Književne novine

Istorija

D07n0VO Ha nevnom Pf0||

Mi već čitav niz godina 5 ponosom, podvlačimo da se kod nas mikad mije toliko pisalo i da se mikad nije tako dobro pisalo kao danas. I u, pravu, smo, možda, što to tvrdimo. „Ali, zaslepljeni ovim, nesumnjibo laskavim, i omamljujucim, činjenicama mi, istovremeno, premebregavamo jednu, drugu, isto tako očevidnu činjemicu: da se kod nas o izvesnim, stvarima koje predstavljaju bitno važam deo literature gotovo mikad manje nije pisalo mego damas. Naše dugogodišT.je mesrećno posleratno iskustvo sa istorijom, knjiševnosti, sa jedmim, ozbiljnim, kompetentnim, naučnim, pregledom, svih jugoilobemskih, nacionalnih, literatura ne govori samo o tome da se rad na jedmom polju književnosti meoprostibo dugo zanemaruje i odgađa, mego i o izvesnoj sivaralačkoj nemoći kompetentnih stručnjaka čiji bi osnovni zadatak bio da se uhvate u koštac sa obimmaterijom, koju treba obraditi i pružiti, savremeno oblikovanu, wčemicima „wuastavnicima i širokim, slo·: jevima zainteresovanih, čitalaca, u prvom edu,

Posmatrana, u svetlosti ouvih činjenica jedma nedavna “inicijativa Saveznog Saveta za maučni rad, za-

_ služuje punu pažnju i puwu, podršku svih onih koji treba i mogu da pomognu de”'še oba, u suštini više nego apsurdna situacija, pokrene sa mrtve tačke i da se, konačno, wčiwi nešto u, oblasti o kojoj se dugi miz godina isključivo govorilo.

Naime, ovih dana je %M Saveznom, Savetu za mnmaučma Tad pokremuto pitanje rada na, istoriji jugoslovenske Kknjiževnosti koja bi bila pisama ma mnmaučnmoj Osnovi. Mada su organizatori i pokretači ove inicijative svesni da Tcd ma jedmoj ovakvoj ediciji predstavlja dug proces i mada još mišta dejinitipno mije Yešemo, njihova inicijativa, magoveštava,. da će, bez obzira na vrlo delikatno pitanje kadrova, istorija jugoslovenske književnosti prestati da bude tako čest predmet TazgoDoTGa& * „postati predmet obrade književnih, kritičara i istoričaTa. Ako se podsetimo da su Matica srpska i Matica hrvatska preduzele sličnu akciju, onda, valjda, sa više nade w dogiednom, vrememu, možemo očekivati neki stvaYni rezultat.

Nije na odmet podsetiti da se upravo ove godine naoršilo pola veka od prvog, skraćenog izdanja Skerlićeće „Istorije move srpske Književnosti“, „Namenjena učenicima wu višim, razredđima srednjih škola i široj čitalačkoj publici koja hoće da se obavesti o razvoju ı stanju srpske književnosti“. oba knjiga, i pored toga što je od mjemog objabvljivon)a prošlo pedešet godina, još wbek predstavlja glavni i gotovo jedini priručnik a spremanje iz srpske književnosti, najautoritationije i majkompetentnije delo o jednom bogatom i buynom razdoblju srpske knjižeome istorije. Ovaj podatak o prišustpu

Skerlićevom, u našoj savre- .

memoj mastavi govori me samo o autoritetu i veličini Skerlićepog Knjižeonog i Kkritičarskog lika, mego i o teškoćama ma koje mastavmici nailaze vršeći svoj

poziob i o indoletnoj meod-

· govormosti onih čiji bi i prevashodni zadatak bio bisanje naučne istorije Kknjiževnosti jugoslovemskih naroda. |

Dušan, PUVAĆIC

mili književnosti | 0 SLIKARSKO J

MATERIJI

Atande!

Kako ste mi smeli reći atande? Vaše prevashodstvo, ja sam, rekao atande=5.

Puškin, „Pikova dama“

: POSLEDNJE VREME kod nas, u likovnoj kritici, često se Dpominje „slikarska materija“, o

tome se u većini slučajeva nestručno i beskontrolisano piše koješta. Jedan od glavnih pobornika ovog stava je dr Lazar Trifunović, koji je tu skor doktorirao na Tilosofskom fakultetu — odsek istorije umetnosti. Izgleda da je on brzo zaboravio i izgubio iz vida ono što je na tom fakultetu učio. i zato nalazim da ga treba podsetitina nekoliko bitnih činjenica koje su dobro poznate, ali koje on apriori ignoriše i možda suviše inadžijski postavlja neke svoje misli koje su neosno-

vane. On zna i svako zna, ko dole poznaje likovnu umetnost, ili se njome praktično bavi, ovo:

prvo, da onaj slikar koji sa najjednostavnijim sredstvima, tj. olovkom akvarelom, pastelom, ili perom. služi, nije u stanju da nešto stvori i Sa najležernijim potezom dočara sve što se od jedne slike traži — nek ne pokušava da se dalje tim poslom bavi, Najbolji primer šta se dade tim najjednostavnijim i najskromnijim sredstvima uraditi i kakva se remek-dela moBu stvoriti dali su nam Kinezi i Japanci, da ne spominjem druge, i da je u tim njihovim delima ostvarena takva plemenita materija i takva čvrstins da ni pola metra maltera i sargije nalepljene na platnu ne mogu fo Dpostići. Šta znači slikarska materija najbolji mu Je dokaz, i to mu svaki dan stoji pred očima, Renoarov Dečak sa šeširom, rađen jednim dahom pastela, ali kojim dahom! Ovo Renoarovo delo nalazi se u Narodnom muzeju čiji je on, tu skoro, postao direktor;

drugo, učeći isloriju umetnosti, oči- · Sledno mu je, valjda, bilo i to da je svaka epoha kad bi dostigla svoju kulminaciju i kad je prezasićena osečćajući dekadenciju, pribegavala nekim stranim i likovnoj umetnosti nepodnošiljivim sredstvima koja nisu bila nikad napredna i korisna.

Posle grčke klasike došli su divni rimski realistički portreti, i kad se od

toga htelo otići dalje ili, bolje rečeno, kad umetnici nisu znali kuđa dalje, misleći da će svoja dela osvežiti i dati

. im novu snagu, umesto da se vraćaju

prvobitnim izvorima, tj., da svoja dela Što više uproste, oni upropastiše sve suvišnim dođacima; dodacima i kindurenjem koje mi danas sa žaljenjem gledamo, a koji su tada možda nailazili na veliko dopadanje jer su bili u modi, i možda su bili više cenjeni neso jedan arhaički Apolon, egipatska Sfinga ili asirski kip. Ali kad danas gledamo te portrete, gde je lice od ružičastog: mramora, toga od'šarenog ili tamno obojenog, mi se naprosto gadimo, osećajući jedno skrnavljenje, nešto sablasno, bolesno i jadno, a bojim: se da neće dugo vremena proći a da Če se to dogoditi s nekim današnjim remek-delima od sargije i žica, trica i kučina i da će im dr Lazar Trifunović, kao veliki poštovalac njihov, dati počasno mesto u Narodnom muzeju i, kao rukovodilac ustanove, bojeći se da mu nestručno lice ne ošteti koje delo, morati sam iz velikog poštovanja i s puno stručnosti, pažljivo, s velikom ljubavlju i delikatno, iz raznih udđubljenia i izbočina oduvavati naslaganu prašinu;

treće, slikarsku materiju slikar mne natura slici sa predumišljajem (predumišljaj uvek miriše na kriminal), već se slikarska materija sama od sebe tokom rađa stvara, i ona je izraz

' borbe, izraz onog najdubljeg i najose~

ćajnijeg što stvaralac u sebi nosi; ona je kod umetnika njegova slika i prilika, njegov karakter, nije izučena kali~

'grafija, već rukopis njegov lični. Pre~

terivati u tom pogledu i hteti nešto na silu ne vodi ničemu, i liči na one pozere koji u životu zauzmu izvestan stav kako u boji svog glasa tako u gestovima i uopšte u svem svojem držanju. Koliko li ih to napora staje to oni sami znaju. Ali, iza takvog lažnog stava uvek se kriju šuplje glave. Iza naslaga žice, trica, gipsa i kučina obično se krije krajnje neosećanje i neznanje. Ako je veliki Djoto u svojim slikama stavljao pomalo zlata, to je on morao činiti na zahtev poru čioca. Ali Djoto je znao da će s malo proste prirodne terra di siena napraviti još lepše zlato, kao što su to znali i majstori naših srednjevekovnih · fresaka. Pikaso je u mlađim danima na svojim slikama umetao diskretne kolaže koji se nisu izdvajali od ostale bovršine platna, ali je zato Gernika, jedno od najvećih likovnih dela današnjih dana, izvedeno sa najskromnijim sredstvima, s malo boje i ferpentina. Eto ti materije!

U dubini ljudske psihe leže skriveni prohtevi, svakakvi nagoni, ali vaspitanje, kultura, društveni položaj čine da te nagone obuzdavamo, jer inače kud bi nas odveli...

LI Milo MILUNOVIĆ

MIIMIILIMIIBDIHMH|||MI||MI|I|BH}||IB ||BB|||BS-||BH}{|BH,(|B}1/ (81188 ||| ||B|||BH|||FR|||BS\||IH||H|||BS||ER|||WBH|||BH}{\B9\i|HR}|| |||pB{||WBi|\BS}|\PW\|\Fd||(WD{}|P%1||BB{|\pPd}iBS{||PS1/WWI||MWI||WB|||WRi||WW|||WST|\WM|\|WWI|W|WWI}|MWI|MN||MH||M|||MI||M||||B}}H|||

JA O KRANJCU. ON O PEVCU

ILI KAKO MILOSAV MIRKOVIĆ BRANI SVOJE NEZNANJE

I SVOJU NEO BJEKTIVNOST

RE VISE OD DVA MESECA, na

ovom istom mestu, u članku Ne-

znanje udružemo s neobjekiiomošću („Književne novine“ broj 180. od 21. IX. 1962, str. 10), objavio sam nekoliko kritičkih primedaba na članak L.rika kod Srba, štampan u petoj knjizi Enciklopedije „Jugoslavije, bod slovom L, ma stranama 536. i 537. Pošto sam u odeljku posvećenom srpskoj poeziji XX veka naišao na čitav. niz proizvoljnih podataka i navoda, najviše prostora posvetio sam upravo tome ftekstu, smatrajući da obelodanjivanjem grešaka i proizvoljnosti redakciji Emciklopedije, a naročito redaktorima za srpsku književnost, treba skrenuti pažnju da ubuduće,. prizikom. izbora „saradnika, na vreme provere njihovu stručnost, moralnu ı objektivnost,„i maučnu modčovornosi. Na moje primedbe puna dva meseca niko od zainteresovanih nije odgovorio; tek pre nekoliko dana, u listu „Danas“ (broj 40. od 21. XI 1962, str. 15), autor kKkritikovano8 teksta, Milosav Mirković, osvrnuo sc na moj članak posvećujući neuporedivo više pažnje mom književnom radu, i meni lično, nego članku Nežznanje udružemo s meobjektivnošću, čije navode uopšte nije ni pokušao da ospori. Uporno ćutanje redaktora KEmciklopedije Jugoslavije, koji, uveren sam, vrlo dobro znaju da su se objavljivanjem Mirkovićevog teksta o srpskoj poeziji u XX. veku ogrešili o načela naučnos enciklopedijskog posla, kao i Mirkovićevo indirektno, ali rečito, priznanje da nije ni spreman, ni sposoban, ni kvalifikovan, da prihvati principijelan vazgovor o predmetu koji je bio povod mome članku, potvrđuju tačnost navoda objavljenih u članku Neznamje udruženo s meobjektivnošću i opravdanost javnog protesta protiv neznalačkog i nenaučnog prikaza srpske poezije XX veka u Enciklopediji Jugoslavije. Dva meseca, minula između objavljivanja mog članka u „Književnim novinama“ i njegovog u listu „Danas“ Milosav Mirković nije, dakle, proveo proveravajući tačnost svojih, odnosno mojih podataka i tvrđenja. Ne Oosvrćući se, izvesno vreme, na moj članak, on je, reklo bi se, naivno računao s tim .da .će se, tokom vremena, možda pomalo i zaboraviti činjenice koje su dokazale njegovo neznanje, njegovu nestručnost i neobjektivnost, i da će, započinjući jedan u stvari nov razgovor, i to na nivou koji njemu jedino odgovara, novim proizvoljnostima i netačnostima, neistinama i poluistinama, uspeti da ponovo vaspostavi narušenu jiluziju osvome kritičarskom ugledu. Ne želeći da učestvujem u bilo kakvom . razgovoru na tom, mirkovićevskom nivou, ostavljam po strahi sve nimalo laskave atribute kojima je Mirković okvalifikovao moj književni rad i mene lično, Braneći svoje neznanje psovkama i uvredama, Mirković je još jednom, kao i toliko puta ranije, potvrdio svoju izvitoperenu koncepciju književne polemike, u koju ja, sve i da hoću, ne mogu da se uključim, pošto sam, priznajem, za nju nekvalifikovan isto onoliko koliko je i Milosav Mirković nekvalifikovan za ozbiljan, odgovoran i naučan enciklopedijski posao. Drugim rečima, komentarišući ovde Mirkovićev članak, objavljen u listu „Danas“, ja nemam nameru da polemišem; želim samo da ukažem na nove neistine i broizvoljnosti, koje se uvek mogu naći u tekstovima onih koji svoje neznanje prikrivaju drskošću i arogancijom.

Tvrdeći da sam bio i ostao „apologet proseka sa tekuće književne trake“, Milosav Mirković kaže da moja knjiga Odbrana, kritike pokazuje „kako je Mira Alečković skoro značajniji romansijer od Oskara Daviča, kritike Miloša Bandića značajnije od eseja Marka Ristića, poezija Izeta Sarajlića

bolja i sugestivnija od Ivana V. Lalića“. Koliko je ta Mirkovićeva interpretacija proizvoljna najbolje potvrđuje činje nica da se u čitavoj Odbrani kritike, ni na jednoj od preko 220 stranica moga teksta, nigde ne pominje ime Izeta Sarajlića, što znači da navedena tvrdnja ne predstavlja ništa drugo nego neznalačku, a možda i zlonamernu, proizvoljnost Milosava Mirkovića koji napamet, šireći neistinu, i dalje govori o stvarima u koje uopšte nije upućen, ne izvlačeći nikakvu pouku iz članka Neznanje udruženo s meobjektivnošću, u kome sam ga opomenuo da kritičarski rad podrazumeva. posedovanje moralne odgovornosti i naučne objektivnosti. Drugi „agrumenat“, kojim Mirković pokušava da mi ospori pravo da ukazu-–

. jem na njegovo neznanje i njegovu ne- .

objektivnost, odnosi ·'se na način uređivanja „Književnih novina“. Kako Milosav Mirković nije prisustvovao sastanku redakcionog odbora „Književnih novina“ na kome je bilo reči o članku Zorana Glušćevića o Knizi Odbrana Kritike, nije isključeno da je čitava stvar, koju on poteže, njemu netačno i tendenciozno prenesena. Mada nisam dužan da mu objašnjavam na koji se način uređuju „Književne no-= vine“, a još manje da baš njega obaveštavam o radu redakcije „Književnih novina“, bez ikakvog ustručavanja spreman sam da navedem deo zapisnika sa sastanka redakcionog odbora „Književnih novina“ od 24. XI 1961. godine, na kome je, u referatu Skica za omalizu „KMKmjižeomih novina“ član redakcionog odbora, književnik Pavle Stefanović sledećim „rečima objasnio situaciju oxo neobjavljivanja Glušćevićeve recenzije na knjigu Odbrana kritike: „Izrazito negativna recenzentova ocena knjige pobudila je pisca knjige i urednika „Književnih novina“, pošto je smatrao da je ta recenzija i uvredljiva, da zairaži mišljenje redakcionog odbora, da li dotičnu kritiku treba objaviti ili ne. Na vanrednom sastanku redakcije po tom pitanju, prisutni članovi redđakcionog odbora „izjasnili su se, sa različitim motivacijama svojih stavova, protiv objavljivanja Glušćevićeve oštro negativne recenzije u listu čiji je on član ređakcionog odbora, a kritikovani pisac — urednik. Donošenje ove odluke olakšala je indirektno saopštena Glušćevićeva izjava (pošto on

.ovom. sastanku nije lično prisustvovao),

da od eventualnog odbacivanja njegovog teksta on neće praviti pitanje svoga ostajanja u listu i da istu recenziju može objaviti u drugom listu“. Kako se činjenice i u ovom slučaju razlikuju od Mirkovićevog navoda da sam, iskorišćujući uredničko pravo, samoinicijativno „jednostavno odbio da objavim negativno mišljenje Zorana Glušćevića o svojoj knjizi“, ne nalazim da je naročito neophodno ponovo konstatovati da se, polemišući na svom nivou, Milosav Mirković, iz neznanja, ili zle namere, služi neistinama. Preostala dva „agrumenfta“, koja Mirković poteže osporavajući mi pravo da govorim o objektivnosti i moralu, počivaju na činjenici da sam napisao esej o piscu koga Milosav Mirković ne

„ceni, i da. sam, pre sedam godina, o-

bjavio antologiju koja se njemu ne dopada, Ti „agrumenti“ ne zaslužuju nikakav „komentar; Milosav Mirković ima pravo da ne misli faskavo o mom kritičarskom radu, i to mu pravo niko ne osporava, baš kao što ni meni niko ne može osporiti pravo da na osnovu činjenica, a ne na osnovu dopadanja ili nedopadanja, dokazujem MirkKovićevo neznanje i njegovu nekvalifikovanost za ozbiljan i studiozan maučmi rađ, kao Što je pisanje za Knciklopediju. Jugoslavije.

Kako sam, sada i ovde, ponovo dokazao da se, kao i u picanju za Kmciklopediju, iz ovih ili onih pobuda. Milosav Mirković i u polemici služi neistinama i proizvoljnostima, nije isključeno da će on, kada, možda opet kroz dva meseca, ovome mome tekstu Dposvetiti nešto pažnje, izbeći za njega vrlo neprijatan razgovor o predmetu. koristeći se, umesto činjenicama i istinom, svojim „karakterističnim „argumentima“: da nemam #moralnog prava da otkrivam njegovo neznanje i da razobličujem njegove proizvoljnosti, prvo zato što, zbog kratkovidosti, nosim naočare, a zatim i zato što sam pre dvadeset i više godina radije čitao Stivensonovo QOQstrvo s blagom, i Veselinovićevog Hajduk Stamko„ nego Podvige družine „Pet petlića“ Aleksandra Vuča, |

Tada ću, međutim, ukoliko ne budem prisiljen da ponovo ispravljam netačnosti, Mirkovićev odgovor ostavili bez komentara. , Predrag: PALAVESTRA

MIHSiiWwHHM}||Bi|MIM}||MBi||Bii|MIIMBGIBHIIMBGII}||IY|/B|/80088/0008//|09/8|||P|||IB|{I31/|9|||BH|||IHI||BB}|B31|BB||| 81|88|||8.||B|||81/|8118||8|||||B||B||BI|BIIIBI{BILGIHBBIIIBILIBIIBIIBIBILIBIMI|BEIIBIIBiIBI||IBI||IB|}|

NESOVINISTIČKE BELESKE

LJUBAZNI GOSPODIN Amgelo Prokopiu, profesor Tehničkog fakulteta wu Atini, istoričar wmetnosti i pisac nekoliko knjiga, poslao mi je svoje najnovije delo meobičnog maslova: M akedonsko pitamwje w slikarstvu

(La question macedonienne dans la

peinture, Athenes, 1962) koje me je zbunilo, zaplelo u nejasne misli i izazvalo medoumice i mučna sećamja. Pre svega, u mojim majranijim; i (po Ribotu) nwajsigurnijim, doživljajima, „makedonsko“ i „hrvatsko pitanje“ su tesmo DOvezana, utoliko što je u vreme „hyrvatskog pitanja“ otac porodice kojoj sam pripadao glasao za pokretače tog pita nja, pa je bio premešten u Makedoniju. Kasnije sam čitao u Cvijića, da su Makedonci macionalnmo flotantna masa ko-

e Direktor i odgovorni urednik: Tanasije Mladenović. Urednik: Predrag • rPalavestra. Tehničko-umetnička oprema: Dragomir MDimitrijević. Re-

KN JIZEVN + ,i | ·'dakcioni odbor: Miloš I. Banđić, Božiđar Božović, dr Milan Damnja-

NOVINE

ja se, prema, pretežnim, političkim, i vojmwim uticajima, priklanja čas Srbima, a čas Bugarima, što se opet mije slagalo s mojim, iskustolma o Makedoncima, koji su, otkad slobodno mose svoje ime, ne samo macionalno jasno određeni, Već ponešto imntransigentno makedonski orijentisani, kao u mekom, poznom, Yoman tizmu. Ali „makedonsko pitamje u slikorstvu“ me zaista ostavlja potpuno bespomoćnim i zamračuje definitiomo moja konfuzna saznanja iz te oblasti.

Međutim, profesor Prokopiu zastupa razummu tezu da političke poglede, ideološka wbeđemja, nacionalne strasti me smemo unositi u nauku, a, celo tz0. „ma kedonsko vitanje w slikarstou“ pbredstavlja, po njemu, samo pseudoproblem, koji su, izmislili, balkanski nacionalizmi ili, čak, rasizmi. Slikarsko likovmo dobro u našoj, bugarskoj i grYčkoj Makedoniji, navodno, ne stoji u istorijskoj i kulturnoj vezi s mekom od tih nacija: radi se o vizantijskom slikarvstbu vw kome uopšte mema mesta za macionalnu svest i w kome postoje samo različit, stilovi (auto vyazlikuje arhaični, klasični i Yealistički stil). Prema tome, teža bivšeg bugarskog profesora i političara, Pilova,

nović, Dragoljub S. Ignjatović, Slavko Janevski, Dragan Kolundžija, Velimir Lukić, Slavko Mihalić, Bogđan A. Popović (sekretar ređakcije), Pređrag Protić, Dušan. Puvačić, Izef. Sarajlić, Pavle Stefanović

i Kosta Timoftijević.

o bugarskom, karakteru, il, teza jugoslovenskog profesora Radojčića o našem, karakteru, kao i teza grčkih, pristrasnika, svaka na svoj mačin progrešne su teze, a tek je potpuno pogrešna teorija sovjetskog maučnika Lazaveva o slovenskom, rasnom, kayaktveru ove umetnosti. Ako se sad, na ovaj podsticaj, konstatuje da je jedinstvema jugoslovemska kultura stvar budućnosti i da toj budućmosti me može smetati činjenica da su, možda, maši preci, wu praskozorje svoje balkamske egzistencije, doživeli vizantijsku kulturnu, integraciju, a zatim, ako se zna da su poslednji tragovi te srednjevekovne egzistemcije uklonjeni u Makedoniji tek početkom, ovog, našeg veka i da pravi nacionalni život, s macionalnim, iržištom, i macionalnmom kulturom, zahteva građansku, revoluciju koja je ovde tako zakasnila, onda se me vide mikakvi razummi razlozi da maši istoričaYvi me gledaju sine ira et studio ma, to vrtoglavo pitanje porekla nmacionalne kulture, i zašto bi bilo neophodmo pro-domo-sua-posmatranje. I dokle će biti altyuelna priča o mu}jftiji koji je, wa brišno pitanje majke kako da zavede u knjigu movorođemo dete, pre ili posle stvarnog dana rođenja (da što bre stupi u Službi, a što kasnije u vojsku), odgovo?Tio posle značajnog razmišljanja: kako

čen 101-20-1-208

e Štampa „GLAS“. Beograd, Vlajkovićeya, 8, —

bi bilo da jednom, zavedemo dete pod. pravim, datumom. #* * *

Naša, jugoslovenska Kultura može imati briga i vam granica maše zemlje, zbog snažne interpenetracije nacionalnih kultura, zbog prave kulturne osmoze koja karakteriše našu epohu. Teško je napraviti pregled. mogućih i stvarnih problema, koji bi se tu mogli pojaviti ili koji već postoje, i tek u neposredmom susretu čovek. postaje suvestam ove ili one potrebe. Boravak w Beču tako uvek magomi ma wvučma razmišljanja, iza zvana jednom, krajnje meprijatnom, situacijom, u, kojoj naš jezik ma Umwnmiverzitetu predaje čovek koji, pored očigledmog meznamja mašeg jezika, zastupa još tezu, o tome da su srpski i hrvatski dva jezika, poput balto-slovenskih jezika! Taj čovek, dr. Anton Andorfer, koji uopšte nije slavist i koji deconijama nema dodira s žiim, jezikom, brani tako ideju o nezavisnom, hYwatskom, jeziku, pa se možemo zapitati nema li mogućmosti da se ma to stanje stvayi možda savetodavmo utiče, da se naš jezik i maša Kkultura odbrane od šovinističkog i igmorantskog vazaranja.

Ko uopšte predaje maš jezik i znawja o mama ma stranim, univerzitetima?

Milan DAMNJANOVIC eee aNa rage u ay Ptk ga aka yo

iList izlazi svakog drugog petka, Pojedini broj Din. 30 Godišnja pretplata Din. 600, polugodđišnja Din. 300, za inostranstvo dvostruko.

e List izđaje Novinsko-izdavačko preduzeće „Mnjiževne novine“ Beograd, Framcuska 7. Redakciin Praneuska 7. 'Pel, 626-020. Tekući ra,. M Ve i Vo VI ~ MV