Književne novine
Si
GODINA XIV NOVA SERIJA, BROJ 185. BEOGRAD 30. NOVEMBAR 1962. CENA 30 DINARA
WZIisr
KNJIŽEVNOST,
NJIŽZEVNE
UL MAJ,
OMETNOST ı
KA STVARANIU JEDINSTVENE SOCIJALISTICKE KULTURE
PROŽIMANJE NACIONALNIH KULTURA | KNJIBNNOSII
'novembarski broj Sartrovog ča-
sopisa „Temps mođernes“, otvoTio ga, prelistao pažljivo i jmneobično se obradovao jednoj, naizgled ma– loj, sitnoj stvari. U tom broju časopisa odštampana je i jedna pesma našeg pesnika Jura Kaštelana. Pesma je, koliko može da se sudi po prevodu (a ponekad može), vrlo lepa, puna svežih i neobično uspelih slika i obrta; po fakturi sasvim moderna ali ne i „modernistički“ besmislena; ozbiljna a ne bizarna; lirika a ne pusta igrarija, kakve sve češće srećemo u našoj štampL Naslov joj je Mali konj bez jahača ili, može biti, Konjić bez jahača. Original, kao što rekoh, nisam čitao, pa mogu i da se prebacim prevodeći na-
P rimio sam, ovih dana, poslednji,
slov, a verovatno da bi i mnogi njeni”
stihovi, kad bi ih, kojim čudom, ponovo preneo na naš jezik ko zna kako zazvučali, i ko zna šta bi mi Kaštelan posle toga pomislio. Zato se ne usuđujem ni da ih citiram (što za ovu priliku i nije toliko važno). Konstatujem da mi se pesma dopada, da je lepa, sveža i... to je sve.
No i nije to baš sve. Čitalac bi mogsao da se zapita: čemu tolika radost zbog jedne pesme našeg pesnika prevedene na francuski jezik?
Posle Nobelove nagrade kod nas se već mogu naći ljudi kojima je... more do kolena. Čudna mi čuda, jedna besma ili jedna priča! Čudna mi čuda. roman ili zbirka stihova, ili čak i antologija jugoslovenske poezije ili proze! Čudna mi čuda čitav taj prodor na strane jezike i nekih većih i nekih manjih naroda!
Ili, ako i nema tog potcenjivačkos šampionskog slava, ravnodušnog sleganja ramenima svakako ima. Ništa nije tako važno na.ovom svetu, osim naše, moje, tvoje, njegove, sitne slave i sitne afirmacije i.. velike, velike (pakosne) zavisti.
Pa ipak, i uprkos svemu, pojačani interes za jugoslovensku literaturu, početak njenog ozbiljnije} prevođenja na jezike, pre svega, većih naroda, treba razumno prihvatiti ; i razumno i pošteno potpomoći taj proces. Prevod Kaštelanove pesme u jednom fakvom renomiranom časopisu, kao što je Sartrov „Temps modernes“, ma koliko se slagali ili ne slagali u estetskim i ne znam sve kakvim drugim problemima, značajna je pojava i značajna afirmacija ne samo ovog pesnika, već, do izvesne mere' i stepena, i jugoslo-
venske savremene poezije, jugosloven-
ske književnosti uopšte. Radost moja je i zbog toga, ali i zbog nečeg drugog. TI zbog drugog jednog, da ponovim, naizgled daleko manjeg, povoda. - Na kraju pesme, prevedene, kako mi se čini, izvanredno dobro, prevodjlac je lepo i skromno napisao: „prevod s jugoslovenskog od..“, i tako dalje.
Jugoslovenska nacija, „razume 56ć. ne postoji. Jugoslovenski jezik još manje. Toga je svestan sigurno bio i prevodilac, utoliko pre što se po dodatku francuskom prezimenu (Lasic, Lazic) da zaključiti da se radi o Jugoslovenki koja živi u Parizu. Svi smo, dakle, svesni činjenice da u Jugoslaviji postoje tri književna jezika. Pa ipak, ne smatram pogrešnim kad se, U 1Dnostranstvu, napiše „preveđeno S jugoslovenskog“. Ne smafram pogrešnim kad bilo koji Slovenac, Hrvat. Zj bin, Crnogorae ili Makedonac predstavi sebe, u inostranstvu, Jugoslovenom. To rade čak i naši trgovci i razni trgovački predstavnici, pa zašto ne bi tebi bilo i kad je u pitanju bilo koji naš književnik ili književno delo 5 bilo kojeg našeg književno-jezičkog podruČja., |
'Da se razumemo: ne bplediram neko jugoslovenstvo DpO svaku cenu. mada, posle dvadeset godina od jedne
za
revolucije, koja je vođena i pod parolom bratstva i jedinstva, ni to ne bi bilo nenormalno i neobično. Ne plediram ni za kakvo potpuno utapanje ili ukidanje nacionalnih individualnosti i nacionalnih kultura i književnosti, Zna se, i neka se i u buduće zna — a fu materiju i sam Prednacrt novog Ustava tako reguliše — da je socijalistička Jugoslavija mnogonacionalna zemlja. Ali, ako se, naročito u međuna– rodnim odnosima, drugi, daleko veći evropski, i ne samo evropski, narodi i nacionalne skupine sabiraju i pred stranim svetom pokazuju i prikazuju kao jedno — jer, po mnogim osnovnim obeležjima i po zajedničkom životu u jednoj državi, jesu jedno — zašto bismo mi, Jugosloveni, bili, u ime nekih često veoma uskih i često veoma sumnjivih interesa, drukčiji, zadrtiji i isključiviji? +
U Velikoj Britaniji, kao što se zna. pored Engieza postoje još i Škotlan-
Tanasije MLADENOVIĆ
đani i Velšani (ovi poslednji, uz to, još govore i pišu sasvim drukčijim jezikom). Pa ipak, ni Škotlanđani'ni Velšani, u odnosima sa strancima, neće u prvi plan da ističu, u svakoj prilici, svoju užu nacionalnu pripadnost. Pred tuđinom — oni su, Dp”c švega, ni Velike Britanije. U Sjedinjenim američkim državama da i ne govorimo koliko sve nacionalnih skupina postoji, pa:ipak su svi oni u prvom redu Amerikanci, a onda, eventualno, i nešto druSo. Bretonci u Francuskoj neče isticati svoju odvojenost u pogledu nacionalnog porekla i u pogledu jezika, već će uvek reći da su Francuzi. Nemci, pak, neće naročito isticati svoju bavar– sku, saksonsku, prusku itd. pripadnost. iako se zna da su svi oni dugo i dugo živeli zasebnim životom, u zasebnim državama i svaki na svoj specifičan način i pod specifičnim uslovima. Analogije su nesrećna, ali ponekađ vrlo potrebna stvar, Mnogi će mi prigovoriti, možda, da svi navedeni primeri ne odgovaraju našoj istorijskoj situaciji. Može biti. Ja i ne tvrdim da sasvim odgovaraju, i ne navodim ih zato što sasvim odgovaraju.
arada*,
Primere velikih i mnogo većih. od nas citiram zato da bih, i direktno i
indirektno, kako za koga, dokazao da
je jugoslovenstvo ne obična parola ili slučajno izbačena fraza, nego naša zajednička sudbina. Sudbina od koje se. svejedno, ne može, nikuda pobeći, osim — u avanturu i propast. Utoliko pre što smo savremenici jednog upraVO suprotnog procesa koji se ne više toliko u nacionalnim nego sada već 14 supranacionalnim i, skoro bih rekao. nadnacionalnim okvirima odvija tako reći pred našim očima. Možda nije tako daleko vreme (nabacujem ovo samo kao hipotezu koja i ne mora da
bude tačna i ne mora sasvim da se
ostvari) kad će shvatanja o naciji devetnaestog veka, formirana u fazi ranog kapitalizma i nastajanja buržoazije i buržoaskog društva, razvojem savremene nauke, ekonomike i politike. biti prevaziđena i, može biti, bar do izvesne razumne i nužne mere, ukinuta. integriranje velikih i malih nacioaalnih sxvpina i država na ekonomskom i na političkom planu nisu samo plod lepih želja ili nekog golog, novonastalog, shvatanja altyuizma i humanizma. Nisu ni isključivi rezultat blokovske. ideološke i druge podele savremenog sveta, mada nose njihovo jako izgraženo spoljno obeležje. Nisu ni samo pokušaji buržoazije da spase kapitnaljžzam udruživaujem postojećih snaga, a ni samo, s druge stranć, i na drugoj strani, obično pariranje socijalističkog sveta kapitalističkom. Uzroci imtegracija su daleko dublji i nalaze svoje pravo objašnjenje, pre svega, u ekonomici, u neobično naraslim „produktivnim snagama koje su, opet, rezultat dosad neviđenog poleta nauke i tehnike, poleta koji se graniči s fantastikom i koji nužno nameće, ekonomskim rečnikom kazano, nove proizvodne odnose u međunarodnim okvirima {ne sad više samo nacionalnim),
Međutim, integraciija, sama po sebi, nije nikakva magična i čarobna reč koja će, automatski i, možda, ponegde čakinerazumno primenjena. u praksi, sve i sva da reši, osobito ako je samo
Nastavak ma 2. strami
LIKOVNE PRILOGE U OVOM BROJU IZRADIO MILIĆ STANKOVIĆ
DRUŠTVENA P
OVINE
tTAMUJA
||} Drugag Iasedanja AVNI- |||} i(li) DOVOD lslaya JEDINSTVO
ZALOGA NAŠE BUDUĆNOSTI
"TITO, marta. 1944:
EĐU NAJVEĆE USPJEHE KOJE SU ·NARODI . JUGOSLAVIJE POSTIGL, U TOKU OVOG OSLOBODILAČ
KOG RATA SPADAJU,.BEZ SUMNJE, OD. LUKE DRUGOG ZASJEDANJA ANTIFA. SISTIČKOG VIJEĆA NARODNOG OSLO. BOĐENJA JUGOSLAVIJE. ONE ZNMAČUP CITAVU PREKRETNICU U PROCESU OVI OSLOBODILAČKE BORBE, UDARENI 5" PRVI TEMELJI ZA IZGRADNJU JMDNJB NOVE, SREĆNIJE JUGOSLAVIJE S PRA. VEDNIJIM UREĐENJEM, KOJE GARAN. TIRA NAŠIM NAPAĆENIM „NARODIMWI BOLJU I SREĆNIJU BUDUĆNOST: ly. DENJEM KOJE POČIVA NA NACIONAL, NOJT RAVNOPRAVNOS”!I, BRA" SKOJ SLOZI I SOCIJALNOJ PRAVEDNOSTI. TI SU ODLUKE IZRAZ TEŽNJI SVIH NA. SIH NARODA I ZATO IH, % “POLJTITM ODUŠEVLJENJEM, POZDRAVLJA OGROM. NA VEĆINA SVIH MARODA JOUGOSLA. VIJE.
TITO. sepiembra 1969:
- OD NAS POSTOJI VIŠM MACIO. | NALNOSTI, ONE IMAJU SVOJU - PROŠLOST, ONE IMAJU SVOJU SA. DAŠNJOST, ONE NA SVOJIM PROŠLIM POZITIVNIM DOSTIGNUĆIMA RAZVIJTA: JU SVOJU KULTURU 1
ĐUTIM, POSTOJI NEŠTO STO JME SVIMA NAMA ZAJEDNIČKO I ŠTO MORA BIT) ZAJEDNIČKO. ONO ŠTO SVAKODNEVNI SOCIJAILSTIČKI ŽIVOT SOBOM NOS] MORA BITI JEDINSTVENO. MI SVI MO. RAMO DJELOVATI O JEDNOM PRAVCU, U PRAVCU IZGRADNJE SOCIJALIZMA, U PRAVCU IZGRADNJE PRAVILNIH SOCINALDISTIČKIH | DRUŠTVENIH ODNOSA TO JE SVIMA NAMA ZAJBDNIČKO.
REČ O SNAZI LJUBAVI
lava, 'ruke,. šake- — da se radi dostojno, ili bar onoliko koliko dopuštaju maše smage. Oči — da še idi dostojno, čak da se obogati. Usta — da se jede, da, ali pod uslovom da glad ije očajnička. I za sve ostalo što znate, ali pod wslopom, posedovanja svesti i moći menjanja vrednosti života wemerljiim osmehom, rečju pouzdamom. ı Na. zidovima mog razreda, kad, sam bio mali, bilo je šlika u bojama koje su predstavljale čovečje telo kao qdionicuw, koja preobražava i proizvodi. Ali koja ne vazmnmožava. Iz osećanja pristojnosti, izostavljemi su organi bplodenja. Ipak, radionica me je očavala. Razumeo sam, bez sumnje, da ona' miti radi miti ne radi, i da se sve zbiva kao vw smu čija mas smrt budi. Zaista,
ljudsko telo, dok je samo, iegetira. Njegova se stvarnost svodi ma objekt
izučavanja. Zaista, postoji samo jedna ljudska 'Yadionica, samo jedno Srce, sa– mo jedan ljudski mozak, samo jedan ljudski oblik. Sve ruke pružaju se preNWia, drugim rukama, sve se šake, stalno, sjedinjuju i sapliću, šake svih tela, iznad, ponora, ta čudna i opora, mit nežnosti. Oči me mogu videti a da me budu viđene, jer se ostvaruju u drugim, očima, u, drugim, telima — i tako prelazimo iz živote wu život, iz topline u toplinu, iz svetla wu noć i iz moći wu svetlo. Usta zaboravljaju sve gladi i gladne su ovih usta ı ovog tela, koje se nudi svakome — oduvek i zauvek. Usta se napijaju mwude sebe ispijanju. Jezik više nije u praznom. Ni polnost. Oni sjedinjuju svoje strasti, treperavim mostom ' sjedinjuju najzad oslobođen, putenost. I evo kako se! telo uzdiže i jača: ono više mije samo, ono kida svoje okove.
I sve u njemu izražava, nw, SvOj na čin, Yadost oslobodđenosti. Ljubav je sloboda, ali ona traje wu tišini, u, tajamstvemosti, gotovo postiđeno, jem nema reči. Zaljubljeni koji govori —besnik je, i ono što gopori bYiše vreme koje od njega odvaja voljenu, ženu. On ljubavi pribavlja oblik trajnog žibota, meuništivog. On postaje večamnm. TUS '
Ljudi, žene, mučeni! zanosom, koji, okružuje svaki začetak sećanja ma jedno jedimo stvayno jedinstvo, ljudi, že-! ne, koji večno vadđate posle ljubavi, recite glasno sve što osećate, vikmite „Volim te“ iznad svih'trpljenja koja.su
vam došudema, proti svake sramežljiosti, protiv svake izveštačenosti, proliv svih, proklinjanja, proti» prezrenja surovih, protiv zgražanja moralista. Viknite to protiv... odsuthosti, protiv smrti. Viknite to čak protiv sYca, koje se me otvara, pyrotip pogleda koji se multi, protiv wwutarnjosti koja se ne olkriva. Nećete se pokajati, jer memate druge prilike da budete iskreni,
jer sva sreća sveta zaquisi od, snage vašeg uzvika, koji će ići od usta do usta. do u beskraj. Taj će vas uzvik učiniti velikim, i učiniće velikim, sve ostale. On se prostire daleko, on će se prostirati daleko; on ne zna za gra-
hice.
Govorište, reči ljubavi su nežnost koja oplođa»va, Ostale Teči su udobnost življenja. Volite, to je jedini razlog postojanja. Ražlog nad Yazlozima, razlog sreće...
Pesme (o ljubavi) dokazuju da wvreme u ljudskom životu ima značaja samo onda ako čovek zna da iskaže svoju ljubav, jer ljubav. je jedina pobeda, ona, koja, ovekovečuje, nadu. {si ·
Samo ljubavlju čovek obnavija i prevazilasi život. Njegovo srce i mnjegovo lice stare, ali slika plodnog poljupca obnavlja se — Movek. ista, uuzvišena, „uzvišujući. ostavljajući širom, otvorene ' kapije .svewkupne obnove. koja! uvodi u slućema obećanja budućnosti. u postojanje večnosti. “
(1947)
SVESTRANI U. ' NUTRAŠNJI ŽIVOT SAMOSTALNO. MH: