Književne novine
OZBILJNO, POMALO
. Radonja Vešović: UDUMORNO ' KRČAG NA VJETRU“,
IMA NEKOLIKO stalnih pesničkih tema koje srećemo u svim dosadašnjim Vešovićevim zbirkama. Ovaj pesnik je obuzet duboko intimnim ljudskim problemima; on nikada nije pokazivao želju da se prepusti apstraktnoj igri poetskih sentenmcija, ili vatrometu kalambura, U svakoj svojoj pesmi on deluje ozbiljno, pomalo sumorno,. Čak i onda kad peva neki motiv u kome se mogu nazreti izvesne opštije, socijalne i moralne implikacije, Radonja Vešović ostaje krajnje subjektivan u načinu posmatranja i obrade. Knjiga KRrčag na vjetru predstavlja u odmosu na prethodne zbirke nesumnjivi napredak. Poetski jezik je u njoj bujniji, sočniji, originalniji nego pre.
Tema odlaska u prirođu jedna je od najizrazitijih u zbirci, Pesnik snažno doživljava lepote pejzaža, melanholiju predvečerja, mir zavičajnih šuma i reka. On se povlači pod njihovo okrilje da bi tu povratio izgubljeni mir, učvrstio svoju nađu i emocionalno ponovo zatreperio. Tišina prirođe leči ga od neizdržljive samoće:
U spas, da bar malo ne budem sam. Razvijanog voda me majlepše zasvodi
spokojem brda i stabala.
Bezazleno spokojstvo nije, međutim, večito. Posle perioda zadovoljstva ponovo počnu da krvare stare rane, u srcu se probude „nekadašnji bolovi. Povratak u rodni kraj oživljava najranije uspomene, ideja prolaznosti opsesivno uznemiruje pesnikovu maštu.
Vaskrasavaju slike sećanja i izaziva~
ju tugu saopštenu jednostavno i neposredno („Kad vrijeme stame, potečem omda ja“). Tako se fantom stravične samoće pojavljuje u različitim vidovima, od njega se nije mogućno osloboditi. Kao neka zla ·vlađarska sila, kao neki opšti rušilački princip, usamljenost je svudprisutna i, čimi se ponekad, nepobediva. Ona muči čoveka isto tako jako u velikim gradovima kao i u seo-
skoj pustoši, U pesmi Nečiji koraci po'
mojoj samoći uspeo je Radonja Vešović da izrazi osećanje napuštemosti, uzaludnog. nadamja,. očajne potrebe za nekim kome bi se ispoveđio na autentičan pesnički načim. Naročito je početak dobar:
Ponoć potowulih brođova, ponoć dubinskih, slijepih, riba, u travi strave... Ovo je ta, lele, dugo čekana moć,
ta stuđema
svih možjih noći noć.
Ali Rađonja Vešović ne ostaje samo u krugu ličnih, poetski transponovamih motiva, On je i pesnik ratnih doživljaja, svedok mnogih patnji i pobeda 2 herojskih dama. Ciklus MKovano čelo sadrži nekoliko pesama prožetih atmuosferom borbe za slobodu, Ali čajk ni ta autor ne pada uneki hladni objektivizam, još mamje u parolašku površnost. On zna da izabere ugao gledanja, načim pristupanja jednoj temi
mnogo iskorišćavanoj (ističem u vezi s
_—___- —-Ž- Waahwwwwwwwwwmuk·• | PARISND SMO u Beogr
POD NAZIVOM Pariska škola uobičajeno je đa se podrazumevaju, još od vremena Modiljanija i Sutina, samo eminentni, čak najveći slikari čiji je renome daleko prerastao granice Pariza (ukoliko ovaj građ celog sveta uopšte ima granica!), o onim umetnicima šoji su postali pojam ili putokaz u razvoju moderne umetnosti.
Na ovom istom mestu (br, 109 iz 1960) govorili smo već o istoriji Pariske škole i poreklu njenog naziva, Da=nas je ona ogromna. Brojem i fizionomijom Pariska škola je što i svetsko savremeno slikarstvo u malom, pa kao takvo sa velikim dometima izuzetnih talenata, ali i manje više prosečnim, pa i banalnim pojavama. Zato je razumljivo đa svaka izložba amntologijskog karaktera, rukovođena željom đa prikaže baš to akiuelno stanje,
4
„Prosveta“, Beograd 1962.
ovim pesmu Šta da kažem, tvojoj majci). Vešovićev napor za punim, konkretnim istorijskim sadržajima, ispunjenim izrazom, plodotvoran je i zanimljiv. Istina, Radonja Vešović postaje ponekad isuviše deskriptivan i anegdotičan, ali to su njegovi najslabiji trenuci. Onda kad progovara svojim originalnim glasom, nostalgičnim i mekim, ostvaruje poeziju koja ima svo-~
je mesto u panorami naše savremene ·
lirike. Ohrabrujuća je činjenica da se Radonja Vešović nalazi u stalnom usponu. Nemamo razloga da pretfpostavimo da će taj uspon biti zaustavljen.
Pavle ZORIĆ
VOJNOVIĆ —
pesnik dramskih simbola
Vlatko Pavletić: „DRAME IVA VOJNOVIĆA“., „Školska knjiga“, Zagreb 1962.
PEDANTNO I STUDIOZNO pisana studija o Vojnovićevim dramama, štampana na uvodnom mesfu u ovoj knjizi,
nesumnjivo premaša okvire jednog predgovora namenjenog prvenstveno školskim „potrebama. Autor studije,
Vlatko Pavletić, zasnivao je svoje zanimljive analize i sudove na osnovu brižljivog proučavanja Vojnovićevih dela, njegove prepiske, kao i na osnovu temeljnog pregleda važnije literature o životu i delu Iva Vojnovića, i pored toga što je svoja razmatranja ograničio samo na područje njegovog dramskog stvaralaštva. I upravo zbog toga iznenađuje isuviše oštar sud koji Pavletić izriče o Vojnoviću. Izgleda da je Pavletić više sklon da, i pored tolikog proučavanja Vojnovića i njegovog dela, kao i atmosfere u kojoj je stvarao, delo ovog dramatičara ocenjuje izolovanho od vremena u kojem je nastalo, tako da je predvideo (ili nije hteo da'vidđi) sve ono noVo što je ovaj đramatičar uneo u našu literaturu onoga doba.
Kao vrhunska dela Iva Vojnovića Pavletić s pravom izdvaja Kloinocij i Dubrovačku trilogiju, tačno uočavaj“ići neke, uglavnom formalne, nedostatke Ekvinocija. Međutim, njegova analiza Trilogije, u kojoj se opredeljuje za Ga-
mora otprilike izgledati slična OVOJ koju je za nas komponovao Žam Kasu.
Stoga, iako brojem učesnika impozantna, Kasuova antologija, 5 obzirom na stvarno stanje, pre svega je uspela da upozori na postojeće odlike današnje Pariske škole, na, u prvom redu, raznovrsnost stilskih orijentacija uslovljenih karakterom savremene likovne civilizacije, koji je takav da omogućava i čak podstiče paralelnu egzistenciju Svih likovnih koncepcija; i na poznatu činjenicu da nije reč o nacionalnoj školi nego o delima bod istim pariskim podnebljem živećih slikara, koji su došli „sa sve četiri strane sveta”. Na ovaj internacionalizam Pariske škole, Framcuzi su Vrlo pomositi, gleđajući u njemu afirmaciju idealme koegzistencije različitim nacional-
veline dramaturške intervencije u tekstu, zaslužuje diskusiju. Nema sumnje da su Gavelini zahvati u Vojnovićev
tekst prvog dela Trilogije bili s čisto '
scenskog gledišta savremenog teatra više nego opravdani, ali — nije li se njima poremetila simbolistička struktura samog dela, kojim dominira figura Orsata, tog jedinstvenog i uzvišenog dramskog simbola? — Isto tako, nije sasvim na mestu, baš sa gledišta savremenog teatra, Pavletićeva prestroga ocena Gospođe sa suncokretom i, naročito, Maškarata ispod, kuplja.
Prilikom svojih razmatranja Vojnovi-
Ćevog dramskog opusa Pavletić je sve
drame ovog pisca podelio na četiri grupe, rukovodeći se pritom isključivo tematskim karakteristikama dela, izuzev kada je reč o četvrtoj grupi, u koju je svrstao „poetska djela u dramskom ob=liku“. Pavletićeva podela. prihvatljiva je samo donekle. Njen osnovni nedđostatak ogleda se u činjenici da ne prikazuje pisca m njegovom stvaralačkom razvoju, što je od neobične važnosti kada su u pitanju predgovori i studije objavljene u školskim izdanjima pisaca. — U Pavletićevom popisu Vojnovićevih drama ima i propusta. Naime, čudno je i neverovatno to što on ne navodi Vojnovićevu dramu U posleđnjem času, objavljenu 1927. godine u časopisu „Miao“, Ovo đelo pripadalo bi, po Pavletićevoj podeli, Vojnovićevom ciklusu dubrovačkih drama. Isto tako, Pavletić nije naveo da je Ivo Vojnović autor misterija Čado Sv. Vlaha, koji je komponovao Ludomir Rogovski.
Ali, bez obzira na sve nedostatke, Pavletićeva stuđija predstavlja pozitivam napor da se mlađem naraštaju čitalaca ime i delo nepravedno zaboravljenog našeg gramatičara učine pristupačnijim i bližim, Ograničivši se may najvažnije područje Vojnovićevog knjiženog rada, Pavletić je ipak uspeo da dk celovitu sliku o piscu. Ukazujući ovđe samo na neke nedostatke njegove stuđije, ističemo potrebu da se i drugi naši dramatičari objave u ovakvim izdanjima sa propratnim studijama, ne bi li to bio povođ da se i pozorišta više
zainteresuju za njih. RAŠRO JOVANOVIĆ
nim tradicijama markimanih likovnih indiviđualmnosti.
Od figurativaca, naivnih, ekspresionista, nadrealista, agocijativnih i apstraktnih umetnika, od kojih mam preko stotinu dela pruža ova izložba, Većina je onih koji pripadaju apstraktnoj umetnosti, Za Parisku školu to je činjenica i podatak o stvarnom stanju (ne treba zaboraviti da je ova izložba došla kao reciprocitet za našu, organizovanu u Parizu pre godinu dana, na kojoj je takođe većina umetnika pripadala apsinaktnoj orijentaciji.)
Ovoj izložbi neosporno ostaje kao komplimemat što ima i polemički ka-
· rakter, odnosno što podstiče razmišlja-
nja o postojećoj ili nepostojećoj „kri-
zi“ u apstraktnoj umetnosti, o bome da
li ona kao celina ulazi u alađemizam ili me, i đa Ji s» može smatrati đa je
pozorište
ZAIGRAJ,
PA ZA POJAS ZADENI
„Banović Strahinja“ Borislava Mihailovića — Mihiza u Jugoslovenskom dramskom pozorištu j
„O, junače, Avapine crnil
IV se šališ, iP od zbilje biješ?“
„Ne šalim se, već od zbilje bijem!“
„A ja mislim, da. se šališ, tužan!“ Narodna pesma
PRVA ORIGINALNA DRAMA Borislava Mihajlovića-Mihiza, mlađa sestra dve dramatizacije i jedne dramske minijature koje su joj prethodile, izvedena prvi put 27. februara 1963. godine na otmenoj sceni „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“ i prezentirana s onom dirljivom pompom s kojom nežne mame ispraćaju ružnu kćer debitantkinju na njen prvi bal, indikator je i putokaz najćoravije od svih slepih mrlja koje poseduje naša savremena kulturna klima. Ta štrkljasta i krakata diva, obuvena u čizme od šest milja poznatog mihizovskog temperamenta, raskoračila se nađ čitavom Evropom, ugazivši jednom nogom u serbski ata-– vizam i legendu, a drugom u egzistencijalističko brđašce koje po pravilu ispoljava dobru volju da priđe na poklonjenja Muhamedu. Kada mine pomrčina, kada se raziđu magle i, najzad, sine sance nađ đebitantskom dvoranom za ples, na napudranom licu lažne lepotice izbledeće koketni mladež, rasplešće se lakovane kose, popucaće sjajni korseti i u tom izdajničkom danu biće rugobna on koja se šepurila za noćila. Zasađ još uvek sviće, zasad još uvek vrve kavaljeri sa spremnim ukosnicama, ogledalcim:a i pudrijerama, ali i oni će se jednom zamoriti od te hude i uzaludne igre. Najzad, i dobra kratkovida vila, „Jugoslovensko dramsko pozorište“, naučiće da razlikuje Pepeljugu od njenih nelepih sestara i investiraće snagu svog čarobnog štapića u manje pretenciozne, u umetničkije pothvate.
Banović Strahinja Borislava Mihajlovića-Mihiza drama je sačinjena iz tri umereno dugačka akta koji beleže neverovatho obiman dijapazon, od Dpseudoistorijske skaske do ironične meta-– fizičke gatke, od koketnih političkih aluzija do vodviljskih misterija s korespondencijom, od glagoljivih kritičarskih mudrosti do viceva za zelenim stolom kada se drži „sans iz ruke“ u desnici. Čitav taj galimatijas veoma pismeno je sročen i retorski patiniran s već anegdotskom mihizovskom elokvencijom. To je, bez sumnje, presudan kvalitatvni atribut jednog pozorišnog dela, pogotovu kada se uzme u obzir da živimo na mueridđijanu koji često elementamu pismenost identifikuje sa spisateljstvom. A Mihajlović-Mihiz je veoma pismen.,
Pokušajmo da abšminkujemo tu nakinđurenu damu! Svucimo joj monumentalni dekor i kostime Milenka Šerbana, izveđene na način kojeg se ne bi postiđeo ni umetnik kujundžija. („Sve je svate lijepo darovao, sve je svila i žeženo zlato!“) Zbrišemo joj s lica te vragolaste mlađeže koje su danas mnogi Skloni da proglase „ironičnim osavremenjivanjem mita“, „vrcavim duho-
' vitostima“ i „đuhovitim vrcavostima“.
Dobro znamo, to je Samo Vvrckanje! Zgrebimo joj sađa retorsku patinicu pudera, Eto, ispod nje nepoetičnog jezika koji klepeće kao mrtav šljunak,
kao da se artikuliše u bpivskom bu-
apstralkcija najađekvatniji likovni izraz za kompleksnost savremenog žŽivota? Ali ono što čini visoku vrednost ove izložbe, nisu ni dokumentarnost ni polemičnost za koju ona daje mafterijala. "To je, pre svega, dubok umetnički doživljaj koji nam pruža nekoliko platna. Koliko obkrivenih osećamja, svojih i naših, onih najintimnijih i najtanamijih, u prodornom zvuku Hatrtungovog poteza, doživljaja toplih i dramatičnih u orkestraciji Manesjeovih boja; poezije o dalekim, tihim čežnjama ti platnima Poljakova; koliko snage misli'i volje u monumehntalnoj kom-
· poziciji Vjere da Silve; strasti i oduše-
vljenja u Šnajderovom zamahu; Moliko poezije i ljubavi u iskričavoj pasti Zao Vu Kija i čitavih svetova radosti
· u Žarkim Pstevovim površinama, Mo-
retu. Bože moj, kako postaje ružna ta devojka! Cele večeri nas je obmanjivala! Hoće li je tako nagu iko zamoliti za novu igru?
De, reći će neko, nije sve u lepoti, to te mudra i duševna cura! Pogledajmo je i s te unutarnje strane, to je dama s vezom, drama s tezom. Drama koja je za svoj siže odabrala možda najdđiskutovanij", možda najapsurdniju narodnu pesmu i tretira je kao finalni filosofski i etički produkt rustikalnog
'duha. Dakako, s vremena na vreme ona
razmota po koju malu tezu i zađene je za pojas kao kićenu maramicu. Poigra s njom i maši se nove! Mnogo je tih teza i mnogo je tih tema. MihajlovićMihiz načitan je čovek. Njegova opservacija živa je varnica3, nestrpljiva iskra, koja se ponajčešće ponaša kao vragolasta muha što pecka i gricka bez zloće, bez prave strasti, ni ne pomišljajući da zarije svoje rilo dublje pod mamutsku kožu života. Ta je misao pasionirani putnik bez kuće i kućišta, ona je komotna u svakoj hotelskoj sobi kao kraj domaćeg ognjišta, ona, najzad, ima lutalačkog dara da i najpostojaniju okućnicu preobrazi u hotelsku recepciju, Pokadšto, ona se bavi tragičnom efemernošću individue u istoriji, pripove• dajući svoju malu priča u velikoj priči veka, gdekad, postaju joj srcu drage etičke alternative koje vezuju kolebljivce konjma za repove, pokatkad ona se zaleće u ironično vizionarstvo i političke nestašluke, mereći fokus onima koji su na vlasti, i dospeva najzad između dva prozorska okna s iščašenom putanjom, lišena svake poente, poduprta s jedne strane loše interpretira= nom teorijom „bezrazložnog čina“, nahuškana s druge strane izuzetnom, apsurdnom, konfuznom narodnom pesmom koju je, nema sumnje, spevao ili dopevao neki davni Mihiz, prethodnik Mihiza-Mihajlovića. Njih će uvek biti u istoriji i istoriji literature i oni će has uvek dovodti do zabuna, Najzad, istini za volju, naglasimo da su oni neophodni književnosti i teatru baš kao zrno bibera dobrom jelu.
Reditelj Mata Milošević, umetnik kojem pre svega treba odati priznanje zbog čestog i pasioniranog tretiranja domaćih tekstova, „gradeći ovu predstavu — lišenu svakog nepotrebnog scenskog domišljaja — trudio se da svoja tumačenja likova i teksta koliko može više približi autentičnoj misli autora“, Očigledno, on je ukazao preveliko poverenje Bamović Strahinji. Kao što to ponekad biva, tekst ove na= še savremene drame, ovog prvog dramskog dela Borislava Mihajlovića, postao mu je veoma brzo sasvim prisan, isuviše prisah. Rezultat tog đrugovanja, te odanosti površnom mihizovskom žuborenju, predstava je naturalističkog prizvuka, tromog pulsa i krhke misa-
one kičme, koju nije mogla da iskupi ni stvaralačka serioznost glumaca Marka Todorovića; Nade Riznić, Olge Savič, Joviše Vojnovića, Milorada Samardžića, Mate Miloševića, Jovana Milićevića, Mihajla Janketića i Aleksandra Grudena. Vuk VUČO
žda je slučaj da sve ove slike pripadaju lirskoj apstraikciji,.
Beležile li one kraj jedne faze ili predznak početaka novog i nastajućeg što se oseća, odnosno izgleda da se oseća u pulsiranju modđernog likovnog Života i stvaranja — pitanje je budućnosti. Jedno je ipak činjenica, a navedema su dela njen dokaz, da se konkretna umetnička vrednost ne može izgubiti ma kojim se izražnjnim sredstvom poslužila. Zrači ona umetnikovom mišlju, zanosom i porul om, njegovim ubeđenjem i istinom, koji kada su adekvatnim iznmazom pretočeni u Umetlnost, onda im je vrednost trajna, jer „nema škola, ima samo dobrih i loših sli
Katarina, AMBROZIĆ
KNJIŽEVNE MOVINE