Književne novine

II PA PO

njiževni testament

· Sime Pandurovića

POŠTO se nalazim na kraju svoga života, žolim da svojoj ženi, svojim sinovima i priJateljima ostavim spisak onih svojih radova na srpskoj književnosti (u stihu i prozi) koji mogu ući u eventualno buduče izdanje mojih dela.

Jedan izbor mojih stihova u koji bi ušle ovc pesme i u ovom redu: Biserpe oči; Dogodila se pesma ova; Pesma tame; Vatre saasenja; Bez motiva: Iluzija duga sećanja i nade: Vreme; U prolazu juče..; Nemir: Alilija; Tako je Bog rekao; Sa syojima: Waen odlazak; Severna noć; Istina; Senke; 'rag vremena (I deo); U iznurenom osećanju jednom; Pada cveće; Česti trenuci; Na probu velike strasti; Svetkovina; Odblesci; Karikature; Mi, po milosti božjoj, deca ovoga stoleća; Potres; Na Crkvencu; Put: Mrtvi plamenovi; Zaborav; Rezignacija; Mizerere: U Kkolekvci sna; Trilogija; Lutanje; Jambi o svršetku; Julsko veče; Vekovi; Žena; Necmir mrtvih; Tišina; Današnjica; Zora nadanja; Kralj lampe; Udes: Na pučini; Kad jeson dođe...; Godine; Sudbina; Jesen na terasi; Promena; Vojnički rastanak; šSa wumanovskom;/ razbojištu; Ranjenici iz 1912; Ma woljima mirmim prohujale bitke; Noć slutnje; Stari motiv: Cveće ovog proleča (19813); Barke; Beograd u ropstvu; Bolesno proleće; Savremenik (1918); Ćutanje; Svuda Jesen; Tako će bit; Poruka; Za starim Katulom; Predvečernji put; S proleća; Znak;

"Teza; U pola seđam; Neizbežnost: Jesenja svečanost; Samoubica; Teodora; Stvarnost; Poedom...;, Zima; Hrast; Nestanak; Obilić:

Peli mir, Hronična starost; Na kamenoj klupi; Ambicije:; Još malo... (1945); Za stolom; Osramoćeni san; Sumračne «težnje; Grobnica faraona; Dositej; Za prijatelje: Treperenja; Veze; Ravnodušna pesma; Kraj ognjišta; Samom sebi; Isti kraj; Pismo prijatelju; Simbol; Sonet; Studija; Veliki pauk (u „Politici“ pre 1940); Smrti; Naši pejzaži: Hamletova parafraza; Rodna gruda; Budući dijalog: Poslednja težnja (1942).

Oyaj izbor je učinjen sa čisto umetničkos gledišta autorovog, u težnji da se njegov moetski rađ osiobodi mladićkih zastranjenosti i kaprisa, nepotrebnih ponavljanja i ilišea, spisateljskih poza, raznovrsnih ogresenja o čistotu i autentičnost osećanja, ili sadržajnih i formalnih nedostataka. Sve dru-

NAZIVAJUĆI NAŠE VREME ep ohom obmanjivača Žan d'Ormeson je, u „Aru“ od 7. marta, pokušao da prodre u suštinu pojava koje su ga na= vele da, razmišljajući o našem dobu, pribegne ovako sumornoj definiciji, „Savremeni svet postao je indiskretan“, tvrdi Žan d'Ormeson. „Sve se udružilo da ga učini što providnijim; to se odnosi i na njegove vrline i na njegove poroke. Jedna od tačaka o koje se najŽžošće opirala naša prva posleratna genezacija, kao i generacije koje su joj prethodile, bila je ona koju su jedni nazivali pristojnošću, a drugi licemersivom“. Viktorijansko vreme i građanski konformizam, nastavlja svoja razmišljanja dOrmerson, umeli su primernom diskrecijom da pirkriju naj=Zošće krajnosti. Književnost i pozorište tog vremena pružaju nam hiljade primera ovih čednih velova bačenih preKO bujica blata, Socijalni roman bio je praktično nerazdvojan od tih prividnih izgleda reda koji su prikrivali nered. Oni koji su odlučili da ga otkriju napadali su ga; laž je, takođe, bila izloZena žestokim napadima. Nasuprot, njima stajali su oni koji su se zaklanjali za laži, ne vidđeći u toj protivrečnosti oš jednu pogrešku, goru od one osnovno; svoj Btav su smatrali brigom za moalitetom, gotovo za vrlinu, Rado su se oslanjali na tekst „Jevanđelja“ koji osudđduje skandal. Polazeći od toga, odD'Jali su da igraju ulogu onih koji ot:iwnju blato: junak komedija, simpa-

KNJIŽEVNE NOVINE

ge pesme (kao de Vinji, Tolstoj, Dučić i dr.) — jednostavno odbaciti. Frema tome niko ne može pod mojim imenom objaviti ili štampati i one pesme koje sam iz pomenutih vazloga odbacio. II

Jedna ili dve knjige mojih studija, ogleda i članaka ao srpskim „piscima i književnim pitanjima, gde bi ušli radovi:

O književnoj kritici; Integralna poezija;

• *

Bogdan Popović; Poezija Vojislava Ilića; Jovan Skerlić; Slobođan Jovanović; Zmajeva

stogodišnjica; Književni lik Đure Jakšića (Opš. Novine); Jedan značaj narodne poezije; O prevođenju; O Beogradu (Opš. No-

vine).

Sav ostali rad u prozi (kao stvar trenutnih i prolaznih potreba, polemike, književne borbe itd.) — fakođe odbaciti. IT njih pod mojim imenom ne može niko štampati i objavljivati. .

Jedna knjiga sastavijena od nekoliko 5totina kratkih beležaka, zapažnja, misli i osvrta na raznovrsne pojave u čovekovom individualnom i kolektivnom životu, u etici, politici, umetnosti itd. iz kojih bi se video i piščev stav u raznovrsnim pitanjima društva i života, Vrlo mali deo ovih beležaka i misli štampan je pođ naslovom „Na stazama isku-

tičan junak + spadalo, varao je svoju suprugu, ali pod uslovom đa ona o tome ništa ne dozna.

Koliko su ti običaji daleko od dana-

šnje etike! Danas je dozvoljeno činiti mnoge stvari pod jednim uslovom: da se ništa ne prećuti. Andre Žid je u Močvarama napadao one koji odbijaju da se suočavaju sa stvarnostima života. Moralno je postalo biti jasan, znati i ne zatvarafi oči ni pred čim. Prikrivati je pogreška, Poštenje je u skandalu, a niskost je hteti prigušivati ili ispravljati istinu, U vreme iza rata suviše glasno su se raskrinkavale tajne i pritvorstva tradicionalne politike, Tajna diplomatija stavljena je na podijum preziranja. Sad se prešlo na poverljive sastanke, na susrete licem u lice, Stampa, radio i televizija, po d'Ormesovom mišljenju, igraju u ovoj evoluciji glavnu ulogu: televizija pri kazuje život „glavnih“ ličnosti, omogu– Ćaje da se uđe u intimni svet „velikih“, da se uđe u okvire državnih tajni i njihovih protagonista; ona uništava misteriju, ruši nepristupačnost i stvara čar kontakta, Ona nas uvodi u život prisniji, otvoren, providan,

"rima temama se svakodnevno menja izgled: privatnom životu, patnji, smrti. Ljubavi filmskih zvezda, njihova uživanja, oboreni generali u potocima krvi, mali čovek koji pati — to su svakodnevne teme koje zanimaju · milione. Građansko društvo nije govorilo ni o preljubi, ni o homoseksualnosti, čak ni o tuberkulozi i veneričnim bolestima. Naša epoha predstavlja vreme otkriyanja svega toga, Život je postao javan u svakom smislu: ne krije se kako se vrši ljubav, kako se umire, kako se rađa. Zanimljivo je, ipak, konstatovati da se duh upinje da u taj kristalni i jasni svet unese malo misterije. Koliko god moderna sredstva obaveštavanja otkrivala svet pred nama, mistifikacije se krišom provlače i u taj tehnički univerzum, Ovo vreme televizije istovremeno je i vreme nadrilekarstva, vreme astrologa podignutih na stepen mauke, šarlatanstva — indijskog, marsoyvskog, telepatskog. Sredstva informacije ne predstavljaju njihova neprijatelje, već pomagaće.,

_-_——-— đ RR –_____

POVODOM 80GODISNJICE „ROĐENJA Sime Pandurovića „Književne novine“ objavljuju njegov književni testament, „koji je ređakciji stavila ma raspolaganje pesnikova

e e e porođica. Nesumnjiyo da ovaj tekst pred- . stavlja veoma zanimljivo svedočanstvo o BB \ i pesnikovom stavu prema svom sopstvenom

delu, stavu koji će svi njčgovi budući izdavači morati uzeti u obzir.

stva i posmatranja“, „Definitivan i potpun izbor ovh odlomaka želeo bih da izvrši moja šena, moji sinovi i prijatelji, pošto se stvar nalazi još u rukopisu i do sada nije štampana. IV

Jedna ili više knjiga mojih prevoda na srpski jezik (poglavito u stihu gde bi došla ova dela stranih autora (Irancuskih i nemačkih): dV

Kralj se zabavlja, od V. Iga; Cina, od P. Kornelja; Atalija, ođ Ž. Rasina; Romantične duše, od E. Rostana; Igra ljubavi i slučaja, od P. Marivoa; Taptif, od Molijera; Princ Fridrih od Hamburga, ođ Klajsta; Kolega Krampton, od G. Hauptmana; Roza Bernd, od Hauptmana (u rukopisu); Imoralist, ođ Žida; Izabela, od Žida; Jeni, od Sig. Undsetove. ;

Jedna ili više knjiga prevoda Šekspirovih trageđija i drama, izrađenih u dragocenoj saradnji sa prijateljem i drugom Živojinom simićem, koje bi obuhvatile ova Šekspirova đela, dosad prevedena:

Zivot i smrt kralja Džona; Kralj Ričard Ili; Romeo i Julija; Kralj Henri IV (oba deta); Troil i Kresida; Tit Andronik; Koriolan; Hamlet; Kraij Lir; Otelo; Antonije i Kleopatra; Makbet: Timon Atinjanin; Cimbilin; Perikle. '

(Testament je pisan 1956. godine, Posle toga je S. Pandurović, zajedno sa Živojinom Simičem, preveo i sledeće Šekspirove drame; Kralj Ričarđ III; Bura; Ukroćena zloća i Zabune.)

Buđuću ređakciju i izdanje ovih prevoda ostavljam brizi i staranju druga Simića.

To je sav moj dosadašnji rad koji smatram izvesnim pozitivnim prilogom srpskoj književnosti.

Želim da eventualno izdanje mojih originalnih, napred pobrojanih pesama, bude posvećeno onima koji su uvek i s pravom imali moju punu ijubav i odanost. Tekst bi glasio: „Ova posveta mojoj umnoj HBranislavi, našim sinovima Vojislavu i Branku, i malom unuku Simi neka bude nerazdvojni deco ove knjige stihova“.

Pebruara 1956. godine Beograd Sima Pandurović, 5. T.

obmanjivača

Iskofišćujući uspeh jedne vešte i opasne knjige, Jutro mađioničara, mnoge revije koje se koriste privlačno= stima tajanstva nauke, privlače ljuabopitljive duhove, zavodeći ih s korisnih i ispravnih naučnih puteva na stranputice pseudonauke. Isto tako jedna čuvena televizijska emisija, koja je prikazala hiruršku intervenciju bez anestezije, predstavlja, u stvari, jedan pseudo-pokušaj hipnoze. Kad čovek ima na umu koliki je uticaj televizije, lako se može zamisliti šta sve to može donefti savremenoj medicini. |

Piscu ovog članka čini se veoma ozbiljna jedna pojava koja je primetna "u sklopu činjenica kojima se u svom tekstu bavio: to je konfuzija vrednosti koja iz svega toga nastaje, „U naše vreme, kada se s pravom traži proširenje tradicionalnih „disciplina, jedna smela sinteza, kao i kretanje nauke ka novim perspektivama ,pretezane pretenzije i apsurdnosti pseudo-nauke eksploatišu na jedan neosnovan i žalostan način, pod vidom vidovnjaštva i nat=prirodnih sposobnosti, nestrpljenje koje proizilazi iz suviše providnog raBloga“. |

Pod izgovorom da su Bašlar, 'ejar, Sarden, kao i neki drugi, blistavo oivorili put novom naučnom duhu, mi svakodnevno prisustvujemo pokušajima da se kartezijanski dah zameni i u nauci i u umetnosti, pa i književnosti 1 filosofiji, bilo čim. „I zato nam je dužnost“, podvlači d'Ormerson, „a i čast, da se držimo slirogo klasičnih normi, koje su, možda, danas donekle i prevaziđene, ali čiji, često žalosni, surogati samo još više podstiću staru slava“. Ako moramo da lomimo okvire tradicional– nih nauka, njihova originalna istraživanja ipak se ne mogu zamenili isklju= čivo čistim i prostim šarlatanstvom. „Da bismo prihvatili i dopunili formuiu koju sam malopre upotrebio, u svefu u kome živimo, otvorenom, javnom, izloženom, providnom a ipak još uvek mitološkom i punom nemira, ima mesta strahu da se oduševljenje za poštovano ne zameni ođuševljenjem za lažno opsenjivanje, pa, avaj, čak i oduševljenjem za mistifikaciju“, završava d'Ormeson. (N. 1.) , đ

„DANTONOVA SMRT“ Karla Georga Bihnera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu

NASTOJEĆI da svoju repertoarsku riznicu proširi na dramske dragulje, retko upražnjavane pod našim podnebljem, ansambl Jugoslovenskog „dramskog pozorišta na izmaku ovogodišnje sezone upustio se u stvaralački poduhvat koji je, po meri rizika i odgovor–nosti, gotovo bez presedana u „našem skorašnjem fteatarskom komtekstu. a odgovornost udvostručena je činjenicom da se Bihnerova revolucionarna freska ovog puta izvela u zemlji kojoj revolucionarnost nije strana, kojoj je revolucija kolevka, duša i RKkoštana srž. ~

Dantonova smrt Georga Bihnera tog zakasnmelog romanfičarskog vunderkinda, koji je za ciglo dvadeset i tri godine stigao da se pasionira Šekspirom i francuskom revolucijom, da izuči međicinu i filosofiju, da se beznadežno zaljubi u jednu ženu, da održi nekoliko predavanja o uporednoj anatomiji vodđozemaca i riba i da naDpiše prvi revolucionarni politički letak u Nemačkoj — drama je koja vuče korene direktno iz šekspirovskog tragedijsko - istorijskog gigamiskog stabla. Ali, u isti mah, ona je vesnik i mrtva straža ekspresionističke dramaturgije, modernog pozorišta groteske i brehTfovskog epskog žanra. Qı đmastojanju da izrazi svoju Rklonulost pred „užasnim fatalizmom istorije“, pred „zastrašujućom istovetnošću ljudske sudbine“ s tragičnim i neumitnim „istorijskim zakonima, Georg Bihner atomizirao je tragičnu, stihijnu kolektivnu pod-svest Yi sveo tu bujnu maticu na usamljeni vrtlog koji kao malo svrdlo na čas ispliva iz haosa i odmah potom nestane u famnim dubinama. Iz olujinog oblaka iščupao je zrno peska, nad ljudski mravinjak nadneo je mikroskopsko sočivo, kadro da uoči samo izolovanu jedinku, ali i pored toga ni za frenutak nije upustio iz vida pokrete velikih razmera, kataklizme koje mogu da se ugnjezde samo u fokus teleskopa.

Izjednačivši burni revolucionarni talas s prolećnim izgladnelim · životinjskim trkom, Georg Bihner, i mače zaokupljen biološkim analogijama, smestio je u žižu i tezu svoje povesti trasičnu sudbinu zamorenog „pojedinca koji zastaje i zaostaje, kog drugovi i sapulnici neminovno moraju" pregaziti da bi dalje napređovali ka svom sjajnom cilju. Sudbinu onog kome je dah ponestao Georg Bihner je interpretirao, za razliku od ostalih alttyibuta ove drame, na tipično mladalački, emfatični i nebulozni način, uz pomoć. seksa i ap-

straktne psihofizičke klonulosti, ali taj poderani šav, ia Rkliskost mladićke kože očevidno ne umanjuju monumentalnost njegove freske.

Reditelju Miroslavu Beloviću očigledno nije promakla navedena dvokratnost Bihnerovog dela i on je u smenjivanju mmnogoljudnih spektakularnih pasaža s diskretnim kamernim minijaturama nastojao da u podjednakoj meri da maha kako epskoj širini piščevog revolucionarnog zahvaia, tako i iznenadno dubokom i oegzistencijalno bihnerovskom sondiranju „usamljene ljudske duše. Ansamibl-scene Miroslava Belovića, ma koliko po izgledu nalik na široka istorijska platna starih iframcuskih majstora, nisu sadržavale onu neophodnu „unufarju kompozicijsku napetost koju odaje svako snažno slikarstvo i nisu se upuštale u suptilna kinetička oscilirenja u meri u kojoj su ispoljavale sirov, nekultivisani, snaga'orski temperament.

Kostimograf Mira Glišić dokazala nam je ovoga puta da joj kičica, sviknuta inače na restauratorsku dvorsku raskoš, ne gubi ništa od inspirativnosti kada slika mnogoljudnu pučku pitoresknost. Scenograf Petar Pašić, teatarski slikar danas u nas najener= gičnije fakture, sačinio 'je dekor · promišljene jednostavnosti i inteligentnih boja, ali i dekor koji je, možda nje~

govom a možda i rediteljevom Kkrivicom, previše razgolićavao sferu Bihnerove drame, koji je fenomen mnoštva sveo na malobrojnu četu glumaca ume sto da načini od nje rečni rukavac nevidljive sveprisutne gomile. .

Volite li Monterlana

„MRTVA KRALJICA“

Anri de Monterlana

u Narodnom pozorištu

Diviti se Monterlanu znači, bez sumnje, gajiti duboku i pristrasnu privrženost francuskom duhu i francuskoj literaturi, privrženost koja služi na čast, u najvećem broju slučajeva, ali ne u potpunosti u slučaju narečene Mrtve kraljice, u slučaju dela koje je beogradsko Narodno pozorište odabralo da reprezentuje tog sjajnog snoba, u stilu engleske viktorijanske snobovštine, čiji snobizam sebe samog pretvara u veoma primamljivu reč. Anri de Monferlan, kao retko koji pisac moderne epohe, znao je i umeo je da svoje najžešće slabosti prekmsti u najubojitije oružje, ponašajući se i u najmonstruoznijim protivrečnostima kao da ispod jezika drži devičansku naforu na prvoj pričesti. S druge strane, njegova izuzetna subverzivna duhovitost najidiličnije uzuse gra đanskog morala izvrnula je na naličje kao staru rukavicu, kao neobjašnjivu gipsanu matricu, i sve to samo zarad toga da uzdrma, da zaljulja, da se poigra s opasnošću, da kao dete smehom prati kristalni krčag koji se strmoglavljuje na ulicu,

Mrtva kraljica Anri de Monterlana uzela je na sebe da nam u formi penušavoj, kao plemićki okovratnik, ispripoveda povesti, o groznom ČVoOru protivrečnosti, o pradavnom nerazrešivom duelu između Dobra i Zla, Dana i Noći, Ljubavi i Nasilja., Uzgred, ali ne i na poslednjem mestu, ta tragična južnjačka skaska suprotstavlja izdajničkom očinstvu odano materinstvo i dobro se čuva, u jednom i u drugom, da svoje vetropiraste mudrosti ničim ne perfekTuira, strahujući da ih unutrašnje bogatstvo ne učini raznosizanim i necelovitim ili da ih unutrašnje siromaštvo ne načini vazdušastim i bledim. Zbog toga Mrtva Kraljica deluje pre svega kao stranica iz tragične istorije, hotimično jstrgnuta na mestu bez glave i poente, u trenutku kada je istorija naj='apsurdnija, Uostalom, istorija je veoma često apsurdna.

Reditelj Arsa Jovanović u ovoj predstavi koristio se izvanpedno oporom i inventivnom inscenacijom Dušana Ristića, koji je u svom dekora sjedinio sumornost kamena, nemilosrdnost sta-

rog železa, odenuvši uzbudljivu građevinu u osvetljenje retko viđeno na na= šim pozomicama. A. Jovanović, reditelij jnače osvedočenog osećanja za Žžustri ritam avangardne engleske drame, interpretacijom Mrfve Kraljice proširio je svoj dijapazon i na3 tragične ritmove minulih epoha. Njegovu predstavu odlikuju preciznost, serioznost i jednostavnost, ali ne i izdajstvo mašte. Monter= lanovo delo on je shvatio kao san koji pluta od strave do jave, od panične trke do slatkog dremeža i zaogrnuo ga je ftim utvarnim velom kao što ma=gla s jeseni pokriva zanosne i smrio> nosne močvari, Posmatrajući predstavu Avse Jovanovića stiče se utisak da se zavojitim stepeništem silazi u podzem= lje, gde zavija pećinski vetar i gde se senke, kako bi to Monterlan rekao, sjedinjuju sa senkama,

Raša Plaović, tumač Peranta, kralja Portugala, bio je najpogodnije i n3j= uzbudljivije glasilo Monterlanove bujne retoričnosti. Sjedinivši u sebi slabo'sti jakih i bezumnosti slabih, Raša Plaović ponajviše se približio monterlanovskom idealu protivrečnosti od kojih je sazdan svaki smrtnik. Njegovim vrtoglavim psihološkim. amplitudama dalo se verovati, ma koliko one izražavale apsurdna kolebanja ljudskog du-

ha, suočenog s nagonom samouništenja. Mladim glumcima oko Raše Plaovića. nije bilo teško da izblede pred tim starim kurjakom. i

Vuk VUĆO

dj MI U Ka