prvi plan, pa čak i grafičke novine signaliziraju o suštinskim promjenama u fre tiranju problema forme, što je, uostalom, karakteristično ne samo Za Aksjonova nego i za mnoge pisce mladog ruskog ro mana i pripovjetke. Kod Aksjo nova može se rastenje i bujanje ovog procesa pratiti i Dpoređenjem prve i druge njegove knjige — „Kolega“ i „Zvjezdane vozne karte“,

Mladog čovjeka koga smo sre li u romanima Vasilija Aksjono va mogla je da nam da „samo jedna proza rođena u istoj klimi u kojoj je rastao i sam mla di junak njen: u klimi u kojoj je mora koja je duso predugo bila svemoćna počela da kopni i da nestaje. Taj mladi čovjek — o kome ćemo još mnogo čuti, jer je on tek na početku svog putovanja u nepoznato još, neispitane predjele čovječnosti oslobodio se standardnog optimizma, ali u njegovim očima nema ni atomske panike. Kao Dimka Denisov koji preuzima zvjezdanu voznu kartu svog poginulog brata, kosmonautičkog naučnika, ne znajući još za gdje, tako ni on još, možda, ne zna sve detalje orbite koja ga čeka, ali zna jedno: da je ploviti nužnije no živjeti.

Marijan JURKOVIĆ

ve lazi BA aj,