Književne novine

IZLOG ČASOPISA ~”

PREGLED

ESEJI I RRITIKE IVA ANDRIĆA

KONSTATUJUĆI na početku svoga zanimljivog i „savesno rađenog eseja, objavljenog pod gornjim naslovom u dvobroju za novembar i decembar ovog časopisa, đa su mnogi koji su govorili ili pisali o Ivu Andđriću pominjali eseje i Kritike našeg prvog nobelovca, ali da se nisu upuštali u širu i podrobniju analizu njegovog Kkritičko-esejističkog dela, Branko Milanović nastoji dđa dokaže da Andrićeva esejistika nije posledica slučajnih povoda i usputnih interesovanja, no rezultat đublje povezanosti sa onim rođom #lliterature koji je „na „jeđan izuzetan način odgovarao piščevom temperamentu“. Da bi ovo sa uspehom pokazao Milanović je pratio Andrićev put od prvih kritičkih ocena objavljenih u „Vihoru“, „Savremeniku“, „Hrvatskom pokretu“ i „Književnim movostima“, đo napisa o Goji, Vuku, Njegošu i izvesnih esejističkih pasaža u njegovim romanima i većim pripovetkama, otkrivao njegove literarne afinitete i otpore koji su, ne tako retko, mnogo eksplicitnije

BOTIPOCbI

2HIODDOHH

DVA LIKA ESTETSKOG U OBJEKTIVNOJ STVARNOSTI

DECEMBARSKTI broj časopisa „Vaprosi filosofiji* (Pitanja filosofije) objavljuje opsežnu stuđiju P. L. Ivanova pod gornjim naslovom. Polemišući sa stavovima nekih sovjetskih estetičara, u prvom ređu sa stavovima L. N. Stoloviča iznesenim u njegovim knjigama „Estetsko u stvarnosti i umetnosti“ i „Predmet estetike“, Ivanov napada Stolovičevo negiranje objektivnosti estetskih predmeta stvarmosti. U čemu je suština spora? IL. N. Stolovič i njegovi jeđnomišljenici (V. Tasalov, V. Vanslov) vide postojanje estetskog „samo u okvirima estetskog opažanja pojava stvarnosti“. Objektivnost 'estetskih svojstava proizlazi samo kao posledica estetskog odnosa „čoveka prema stvarnosti. Ako takav odnos ne postoji, estetska svojstva predmeta iščezavaju. Što znači: po= stojanje objekta nalazi se u potpunoj zavisnosti od subjekta. Nezavisnost objekta priznaje se samo uslovno, kao nezavisnost od čovekove volje i saznanja.

Ovakva shvatanja IL. N. Stoloviča Ivanov ocenjuje kao subjektivizam, i u njima nalazi đosta zajeđničkih crta sa Hegelovim konkretnim idealizmom. („Lepo u prirodi „pojavljuje se samo kao odraz lepoga koje pripađa „duhu“ Hegel „Estetika“.) Materijalistička estetika, naprotiv, „ne samo što priznaje postojanje lepog u prirođi, već ga posma– tra i kao jedan od izvora lepoga u umetnosti. Kao deo materijalističkog pogleda na svet, materijalistička „estetika počiva na postavkama koje zastupaju klasici marksizma „da zakoni prirođe i društva

The New Hungarian Ouarterby

JEDNA ZANIMLJIVA MAĐARSKA DRAMA

POSLEDNJI „prošlogodišnji broi ovog mađarskog časopisa Whoji, izvanredno tehnički opremljen, izlazi četiri puta godišnje na engleskom jeziku, posvećen je poznatom mađar– skom savremenom kombvozito= ru i muzikologu Zoltanu Kodalju, povodom njegovog osamđesetog rođendana. Pored većeg broja tekstova O Kodaljevom životu i delu, nekollko pripovedaka, eseja, članaka iz oblasti književnosti, ekonomije i slikarstva, objavljen je i jeđan sumaran pregled budđimpeštanske pozorišne sezone.

Anatizirajući iscrpno repertoar i karakter predstava, pisac članka ističe da su u sadašnjem trenutku mađarski pozorišni radnici suočeni sa „shvatljivim i opravdanim“ naporom da se oslobode okova

IO 2

izraženi no što bi se na osnovu uobičajenih predstava o ovom piscu mogle očekivati. To se naročito odnosi na Andrićeve ranije kritičke rađove u kojima je ovaj pisac zastupao mođerna shvatanja i obračunavao se sa provincijalnim vidovima tekuće srpskohrvatske literature.

Zadržavajući se na činjenici da je „većina Andrićevih esejističkih ideja našla širi rasplet u đelima njegove proze“, pisac eseja o kome govorimo smatra da je pogrešno „gledati u njima samo «neposredni radni komentar piščeve intimne problematike“ pošto se neki od njih „značajni i za razumevanje raznovrsnih problema života i umetnosti uopšte“.

Posle valjano izveđenih analiza Milanović dolazi do zaključka da u Andriću treba videti ne samo jednog od naših najboljih romansijera, nego i jednog od „naših najboljih esejista. „Nekoliko smirenih, medđditativnih ogleda „Ive Andrića“ idu, sa puno razloga „među one vidne rezultate naše esejistike koje su ostvarili Matoš, Krleža, Marko Ristić ili Isiđora Sekulić. Milanovićev zaključak proizišao iz odličnog poznavanja celokupnog Andrićevog književnog dela, doista je teško ne prihvatiti. (P. P-ć)

postoje nezavisno od volje i saznanja čoveka“. Prema tome, i lepo u prirođi postoji van čovekove volje i saznanja. Još je Diđro pisao o objektivnoj lepoti, odnosno „o lepoti samoga predmeta, koja je potpuno objektivna i koja postoji nezavisno od čoveka“. „Poljski evetovi — piše Ivanov — neće uvenuti ako im se niko ne divi. Ruža ili različak neće procvetati bez obzira na emocionalnu aktivnost subjekta. Zbog toga je nemoguće posmatrati estetsko samo kao odnos između prirođe i čoveka, jer u prirođi ima estetskih „pojava koje postoje nezavisno od tih odnosa“. Ova estetska svojstva stvarnosti koja postoje nezavisno od društvenog života čoveka, Ivanov tretira kao prvi oblik estetskog u objektivnom. svetu.

Ovim oblikom ne iscrpljuju se estetska svojstva stvarmosti. Postoji i drugi oblik lepoga, koji je nastao sa pojavom čoveka, koji je rezultat praktičnog uticaja čoveka na

prirođu. „Ali iako nastao uz učešće volje i saznanja ni o» vom se svetu ne može odrica= ti objektivni karakter postojanja“. Posvećujući razmatranjima o drugom obliku estetskog mnogo manje prostora nego prvom, spornom obliku, Ivanov ističe da je slika objektivnog sveta koju daje umetnost, subjektivan odraz, zbog čega se ponekad događa da nije bezuslovno tačna, što zavisi od pozicije umetnika, od njegove idejnosti, partijnosti. „Međutim, dok prvi oblik lepoga postoji nezavisno od čoveka, drugi oblik mnastaje samo kao rezultat „njegovih mnogostrukih „nastojanja, a izuzetno mesto u njemu pripada umetnosti koja je najsavršeniji oblik estetskog stvaralaštva. (D. M. M.)

jedne stroge i netolerantne decenije, klišetiranog izbora tema koje služe iđeološkim i političkim ciljevima i realizma koji je veoma često predstavljao sinonim za tupost.

Pored mnogobrojnih domaćih i stranih tekstova, kroz koje se može sagledati raskiđanje s jednom nedovoljno. stvaralačkom prošlošću, naročito je zanimljivo delo „Putovanje“ Lasla Nemeta, pozorišni komad u kome je pisac sjedinio „modernu poruku s mođernom formom“. Pišući „svoju dramu Nemet se poslužio gorućim pitanjima savremenog mađar–skog života, kazao svoj sud o mnogim bitnim problemima o kojima se raspravljalo sa manjom ili većom otvorenošću.

Mada pisac svoj komađ na= ziva komedijom, jedini delimično komičan sukob nastaje u vezi 8 putovanjem „jednog skromnog i poštenog učitelja u SSSR. Kad se vratio s puta novinari su s njim razgovarali, ali su objavili lažan i izmišljen članak o tom razgovoru .Taj razgovor je prouzrokovao oluju konzervativnim krugovima malog provincij-

Dialog

LEON KRUČKOVSKI I POLJSKA DRAMA

„DIJALOG“, časopis za probleme savremene pozorišne i filmske dramaturgije, posvećuje gotovo ceo „decembarski broj dramskom stvaralaštvu Leona Kručkovskog. Sa njegovom smrću, ističe Juzef Kelera, konačno je završen period posleratne poljske drame. Taj isečak istorije, koji se danas bez teškoća može periodizirati, karakterišu imena potpuno različitih pisaca. Deleći tokove savremene poljske drame na tri osnovna rukavca, pisac ovoga teksta ističe da ta nehomogena slika posleratne poljske drame iznosi u punoj svetlosti preobražaj života, sudbinu literature i pozorišta. Jedino se za stvaralašto Kručkovskog može reći da je prisutno u svakom od tih rukavaca: prisutno u smislu idejnog i moralnog angažova-

nja, kao i čisto umetničkog angažovanja. Njegovo delo je trađicionalno, daleko od avan– gardnih tendencija. On najveću pažnju posvećuje iđejnom sadržaju, a ne formalnim traženjima i prelazi sa poljskim pozorištem evoluciju koja je, možda, manje blistava, ali ne manje vredna. Vredna — jer nije mođa nego izraz šire evolucije misli.

odmah posle rata borba „za dušu pokoljenja“ bila je glav-

ni problem vremena. To poko=lenje bilo je u izvesnom smi-

KRAVGA KOJA IMA SMISLA

POVODOM IZDANJA Krležinog drugog romana preveđe= nog na nemački jezik „Na ru-

bu pameti“ („Ohne mich“, Stiasny Verlag, Graz, 1962), pišući

Bkog građa, a u glavi partijskog sekretara podstakao na du da bi autoritet poštenog i cenjenog profesora mogao da iskoristi u svoje svrhe. Profe= sor, međutim, odbija da služi i jednim i drugim, „dosledan svojoj liniji „pravog progresa“.

U „ovoj satiričnoj, pre nego humorističnoj komediji, ni radnja, ni situacije, ni lično=sti nisu komični. Često groteskni i nespretni, humoristični elementi nastaju poglavito' iz kolizije stavova „koji su do=bro poznati“, ali se „retko kad otvoreno priznaju“. Glavna ličnost nikako nije komični junak; ona je pre dirljiva i po» štovana. Profesorovo junaštvo ne otkriva se u njegovim akcijama, nego u njegovom insistiranju na ljudskom poštenju i doličnom ljudskom ponašanju pod svim okolnostima. Na taj način on doprinosi đa se obrasci ponašanja „koji pretendđuju na superiornost“, suočeni s njegovim „ponašanjem, pokazuju kao prazni.

Ovo Nemetovo delo pređstavlja značajan đoprinos eVoOluciji mađarske mođerne dra-

me. (D,)

slu pokoljenje sinova čiji su problemi našli ođraz u porodičnoj i političkoj drami koja je odgovara– la poetici ekspresionizma. Nemački ekspresionizam dvadesetih godina već je bio izgradio mođel za slične konflikte situacije. Za greške roditelja tragično plaćaju sinovi „bez krivice krivi“. Toj tragičnoj ibzenovskoj fatalnosti, naturalističko-biološkog karaktera, odgovara ličnost moralno-političke fatalnosti, koja se kod Kručkovskog manifestuje u scenama koje bi se mogle nazvati „obe strane barikade“. U tim slučajevima Kručkovski podseća na Žeromskog, ali ne samo na Žeromskog-dramskog pisca već i Žeromskog-romansijera, po izboru izvesnih elemenata, dramske tehnike, tradicije (drame „Nemci“). Izvesne drame zanimljive su više zbog jezičke strukture nego dramske forme: ta lirsko-patetična forma karakteristična je i za Žeromskog, ali hladnom i racionalnom Kručkovskom ne odgovara.

U „Nemcima“ i „Prvom danu

slobođe“ Kručkovski je dao novu vrstu drame, s posebnim

ritmom i specijalnim efektima..

Ta dela su veoma zanimljiva proba tradicionalne drame karaktera, kojoj Kručkovski daje novu formulu — „drama situacije“.

Celokupno stvaralaštvo Kruč Kkovskog, sa autentičnom tematikom našeg vremena, nalazi se u sferi misli koju Ađam Šaf naziva „filosofija čoveka“. U toj sferi ,po Kelerinom mi-

šljenju, egzistira savremena drama. U tome je njena snaga. (B. R.)

u januarskom broju ovog mesečnika pod gornjim naslovom o Krleži kao romansijeru, Humbert Fink (rođen 19933. u Južnoj Italiji, prešao u Austriju gde živi kao slobodni pisac. 1953. objavio svoj prvi i dosad jedđini svezak pesama „Stihovi zi Akvafređeć, Poznat je postao svojim romanom „Uski zidovi“, izdatim 1959. Sada živi u PFilahu, piše roman i recenzije, navlačeći svojom kritikom na sebe gnev svojih zemljaka) kaže đa pobuna literata protiv svoje sre-

dine, ako se najpre ispita njena pozađina i ona sama kao čisto artistička „svrha po sebi“, uvek pruža tragikomič-

ne propratne okolnosti, jer ono što se elokvencijom izražava kao protest to posle ima za povod ipak samo prave lične nezgodđe,. Treba se samo setiti kavgadžijske kompozicije Francuza Luj-Perđinanda Selina „Od jednog zamka do drugog“, u kojoj se pra skanje izopačava u brbljivu histeriju. Ali i napađi na svaku vrstu tabua, kako to Henri Miler isto tako bravurozno i jogunasto čini, najkasnije posle trećeg izdanja deluje manje rebelski a više umarajući. Razumljivo je đa je kod svih ovih primera reč O OZbiljnoj literaturi đostojnoj diskusije, koja je istovremeno permanentno sredstvo za draženje, i to u najmanju ruku za sleđeću generaciju autora — ali iskrenost tih protesta OStaje iapk pođ sumnjom. ovi ljudi koji hitro ustaju protiv svakog uobičajenog morala, u osnovi su očajnički moralisti kojima jeđino autobiografski element donosi materijal za

THENEWLEADER

JEDAN GLAS PROTIV STEJNBEKA

DODELJIVANJE Nobelove nagrade Džonu Stejnbeku bilo je propraćeno brojnim i nepovoljnim komentarima u celoj svetskoj štampi. Zanimljivo je da je i u Americi bilo mnogo ljudi koji su izbor Švedske akademije primili sa velikim iznenađenjem i negodovanjem. Jeđan od najoštrijih istupa predstavlja članak Stenlija Edgara Hajmena „Džon Stejnbek i Nobelova nagrada“, „objavljen u posleđniem decembarskom broju ovog časopisa. Kadđ je prošle jeseni objavljeno Stejnbekovo delo „Zima našeg nezadovoljstva“, Hajmen je pročitao knjigu s namerom da o njoj piše u svojoj stalnoj Kkritičkoj rubrici. Međutim, pošto mu se učinila „suviše trivijalna i, nepoštena“, odlučio je da o njoj ne piše. Njegovo iznenađenje bilo je ogromno kađ je mesec dana docnije Stejnbek dobio Nobelovu nagrađu za književnost, a naročito kad je čuo da je na radiju dr Anders Osterling, sekretar Švedske „akademije, izjavio đa je Stejnbeku nagrada dodeljena poglavito za „Zimu našeg nezadovoljstva“, delo koje predstavlja povratak

„vrhunskom standardu“ „Plodova gneva“. knjigu u kojoj Stejnbek ponovo istupa kao

„nezavisni tumač istine“. Istovremeno je i švedska štampa ismejala izbor, a Akademija je priznala da je ovogodišnja nagrađa bila kritikovana „teže nego ikađa ranije“. To je shvatljivo kad se ima na umu dđa su uz rame Stejnbeku stajali Lorens Darel, Žan Anuj, Pablo Neruđa i Robert Grejvs. Nakon toga Hajmen je, po sopstvenom priznanju, ponovo pročitao „Zimu našeg nezadovoljstva“ i ponovo došao do zaključka da je to „delo gotovo nezamislivo bezvredno“. Mnogi američki pisci i kritičari (Edvard Viks, Sol Belou, Luis Ganet i drugi), ističe Hajmen, dočekali su najnoviji Stejnbekov roman sa ushićenim pohvalama, ali on ne može da shvati njihove motive: „Verujući u njihovo poštenje, ja moram da posumnjam u njihovu inteligenciju“, kaže Hajmen. Jer nesumnjivo je đa „Zima našeg nezadđovolj= stva“, kao i najnovije StajnebĐekovo delo „Putovanje s Čarlijem“, predstavlja delo pisca koji nije uvek spađao u „laku kategoriju“, ali sada spada.

„Jedna „saglasnost s mojim mišljenjem je zanimljiva, poštena i impresivna“, završava Hajmenm. „Novinari su upitali Džona Stejnbeka da li on stvarno misli da zaslužuje NoĐelovu nagrađu. „Iskreno reče=~

no ,ne mislim“, odgovorio je on“, (D.) njihove „crne Knjige“, dok

oni, međitirajući nad sopstvenom nesrećom, teške prilike oko sebe i ne vide, a kamoli da bi ih mogli interpretirati.

PFink kaže da ove primedbe izgledaju nužne kad je reč o Krleži, koji će svojim drugim na nemački Jezik prevedenim romanom konačno stvoriti sebi ime adekvatno svome rangu. Treba, naime, očekivati da će Writika postaviti ovog Jugoslovena u red Henrija Milera, Selina, Direla — mađa on s njima nema ničeg zajedničkog sem protesta protiv uobičajenih poredđaka i socioloških pretpostavki naše civilizacije. Ali, ono što je kod njegovih znamenitijih kolega delom samo čisti izgled i — dakako, vanredno akcentuirana — Tetorika, to kođ dosad nadđaleko nepoznatog Jugoslovena deluje kao uzburkani obračun sa „samrtnim gresima društva“.

Svoj prikaz o ovom Krležinom romanu PFink završava ovako: „Ovaj čudnovati, genijalni pisac i kultur-filozof, esejista i pamfletista neće se moći sleđiti, u svemu. Stringenca kojom on izlaže svoje ideje ostaje neosporna, a njego= va snaga izražavanja izvanredđ na. Njemu je strana kokete= rija sa prividnim svetom seksa, a njegovi napadi na stanje jedne difuzne civilizacije se ne oslanjaju na erotičke intimne detalje. Njegov protest uverava čak i tamo gde

je uperen protiv našeg iskustva. Jer ovđe, đa bi se naime jednostavno formulisalo, jedan pisac nije nezađovoljan iz ličnih nego iz opštih razloga“. (A. PJ

LIČNOST

POSTOJI OSNOVNA INDIVIDUALNOST umetničkog dela koja se u vremenima dekadencije i vulgarizacije ukusa uopšte ne razume, ili se razume loše i naopako: moralnost umetničkog dela.

Ne zna se, ili se uopšte ne shvata, da svako istinsko umetničko delo mora da bude moralno i da je umetničko samo kad je moralno; ne zna se i ne razume se u čemu je umetnička moralnost, pa se iskrivljuje i meša s razređenošću naturella, s prljavom temperiranošću umetnikove rase, sa opreznošću i slabošću, s retkom krvlju, ledenom

glavom i studenim srcem.

Umetnička moralnost traži upravo obrnuto: najvreliju, najlakšu, eteričnu krv, zato što ne predstavlja ništa drugo do strasne boje i snage, sam ritam i puls umetničkog dela, koje je visoko uzletelo bezdimnim i vrelim plamenom ekstaze.

Ne razume se upravo snaga umetničkog dela, ne razume se u čemu je upravo ta srž života, ta mistična so svemira. Izgubio se njen nepogrešivi ukus, ne zna se gde ga ima a gde nema, ne zna se gde je originalan a gde falsifikat.

Ništa toliko ne ođaje, ne karakteriše epohe dekadđencije umetnosti koliko mešanie snage sa junačenjem.

Naprosto se ne razume i ne shvata kako su snaga i moralnost umetničkog dela jedna te ista suština, koja se posmatra iz dva ugla, s dva gledišta — dve reči za istu stvar i isti pojam.

Ne shvata se đa su snaga i senzibilnost isto, da se nigde ne javljaju odvojeno, da se prirodno i nužno dopunjuju i da predstavljaju isto čudo, isto stvaralaštvo i vrednost; ali da su odvojeni u dva pravca: naviše i naniže, jednom od središta a drugi put ka središtu, jednom unutrašnje a drugi put spoljašnje. Ali i to je slika: istina je da se kriju u geniju, da su u svakom deliću njegovog dela spojeni do nerazlučivosti, da tamo gde se razdvajaju prestaje genije i da na tim mestima njegovo delo pada.

Ne shvata se glavno: da senzibilnost nije slabost. mlitavost, ništa negativno, nego sama afirmacija i snaga. Snaga Šelija i Getea, Karlajla ili Ničea, upravo je u nerazlučivosti snage od senzibilnosti. Nikom neće poći za rukom da u njihovim delima odredi granice snage i senzibilnosti; njihovi prelazi i polarizacije isto tako su misteriozni kao privlačnost zvezda i zagonetka svetlosti i života.

Jadna slabost ne razume ni snagu ni senzibilitet; ali, što je glavno, ne razume ni njihovo jedinstvo u Bgeniju.

Epohe dekadencije su zadihane, spazmatične i periferne,

Razdrobile su život, njegovo mističko jedinstvo, razrušili su ga u mrtvu parčađ i mrtvo iverje i on se sada guši i bori pod njima.

Epohe dekadencije izgubile su sposobnost viđenja celine, a fime mir i sigurnost, radost i igru. Epohe dekadencije predale su svoj sud iz vlastitih ruku u tuđe. iz unutrašnjo'sti u spoljašnjost, i time upropastile umetnost, jer cela : 'umetnost je upravo u tome i ni u čemu drugom: U poštovanju samog sebe.

Umetnik je najviše otelotvoreno poštovanje prema sebi samom, prema misteriji koju nosi u svojim grudima i koju ne nudi svakome kad ga sretne, koju ne namenjuje potrebama trenutka, koju čuva kao skriveno blago, tajanstvenu suštinu i svetu osnovu svoje biti — i iz koje daje samo višak, procenat, prekipelu punoću. Pehare tame, misterije 1 užasa nosi u sebi i ljubomorno čuva da se iz njih ništa na odlije: njih živi svojim životom i sa njima: ono što daje u svome delu to je samo pena, najlakša pena, čarobnjaštva ili čari trenutka, prekipla štedrost, ćud i milost sekunde, cvet koji opada, vrh talasa i vrh drveta.

Svetini to izgleda malo — ali niko na svetu ne može dati više; ko tvrdi da daje više obmaujuje i laže.

Time i samo time razlikuje se veliki kraljevski duh i pesnik od duha prosečnog, pokornog, malog i lažnog. Taj daje istinski sebe, celog sebe: napeto, grčevito i zadihano kida, trga i baca sa sebe sve, ceo svoj fond, svoj imetak — obara celo drvo unutrašnjeg života sa korenjem tamo gde je genije ovlaš, dodirom ruke, dodđirnuo cvet i vrh — ali i tako ceo mali je, ubog i smešan na ironičnom dnevnom svetlu, koje nema milosrđa za rane dubine i tame. Nema poštovanja prema sebi, ne zna za smisao večnosti, za tame i suštine ižvota: za pozorište sekunde, za sitan užaš publike, za zabavu građanstva kida korenje koje treba večna da bude u tami — koje se na jutarnjoj svetlosti suši. Otkriva se u svom uzroku i u svojoj suštini:daje samo svoju mlitavost i nemoć. Nema ni senzibilnosti, ni snage.

Ali kraljevski umetnik i stidljivi darovalac cveta i tre- , nutka, taj koji je dao samo prekipelu penu, dao je neizmerno više: dao je svoju visinu, najvišu visinu koju ja dosegao, a time i svoju dubinu, pošto je pena cvet dubine i njena mera; cvet je esencija i skraćenica celog drveta i korenja a umetnik je u njemu dao miris, smisao i suštinu cele svoje sudbine i života.

Nema većih umetnika od umetnika životne pene.

Nema ničeg lakšeg od te moralnosti i samopoštovanja.

Jedino se ona ne može naučiti u životu i ona je jedina znak genija i sama njegova osnova.

U tom užasnom samopoštovanju, koje pobožno i pokorno uzima svoje unutrašnje mogućnosti, ništa ne falsifikuje, ni na čemu ne vrši nasilje, ništa ne preuveličava, pošto nikad ne želi da bude pozorište sveta već uvek samo istina O sebi, a istovremeno i igra sebe — u tom samopoštovanju koje ne dozvoljava ničije tuđe ruke, ni da se kakav ftuđ zrak dotakne skrivenih korena, koje mrzi prljavštinu pogleda i prljavštinu ispovesti kao prljavštinu ruku, u tom mimoznom samopoštovanju za njih nema banalnosti i sve je praznik, izvor umetnikove snage.

Ovde je studenac mira i radosti, onaj ko se iz njega napio ne poznaje nesigurnost strke ulica, trgova, radnji i pijaca,

KNJIŽEVNE NOVINB