Književne novine
Godina XV, Nova serija Broj 196 Beograd 3. V, 1963. Cena 80 din.
KĆMOJIŽEV
M O S T,
aa a e a ya a era
JJ METMOST
a PRAVO NA KRITIKU
MADENOV TI DUŽNOST BITI KRITIKOVAN
zgleda da je došao trenutak kada |: trebalo da se ozbiljnije i svestranije povedu razgovori o književnoj kritici, pa i o kritici uopšte, njenim kriterijumima i njenim estetskim, idejnim i drugim smernicama. A možda bi irebalo istovremeno, ili prethodno, raspravijati i o samim oblicima kazivanja kritičkih analiza i kritičkih odnosa prema različitim pojavama uı našoj kulturi i našem društvu, o ulicaju savremene kritičke misli na naš razvitak. Ili, što je najvažnije, verovatno važnije od mnogo čega u ovom trenutku, i o samoj (da je tako nazovem) prijemčivosti kritike u bilo kom vidu, o uslovima, dakle, pod kojima kod nas kritika uopšte može da se neguje, da razrađuje i — da prima. Najzad, možda na obe ovc stvari — i problem kritike kao takve i problem njenog prostirapja i „primanja“ — ne bi ni trebalo, od samog početka, drukčije ni gledati ıiiego kao na jedan jedinstven proces, kao na nešto što se jedno bez drugog ne može ni zamisliti,
I pisci, a ne tako retko i društvo, to će reći i jedan deo publike, najčešecc su neobično osetljivi, gotovo bih rekao alengični na svaku, pa i najblažu, n egativnu kritiku. Ako lo imamo nay umu, onda je jasno u kakvom. sc položaju nalaze oni ljudi koji se, amaterski ili profesionalno, bave ovim nepo-
pularnim poslom, O humoristima i sa-
tičarima da i ne govorimo: njihova sitluacija je još nezavidnija, a često i Žalosna, Trebalo bi, izgleda, pisati i negovati samo takozvamu pozitivnu kritiku. Kad kažem pozitivnu, mislim isključivo na pohvale i afirmacije. No, odmah se postavlja pitanje: zar je glavni i jedini cilj kritike, i književne i svake druge, da izriče samo pouvale i da se divi svemu i svačemu, i oada kad je opravdano, i onda kada io očigledno nije slučaj, kad ni estetski ni drušiveno nije potrebno i korisno i kad ničemu drugom ne služi, sem zamagljivanju suštine stvari?
Naša društvena i politička situacija, s druge strane, pa čak i naš položaji u
o —
| DANA —— ~
· Sudsko ubistvo u Madridu
ČITAVA SVETSKA „demokratska javnost sa zgražanjem i uzbuđenjem primila je vest da je vojni sud u Madridu osudio na smrt člana CK. KP Španije Hulijana Grimoa Garsiju i da je u zoru 20. aprila, uprkos protesbima koji su stizali iz celog sveta, smrtna presuda izvršena. Svima je bilo jasno da nije bilo u pitanju suđenje, već jedna obična sudska lakrdija s fragičnim završetkom, krvava lakrdija kakve je Franko i ranije organizovao.
Ishod suđenja bio je unapred poznat. Grimo je optužen za „zločine” koje nije počinio, a za zločine je proglašeno ono šlo se ni u jednoj zemlji u kojoj postoje iole prečišćeni pojmovi o pravu i zakonitosti kao zločin ne može okvalifikovati. Zato bi i bilo izlišno polemisati s pravnim argumentima i ubicama dokazivati da je Grimo pre 25 godina branio zakoniti poredak u zemlji od uzurpatora i da su oni u ruho sudske presude odenuli obično političko ubistvo; bilo bi naivno verovati u Frankovu uviđavnost i upozoravati ga da je u pitanju jedan kriminalni čin. Oni su toga svesni i oni su {io učimili svesno. Ono čega njsu bili u dovoljnoj meri svesni, kađa. su izricali presudu Grimou, jeste ne činjenica da se — prema rečima jednog
svetu, sa svim onim svakom poznatim komponentama koje određuju njegovu 'specifičnost, zahteva više nego kritički odnos i pažnju prema svemu onome što nas sprečava da brže i efikasnije idemo napred.
Sistem naše socijalističke demokıa-– tije — koji se, kao što se zna, zasniva na daljoj razradi i konkretizovanju poznatih revolucionarnih iskustava ioš iz doba Pariske komune — kao nužnu i, ja bih čak rekao, sudbonosnu pretbostavku ili formu, oblik svog daljeg bitisanja i budućeg razvitka ističe borbu mišljenja. I s puno prava i yazlosa. Jer ako ponekad u našim dosadašnjim diskusijama različitog karakicta (i ne samo i isključivo književnim i o problemima književnosti, kao što poneko i ponegde kratkovido želi da suzi i ograniči), nije bilo prave bgorbe, a još manje pravog mišljenja, to Dnikako ne znači da se možemo, i «memo, odreći jednog tako moćnog demokralskog oružja. :
I tu sad dolazimo stvari,
na samu bit
Napisao sam reč oružje i namah sam'ga u svojoj svesti identifikovao sa istinom, jer Sa u drukčijoj upotrebi i sprezi ne želim i ne mogu da vidim. Dakle: borba mišljenja kao jedan od suštinskih vidova kretanja i razvijanja socijalisličkog demokratizma, borba mišljenja kao oružje istime, što objckftivnije i momalnije, onoliko objektivnc i onoliko moralne koliko je to mogućno ljudskom bića pod nebom večile pro-
LIKOVNE PRILOGE U
»
starog državnika — bajonebkima može postići sve ali da se na njima ne može dugo i spokojno sedeti.
Hulijan Grimo je umro hrabro, kao Što se i pred sudom „držao dostojanstveno. Bio je uveren da za ideal slobode svog naroda nijedna žriva nije dovoljno velika i da nema žrtve koja se ne bi mogla podneti. Njegova mučenička smrt ostaje jedan u nizu primera herojstva, kao što je i čitav njegov život bio primer pređane službe progresu i revoluciji.
oj
U Tant: Ljudska situacija . 1963.
GENBRALNI SEKRETAR organizacije Ujedinjenib nacija „analizirao jc nedavno, u Ekonomskom klubu u Njujorku, „ljudsku situaciju u 1963. godini“, Ovu, veoma značajnu analizu, preneo je u jednom od poslednjih brojeva časopis „Saturday Review". U ant je,
laznosti pod kojim i tiraje svoj jedini život. I onoliko objektivne i moralne koliko to zahtevaju utvrđene norme jednog društva koje se i samo rodilo revolucionarnim dijalektičkim prevazžilaženjem svega prošlog i zastarelog. Primetiće se, verovatno, da obe stvari o kojima je ovde reč, i oružje iistima,a možda još više njihov spoj, spadaju u kategoriju pojmova koji ranjavaju, i u većini slučajeva mogu da rane, ljudsku duša i — ljudsku sujetu.
"Treba li ih se zato odreći? Treby li napustiti pravo na kritiku zbog toga što kritika, i istina koju ona kazuje, eventualno, može da rani nečiju dušu, da
povredi nečiju sujetu?
„Kad neko smišlja — rekao je jednom Lesing — kako bi svom bližnjem podmetnuo istinu pomoću svakojakih maski i šminki pod kojima je skriva, on želi možda da bude njen podvodač, ali njen ljubavnik nije nikad bio“.
O pisanju uopšte — a to se mirne duše može više no igde drugde primeniti i na kritiku — Stendal je rekao sledeće: „Niko ne može vatreno pisati ako ne piše onim istim jezikom kojim se obraća svojoj dragani i svojim protivnicima“. Onaj ko traži da kritika bude isključivo uopštena, i samim ftim samo n3izgled „akademska“, „načelna“, traži, u stvari, objektivističkau, formalističku a to će reći formalnu kritiku: kritiku radi kritike koja ništa i nikoga ne pogađa. Hoćemo li mi to? Kome i čemu bi kori-
IZRADIO SLAVOLJUB BOGOJHEVIĆ
izmedu, ostalog, rekao: „Jasna činjenica je da smo svi mi — Amerikamci, Tusi, Burmamci — u opasnosti; ukoliko se shvati karakter ove opasnosti, postoji nada da je kolektivmo sprečimo. Moramo naučiti da mislimo na nov način. Naiprešnije pitanje s kojim se svi suočavamo je: kakvi se koraci mogu preduzeti da bi se sprečila frka ı naoružanju čiji ishod mora biti nesrećam za sve strane?
Većina od nas još nije polipuno shvatila šta sve može obuhvatiti nat hidrogensicim bombama. Široka javnost još uvek misli u granicama uništenja gradova i razaramja instalacija. Većina naučnika sc slaže da će, ukoliko se upotrebi više hidrogemsicih bombi, nastupiti univerzalna smmtb — iznenadna smri samo za srećnu |„mnekolicinu, a za većinu ljudi lagano mučemje bolešću i raspadanjem.
Evo, dakle, problema, otvorenog, u-
žasmog i neizbežnog: da li ćemo dokrajČiti ljudsku rasu, ili će se čovečanstvo odreći nata? Većina ljudi neće da se
stila takva kritika, beskrvna, hermafroditska i jalova, u kojoj bi, kako je to u jednoj drugoj prilici i za sasvim drugu stvar rekao Hajne, prva polovina izlaganja oblagivala drugu?
Najveći neprijatelji svake prave kritike jesu konvencionalnost i laž. I jedno i drugo rađa se u ljudskom društvu, pa i u ovom našem koje nije, takođe, lišeno ni ljudskih vrlina ni ljudskih slabosti, kao ni svih drugih lepih i ružnih stvari, tako shvatljivih i razumljivih u svetu u kome živimo.
Dužnost kritike je da ih imenuje; a imenujući ih, pominjući ih u pozitivnom ili negativnom smislu, neminovno će morati da označi i nosioce onog što je lepo i onog što je ružno, svega progrcsivnog ili nazadnog, svega što oslobađa društveno kretanje ili svega što to kretanje sputava.
Lepo bi to bilo, i sasvim socijalistički i sasvim demokratski, i u duhu same, suštine, same esencije shvatanja o društvenom samoupravljanju kad bismo, poređ razvijanja i produbljivanja prava na kritiku, do te mere uspeli da kod sebe odnegujemo samokritički odnos i prema društvenim i prema ličnim stvarima i poslovima, da bi se, jcdnog dana, mirne duše moglo zahtevati i pravo — na primanje kritike! No, to pretpostavlja, razume se, dug, mučan i prilično spor proces prevaspitanja ljudi u duhu socijalističkog morala i socijalističke toleranciue što je, zasad, u prilikama, pod kojima živimo, verovatno još uvek muzika budućnosti.
Jedno je, međutim, jasno: pravo na
kritiku, čije praktično ispunjenje i pri„menjivanje ima neosporno sve veći dru-
štveni značaj, neminovno će, i sve više, zahtevati i dužmost (i institucija i pojedinaca) da što je moguće ftolerantnije primaju svaku objektivno i pošteno izrečenu primedbu ili sugestiju, svako kritičko razmatranje koje se zasniva na formulisanim ustavnim i pozitivnim zakonskim propisima, na Programu SKJ,
na poznatim pismima Izvršnog komiteta SKJ, na stavovima iz govora druga
Tita o različitim problemima unutrašnje i kulturne politike, kao i drugim političkim aktima, kojima se već sad no može poreći veliki istorijski značaj.
suoči s ovom altemaaftivom jer je teško uništiti rat, Uništenje rata zahtevaĆe neprijatna ogranmičavamja nacional= nog sruvereniteta. Da bismo se suočili s najvećim izazovom našeg vremena, nužna su izvesna psihološka prilagođavamja. Nužam je, takođe, izvestam oblii kolektivne akcije u okvirima jedne međunarodne organizacije kakva su Ujedinjene macije.
Komsitaltnujući da Komferencija o zabrani nuklearnih proba u Ženevi ne jaČa optimizam, mada su obe strame učinile izvesne ustupke u pogledu primcipa međunarodne inspekcije, U "am podvlači da se s malo dobre volje ne bi bilo teško sponazumeti o onome „što je sad postalo aritmetička igra“.
„U ovim zategnufim vremenima naijnužnija je volja za wkomprnomisom. U ljudskim odmosima nema grupe koja 1000% ima pravo, ili 1000 nema pravo. U međunarodnim odnosima · čisflo crno i čisto belo su retki, Obično prevladavaju različite nijanse sivog. Zbog toga svaki međumarodnmi spornazum predstavlja Wwompromis izvesne #rste, izuzev u onim slučajevima kad su uslovi dilkitircami.
Jedno od najmudrijih gesla za svakog od nas pohranjeno je u #ž#ovelji UNESKO-a. Ono kaže: „Pošto ratovi počinju u glavama ljudi, odbranu mira treba graditi u ljudskim glavama“.
Danas u svetu nema mira zato što ga nema ni u glavama ljudi“ — završava U "ant.
*
Jubilej Miroslava Krleže
PRE IZVESNOG VREMBNA počela je proslava 7O0-godišnjice rođenja i 50godišnjice Kkmjiževnog rada jedmog od neijvećih jugoslovenskih pisaca Miro-
Nastavak na 2. strani
Blaže KONESKI
RAŽ
N užna, spokojnost pogrbljenih, starica, i pomirenost sa sudbinom. Nekakav" govor tih, jednoličam, škYt, veči svakodmevbme šaputame suhim usnamo. No kada vetar zaduva: potresamnje glavama, neskladmo mahanje Yukama, i neka čudma pesma, dubinska, Y molitvema, tužna kao muzika u. letno popodme — ma seoskoj stamici.
V I J
svesti, kao u ponoćmoj crkvi zaključah te. I sveće kao što blede kad gasnu, ti sada blediš tako, a svi te sveci s pohlepom slede. Ti si ovde zatočmica za koju toliko mnogo ja zaveta pravim, evo već sada otkucava čas #č·· i sbe mi kazuje — treba da se javim. Ja idem, kao omaj grozni Vij, sivih. očiju sav sam, zemlja žedma, da, strašam, sam, i jer mežnost mosim, u tordim, grudvama — zalo si bleda. Primičem, se kao mežni Vij, no već tajamstvemu si ti povukla crtu i čim, ja stupim, do predela, oštro ruše se steme dole u pDonoYu. I sav žedan, pesak, ja se Yomim, u, tu propast i, eo, Weć ginem, Ja, Vij, u svesti domamih, te žudmo, mo memam snage tebi da se vinem.
Gane PODOROPSKI
NEREZI
U svakom, zyagledanju: ~ememelm, veličina!
U svakoj misli: pobeda nad nevremenom,!
I odgovor: vaše sam juče!
Kako malo treba da bi te u oči skupili,
kako malo treba alanovbima samosećamja
da te sačuvamo.
Nepovratni vekovi, oremena je trebalo đa se madžibe,
vekovi mevekovani, .
godine meizgodinjeme,
dani mesvamuli.
: Nepovratwi vekovi vremena u koštac
s vremenom, i — opet te imamo.
Ovde smo, reci nam: dođite češće tu i upozmavajte smisao svog postojamja.
Uzavreli izvoru, ulij se u maše težnje, tako da istrajemo, tako da se osmislimo, tako da se prolepšuvamo.
Mnogogovorljiba memoći, kažeš li: i pokraj svega -—
. živimo, živimo, živimo.
(S makedonskog Branko KARAKAŠ)