Književne novine
ESEJ
Preveo Dušan PUVAČIĆ
REALIZAM.
očigledan društveni spis za svoje vreme kao što je Čiča Tomina, koliba bila za jedno drugo, ona je takođe bila prvi roman sVoJe vrste koji je rane ko
zovao bez mehaničke žestine. B što je trebalo da bude, osećan lišavanja i bola. Ali u svetlos
ciljno bombardovanje gnevom,
ponavljana u proleterskom rom u njemu, bila je blještava; ona je bila jedan događaj u istoriji, događaj koji istorija treba da razume, koji treba da se transformiše, zapamti, uči u istoriji. Bilo je to kao da je Stejnbek, protivno jednostavnosti svoje indignacije, bio baš dovoljno prirodan da pozove ljude da se vrate svojoj huma-– nosti, da podseti klonulu Ameriku da je kultura samo celokupna suma ljudskih kvaliteta koji je sačinjavaju, i da „život može zadati povremeni udarac smrti svagda“, kako je kazao jedan savremeni pesnik, „ako mu se pruži prilika i maio
pomoći“.
Ovo suštinski zdravo rasuđivanje u jednom rđavom vremenu učinilo je Stejnbeka različitim među realistima iz vremena depresije. Ali niko ne može pretendovati, naročito posle knjige kao što je Mesec je zašao, da ono kazuje celu priču onjemu, Jer Stejnbekova prirodnost je u suštini nekreativna, i uz svu njegovu uurođenu jednostavnost duha postoji jedan stepen veštine koji je postao obeshrabrujući. Mada su ga njegova interesovanja odvela pravo do izvesnih središnjih istina o prirodi života, on nije bio u stanju da ih vaspostavi u ljudskim likovima. Ništa u njegovim knjigama nije tako nejasno, a to je dovoljno značajno, kao ljudska bića koja u njima žive; a malo je njih koji su uopšte duboko zamišljeni kao ljudska bića, Očigledno je da se njegov dHh uspešno kreće u oblastima gde on ne mora da radi paisanmosima i ljudima, Okije-
na vrlo kompleksnim tipovima
Tortilja, radnicima sa renča u Miševima vima iz Plodova gneva, štrajkačima iz U neizvesmoj bici, farmerima iz Duge doline, simboličnim protagonistima borbe za demokratiju i nacističke moći u Mesec je zašao. Ono što se zapaža u njegovoj obradi ovih tipova nije samo urođena naklonost prema ovoj jednostavnosti, nego neuspeh da se duboko zainteresuje za njih kao za pojedince, Nije njihova jednostavnost ono što Lenija i Džordža iz Miševa i ljudi čini razjafenim' malim životinjama, Džoudsove neuverljivim pozorišnim likovima, ličnosti iz Mesec je zašao patuljcima; to je Stejnbekova jednostavnost karakterizacije. Nije njihov paganizam ono što paisamose iz Stama Tortilja čini teško shvatljivim sa jedne tačke gledanja; to je njihova nerazblažena privlačnost. Stejnbekova perspektiva ljudskog života uvek mu pruža osećanje procesa, razumevahje kruženja kroz koja ljudska životinja mora da se kreće; ali on ne može da nagovesti zgusnutost ljudskog života, jer njegove ličnosti nisu u potpunosti ljudske.
U ovoj svetlosti čovek može da shvati zašto je Stejnbekova moralna ozbiljnost ipak tako sterilna i zašto je njemu tako: lako da sklizne u proračunati sentimentalizam Miševa i ljudi i Mesec je zašao. Kod pisaca po prirodi pomalo ne= sprethih, kao što su Drajzer i Anderson, ima sentimentalnosti, nečistote, koja potiče iz preterivanja i nedostatka kontrole; ali čovek je uvek svestan punoće kroz koju se oni kreću. Stejnbek nije nespretan, a nije ni raskošan. On je jednostavan pisac koji je stekao lakoću, ali mada je on ćudljiv u svojoj jednostavnosti njegova imaginacija ne može da se uzdigne iznad nje. Jednostavnost i lakoća, pripitomljenost daju njegovom delu njegov integritet emocije i beskrajno domik iskrenosti; to baš
imaginacije koja glatko deluje, povxnšinski paradoks:
šljanie ideja. Ovo ne znači nedostata zhoBLdk M nije tako jednostavan da ne zna kako da se takoreći, da sam sebe zavede. 10 je nakon a iza čemerne situacije u Miševima i ljujdubljih osećanja, koja m u njenom patosu, deisti taj stil proračunatosti leštaviji zbog predmeta te borbi slobodnih ljudi
dopadne, ili, svega, ona veštin
dima, izvesna vulkotska zaseda na čini njegovu malu basnu zavodljivo lom koje se čita u jednom dahu; u delu Mesec je zašao, utoliko b. ' knjige, čini ovu alegoričnu dramu O
danas samo obeshrabrujućom. Mesec je zašao, objavlj
je na silno nedopadanje mnogih ijudi; toga, kao što izgleda, što Stejnbe
i naslikao naciste u Norveškoj kao o. i· drugi
su. nacisti u Norveškoj, ka apsolutnim realizmom bio Je 9 gnutosti i promašio je kor
doista pada u oči u ovom roma
sanom, kao i Miševi i ljudi, za
antifašistička borba Ste r alegorija, a kako mu je ipak ivnost u najizveštačenije 'vernosti; čak i suštinske neV znalosti za sva ova Stejnbekovo interesoV dištem njegovog dela.
Ovaj esej O stejnbeku W
koju je napisao je menih kritičara Al menoj američkoj prozno, 1969, godine, tako da se rečeno odnosi samo N
vremena. Tekst je na ne
KNJIŽEVNE NOVINE
je je nanela kriza dramatiilo je u njemu gorčine, kao ja, neizrecive ljudske pustoši, lišav ti Stejnbekovog snažnog osećanja drugarstva, njegove jednostavne indignacije tolikom pažnjom, Džoudsovi, mada u suštini simbolične marrionete rasvetlili su nešto više nego što je beznadežnost toga gee mena: oni su postali živi i izazovni deo zaboravljene američke povorke. Mada su likovi u suštini bili izveštačeni, knjiga je dovela do krize koja je odvojila Amerikance njihove istorije i ponovo ih vratila njoj, su kroz nju izgubili, Ona im je pružila p trole, dok su iz drugih romana o depresij
podsećajući ih šta lan, osećanje koni mogli dobiti besLekcija o krizi, tako često anu a ipak tako beživotna
vesti
Slihovi Slevana BRaičkovića u češkom prevodu
U izđavačkom pređuzeću Centralnog komiteta ČCehoslovačkog saveza omlađine „Mlada fronta“ izišla je ovih dana zbirka pesama Stevana Maičkovića. Cehoslovački izbor Raičkovićevih · „stihova sadrži dvađesek pesama iz „zbirki „Balađa o predvečerju“, „Kasno leto“ i „Tisa“, Na Češki jezik su ih prepevali Ludvik Kundera i Luđek Kubišta u saradnji sa Irenom Menigo= vom. Zbirka je dobila ime prema pesmi „Ljuđi se buđe bez oružja“ U izboru preo-
/ ae KO ar i 1 e
=
vlađuju pesme iz zbirke „Ba“ lada o predvečerju“. Predstavljajući Raičkovićevu poeziju češkom čitaocu Irena Venigova Kaže: „Njegova li= rika o vodi. nije pesma o VO= di, isto omako kao Što „Ba“ lađa o predvečerju“ nije pesma o predvečerju. Ona sa svim ovim komponentama in-
. Spiriše na razmišljanja, u ko-
me uspeva da izrazi poetičnu definiciju mnogih istina o emocijama i mentalitetu đanaŠnjeg čoveka koji, mada živi u doba naše civilizacije, koje nosi pečat pretnje rata, ipak voli živoi“, Karakterišući Maičkovićevu poeziju kao jeđam od vrhunskih domefa i srpskog i jugoslovenskog pesništva, ona ističe da njen glavni doprinos počiva u novosti i Kharakterističnosti tematske invencije, a naročito u dubini napredne humanističke idejnosti i u intenzitetu doživljavanja. SMRT DVOJIČE ZNAČAJNIH SOVJETSKIH PISACA
Dva značajna sovjetska savremena pisca, Nikolaj Pogodin i Bmanuil Kazakjevič, u-
ip mrli su pre izvesnog vreme-~
uz, Nikolaj Tjodorovič Pogo-
ı din (rođen 1900) bio je zname~
nit dramski pisac, autor oko 50 dramskih đela, romana „Čilibarska ogrlica“, „mniza filmskih scenarija i članaka o teatru. Pogođin je počeo kao novinar. Prvi Rkhomad, „Tempo“, napisao je pre tri i po decenije. Njegovo najpoznatije dramsko delo je trilogija koju sačinjavaju komadi „Covek s puškom“, „WMIloskovski časovnik“ i „Treća patetična“, U središtu ovog dela je Lemjinova ličnost. Za tu trilogiju dobio je 1960. gođine Lenjinovu nagrađu, KI pored forme hronike Pogodinova dela teže Kka ostvarivanju psiholoŠkog i akcionog jedinstva, U sovjetskoj kritici on je cenjen i istican kao jedan od doajena posleoktobarske dramske prođukcije.
Emanuil Henrikovič Kazakjevič je jedan od najistaknutijih sovjetskih romansijera 1! pripoveđača. Učesnik prošlog
SLIKANRSTVO FRANA ŠIMUNOVIĆA BĐANAS
Simunovićev specifičan i autentičan izraz markantan je po svom karakteru razvoja i u sklopu našeg savremenog likovnog slivaranja predstavlja izdvojenu pojavu. |
Beogradskoj publici predstavio se ovakvim svojim slikarstvom, inspirisanim dalmaftinskim „kršem, još 1959. godine. Već tada se činilo da „ciklus varijacija na temu međa i vrtača predstavlja u rešavanju pro blema onu tačku do koje se dolazi samo onda kada je sinteza savladanih elemenata urodila dragocenim i novim likovnim Kkvalitefom“. Evo, međutim, posle tri gođine, sadašnja Šimunovićeva izložba — naizgled posvećena uvek istoj temi — pokazuje još dalji razvoj u okviru već dostignute sinteze. Ovaj razvoj postignut je u likovnom slislu insistiranjem na pojedinim elementima poteklim od daleke direktne percepcije stvarnosti a razvijenih do kompozicionog sistema ritmova. U pogledu umetničke. sadržine — danas Šimunovićeve slike nisu više samo likovno transponovami doživljaj jednog određenog predela. Sveo se taj pređeo u svom likovnom razvoju na emotivni povod za vari-
__ _--– _——_ _
rata, Kazakjevič je u njemu
i našao svoju inspiraciju. Iz.
rata Je proizašlo mjegovo prvo, veoma zapaženo delo, O bimna pripovetka „Zvezda“, koja spada među dela koja su na najbolji način reprođukovala ratnu atmosferu i likove ratnika u sovjetskoj literaturi. Zbog svog drugog dela, pripovetke „Dvojica u slepi“, bio je sa utilHiaristićkiju, pozicija mnogo Kritikovan. Kazakjevič je autor romana „Proleće na Odri“, „Kuća na trgu“ i drugih đela. U posleđnje vreme veoma je mgzapažena njegova pripovetka o Lenjinu „Plava sveska“. Umro je s nepunih pedeset godina.
„PO PESNIROVOM IZBORU“ — NOVA ZANIMLJIVA ANTOLOGIJA POBZIJE
Krajem oktobra u izdanju njujorške izdavačke kuće „Daiel pres” izišla je jedna zanimljiva antologija poezije. Sto engleskih i američkin savremenih „pesnika. izabrali su, na traženje sastavljača Pola Engla i Džozefa „Lenglanda, po jednu svoju najomiljeniju pesmu i objasniti čitaocima zašto su izvršili takav izbor, Neki pozvani pesnici nisu mogli da se odazovu pozivu (7, S. Kliot, odn, Eđit Sitvel), đok su dru-
jacije na umetnikov — preko njihovog beskraja izražen — doživljaj vremena, u smislu trajanja. Tako se
· problem proširio od tuma=>
čenja konkretne vizuelne senzacije do jednog filosofskog stava odnosno gledanja na svet.
Dok su se sadpžinski okviri Šimunovićevog slikarstva ovako širili, likovna sredstva izražavanja postajala su sve sažetija, strožija, „apstraktnija. Umetnik pokriva površinu slike specifičnim sistemom linearno izgrađenih romboidnih ritmova. Njihovu vitalnost na platnu održava dramatičan sukob svetlo tamnih partija a njihova hromatska skala
gi u svojim odgovorima detaljino izložili svoje poglede na poeziju.
Mnogi pesnici su podvukli đa poezija daje smisao njihovim životima, a Robertu Greivsu jedna njegova pesma, po sopstvenom priznanju, spasla je Život. Mnogi su rešavali teškoću izbora ističući ono što je predstavljalo sroeđiŠto mnjiliOVe snom periodu, Drugi-su Dpod-, vlačili đa ih pesme, Kkoje su
napisali, malo privlače. King-
Molim Vas, da radi praviinmos
pisma uredništvu
JOŠ JEDNOM O ČEŠKOJ POB/IJI
poklonjeno tri reda!). Ako treba,
„riječima Dr J,. Hlapec ona „ne-
Buje sonet, se i iz toga vidi koliko je — savremena.) Moj je grijeh što ne spominjem ni mladu J, Štroblovu, od „koje se očekuje vrlo mnogo“ i „koja možđa pada u sentimen– talnost i voli bizarne situacije“. Nek& mi oprosti Dr J. Hlapec, ali
poežije, u izveya GO BM 19024 IK
dostiže nekad izvanrednu plemenitost. Do koje je mere umetnik dostigao podudarnost svoje likovne sintakse i intelektualno emotivnog motiva kojim je rukovođen, pokazuje i činjenica što ovakvu kompoziciju okvir platna ne omeđa–va jer ona niti počinje niti prestaje, nego je u stvari deo neprekinute niti trajanja. Ako nam je pre tri godine izgledalo jasno u kome pravcu ide razvoj Šimunovićevog slikarstva danas, pošto nam je pokazao ovakvu sintezu svojih dosadašnjih traženja, ona i rezultatom intelektualnim i kva 'tetom likovnim — u jednom određenom okviru — predstavljaju koliko vrhunsku tačku + ko i krajnje konsekvence takvog ume{tničkog nastojanja. Krug se Simunovićevog traženja za ličnom integracijom s pejzažom rodnog kraja i preko njega sagledavanjem sveta' — zatvorio. Pitanje daljih i drugih mogućnosti koje ovakvo definitivno rešenje samo sobom postavlja, otvara novi problem: Šimunović sutra. Znači li to sve postići đa bi se sve iz-
gubilo i počelo iz početka?
Katavina AMBROZIĆ
sli Ejmis je, recimo, izabrao pesmu „Posle Golijata“ zato što je iziskivala mnogo napora dok ju je stvarao. Stivm Spenđer podvlači da mu se čini da je učinio najmanje 100 pokušaja dok nije napisao pesmu „Plemenite godine“ itd. Ova antologija pokazuje da Italija i njeno more i danas veoma mnogo privlače pesnike engleskog jezika, što je ka-
rakteristično za englesku pp-.· eziju još od elizabetanskog'
vremena,
cvet renesanse“, pa
„Narodno stvaralaštvo“ novi Časopis
Na neđavno održanom Kon» gresu folklorista Jugoslavije pojavio se, kao organ Saveza udđruženja folklorista Jugoslavije, prvi broj časopisa „Narodno stvaralaštvo“. Pojava ovog časopisa predstavlja značajan događaj našeg kulturnog života. i
Kod nas, kao i u svetu, postoje danas različita, vrlo 0O= prečna gledanja na folklor i njegove umetničke vrednosti, To je tema uvodnog teksta dr Dušana „Neđeljkovića („Problem narodnog „stvaralaštva“, glavnog urednika časopisa, u kojem ujedno ukazuje i ma meke značajne zadatke novopokrenutog „časopisa, među” kojima su: objavljivanje „esencijalnih studijskih ogleđa“ i „osvrta na najvažnije folklorističke publikacije kod nas i u svetu“,
U prvom broju časopisa objavljeni su rađovi naučnika i istraživača različitih oblika na» rodnog stvaralaštva, Dr Vinko Zganec obrađuje u svom prilogu „Folklor sela i građa“ jeđan zanimljiv fenomen savremenog muzičkog foklora Koji se stvara među građskim stanovništvom, On smatra da varoška pesma „odgovara SVO» jim osnovnim obilježjima pbojmu folklorne muzike“. Dr Jovan Vuković daje novu akcenatsko-ritmičku analizu lipičnog stiha naše epike u napisu „Ma daljem proučavanju versifikacije u našem na rodnom dđdesetercu“, Dr Niko. Martinović u članku „Ravasi iz Hrisovulje Ivana Cr=nmojevića“ tumači poreklo mekih narođnih izraza.
Iz novijeg narodnog stvaralaštvVa posebnu pažnju privla» či članak Olivere Mladenović „Scensko Izvođenje partizanskih igara“, u kome se daje kraći istorijat Rkoreografskog prikazivanja našeg najnovijeg (partizanskog) folklora u iz» vođenju poznatih jugosloven» skih ansambla kod nas i u svetu. Pažnju takođe privlače prilozi Nikole MHonifačića-Ro> žina („Svadbena igra Tra» ženje ptice kod Valvaso» ra i danas“), Alije Nametka („Nasruđin-hođža kojemu se ne smijemo“), dr Zmage Kumer („Sestoro otroških primi» tivnih instrumentov iz Slovenije“) itd,
Treba podvući da su svi oObjavljeni prilozi u sažetom obliku prevedeni na francuski i ruski jezik,
Kad bih udovoljio zahtjevima i književnom kriteriju Dr J, Hlapec moj napis trebalo bi iznositi bar stotinjak stranica, U tome slučaju naša javnost o češkoj savremenoj poeziji ne bi saznala ništa, naprosto iz razloga što to ng bi bilo moguće nigdje objaviti. Kad bih htio vraćati istom
1 Harbura, naišao ali poglavito zbog dovoljno oštar brutalne gangstere kakvi de, bili. Ovaj zahtev za dveć piskav zbog ratne zateknjige, Ono što nu — tako otvoreno napicenu — jeste kako se cela la jednostavna čak i kao da prenese svoju na-
emocije. Ima ovde lakolabe rado-
en posle Per
k nije bio
en neuspeha ove
jnbeku učini bilo 1ako teatarske e a inosti duha 1 on :adota bića, koji su uvek činili
e obuze š IDOIŠI odu čoveka Ssre-
anje za animalnu prir
ge Na rodnom tlu, knutijih američkih savreo klasično delo o savre-
- Po Ga objavljeno je prvi p j u o Stejnbeku
i rad do toga
zet je iz knji
dan oda na, fred Kazi. ov j literatur
ono što je u njem
kom književn
e a Stejnb nesta neznafno skraćen,
koliko !
informisanja čitalaca „Književnih novina“, objavite slijeđeće: Tkogod i malo podrobnije prati „Književne novine“, mogao je zapaziti da one u sažetom obliku od svega nekoliko kartica i sa svega nekoliko pjesama predstavljaju savremenu poeziju pojeđinih naroda. U broju od “7. IX o. Bg. štampao sam takav prikaz savrecmene češke poezije, propraćen sa nekoliko priloga najistaknutijih mlađih čeških pjesnika, vodđeći računa da to buđu uglavnom imena koja u nas još nisu prevođena. Na moj napis reagirala je Dr Julka Đorđević-Hlapec, tvrdđeći da u „inače izvrsnom članku“ postoji nekoliko neispravnosti. Za mene. a mislim i za svakog čovjeka, neispravnost se sastoji u tome ako sc nešto neispravno napiše, prevede, ako se navede
kriva godina izđanja i sl. Među-
tim, pogledajmo što Dr Đ, Hlapec smatra. mojim „neispravnostima“: a) njoj je neispravnost to, Što ja, govoreći o današnjoj mlađoj generaciji čeških pjesnipa „samo pominjem“ pjesnika J. Sajferta (a ni to nije istina, jer mu je
ja i sada tvrdim da je on svoje najbolja ostvarenja dao između dva rata, kao i da je ustupljeni prostor pojedinom piscu stvar pisca članka, a ni u kojem slučaju neispravnost;
b) moja dalja „neispravnost“ sastoji se u tome, što ne prepisujem mišljenje Jana Petrmihela o savremenoj češkoj poeziji, „nego iznosim svoje lične zaključke i mišljenja, Dakle „grijeh“ je u tome što mislim svojom glavomi Po kakvoj bi logici trebalo hvaliti upravo one pjesnike koje uzdiže Petrmihel i njegova poklonica Dr J. Đorđević-Hlapec?
c) treća „neispravnost“ sastoji se u tome, što nisam spomenuo nijednu ženu-pjesnika. Od četir! pjesme, koliko je moglo” biti štampano, izabrao sam imena koja smatram najizrazitijim. SDominjati M. Pujmanovu, koja je već mrtva, i koja će u historiji češke književnosti ostati zapisana kao đobar romanopisac, ali ne i kao pjesnik, zaista ne bi imalo smisla. Isto je i s Urbankovom, koja ne predstavlja neku izrazitiju, jaču poetsku ličnost (prema
pustimo SŠtroblovu da ona ispunl sentimentalna obećanja, pa ćemo onda pisati i o njoj. Ovaj puta bila je riječ o ljudima koji su već nešto dali.
d) Jiržija Šotolu nisam nazvao najmlađim piscem. Uz njegovo ime stavljena je godina rođenja, dapače naglasio sam da je dao dosad najviše zbirki, Prema tome, svaki čitalac je lako mogao zaključiti u koju generaciju pjesnika on ide (tu je jedino pogriješilo uredništvo „Književnih novina“, stavivši bez moga znanja ponađ pjesama oznaku „Najmlađi češki pesnici“, Dakle, i ta „neispravnost" mi je imputirana!)
e) o časopisima (a osobito najvažnijim) nije uopće bilo govora, osim o Literarnim novinama, 1 to u vezi sa diskusijom o poeziji, Sasvim je uvredljivo đa Dr J. Hlapec mene, koji na PFPilozofskom fakultetu pređajem savre-
menu češku književnost, uči ko-
ji časopisi štampaju pjesme. Međutim — i to je „neispravnosti“.
mjerom, morao bih upozoriti čitaoce da se u pismu Dr J. Hlapec inače vrlo kratkom, nalazi upravo niz netačnosti, počevši od one Što moj članak nije štampan 28. avgusta , nego 7. septembra (pa i to pokazuje da je pismo pisano 8 nekim drugim interesom, a no u interesu češke književnost!) pa do imena zbirki čeških pjesnika, koje Dr J. Hlapec vrlo rđavo prevodi, jer nije „Presuđa i pomilovanje“, nego „Osude i pomilovanja“ (Ortely a milosti), kao i još niz sličnih sitnica, na kojc se ne želim osvrtati, iako sve one govore O spremi, kojom se Dr J. Hlapec bacila na razotkrivanje mojih „neispravnosti“, od kojih je, kako se može vidjeti, najveća ta, što znam misliti svoOjom glavom i ne prepisujem mnogo tuđa mišljenja.
O kakvom se poslu radi, nela, presude čitaoci, Ja bih samo, na kraju, želeo reći, da je takvom rabotom Dr J. Đorđević-Hlapec učinila medvjeđu uslugu — češkoj literaturi.
Božidar ŠKRITEK
9: