Književne novine
• • Ba nacionalnim •. lemeljima
Ma završnoj zajedničkoj sedmici Saveze marodme skupštine i Saveznog odbosa Socijalističkog save20, wa kojoj je vođema debafa o Predmacrtu ustava Federativne | Socilistićke Republike Jugoslavije, predsednik Tito se u sbojoj završnoj veči osvrmuo, tameđu ostalog, ma pitanje integracije. Problemu, integracije u oblasti kulture dao je posebno mesto. Tumačeći taj ponekad mnedovoljno, nepotpuno i mepratvilmo shvaćem pojam, pred sednik Tito je podvukao da se pod njim, ne podrazumeva maciomalna integracija, asimilacija ili megiranje postojanja mekoliko macionalnosti u mašoj zemlji. „Kod mas postoji više | nacionalnosti, | ome imaju svoju prošlost, one imaju svoju sadašnjost, ome ma svojim prošlim Dpozitiomim, dostignućima Yazvijaju svoju kulturu i svestrami unutrašnji žiDot samostalno. Međutim, posloji mešto što je svima mama zajedničko i što mora biti zajedničko. Ono što naš svakodnevni socijalistički žipot sobom mosi mo Ya biti jedimstveno“.
Kao što se, kad je reč o,integraciji u oblasti ekonmomskog života, me misli na udružipanje Jabrika sa tuomopolističkim osobinama, miti ma zapostovljamje pojedinih macionalnih ekonmomskih interesa i stvaYanje izbesnih hegemowističkih temdemcija, mego ma što bolje usmeravanje svih, mnozittomih snaga w pravcu stvaranja bolje budućnosti, tako i u oblasti kulture misao o intearaciji dobija u Yečima predsednika Tita svoje adekvatno smisaomo tumačenje. Podvlačeći da bi bilo „„apsolMinmo štetno ako Dbismo mašu Kulti?i, maš kulturni život zatborili u republičke „okvire“, predsedmik Tito je dao precizmo tumačenje pojma integracije primenjenog na oblast kulture: „Naš kulturni život treba da se Yaz ija u jugoslovenskim az mjerama, a da pri tom u razvoju svake republike ni malo me trpe, me stradaju, maciomalne osobine koje se zasnivaju ma tpozitiomim, tradicijama, iz prošlosti. Zašto, recimo, jedam slovemač ki, hrvatski, srpski, makedonski, crmogorski ili bosamski Kknmjižeomik me bi mogao pisati o životu i uopšte o problemima čitave zemlje? Tematika treba da bude opštejugoslovemska. Ne svugdje i svagda, ne treba biti šablona, ali Je to jedam primjer o čemu, pored, ostalog, „treba voditi računa. A vidite, mi baš tu imamo dosta slabih st'ama, dosta lutanja, baš tu ima izvjesnih megationih pojava, partikularızma, a ponekad, čak i šouvinmazmoa. Mi treba da postavimo naš kulturni život ma takve osmove da mas om sve više vodi jačanju maše SOcijalističke zajednice. Mi sada stvaramo jedmu i ODštejugoslovemsku ~„socijalističku kulturu. A pošto stvaramo socijalističku kul turu, zmači da o tome treba da vode računa i maši ·knjižeonici, i maši movinari, š naši javni i prosvetni radmici uıı školama, itd“.
Ovaj poziv ma razbijanje republičkih, administrativnih gramica i usklađivamje, 'dopunjavamje i obogaćenmje jedne svima zajedničke i za sve bitno žive kulture građene ma maciomalnim tradđicijama, ali usmereme svima zajedmičkoj ideji jugoslovemstva, poziv je na jedmo delo pri čijem- će realizovanju svi kulturi delatnici maše zemlje Kkušati svoju zrelost. Polja akcije koja se malaze pred njima prostrama su i brojma: od usklađivanja mastavnih programa do stvaranja značajnih stvaralačkih sinteza u svim, umetno stima. Ideja o megovamju jugoslovenske kulture ma nacionalnim, temeljima tre ba ubuduće đa prožima sve naše kulturne akcije.
e Dušan PUVAČIĆ
Jedan ozbiljan upitnik nadvija se već dugo vremena nad onim što se naziva marksističkom estetikom: u pitanju je ne samo stvarno postojanje marksističke teorije umetnosti, već i mogućnost toga postojanja. Čak i Anri Lefevr čini se sklon mišljenju da Marks i Engels nisu sazdali jednu takvu teoriju, nego da su joj samo udarili temelje svojim shvatanjem (Anri Lefevr: Prilog estetici, Beograd 1957, str. 17).
. Marks i Engels formalno nisu stvorili neku sistematizovanu teoriju o umetnosti — i to je jedna činjenica izvan spora. Isto tako, međutim, ne može biti sumnje da su oba tvorca dijalektičkog materijalizma razvili jednu zajedničku, u suštini celovitu, koncepciju o umetnosti, i to upravo o umetmosti a ne samo o svetu uopšte: ovu njihovu koncepciju jasno izražavaju njihovi poznati, mnogobrojni i raznovrsni, fragmenti koji se tiču takozvanog estetskog i umetničkog fenomena. Prema tome, mogućnost jedne dijalektičko-materijalističke teorije umetnosti očevidno izlazi iz senke onog kritičkog, ne retko i skeptičkog, upitnika o kome je reč, Ali upitnik još nije zamenjen tačkom, koja bi okončala spor.
Ukoliko se, naime, pod upitnik i ne stavlja mogućnost pomenule t teorije, pod isti znak pitanja stavlja se njena sposobnost da obuhvati i objasni izvesne specifične pojave u savremenoj istoriji umetničkog stvaranja. U stvarni, međutim, dinamična teorijska misao marksizma posvedočila je i tu sposobnost koja je ovde u pitanju. Ona ju je dokazala nekim svojim najoriginalnijim i najdalekosežnijim ostvarchJima, u koja, svakako, valja ubrojati i delo Maksa Rafaela, prodratnog nemačkog marksista. U
Delo Maksa Rafaela sadrži jedan originalan ogled iz dijalektičkog maicrijalizma, iz marksističke filosolije, Pod filosofijom se danas, obično, shvata teorija saznanja ili gnoseologija, pošto se smatra da su funkciju ontologije i ostalih filosofskih disciplina preužele posebne nauke. Medutim, Rafael je teoriju saznanja pokušao da anglobira u jednu sveobuhvatnu koncepciju stvaranja, i baš u tom pokušaju se i sastoji originalnost njegovog ogleda. Sledstveno tome Rafaelova teorija duhovnog stvaranja znači sivaranje izvesne nove filosofskc teorije.
Ovaj marksistički mislilac ne ograničava teoriju duhovnog stvaralaštva na oblast intelekta, „i tjelesno dclobanje, čulno opaažnje i um pripadaju njcnom podzučju“ (Teorija duhovnog stva-– ranja, Str. 17). Čini se da ovde trćba islaci jednu „nijansu“ od bitnog značaja. U poredenju s teorijom saznanja, Rafaelova teorija stvaranja ne bi samo zahvatila jedan širi domen, nego bi, se plasirala i na jednom višem planu, Naime, ona nije ni koncipirana ni konstruisana kao, jednostavna „enciklopcedijska* suma (ili „resumć“) ekonomije, etike, estetike, gnoseologije i ostalih specijalnih disciplina, koje se usredsređuju na pojedine modalitete ljudskog stvaralaštva. Ona rezultira iz pokušaja da se uhvate opšti činioci i zakoni stvaranja koji, kao takvi, prevazilaze prosti zbir posebnih stvaralačkih principa u materijalnoj proizvodnji, ili u umetničkoj kreaciji, ili u moralnom držanju... Uz to, autor je nastojao da svoju teoriju protka istorijom ljudskog stvaralaštva, ali izgleda da u čitavom tka-
tribina
UM
JEDNO SUOCENJE SAVREMENE UMETNOSTI I MARKSISTIČKE ESTETIKE
i UMETNOST
nju njegovog dela ipak dominira teonrijska žica: ta istorija ovde nije toliko konkretna istorija saznanja i stvaralaštva, koliko istoričnost kao opšta karakteristika saznajno=stvaralačkog procesa.
Prema tome, osobeni sklop Rafaelove opšte teorije stvaranja ne bi davao mesta nastojanjima da se iz te teonije izdvoji, kao njena sastavnica, i jedna estetika, odnosno — jedna posebna koncepcija umetničkog stvaranja. U naknadu za to, izvesne opšte postavke ove teorije zahvataju svojim opsegom i neke konkretne umetničke pojave .i zagonetke, i to — poglavito baš one koje stavlja na dnevni red tekuća povest umetinosti. Na taj naćin, Rafaelova teorija dobija jedan aktuelni istorijski značaj za umetnost. „Lavovski dćco“ toga značaja pripada Rafaelovim tezama O umu.
Ova tvrdnja izgleda logična, jasna ı tačna, ako se Rafaelova teorija staviu kontekst savremcne istorije. Medutim,
akustičnom prostloru“* čitave dosadašnje lieorije umetnosti ista ivrdnja može zvučati i kao paradoks. Jer pomenuta teorija je stavljala um i umetnost na dva suprotna pola ljudskog duha. Pri tome, ona nije prosto „visila u vazduhu“; ona se korenila ako ne u samom umetničkom stvaralaštvu, a ono u shvatanjima stvaralaca, čak i onih koji su, inače, uopšte uzev, bili na zatnoj nozi sa tradicijama estetičkim i društvenim. Recimo, u nekim shvatanjima Miroslava 'Krleže: „Postoje u životu — pisao je on — dva puta. Put Uma i put Umjetnosti. Putem uma umnici umuju, a putem umjetnosti umjetnici umiju da stvaraju“ (Miroslav Krleža: Eseji, Knjiga 1, str. 117 Zagreb 1982). Rafaelova teorija poriče ovakva shvatanja: ona iz osnova preokreće tradicionalni odnos između umetnosti i u-– ma. Koncepcija uma predstavlja, u sklopu te teorije, onu tačku gledišta sa koje se čoveku otvara nov, savremen i dijalektički pogled na odnos o kome se ovde radi.
u
Rafael razlikuje, pre svega, um od razuma, a zatim ga kao takvog — kao posebnu moć saznanja — alirmiše. Pa opet, on pri tom Pe ponavlja Hegcel; mada u prvi mah ostavlja utisak ka koji ponavlja učiteljevu lekciju. Otprilike od polovine prošloga stoleća do sredine našeg veka pozitivna nauka je konačno sahranila metafizičku spekulaciju i diskreditovanu religioznu mitologiju; razumsko saznanje, dakle, negiralo je um. Rafael sada negira upravo tu negaciju. Međutim, ovaj njegov čin nije istovetan sa ponovnom afirmacijom metafizičkog uma niti sa jednostavnim „podgrejavanjem“ Hegelovog učenja o umu.
Kao i Hegel, Rafael načelno razlikuje razum od uma, premda je prose-
O
čan duh i običan govor sklon da obe kategorije upotrebljava kao sinonime. U stvari um i razum razlikovali bi se međusobno kao Jantastika i logika. Rafael pretpostavlja da čovek oseća potrebu da na bilo koji način zagospodari onim „nesavladivim sektorom sveta“, koji još nije osvojen razumskim mišljenjem i čulnom delatnošću; ova iskonska potreba pokreće u ljudskom biću „moć da u Jantaziji anticipia jedno savlađivanje, koje praktično mije bilo ostvareno: um“ (T'eoyija duhovnog stvoqranja, str. 15').
Slobodno je smatrali da u tom shva tanja uma Kao fantazije leži osobpenost Rafaelove koncepcije uma i kljuć njcgove koncepcije umoctinosti. U svojstvu iantazije, um Je nckada stvarao metalizičku lilosoliju i reigioznu milologiju, Ova filosolija i ova milologija danas su mrtve, mrive intelektualno, ako još ne i islorijski. No um je živ, čak ı besmrtan (bar utoliko ukoliko sc njcgovo postojanje podudara sa bitisanjcm ljudskog roda). Zajedno sa Hegelom Rafael potvrđuje Život i Žživotnosi uma; ali, nasuprot Hegelu, on odbacuje Tilosofsku melafiziku, kao i weligijsku mitologiju.
U stvari Rafael time pokušava, noc bez uspela, da izvede jedno ncophodno, kritičko obrtanje Hegelove Jstetikc, koje bi svoj uzor i osnov nalazilo u klasičnom, epohainom Marksovom preokretanju Hegelove dijalektike („sa idealističke glave na materijalistićko noge“). Hegelova Estetika deluje,u nceku ruku, kao putopis o seobi uma iz ume{nosti u religiju, odnosno u filosofiju; taj putopis čini utisak izvesne Odiseje duna: unlosotija setu pomaija kao Itaka, kojoj se duh vraća posle svog lutanja po relativno tuđem prostoru umetnosti. U saglasnosti sa Hegelom, Rafael konstatuje izvesno „putešestvije“ uma između filosofije, religije i umetnosti, samo što je pri tom — u njegovim očima — maršruta ovoga putovanja određena upravo u obrnuto? smeru: naime, um bi se iz obamrlce religije i preživele filosofije povlačio u živu umetnosti, da se lu za sad okući 1 skrasi. Na taj način, u Rafaelovoj verziji, dijalektičko-materijalističko shvatanje umetnosti dobija obeležje kritičkog preokretanja i prevazilaženja Hegelove Estetike.
Pred arbitražom stvarne, tekuće istorije, Rafael bi, po svoj prilici, morao dobiti teorijski spor sa Hegelom. Spekulativna filosofija, pogotovu naturfjilosofija, danas je mrtva, dok umetnost i poezija — naprotiv — žive; sledstveno, ako um još egzistira, on može prebivati i delovati uglavnom u poeziji i umetnosti, kao što dokazuje Rafael, a ne u spekulativnoj filosofiji ili religiji,
kao što je pretpostavljao Hegel. I zaista, pošto je spekulativna filosofija odumrla, poetsko i umetničko stvaranje počelo je sve više, sve intimnije da se prožima umovanjem: kao da se „duša“ Uma iz leša filosofske spekulacije preselila u još živ organizam · umetničke kreacije. Prema tome, na liniji dijalektičkog i materijalističkog obrtanja He-
·gelove Estetike, 'Rafaelova misao opi-
sivala bi — izgleda — jednu krivulju, koja, bar na tom odseku estetičke problematike, nadvišava domet misli Đerđa Lukača i Anri Lefevra.
Crtajući liniju koja od čulnih doživljaja vour uiieunosii lialael Je povia či i kroz onu tačku, koju obeležava um (Isto, str. 197). Zapravo, on definiše umetnost kao dijalektičko jedinstvo čulnosti i uma (str. 201). Time je, Očevidno, ukinuta tradicionalna oprcka između uma i umetnosti, I zaista: ukoliko je um isto što i produktivna Jantazija, on je jedan od biinih kooficijonata umetničicog stvaranja, drugim rcčima, ovo slvaranje se manifestuje i obavija i kao jedan narocili vid umovanja. nafaelova teorija objašnjava onu unutarnju dijaleklićku iogiku, KkoJorm duhovno slvaranje nužno prcvazilazi
moetalfiziku i religiju; to objašnjenje Dpo=slaje izvesna ošlrica, koja označenu icoriju prcobraća u kriuku misticizma, U isti mah, medutim, ova icorija dobija i jednu kiticku ošlkricu na sujproinoj skani: odbacujući religiju i motaliziku kao prevazidene ivorcvine uma, iaflacl potvrduje san um (odnosno fantaziju) kao ivoračku snagu ljudskog duha, i na laj način dijalcklički negira ogvaničeii pozitivistički racionalizam,
Cini se da bi Rafaelovo shvatanje uma trebalo da zaseca u pitanje o irajnoj suštini umotnosli. U svakom sluČaju, umetnička Nhrilika i estetika nalaze u njemu jednu filosofsku poziciju, sa koje mogu dominirati nekim „ČVOrnim“ estetskim pitanjima Sto daju pecečat umoetnosti u sadašnjoj Jazi njene egzistencije. Rafnaelovo shvatanje uma omogućuje nam, naročito, da proniknemo u savremenu ifelektualizaciju umetničkog stvaralaštva.
Ovim pojniom inteloeklualizacije hoće da se obuhvati ceo jedan Kkaup Ssporednih — ali ujedno i protivrečmih pojava u modernoj poeziji i umetnosti: roman-esej (Pomas Man), naučno-fantastična književnost (od Oidosa Hakslija do Alekseja 'olstoja) „metažjizički roman“ (Sartr), intelektualna poezija (.S. Kliot), apstraktno slikarstvo i ku= bizam (Mondrijan i Pikaso), i tako dalje. ispoljavaiući se u pobrojanim pojavama, od kojih su jedne adekvatan, a druge — inadekvatan izraz uma, plima intelektualizacije raste baš u vroeme nesumnjivce i nezadržive oseke pozitivističkog racionalizma. Mislim da ne bismo silovali činjenice, ako bismo odnos -ismeđu ove „plime“ i „oseke“ opisali kao jednu obynulu proporciju. Ta proporcija čini ovde utisak izvesnog paradoksa. U svetlosti Rafaelove marksističke teorije stvaranja, ovaj „paradoks“ dobija jedno objašnjenje, koje može da odgovori i zahtevima logike i podacima istorijskog iskustva. Umetnost sc intelektualizuje ali, shodno teoriji o kojoj je reč, ona se ne racionalizuje. Naime, glavni činilac ove intelektualizacije nije tradicionalni, ograničeni razum.
Taj činilac je — um.
Radojica TAUTOVIĆ
WWW" sBuIJAJ GgIurirg rei nari JJ a amir Onu pu NiOEOOE OE iAr CFI AO Bar EC Cr aiEyr Ti ei Bi JK Ea2J GEES TSS TE Ke EO RO Iran ZIRI ara TOKINA Er agrarni uAIENI
Novopronađdena likovna dela iz doba neandertalaca
„Stare dragocenosti“ — rekao je hamburški istraživač, profesor dr Valter MateS, kada je pre pet godina zapazio „retko kamenje“ na strmoj 0bali đonje Elbe kod Hamburga. Dođuše, ni on sam onda nije znao đa će plastika, od kremena izazvati pravu naučmu senzaciju. Male plastike ljuđi i životinja, oko 500 Kkomađa, koje nisu veće od Kkutije za šibice, potiču iz pretposlednjeg leđenog doba koje je bilo, naučnici pretpostavljaju, pre oko 200.000 gođina. Tačna starost ovih nalaza ne može se utvrđiti, jer nauka u pogledu leđenog doba raspolaže samo s približnim procenama. „izvesna je samo činjenica da je ovde reč o najstarijim umetničkim „delima koja je stvorila ljuđska ruka“, objasnio je profesor Mates.
Suđeći po tome ove novopronađene plastike su dvoStruko starije od slika u francuskim i španskim pećinama, koje su do sada važile za najstarije ljudske spomenike kulture, Figure iz đoba meander-
AV a aaa aaa
KNJIŽEVNE, NOVINE;
talaca predstavljaju životinje iz ledenog periođa; među njima su likovi divljih konja, goveđa, međveđa i velikih mačaka. Nađene su, takođe, i ljudske glave sa savršenim ljudskim konturama koje imaju vrlo malo sličnosti sa glomaznim konturama srednjoev-
ropskog neandđertalca, nalik na majmuna.
Na konferenciji preistoričara u Rimu prof. Mates, direktor hamburškog seminara za preistoriju i ranu istoriju, izneće prvi put svoje nalaze pređ internacionalnim skupom naučnika. HENRI LJUS HOĆE DA OSVOJI EVROPU
Izdavač «„nmajrasprostranjenijih nedeljnih listova (Time, Life, Fortune itd.) Henri Ljus rešio je da proširi svoju delatnost i na Zapadnu Evropu. S italijanskim „pređuzećem Monđađori zaključio je ugovor o pokretanju časopisa na italijanskom jeziku, i će izlaziti u Milanu pođ imenom Panorama, Pod istim imenom R«izlaziće časopisi i u ostalim zapadđdnoevropskim zemljama, izuzev u onima (tri države) koje već imaju nedeljine listove istog imena. Pojeđina „izđavačka „preduzeća biće vlasnici listova sa „50%. Sadržaj časopisa biće svuda isti — na različitim jezicima.
e Direktor 1 odgovorni urednik: Tanasije Mlađenović. Uređnik: Pređrag Palavestra. Sekretar ređakcije: Bogdan A. Popović. Tehničko-umetnička oprema: Dragomir Dimitrijević. Ređakcioni odbor: Miloš KL Bandić, dr Milan Damnjanović, Zoran Gluščević, Slavko Janevski, Velimir Lukić, Slavko Mihalić, Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Vladimir Stamenković,
Časopis ·
120.000 MARAKA ZA ORIGINALNU PARTITURU STRAUSOVOG „SLEPOG MISA“
Jedna aukciona kuća za umetničke predmete u Zapađnoj Nemačkoj nuđi na prodaju originalnu partituru najpoznatije operete Johana Strausa „Slepi miš“. Ova originalna partitura predstavlja SsVo” jeručni Strausov manuskript s njegovim potpisom, u poprečnom folio formatu sa 209 listova notne hartije, povezanih u platno. ;
ova partitura predstavlja jedini sačuvani originalni rukopis ove verovatno najčuvenije operete. dohan SStraus je pisao svoju partituru mastilom i na svakoj strani su zabeležene njegove mnogobrojne korekture. Pojedina mesta su prelepljena hartijom na kojoj su ispisane nove note; pored precrtanih mesta malaze se primeđbe pisane mastilom, crvenom, crmom i mrkom 0Oolovkom. Partitura takođe sadrži potpuni tekst za glasove. Iz korektura i primeđbi može se zaključiti da je Štraus upo> trebio ovu partituru prilikom uvežbavanja operete za njenu premijeru, održanu 5. aprila 1874. godine, ·
Partitura „Slepog miša“ ima za sobom vrio buran vek, U njegovo vreme nije se postu-
palo pažljivo sa motama prilikom kopiranja i deset go> dina posle premijere ostalo je -
Pavle Stefanović, Dragoslav Stojanović•Sip,
još samo nekoliko listova ođ originalnog teksta. SBStrausova uđovica upotpunila je posle ponovo ovaj dragoceni dokumenat. Ona je dala oglase u svim poznatim evropskim listovima i Kkompozitorovi prijatelji pretražili su za nju antikvarnice u Londonu, Beču, Parizu i Berlinu. Posle više
godina strpljivog rađa uspelo je Adđeli Štraus da sakupi celu partituru „Slepog miša“, izuzev jednog malog dela koji ni do danas mnmije pronađen.
Nedostaju note za finale pr-
vog čina, introdukcija brojl i čuveni finale „posle prvog čina.
1938. godine vlasti su Kkonfiskovale originalnu partituru „Slepog miša“ i smestile u jeđan muzej. Posle rata skupoceni dokumenat ponovo je vraćen Štrausovim naslednicima, koji su ga prođali jednom američkom Kolekcionaru., Novi vlasnik je preprođao partituru i ona je sađa ponovo na licitaciji. Najviše izgleda da đođe do nje ima, pored dva nemačka muzeja, ponovo jeđan američki kupac. Početna cena će biti oko 120.000 maraka.
DA LI ĆE ŠAGAL NASLIKATI PLAFON „VELIKE OPERE“ U PARIZU?
Poslednjih dana u francuskim Kulturnim krugovima i
na stranicama novina pođigla se velika buka oko vesti da.
pretplata Din.
101-20-1-208.
je francuski književnik i minislar za kulturu u De Golovoj vladi Andre Malro pozvao jednog od najvećih slikara naŠšeg vremena, Marka Šagala, da naslika novi plafon u pariskoj „Velikoj operi“,
Stampa, ma koliko da odaje priznanje Sagalu kao slikaru, ističe dđa je „Veliku operu“ sa Brađio Garnije, čuveni arhitekt iz vremena Napoleona MII, u stilu svoga vremena i da nikako ne treba dozvoliti modernoj umetnosti da se „Useli“ u nju. „Cast Šagalu, neka se njemu đaju neki drugi Objekti da ih ukrašava, neka se za njega — ako We hoće podigne jedna nova opera u savremenom sfilu, pa neka Je on ukrašava kako mu drago, ali ova stara Garnijeova zgrađa, izgrađena u stilu drugog carstva, neka ostane onakva kakva je. Zamislimo kako bi izgledalo kad bi, recimo, SenSapel poverili Mirou đa je doteruje i ukrašava, dvorac Šambor Daliju, versajsku Galeriju ogledala Gromeru, a Jelisejsku palatu Bernaru MBifeu!* uzvikuje pariska štampa.
EDINBURSKI FESTIVAL U 1963. godini
Neposredno po završetku ovogodišnjih „festivalskih priredbi počele su diskusije o festivalskom programu za Sleđeću godinu. Lord Harvud, umetnički direktor Bdinbwmrškom
600, polugodišnja Dim. 300,
e Stampa „GLAS“ Beograd, Vlajkovićeva 8,
festivala, obavestio je na kon” ferenciji za javnost o glavnim elementima programa za sleđeću godinu. U muzičkom programu glavno mesto će Zzauzeti Berliozova dela. Prema planu, tokom 1963. i 1964. gođine izvešće se sve njegove glavne kompozicije, poređ Onih koje je komponovao isključivo za pozorište. Festival će se otvoriti „predstavom „Prokletstvo Fausta“ uz Ssude-
lovanje orkestra i hora opere
„KRoven garden“, pod upravom
Džordža ŠSŠoltija. #0 Izvodiće se i Bartokova mu-
zika, Publika će imati prilike đa čuje osam njegovih gudačkih Kvarteta i tri Kklavirska koncerta, pored drugih kompozicija. Serija „Nova muzika i novija remek-đela* uključiće i orkestarska „dela „naročito poručena od Majkla 'ipeta i Hansa Vernera Hencea.
Tema buđuće Konferencije pisaca biće „Pisac i drama“.
Poređ gostovanja „amsterdđamskog orkestra „Koncertgebou“, „napuljskog pozorišta „San Karlo“ i ansambla „Ingliš opera grup“, priređiće se OPsežan prikaz inđijske umetnosti — muzike, đramskog Dplesa i lepih umetnosti — koji Je bio planiran za ovogodišnji fe“ stival,
aa a kua a aa aaa ia ea aaa ala u!
e List izlazi svakog drugog petka. Pojeđini broj Din. 30 Godišnja za inostranstvo dvostruko. e List izdaje Novinsko-izdavačko pređuzeće „Književne novine“, Beo• građ, Francuska 7. Ređakcija Francuska 7. Tel, 626-020. Tekući racum