Književne novine

Prevela Biserka RA4JČIĆ

I DELO

Zato svaki pravi umetnik nosi svoj sud u vlastitim grudima i svet mu ništa ne može dati, kao što mu ne može ništa ni da oduzme. '

Mali jure za slavom koja ih izbegava, prestižu je na svim raskršćima, izbegavaju i nameću joj se, ali ne razumoju da onome ko ga ne nosi sam u svom srcu to kraljevsko osećanje snova i gordosti neće dati ništa i niko, ni kad bi ceo svet poklekao pred njima; ko ga oseća ne bi se zaprepastio ni kad bi se širom otvorila vrata i svi kraljevi istoka ušli da se poklone.

To spokojstvo nikad neće razumeti svetina koja galami na trgovima, svetina kritička i umetnička, stado poročnih, bučnih i onih koji se prenemažu da su umetnici, koji se busaju u grudi, koji se kunu da su sve „pošteno preživeli“, koji čupaju svakog trenutka srce iz tela i koji nam ga podnose na tanjiru na ispitivanje i osvedočenje.

Jer to neće nikada shvatiti svetina: da neko može dati levom rukom ji en passant ono, što ona ne može ni obema, svom snagom i naporom cele svoje biti.

I odmah se sveti, kleveće i deklamuje sa lažnim patosom o nedostatku strasnosti i osećanja ili o frivolnosti i neozbiljnosti. Tako su glupaci i šupljoglavci grdili Getea za života i posle smrti za hladnoću i egoizam, a Dante se činio mudra– cima tako malo „životan“ da su odricali da je ikad u stvari i živela Beatriče. Šekspir je svakojako vređao sitne filantrope tom božanskom superiornošću, koja se tako malo brine o umirujućoj glatkoći i tekućem istorijskom foku i svakoj ljudskoj sudbini u njemu, i znao da zaustavi celu dramu samo zato da bi išao da se čudi kako se mesečev zrak prelama u kapljici rose — a u SŠelijevim kosmičkim snovima i meditacijama i u njegovoj usamljenničkoj, bolešljivoj lirici, koju je ranila himera, ima sigurno malo „sveopšte ljudskog“, kako postavlja profesorski lenjir. Karlajl im je prilično tvrd, okrutan, i neprijateljski (bio je loš kompanjon pri jelu a sada je loša lektira posle njega), a Niče je, razume se, bezuslovno noljudski monstrum, već zato što mrzi ološ, prljavštinu ponavljanja i oblači svaki dan na dušu novo neoprano odclo. ;

Svetina najmanje od svega može da shvati da neko može biti tako bogat da prezre bogatstvo, da neko može biti tako gord da se zatvara i da neko može da smišljeno omeđi skalu materijala i sredstava da bi na tom suženom polju dobio više nego drugu na najširem.

Najmanje od svega svetina razume umetničku moralnost i umetničke nijanse.

Nikada neče shvatiti, da su mogli da žive slikari kao Velaskez, koji su se klonili svih kolorističkih cimbala i bubnjeva i slikali srebrnim sivilom violina i flauta.

„Nikada neće shvatiti umetničku otmenost nekih Verlenovih pesama, koje su samo ispredena raspevana magla, nijansa nijanse i tuga tuge, ili neke od najčistijih i najiragičnijih strana Ničeovih, gde visoko na planinama u slatkom razgovoru ćute zajedno sneg, tišina, sudbina, svetlost i vazduh — sve što je najlakše, najjednostavnije, najjače i najmoralnije u prirodi i u čoveku.

Te moralnosti čoveka koji hoće bojažljivo, inkognito, u sivom da prode pijacom života i ne obrati pažnju na sebe — kako bi ih razumela svetina!

Iz cele umetnosti shvatila je samo ono što je najlakše i najnametljivije — glumu — i to traži od svakog umetnika koji stupa na forum, jedino to, ostalo mu oprašta, pošto ostalo ne razume.

Hoće da stvara dela veća nego što je on sam, dela nalickana, šuplja i promukla, hoće da on siluje sebe i druge za trenutak, da istupa na vrhu cipele i forsira glas.

· Hoće da se on iščupa i preda sav, a ne dopušta da nadvisuje svoje vreme i svoje delo.

Najmanje od svega shvata misteriju ftranscendeninosti, individualnost koja prevazilazi svoje delo.

A ipak je delo samo tada istinski umetnički i pesnički čin kada ličnost stvaraoca stoji i diše za njim kao večnost : tama za trenutak, neizmerna i/nespitljiva.

Samo tada je đelo veliko, kada je stvarano iz najunuirašnije nužnosti, pod pritiskom kojem se nije moglo odoleti, za autorovu polirebu i samo za nju, za njegov rast i njegovu unutrašnju istoriju — a De zato da bi dao podnošljivi ogled svoje zemaljske okretnosti i snalažljivosti.

" Tako je rekao Gete u celom stvaralaštvu i njegovom smislu: „U osnovi proučavao sam uvek prirodu i umetnost na jakosebičan način, naime, da bih saznao. Pisao sam 5 tim stvarima, da bi svoje obrazovanje još više upotpunio. Sta drugi ljudi od toga čine, potpuno mi je svejedno“,

Samo takvo delo je u celini umetničko kada pri njemu osećate da stvaralac nije dao ni stoti deo onoga što je mogao da d& i što je u njemu, i kada to što je dao govori o tome šta je prećutao — kada delo ne opisuje i ne ograničava ličnost, već k njemu privodi i daje da se pređoseti.

Ali svetina nikad neće shvatiti kako je mogao da živi iedan od najautentičnijih i najvećih slikara Leonardo da Vinči i da slika samo usput, i jedan od najvećih pesnika, Gete, da piše isto tako usput, pošto im je najvažnije bilo da sanjaju, meditiraju, da se udubljuju i eksperimentišu — da rade na bogaćenju svojih ličnosti, a ne za slavu dela.

Veliko umetničko delo, i ono najveće, samo je iver koji le odleteo od genijevog dleta, od te divne unutrašnje statue koju u tami kleše iz sebe i za sebe veliki duh.

1 kad je najcelovitije još je ruševina: u tome je sva lepota, tuga i užas velikog dela.

TI nad najcelovitijim nadnosi se ličnost stvaraočeva i leprša nad njim kao đuh nad vođama i nađ provalijama. Ta«va dela su skoro nematoerijalna.

Ona su samo znamenja i stope tamnog i slavnog boroenog pohoda duše, puki odbačeni obluci, oboreni stubovi · napuštene lomače — kada ugasne sjaj i odjekne glas u

tami i noći,

KNJIŽEVNE NOVINE

IZLOG KNJIGA

TEODOSIJE PAREZANOVIC

Partizanske Yvalre

(„PROSVETA“ Beograd 1962)

POSLEDNJIH GODINA naša hroničarska literatura obogaćena je brojnim prilozima učesnika narodnooslobodilačkogm rata. Ova plemenita namjera autora

da sačuvaju uspomene na najsvjetlije stranice naše novije istorije i da za novu generaciju ostave svoja Iskustva iz borbe Za slobodu, našla je svoje duboko opravdanje a Knjige hronika prokrčile put do brojnih čitalaca. Jedan takav prilog osvjetljavanju događaja koji su uslije-

dili prvih dana „okupacije predstavljaju i „Partizanske vatre“ Teodosija Parezznovića. To je ujedno i prva, obimnija knjiga ovog autora, čije smo odlomke iz nove knjige o igmanskom maršu čitali nedavno u listovima,

Fragmenti o prvim „partizanskim vatrama u Sumadiji, formiranje IK MKragujevačkog bataliona, njihove borbe s četnicima i probijanje ka Sandžaku, ka glavnini snaga marodnooslobodilačkog rata, osnivanje i Iormiranje Prve proleterske brigađe u Rudđom to je zlatna nit ove nadahnuto ipsane hronike. Likovi su borci i komandanti, puškomitraljesci i Kkuriri, članovi štabova narodnooslobodilačke revolucije. Knjiga „Partizanske vatre“ na nekim stranicama pisana je nedovolino vješto i deskriptivno, u njoj se ponekad isprepliću i miješaju stilovi, od hroničarsko-dokumentarnog do inromansijerskog i memoarskoE, ali te slabosti samo dđonekle umanjuju njenu vrijeđnost. Posebnu draž ove knjige predstavlja neposredno khazivanje autentičnih događa– ja i oecrtavanje likova boraca i rukovodilaca onako kako ih je autor susretao i doživeo u toku rata, u marševima ili u pređahu između bitaka, u teškim okolnostima razbuktavanja narodne revolucije. Naročito upečatljivo, jednostavno i

surovo napisani Su fragmenti

o formiranju Prve proleterske brigađe u Rudom, gdje borci MII čete pocupkuju u stroju, zbog mraza i leđenog vjetra, među „posljednjim „ređovima postrojenih bataljona, očekujući „dolazak Vrhovnog komanđanta i čitanje naredbe O formiranju „Prve proleterske brigade.

Narastanje oružanih jediniea i prekaljivanje partizanskih boraca — Kroz neprestane OMršaje i borbeni put II Kkragujevačkog bataljona, susreti Đoraca Ss narođom «Wu selima duž Srbije, razgovori i sirove šale, pokreti i zastajkivanje, strepnje i očekivanja, uz stalno i uporno štektanje mitraljeza i đobovanja topova, tvrdi lik zaostalog puškomitraljesca koji pristaje da se pridruži II bataljonu ali pođ Uslovom da mu i đalje ostave da nosi puškomitraljez, crtice i isječci o nezaboravnim susretima sa Sekretarom Skoja

Ivom Lolom Ribarom, sa Živahnim i odlučnim Čika Jankom (Mošom Pijađom)), i na kraju upečatljivi lik đruga Tita „koji govori pređ postrojenim bataljenima, đok se s EOvorom stapa sve glasnije tutnjanje neđaleke bitke, — to

su ujedno i najvrijednije stra

mice Parezanovićeve hronike

„Partizanske vatre“.

Nije na odđmet napomenuti đa hroničarska i memoarska literavura zauzimaju sve Važnije mjesto u našoj literaturi uopšte i da će nam One Velikim svojim „dijelom sačuvati uspomene na svijetle likove boraca iz epopeje narodnooslobodilačkog rata. Sagleđane iz tog ugla one vremenom dobijaju i svoje pravo mjesto i mnoge nove čitaoce. Imamo li u vidu ovu činjenicu, bilo bi sasvim „razumljivo kada bi i pri udruženjima Književnika bile formirane move sekc“je hroničarske i memoarske literature, kao što su, na primjer, uz pomoć Saveza Kknjiževnika &đdJugoslavije formirane slične sekcije za dramske pisce. Sve brojnija hroničarska i memoarska literatura, kao i pojava romansiranih hronika, ukazuju nedvosmisleno na puniju afirmaciju ovih žanrova i njihovih autora kod nas i 5amim tim zaslužuju i punije priznanje i svestranije osvjetljavanje od savremene kritike.

Peto kolo biblioteke »Sveđočanstva“, koju izdaje beogradska »Prosveta“, posebno je zapaženo i po Svojoj solidnoj o-

premi. Nacrt za korice knjige „Partizanske vatre« izradio je Eduard Stepančić, a sliku na omotu akademski slikar Marijan MDetoni. (V.C.)

TOMISLAV KETIG

Prometlei u povralku

(„PROGRES“, Novi Sađ 1962)

USTREPTAO i zagrcnut, 5 kišom reči — čije poreklo ne treba tražiti u iskrenoj osečajnosti — na usnama, Tomislav Ketig „svojom zbirkom stihova upušta se u tumačenje lakih, svakodnevnih čovekovih doživljaja, ne „uspevajući da izbegne nametljivost lične problematike. U želji da svoju Desničku naraciju učini originalnom i atraktivnom, Ketig angažuje majopasniji instrument za građenje izraza: frazu, nečistu govornu konstrukciju, ek-

MATE GANZA

Piesme sirpliemia..

MATICE Split, 1962)

(PODODBOR HRVATSKE,

POSLE Danijela Dragojevića, koji je zbirkom pesama „Mor njača i drugi predjeli“ požnjeo veliki uspeh, svojom prvom Mnjigom dolazi još jedan Đalmatinac — Mate Ganza čije prisustvo u nmašoj literaturi nije bilo izuzetno Pprimetno. On je pesnik povučenosti u sebe, tihog ?živlienja i doživljavanja sveta koji Jjo u pesnikovu psihu uneo izVesne nesporazume, očai i razočaranje. Ganzina poezija nosi sve značajne psihičke napetosti i razapetosti, rastrzanosti između jednoga nedosnevanog sna i svakodnevnog biv stvovanja. Ganza je u nekom večitom bekstvu od SVakidašnjice, njene vrtoglavosti i pometnje; on nmastoji đa se bar unekoliko sačuva svetao osmeh detinjstva i da ostane neokaljan smisao prvih mlađa lačkih snova, prvog zagrljaja i prve ljubavi. Otuđa, možđa. u njegovoj poeziji dominira ljubavni grč, ljubav koja se oplakuje i koja je izgubljena. Erotsko, nago i slađostrasno, nije prisutno u njegovim pesmama, ono se više naslučuje, osluškuje i očekuje. Ganza dje pesnik mirenja i irpljenja, koji se, jednim delom svoje ličnosti, zatvorio i kao da ne dozvoljava ni svojoj reči, svom poetskom izrazu, da bu-

sperimentiše rečima stavljajući ih u čudan međusobni odnos, u Zavisnost ostvarenu „mičim jačim od same lokacije. Taj neđostatak snažnije unutrašnje veze izaziva utisak da su reči u ovom odnosu postale obesnažene, da gube SVoju Osobenost, oštrinu i jetkost. Gotovo da je reč o stihovima bez ikakve emocionalne snage, ili pak racionalne pozadine, pa i logičke osnove.

Tomislav MKetig je, između ostalog, hteo da di umetničku prezentaciju isuviše opštih, isuviše širokih motiva kao Što Je, fenomen jeđnog grada, atomskog vremena, tom htenju rasplinuo na obra-

na primer, ili fenomen OVOE

ali se u

du mnogobrojnih sadržaja ne'

uspevajući u njima da uoči

najbitnije elemente „pogodne

' foru,

đe isuviše jasan i proviđan. Zato on često pribegava alegoriji i nekim čudnim obrtima, rečima koje ponekad gube svoje pravo poetsko i Žživoino značenje.

rO tom pokušaju hermetizovanja sebe, svoga sveta i SVOje pesme, Mate Ganza najčeŠće pribegava razmišljanjima o Životnim problemima, što mu stihovima odđuzima izVesnu „temperaturu, nužnu u svakoj poeziji, naročito onoj ispovednog Karaktera. Ganzine pesme poseduju toplotu, neposrednost i iskrenost, ali me uvek i ne SVe., Njegovo nastojanje đa kaže jednu Kkonačnu i objektivnu „istinu o problemima koji ga muče unosi u „Pjesme strpljenja“ neku suvoću, neki nesklađd i neuglađenost. On je, nesumnjivo, talentovan pesnik, no pesnik koji još uvek nema dovoljno strpljenja da nad svojim pesmama radi više i

duže. Mnoge pesme mogle su

da budu Ssažetije, kraće, a iZ” raz jezgrovitiji, lišen čak i izvesnih provincijalizama, Da je bilo više Kritičnosti, više kritičkog stava prema svojim pesmama — a to Znači da je ova zbirka sveđena na pola — knjiga bi bila poetski jJača, „mnađahnutija i uzavrelija. Ovako su „Pjesme strpljenja“ ispunjene nepotrebnim ponavljanjima i rasplinutošću, čemu je svakako doprineo i njegov slobodan stih. No, uza sve, nekoliko pesama iz -ciKklusa „Biti sačuvan“, „Oplar KWivanje* i „Završna pjesma“ ispevala je ljudska tuga zbog prolaznosti ljubavnog sna } zbog nenalaženja novih lepota života; u tim stihovima ima neposrednog kazivanja, sugestivne i nenametljive samoispovesti, ima nečega što pesmu čini pesmom. Za početak — ođ ovoga mlađoga Ppesnika to je dosta. (T. C.)

VLADA UROŠEVIC

naci

(„PROGRES“, Novi Sad 1963. s makeđonskog preveo autor)

OVE PROZE Vlade Uroševića izmiču uobičajenim merilima pripovetke i sežu u SYranice poezije, Autor, pretežno, ostaje pesnik, tumač stanja 1 viđenja jednog leta, definisanog u ovoj knjizi, kroz metana bezbroj načina, ali uvek kobno istog i istovremeno neponovljivog. 'o, Uujedno „nameće i osnovne jedinice njegove kreativne tenzije: vreme trajanje proticanje ,napor da se sve to prevaziđe i zaustavi, đa se Uuklopi u taj ritam, koji junacima pojedinih proza (lako ih možemo identifikovati i sa izgleda

samim piscem!) često tuđ. iznalazi

nedostižan i Urošević takve uglove posmatranja, iz kojih nam i najkolokvijalnije poja-

izgle-

majstorski

ve i najprostije stvari

daju čudnovate, neviđene i I kad piše

definiciji ove

egzotične. priču

blisku Mlasičnoj

disciplinc („Letovanje kod uM We dpvee wu

za poetsku transpoziciju. Napadana je njegova težnja ka „efektnom“ izražavanju i sitnim grafičkim igrarijama:

»...ma ljusci banane igrao je Odsečen Jezik na hrptu deve latila se Zarobljena Glava na grumenu bakra konđor je Mliljuvao Naprslu Kožu

u dijamante se Ssakrilo Sprženo oko...“

U poemi „Majakovski“, „na primer, čitalac može da oseti izvestan emocioalni i intelektualni naboj, ali pokušaj njego vog osvetljavanja nije nimalo lak jer je smisao zatrpan Zaista bezobličnom povorkom 5Uuvih reči.

Ova Knjiga stihova prevashodno je jedna govorna igra, suvišna poza s premalo poezije, (M. G.)

Jaka“), i kad slaže nežne, poetizovane niti na granici Jave i sna („Mlađić, tri kamen» čića i devojka“), i kađ stvara fino cizelirane lirske varijacije („Imena starih filmova“), pisac ostaje na svom prvobitnom, odnosno jeđinom terenu i u okviru jednog tretmana, zasnovanog na psihološkoj analizi, ali i na percepciji. To daje njegovim (gotovo nestvarnim) likovima realan vid i dimenzije naše i aktuelne, Podsećaju, u pojedinim momontima, ove proze na stvaralački postupak Olješin. Tako bi razumljivo, ispalo na Štetu našeg pisca, nije na odmet napomenuti da u ovoj Knjizi, ako nema dubine, pa i duha, Olješinih pripovedaka, ovo poređenje,

uglavnom nema ni bizarnosti Woja, ponegđe, pra-

ti tekst sovjetskog pisca. Uro-

šević je, na prvom mestu, pi-

i vešte analize, nenametljive „topline ugla „posmatranja. Jednostavno i ne-jednostavno,

sac lirske osećajnosti

i Širokog

učinjeno i neučinjeno, prepli-

će sc u ovoj Knjizi kroz znake i simbole, kroz reči i „Ime...

na iza kojih se uvek nešto

događa“. Međutim, muetaforika ovde nije efektna |

narcisoidna, već

funkcionalna, podređena opštem toku svakc pojedđinc Ppriče. Tečan i muzikalan stil prevođa ukazuje, i bez poređenja sa originalom, da je autor sa uspehom preneo polifoniju i bogatstvo svojih rečeničsrpskohrvatski se

kao

nih fraza na jezik, u tolikoj meri da ova knjiga ı ne oseća prevod. (I. 5)

PIŠU: VLADIMIR ČERKEZ, TODE ČOLAK, MILIVOJE „GLIŠIĆ, IVAN ŠOP I ALEKSANDAR V. STEFANOVIĆ.

KC ~

JUGOSLOVENSKI CITALAC nije dosad imao prilike da se upozna, tako reći, ni s jednim delom savremene turske književnosti. Pojava | „romana Jašara Kemala „Mehmed, moj soko“, koji je i UNESCO objavio u francuskom prevodu prošle gođine, skreće nam pažnju na potrebu da se ova knjiga preveđe i na naš Jezik. U eri romana Ispunjenih tehmičkim inovacijama, introspektivnim analizama i privatnim iživljavanjima, vrlo je prijatno zabeležiti ovaj dJašarov roman (pisca koga su u jednom „novinskom | „nmapisu, nazvali „Ssrđitim mladim 'Turčinom“), koji je po tonu narodska legenda, a sadržajno evokacija jednog društva, Jednog načina Života, jedne ere i egzotičnog Života, Pomislimo malo na prošlost i setimo se vremena u kome je ep bio u modi. Situacije su možda bile zamršene, ili žestoke, ispunjene čak i frojdđovskim klišejima, ali je, uzeto u celini, izvesnosti o tome ko je junak dela, a ko hulja i negativna ličnost.

RRA IĆI KJ}:

čitalac bio u priličnoj .

Na ovaj staromodni, ali zdrav način, Jašar je napisao pripovest u Mojoj nema prerušivanja ličnosti — zli su zaista zli, dobri zaista dobri — a poenta mu je u tome da nam ispriča šta se ovim njegovim ličnostima desilo. Jedmostavno, dakle? Ne baš sasvim, a možđa uopšte ne. Je, u pitanju je jedna Kristalno ćista proza i svet koji je uthan u nju ne samo da nešto dela, već i predstavlja neš1t o. Osim toga, cilj je knjige da izrazi romantičnu strastvenost, i to prilično Rkhompleksno, 0 potrebi preobražaja jednog društva koje je svirepo nepravično prema svetu Stolećima već dđemoralisanom i 0beznađenom siromaštvom.,

Radnja romana „Mehmed, moj soko“ stavljena je u ambijent usamljenih planina Turske u kojima junak, Mehmed, doživljuje svoje raznc i napete avanture. Pobunjenik već od svoje Osme Bgodine, on pokušava da utekne od bespoštedne i neobuzđane pokvarenosti Abdi Age, feudalnog gospodara grupe sela u njegovom pošeđu. Ipak, Mehmeđu nije potrebno mno-

vasan samar INCE MEMEI

go da bi shvatio, u zbegu S druge strane visoke planine koja ga deli od Sela, da mu pomisao na aginu osvetu i mučenja kojima će ovaj izložiti njegovu majku neće dati mira ni pokoja. On se vraća u svoje Selo kako bi sa uđovom-majkom „podelio kaznu i odricanja. 'Pri Četvrtine njene letine, umesto Uobičajene dve trećine, sliva se u ambare i magaze moćnog age, a jeđina Krava, inače miljenica i hraniteljica sirotog đoma, zajedno s teletom prelazi u agine obore kao cena za khakav-takav slobodan

život MehmedovogE kućanstva. Godinama „Mehmeđ oseća

silnu želju da se iskrade od iscrpljujućeg života u nemaštini, Pa ipak, u tom mukotrpnom životu ima i malih radosti upletenih u mnedaće življenja i Žživotarenja — jedna poseta „građu 5 Drijateljem, pri kojoj se Širokih očiju posmatra život varošama i nežna ijubav sa Seoskom lepoticom Hatidžom. Kao pravi turski vitez, u trađicionalmoj opremi Svog naroda i 5 takođe tradicionalnim „vezom

Istanbul,

na čarapama koje mu je dala njegova dragana, Mehmed još jednom odlučuje da beži i pokuša đa obezbedi bolji ı dostojniji život svojoj Vverenici, Ali Hatidža je obećana necaku Abdi Age, i za IJubavnicima se diže potera. Hatidža pada u ruke gonitelja i dospeva u zatvor. Mehmed, ubeđen i još više siguran u 0Opravđanost svoje gorčine, prihvata život otpadnika.

Sađa, kao kakav turski, Robin Hud, Mehmeđ postaje plemeniti pljačkaš, koji iskaljuje svoj bes na mrskim bogatašima i pomaže napaćene siromahe — momadske žitelie bregova Taurus — boreći se s nađom da će izbaviti svoju draganu. Zajedno s Mehmedom, čitalac „doživljava sve njegove klasivne događaje Vvezane za Život izopštenika i uspeva kroz sudbinu Ovog malog čoveka da sagleđa sudbinu Kkinjenih na mnogo kom meriđijanu, u mnogo kom Wraju sveta. Tužni hepiend, ne ostavlja nijednog čitaoca dašarove proze ravnodušnim prema ovom junaku, a još manje prema piscu koji uspeva da iz kulturnog slvila i

wikfelen Matbaafi, 1962.

stoletnog „nezbivanja“ u jednoj literaturi izađe na Viđelo Rkhao prozaik čije se delo čita širom cele Evrope. dašar Kemal, i sam proizvod teških i nejasnih iskustava doživljenih u jednom društvu koje se menja, ali još uvek pritisnutom | „feudalnim stegama — društvu Kakvo je sađa društvo Turske — napisao je jeđan od danas vrlo retkih romana koji ispituju u

ljutnji stanje u nama malo poznatoj zemlji. Nimalo nas ne iznenađuje činjenica što je ovo njegovo delo uspelo da ga „izbaci“ na sam vrh i

obezbedi maziv najeminentni-

jeg turskog romanopisca, niti nas čuđi Što je „Mehmeđ, moj soko“ doživeo „desetak prevođa u svetu. Vrlo je impresivna i činjenica Što je Jašar pokušao (i uspeo) đa prezentira čitaocima jeđan celoviti „đruštveni problem ne prelazeći, pritom, granice nametnute pravilima trađicionalnog pripoveđanja. (A. V. 5)

prenagiašena

i ijudski

strogim ·