Književne novine
"trajne vizije '
Dvadesetogodišrnijica smrti
pesnika
Rada
Drainca
Neizneverena sećania
Moju reč kao krv čistu
\ I moje brige zavičajne, Više od svih obeliska, Vreme će već da budi Kao zarobljeni glas diska U grudima ljudi“.
raimac uživa damas više najklono- .
sti nego za života, i kao čovek i
kao pesnik. Otekle su penušave priče kojih smo se naslušali: o tome kako je psovao i vređao, o svađama koje je izazivao, skamdalima koje je pravio, boemskim pustolovinama i moćima koje je razvejavao u teškom međuraftnom vremenu.
Intenzitet njegove swsemzibilmosti, dimemzije doživljavanja stvarnosti i ideala budućnosti, pustolovnog i kosmopolitskog osvajanja sveta i ideja, olkrivaiju čoveka koji je bio dete, koga su podrivale unutrašnje krize beskućnika i sebičnost „sveta koji ga je okruživao. Sartr je pisao da je Bodler krivac za svoju nesreću i da je slobodno ođabrao svoju sudbinu. Ne znam kako bismo do kraja tumačili takve zaključke, ali u svakom slučaju bilo bi realnije Drihvaliti suprotna mišljenja i konstatacije. Tako su i mnogi savremenici Drainčevi, naročito posle njegove smrti, tvrdili da je on sam Kriv što je u Mmjiževnost ušao na svoj način, što jc za Života bio iracjonalan, što nije imao mogućnosti da se sa voznom kartom vrati u rodni kraj, već maštom da putuje u Maloneziju; što je morao da živi i radi svugde i na svakom mestu samo za koru hleba ili što je, narcisoidno za-
_ gledan u svoj lik i bol, sputavao poet-
ski izraz da se domogne svih mogućnosti književnog izražavanja i đuobličavanja. Pa ipak, bilo bi razumno da zaključimo da je neminovno sudaranje sa životom i stvarnošću došlo kao rezultat onoga što je velikim i toplim srcem čoveka i pesnika nosio i težio i Što su ga okrutna stvarnost i egocenitrizam svih ostalih, u sredinama gde je živeo, odbacivali i vređali. A za sve to Drainac nije apsolutni krivac.
Drainčevo boemstvo ne liči na boemstvo koje je opisivao i tumačio Anri Mirže, kad je pratio Alfreda de Misea na pufu kroz takav život. Drainčevo boemstvo, kao i boemstvo drugih u našoj sredini, ne može se identifikovati s boemstvom Francuza i evropskih romantičara. Matoš je zaista imao pravo kad je zaključivao da naše boemstvo treba posebno analizirati i određiti. „Pošto slabo žive od literature — kaže Matoš — svi su naši književnici, kada su samo književnici, boemi“. a
TI ostale osnovne indikacije našeg boemstva su specifične u klici tog pojma. Kao primer podvucimo kako su O ni odražavali svoje neslaganje i Dproteste u društvu u kome su živeli, zbog kojih su društvenih normi bili ozlojeđivani i protiv čega su se borili i morali boriti, kako su živeli i radili. O tome jasno govore likovi Đure Jakšića, Matoša, Kamova, Disa, 'jevića i mnogih, drugih. Ne treba pravdati, već sa=mo podsetiti.
Drainac je u svojoj petnaestoj. godini, sa „zavežljajem u ruci i u opancima”, prolazio preko Kosmeta i Albanije za: Krf i Francusku. Neobuzdani dečak postao je živi svedok užasa i stravičnog rafnog vVihora i stradanja. („Mlađost mi je iz krvi ponikla kao crne perunike. San detinjstva raznele su topovske kanonadđe“.) Ostavio je svoje rodno i voljeno selo Trbunje, oca Nedeljka, Nešu, polupismenog i sebič-
nog „ni seljaka ni varošanina“, „prema kome nije bio naklonjen, majku Rumenu, Rumu, prostosrdačnu se-
ljanku čija ga je ljubav svuda praftila, sestru, đačke puteljke od Trbunja preko brda zvanog Piramida i reke Blatašnice do sela Blaca, u kome je
KNJIŽEVNE NOVINE
RADE DRAINAC SLIKAN U TOPLICI 1941. GODINE
završio osnovnu školu. Ostavio je svoj rodni kraj, kome se toliko puta u smovima vraćao, u kome „...bele breze kao operske pecačice pevaju u gori“,
„Onda sam bio mlad: moje srce rumeno kao višnjin cvet“. Otac ga je pre upisa u gimmaziju prvo dao na obućarski zamatft, ali ga je Drainac napustio. Zatim ga je spremao za SVOE „kiridžiju“. Ali Drainac hoće da uči i tako se kao gimmazist IV razreda, preko Krfa 1915. godine, obreo u „licejskom“ inmternaftu u blizini Nice, gde ga školski drugovi odmah proglašuju pesnikom. Nepomirljiv prema stegama internatskog života, nošen vatrom romantičar–
skog zamosa i individualističkih sukoba, on dospeva bez sredstava za živof
na ulice Paniza, biva prinuđen da fizičkim radom u fabrioi Park Sem Mora zarađuje hleb i da se još predanije posveti boemstvu i poeziji. Nemiri i po= tucanja podrivaju već oštećeno zdravlje mladiće koji piše buntovne strofe i spava pod mostovima Pariza. Posle rata vraća se u otadžbinu, u Beograd, i tu nastavlja život beskućnika, ne uspevši da skrene pažnju čak ni svojom prvom zbirtkom pesama Modri smeh.
Tako je nestao još jedan boemski život, izražavan postepeno t vrlo emocijionalnim stihovima, mučan i težak. Za vreme velike kataklizme drugog svetskog rata Drainac, podnarednik i nišandžija na mitraljezu, beži iz TOpstva i u porobljenoj zemlji peva:
„U požaru gledam, svoj lik,
Gotovo svake moći
Dok tražim, težak slik
Kako,
Kako zemlju da oslobodimo“.
U svom dnevniku Crni dani Drainac
pod okupacijom, 1941. godine, zapisuje: „Slobođa čoveka za mene je životna polušča i ja sam za taj iđeal kultivisao svoju dušu i svoj razum. Teorije oslobođenja sveta od svih vrsta roOpskih lanaca bile su postamenti svakoj mojoj misli i rađinosti. I ako sam gBrešio, grešio sam u ime tog žarkog ideala. Ali prvi put u životu, mada sam imao prilike i u mladosti da okusim tammičku atmosferu zbog izvesnih
svojih socijalno-političkih stremljenja, .
osetio sam šta znači biti slobodan. Jednom već daleko „od kruga lagera, kojeg su ukrštavali cevi mitraljeza, činilo mi se kao da se u meni rađa novi život. Sve stvari su dobile novi izgled. Svakom koga sam sreo imao sam POINA da otkrijem svoje veliko saznanje”.
Milan „Bogdanović piše povodom Drainčeve knjige Bandit ili pesnik. 1928. godine: „Jer, nema sumnje, boem koji nije slovenski karakter nije ubio slavensku dušu u Draincu, nego se, naprotiv. s njima oplodio. Iz tog čudnog braka rodila se jedna duboko lirski akcentovana poezija... Iz ovoga pustolovnog stihovanja treba da dođe testamentirana poezija „pesnika ili pirata Drainca Rađa“.
Rade Drainac je umro 1. maja 1943. godine u Državnoj bolnici u Beogradu, Jednom svom prijatelju, „njiževniku, koji ga je nekoliko đana pred smrt posetio, kad ga je bodrio da istraje odgovorio je: „Zaiat neću umreti pre Prvog maja“,
Miloš KALIČANIN,
„7
UM ETNOST TRAJANJA
SLIKARSTVO Lazara, predstavlja
Vujaiklije · neku vrstu ekspresioni-
stičke simibolike čiji su elementi uze
ti sa našeg domaćeg fla. Ali već sam ovaj spoj (ekspresionizam, simbolika), i pored sasvim „poznaiih rulkopisnih znakova svoje likovne azbuke, ukazuje na ezoteričlku suštimu izraza Koju treba dešifrovati ako hoćemo da prodremo u svet umetnikovih simbola.
Na slikama Lazara Vujaklije redovno se pojavljuje krug. I kad ga zameni ljudska glava, u njenoj geometrijskoj osnovi sadržana je prvobitma ideja: krug kao linearan izvor i utoka života. Krugovi simbolišu prisustvo kosmosa u krhkom svetu ljudske prolaznosti, oni su oznaka za dva nebeska tela s kojih čovek ne skida pogled dok je živ a koja ga prate i kad je mrtav: sunce i mesec,
Između ia dva kruga smeštena je drama ljudskog bitisanja. Bez njih, ona bi bila apsolutna, neistimita. Pomoću njih, ona je bačema u trajamje. Između njih, kao između izvorišta i zalazišta, „razapeta je ljudska drama. Čovek se stalno suočava sa simbolima trajnosti i prolaznosti, Krugovi nisu nikad na istom mestu. Oni optiču. Mesec može da buđe gore a može i dole. Trajanje nije statičan nego dinamičan pojam. Za čoveka se trajanje vidljivo. obeležava kao opticanje sfera. Ne postoji u sfermom kruženju ni „gore“ ni „dole“, Sve nebeske po-
zicije u sfernom opticanju su ravVno= .
pravne i izjednačene. Sferičko Kkruženje predstavlja bitan momenat relativiziranja, Sve što je u njega ubačeno mora da prihvati udes relativiziranja kao primcip svoga postojamja.,
TI fime, zapravo, ljudska drama tek postaje ljudska, Ona nije apsolutni nego relaftivni zbir određenih elemenata. Jedđimo ti elemeniti su apsolutno prisuini, kao stalne mogućnosti, u neprekidnoj kreaciji ljudskosti. Ljudska svest kruži sferički između bih elemenata kao između svojih životnih tema: život, smrt, bol, radost, tuga, zebnja za srećom, iskonska ushićenost životom Dprisutne su kao stalma i nezaustavljiva ljudska kreacija. |
Šta znači to neprekidno kruženje uvek istih simbola? Krug, ptica, glava, rašireni prsti na ruci, elementarni geometrijski oblici — sve se fo uvek na= lazi na ovim slikama samo u novim kombinacijama, izmenjenim odnosima i uvek drukčije likovmo rešenim · „povr= šimama. Život je, istovremeno, i statičan i dimamičan, on je uvek nov i uvek jednak sebi, on je nezaustavljiva izmena i živa, neprekidno se muenjajuća kombinatonika istih životnih kvaliteta.
·Mikovna umetnost.
UMJETNOST NAIVNIH djelatnosi, je ljudi svojevrsnog pogleda na živo, i svijet. Time su određene granice prema primitivnom konceptu akademskih slikara, prema praznom _ amatlerizmu. Time se otvara i problem svijeta Vangela Naumovskog.
Jednom je Oto Bihalji-Merin napisao o Naumovskom đa je „smrini greh saznanja već okrnjio čarobnu moć naivnosti“ (misao koja prati i boli Naumovskog kao neki memento). Što ovddje može značiti reč „saznanje”? Upravo granicu slike svijeta Vangela Naumovskog, granicu naivnosti i amateri-
\
Slikarstvo Lazara Vujaklije
Struktura likovni simbolike odgovama neigzmenljivom fondu "živomih sadržaja, trajnom invemtarıu osnovnih ijudskih emocija.
Ekspresivna simbolika Vujaiklijimog slikarstva predstavlja život i svet uhvaćem u osnovnim, bitno i. frajno ljudskim odmosima, misaonim stavovima i emotivnim izlivima. Ona je u tom smislu večno ljudska kao i sam život. Jer kada se ma koja konkreima i ma koliko komplikovana ljudska situacija razloži u svojoj suštini, uvek će se u njoj otkriti kao prisutna osnovna polarizacija ma dobro i zlo, pozitivno i negativno, težnja ka dobru i sreći i strahovamje da razorne sile ne opustoše svet.
Sfermo Kretanje simbolizuje putovanje objekata i utisaka kroz našu svest.
Ništa nije završeno ni u kosmičkoj mi u ljudskoj drami, sve je u neprekidnom pokretu i trajanju. Dodini sa objektima beleže se u ljudskoj svesti na način koji nije odmah vidljiv. Ko zma kada i čime aktivizirani, ti zaostali i pritajeni utisci izroniće iz famnih i nedokučivih dubina svesti na njeno videlo i zapaliče na platnu, u kamenu, u reči ili zvuku veličanstven požar stvaranja, EBO. ya
Kosmička antropologija mije odjednom iskrsla u slikarstvu Lazara Vujaklije, Njegove slike pokazuju evoluciju od dečački začuđenog pogleda do matematski strogo kosmičkog shvatanja čoveka i prostora, čoveka u prostoru njegove ljudske drame. Odnos čoveka prema kosmosu može da se zasnuje formalno ili suštinski, Njegovo putovanje u kosmos može da se obavi spoljnim a može da se izveđe i umutarnjim sredstvima. Sve zavisi od toga šta je svrha tog prodora u kosmos.
Spoj čoveka i kosmosa prastara je i ređovna tema čovekove duhovme isto-
\
vije. „Naivan“ čovek (naivam u smislu neopterećemosti intelektualnim bala stom koji sprečava neposredan i auten= tičam doživljaj prirode i kosmosa) drugovao je sa kosmosom kao da mu je ovaj bio na domaku ruke. On je u kosmosu tražio potvrdu prastarih istima o životu. Otkrivajući kosmos, on je DpOtvrđivao istinu o sebi. Jedinstvo sebe i kosmosa doživljavao je Rkao princip Univerzuma. I time je ukazao na pravi smisao svakog izleta u kosmos: mnjemu traganje za istinom kosmosa nije služilo đa pobegne od sebe nego da se vrati unoseći sklad i uravnofeženost lu neusklađeni ljudski univerzum. Savremeni kosmonauti atomske ere imaće mnogo da nauče od OVOE iskonsikog ljudskog iskustva ako ne žele da osvajanje kosmosa pretvore u spektakular– nu igrariju koja treba da prikrije OSnovnje ljudske neusklađenosti ma Zemlji.
Kretanje Vujaklijine likovne misli obelženo je limijom unutarnjeg osvajanja kosmosa: on naseljava i zaposeda kosmos intenzitetom „individualnog ljudskog doživljaja, on teži da ostvari spoj sa kqsmosom kao harmoniju ljudskog bića. To likovno kretanje karakteriše postepeno odbacivanje svega što je deskriptivno suvišno i narativno opferećujuće. To je putovanje svesti od deskripcije do suštine,
Krajnja tačka u tom kretanju dostignužta je kao linearno postavljanje teme u kosmičku ravan. Svaki simbol osposobljen je na tom stupnju da likovno samostalno egzistira u „ispražnjenom“ prostoru, koji postoji isključivo lihovno kao obojena površina, kao što nebeska tela lebde u nedoglednom kosmičkom prostranstvu. I kao što njih drži na okupu sila gravitacije a ne nčposredna gustina ispunjenog prostora, tako i ove simbole ne povezuje likovno ispunjen prostor već gravitaciona silasubjektivnog doživljaja u čijoj svesti se organizuju i javljaju kao tremutno zaustavljena psihološka i emofivna siluacija. Ulogu prostora, pražnjen“, preuzela je boja. Otuda boje kod Vujaklije stupaju u naročite, stu diozno iznenađene „odnose koji teže i uspevaju da „povrate, linearno i dvodimenzionalno „poređanimć“ stvarima,
Nastavak. na 6. strani Zoran GLUŠČĆEVIĆ
Samostalna izložba Vangela Naumovskog u zagrebačkoj Galeriji primitivne umjetnosti
MALI OTOK u naručju cvjetova
zma. Jednako kao što je nekađa, kad je slikao Smrt Kuzmano»vu i šetao uz ovu graničmu rijeku, tako i danas, u potpuno novom i, drugom ruhu,traži uz istu rijeku SVOJ svijet negdje među halucinantnim snovima o davno zaboravljenim arhajskim pričama. Mašta, uskovitlana u šarenilu boja, mašta koja negdje posve slučajno dodiruje onu O. Redona, danas pokazuje novog i možda suviše osetljivog: Naumovskog: žarka narandžasta sunca, cvjetni otoci — ležaji usnulih ljepotica mašte, poput različka tamno modro jezero, crvena rasplamtjela trava a zmije na pržinama proždiru bijele kosture· Jezer=
sko dno i drevne neke priče o „uspavanom djevojčetu“, o „kćerima sunca“, o svijemu njegovih „želja i sno» va“, odvode Vangela Naumovskog među neke nerealne ili nadrealne poefične sfere u kojima je samo još starinska priča iz naroda motka na koju je njegov čun pričvršćen uz obalu naivnosti. I primitivna faktura.
Ovaj „mogući“. svijet Vangela Naumovskog ostvaren je izrazitim florali-
stičkim jezikom skoro poput secesionista s naglašenom simbolikom, kojom kao da želi otvarati neka pitanja podsvijesti. No, ipak, prije ćemo postaviti pitanje njegove svijesti. Godine 1956. on slika Smrf Kuzmanovu, a dvije godine kasnije „Mlađence. 1I ponovno nakon dvije godine Uspavano
koji je likovno „is~
: + 1 :. i:
SE
A Kr
minulih
djevojče i, konačno, Ženski raj i pr
kao. gove luge, njegova kajanja na „smrtni greh“, bujnog, ozbiljnog razvoja. '
ložbi u kojima je floralizam progutao – onu prastaru, vjerojatno nikada ispri-
čanu, dragu priču o usnulom djevoj~ ? četu. A pričanje priča o Malom. otoku u maYučju cuojetova ne smije prestati, /
jer tada bi se preldnulo sidreno uže
Što mu drži čun, Boris KELEMEN ~
Zar je to zbilja posljedica nje |
ili su to pomaci njegova oše- Ovdđje ne nalazimo odgovora, jer ima slika na iz-
JJ" ih