Književne novine

Preveo Dušan Putačić

kredo

knjige o kojima se u njima raspravlja i njih, svakako s majvećim zanimemjem, čitaju oni kojima je predmet duboko

Ocenjivanjem novih kniiga možda je najmanje vredam, kao Što je sigurno najopasniji, deo kritMke, Književnom koijtičaru gotovo je nemogućno da buđe odista iskren kad se bavi savremenom produkcijom: Kao što mu je teško da kaže istinu o rđavom delu čoveka koji je imao uspeha, teško mu je da kaže o dobrom delu čoveka koji nije imao uspeha. U prvom slučaju njegovu ruku zadržava strah đa ne povredi u drugom strah da me prehvali. Zatim, nepodnošljivo je biti strog kritičar kad zna da je put u pakao popločan dobrim namerama, Na stazi kritikovanja savremenih pisaca ima mnogo trnja. Nismo čak ni pomenuli ličnu mržnju koju naše žrtve često neguju.. Opasnmosti uzajamnog pomaganja ravne su, u najmamju ruku, opasnostima osvete. Pisac koji je uspeo, ma koliko sumnjao u genijalnost svojih snaga, ne može a da ne veruje da za svoj uspeh duguje, ma neki načim, svojim zaslugama; on je sklom da sam sebe uveri da je zajedljiva Kritika izraz nekog ličnog neprijateljstva.

Na nesreću, mali je broj kritičara u srećnom položaju da mogu da pišu o svojim savremenmicima jedino onda kad iskremo mogu da ih hvale. U većini slučajeva omi moraju da se saobražavaju zahtevima prikazivamja, da pišu o telkstowvima loje nisu mogli da biraju, da razmatraju dela koja predstvljaja: prepreku mjihovom slobodmom „izražavamju. Nesummjivo da engleska trađicija amomimmosti predstavlja odbramu protiv nekih od ovih zala. Ali ona ostavlja otvorena vrata drugim, gorim, Kritičar nema ništa protiv što sc skriva iza uredničiog „mi” ikad pisca napađa; s druge strame, nije dobro biti uvek primoravam ne pokazivati svoju darovitost. Dobra kritika je isto tako umetničko delo kao i dobra. pesma; mjem autor zaslužuje svoju nagrađu u slavi kao i u movct. Uz to, alo mjegovim čitaocima mije dopuštemo da uočavaju omo što on rađi, oni he mogu da slede tok i raovoj njegovih ideja. Kritičar me može uvek da imzniče svoja mačela. Ono što u mekom izolovamom prikazu liči ma nežpotpuniji dogmatizam može, ukoliko se postavi prema drugim tekstovima, izgledati da iza sebe ima uverljivu shemu vrednosti.

Kritika je umelnost, Ona ima svoju tehniku. U idealnom slučaju, bar, ova tehmika trebalo bi na različite načine da buđe savršeno razvijena kod svalkog pojedinmog Kritičara. Ali mi možemo u opštim potezima ocrtati omaj deo metoda koji se ,čimi najbitniji za. najvažniju vrstu lritike, ocenjivanje. Prvo, kritičar ne bi trebalo da mastoji da iznazi celokupam utisak dela koji kritikuje, njegovu posebnu jedimnstvenost. Drwu go, da se vrati i definiše jedinstveni kvalitet senzibiliteta koji je taj izraz učinio nužnim. Treće, da ustanovi uzroke Foji su uslovili taj senzibilitet, (Ovde svoje odgovanajuće mesto imaju relevanimi događaji iz Dpiščevog Života. Četvrto, đa amalizira sredsiva kojima, je

taj senzibilitet izražem, drugim rečima, da sprovodi tehničko ·

ispitivanje stila. Peto, da još meposrednije ispita jedam saviršemo osoben odeljak, to jest odeljak u kome je potpuno izražen piščev semzibilitet, Ovaj peti, poslednji stav, predstavlja u stvari vraćanje na prvi, ali s jednom važnom razlikom što je potrebam materijal raspoređen i smešten pred čitaoca. |

Različite faze u ovom simfonijskom „Rreftanju idealne kritike mogu, maravmo, biti raspoređene sasvim drukčije. Istorijski ili etički kritičar duže će se zabaviti prirodom semzjbiliteta, mjegovom vredmošću po sebi i njegovim odmosom prema drugim vrstama senzibiliteta; om. će obratiti manje, ili ni malo, pažnje na sredstva kojima je ovaj senzibilitet izražen, On zbog toga neće biti gori kritičar, ali će biti. manje Kkmjiževmi kritičar. S druge strane, kritičar nesposoban da prosuđuje vrednost različitih vrsta senzibiliteta nema načina da razlikuje veliku umetnost od savršene umetnositi- Taj sud je bibam za pravu kmitiku, uprkos (ili bolje reći usled) čimjenice što je on u krajnjem slučegu .etički sud,” _

Nema mnogo potrebe da se uznemiravamo oko funkcije poezije. Obe su umetnost; obe moraju da pruže uživamje; obe moraju da pruže uživanja koja im kao umetnosftima priliče. Ukoliko pruža to uživamje, Kritika je kreativna — jer čitaocu omogućuje da ofkriva lepote i vredmosti koje nije video, ili da u novoj, otkrivajućoj svetlosti vidi one koje je samo letimice sagledao. Ono šlo, mislim, 8 razlogom. možemo tražiti jeste da kritika ftreba da bude mamje snebivljiva; da otvoreno treba đa prihvati činjemicu da su njeni najdublji sudoyi moralni. Kritičar treba da bude svestam svojih moralnih postavki i da'se potrudi da položi u njih najvišu moralnosf za koju je sposobam. "To je samo drugi načim kazivanja da kritičar freba da bude svestam sebe kao umetnika. On treba da bude svestam odgovornosti koju mu nameće njegova umetnost; on treba da poštuje tehniku svog zanata. Ne fireba da bude jevtin, ne treba da bude plitak, ne treba da bude neiskrenm, bilo kad hvali ili kad kudi ali, iznad svega, ı ovim modernim vremenima ne treba da bude neiskren kad hvali.

BELEŠKA O PISCU: Džon Midlton Mari, engleski pesnik, romansijer i dramski pisac, slavu.i ugled stekao je majviše zahvaljujući svom radu na književnoj kritici, Nazvan nmajomraženijim čovekom u Engleskoj, Mari je bio česta meta mapada u štampi i literaturi (Haksli u „Kontrapunktu života“). On je izvanredno precizan i obavešten kritičar, široke kulturc i veoma razvijenog osećanja da otkriva bitne elemente dela. On je bio izvanredno uticajna ličnost i plođotvorno je delovao čak i na one pisce koje je odbijao Ssvojim „poštenjem do tačke mazohizma“, Glavna kritička dela:

| „Pyodor Dostoievsky“ (1916), „The Critic in Judgement" (1018), ·

„Aspectis of Literature“ (1920), „Tne Problem of Style“ (1922), „Keats and Shakespeare“ (1925), „„Studies im Keats“ (1930), „ „Shakespeare“ (1936), „Jonathon Swift: A Critical Biography“ (1954). |

TMsel „Kritički kredo“, napisan 1921. godine, objavljen je u Knjizi „Countries of thc Mind" („Pređeli duha“) 1927,

godine.

KNIŽEVNE NOVINE

IZLOG KNJIGA

VOLFGANG OT.

Morski psi i male ribe

(„ZORA“, ZAGREB 1963; PREVELI IRENA VRKLJAN I ZVONIMIR GOLOB)

SAVREMENI nemački kritičari upoređuju Volfanga Ota 5 Normanom Majlerom a njegov roman „Morski psi i male ribe“ s romanom „Goli i mrtvi“. Kađa pročitamo roman „MoTski psi i male ribe“ nije nam teško đa zaključimo da je Teč o nesumnjivo preteranoj pohvali stvaralačkih mogućnosti Volfganga Ota, tim pre što savremenoj memačkoj literaturi, koja je dobar deo SVOjih tema crpla iz problematike đrugog svetskog rata, mne neđostaju imena kao Što .su Hans Helmut Kirst, Volfang Borhert, ili Gerhart „Kramer. Da ne govorimo o ivorcu slav ne triologije „Moskva — Staljingrađ — Berlin“, „Teodoru Plivijeu, koji je wu MWomenu romana najđramatičnije i, gotovo epski, ispričao povest o liuđskoj drami onih koji su u uniformi nemačkog vojnika kretali u čuđovišan rat. Ovoj grupi nemačkih savremenih pisaca Volfang Ot svakako ne može đa se pridruži, a to do kazuje i njegov najviše hvaljeni roman „Morski psi i male ribe“.

Pa, ipak, njegova knjiga čita se sa živim interesovanjem, ali mas ona ne užasava, Mi znamo, isto tako, đa je Volfgang

Ot na strani mira i da gBovo= ri istinu u kojoj meri mnogi Nemci, intimno, nisu mogli da pristanu na veliku „Hitlerovu

laž'i u kojoj su meri osećali tom mašeg naroda i mašom na- ROMAN BRATNI

SVU besmislenost svoje situacije u životu od onog trenutka kađa su navukli ma sebe uniformnu Vermahta. Ali Volf-

gang Ot nije u stanju da nas potrese. Reporterskom, živom,

neposređnom rečenicom · „on prikazuje „gluposk nemačkog militarizma i situaciju besminosti ljudske egzistencije u uslovima gde se moralni kođeks osniva na pravilima službe. Volfgang Of priča povest o mornarima nemačke ratne mor aarice ne želeći đa nemačkog vojnika pokaže kao heroja koji se bori za visoke moralne i političke iđeale, nego kao đeo jednog „mehanizma koji prihvata ono što mu je nametnuto. S te strane Otov roman nesumnjivo je i najjači, Više kao moralni podatak nego kao literatura, više kao slika jedne atmosfere nego kao đubinska analiza čoveka u vrtiogu ratnog užasa. (B.P.)

DER. DUŠAN J,. POPOVIĆ

Srbi u Vojvodini (III)

SRPSKA“, SAD 1963)

(MATICA NOVI

TREĆOM KNJIGOM „Srbi u Vojvodini“ dr Dušan dJ. PopoVvić" završio je saopštavanja i ispitivanja · života. srpskog naTođa m Vojvođini i Južnoj UgaTskoj. Sa svojim ispltivanjima pisac ove knjige došao je đo „mMBlagoveštanskih SsaboTa, poslednjeg političkog sabora ugarskih Srba. Vireme Kada. Wwojvodđina presbaje da bude centar srpskog kulturnog žŽživota i kađa oslobođena i obnmovljena Srbija preuzima Vodeću ulogu u srpskom Dpolitičćkom, ekonomskom i Kultur. nom životu Popović nije posebno proučavao. MođeIrna istorija Vojvodine, dakle, čeka i dalje svoga ispitlvača.

Pri izrađi ove knjige đr Popović se dosledno držao Već poznatih „principa i istrajno primenjivao sociološku meto-

du, Mjega je interesovala, društvena, istorija Srba u Vojvodini i on je sve značajne političke i kulturne đogađaje posmatrao kao deo društvene istorije. Po sebi sc razume da je takav metođ zahtevao đa se posebna pažnia obrati više nego Životima znamenitih lićnego životima znamenitih Dpojedinaca. . MDušam Popović se bavio odnosima između Taznih macionalnosti koje su maseljavale područje Vojvodine i ispitivao uzajamne odnose, koristi i opasnosti za srpski marod od takvih „međusobnih dođira. Blagođdareći takvom prikazu postali su jasni svi pokreti u srpskom društvu to-

ga Yazdobljia. Nacionalni problemi sagleđani u takvoj dTrTu-

štvenoj situaciji dobijali su novo rasvetljavanje i može se 5a puno razloga reći đa je Popović bio vrlo blizu toga da

napiše pravu istoriju srpskog naroda. Popovićev maučni „metod

mužno je zahtevao pomoć ostalih nauka koje se bave Žživo-

Dramat polski na seenach ·chorwaekxieh i serbekieh

VODZIMIERZ KOT

U POSLEDNJE vreme već je postala svakodnevna pojava da se na strani govori i piše o našoi Kknjiževnosti, Upravo smo dobili i jedan „zamašan naučni Tad o istorijatu poljske drame kođ Srba i Hrvata (đo 1914. godine): njegov je autor Wnjiževni istoričar VIođimjež Kol, čije ime nije nepoznato jugoslovenskoj javnosti.

Sređivanje pozorišnog materijala iz jednog ovako širokog razdoblja iziskivalo je poseban napo?, kađa se ima u viđu neophodnost konsultovanja čita-

ve periođike. Nezahvalan je to

posao, i autor ga je uglavnom s uspehom obavio. Na, Osnovu do đanas šačuvanih rukopisa u arhivama Beograda, Zagreba i Movog Sada utvrđio je om pouzđano da li je pojeđini prevod izvoram, ili posređanm; koliko je uticala cenzura ma repertoar i sam tekst; ustanovio reŽiserske i prevodilačke intervencije; osvetiio okolmosti pođ kojima su pojeđina dela birana i izvođena, „itd, Proučio je zatim pitanje poljskih komada čije su premilere na mašim Scenama bile planivane a nmerealizovane, te Uuz-

gređ i napoTe uvođenje poljske opeTe u domaći reperloar, Delimično, mađa ipak nc

u onoj meri u kojoj bi to autor hteo, rađ baca svetlo i na onđašnje polisko-srpskohrvatske kulturne odnose uopšte.

Poljska dramska umefmost predstavila se dugoslovenima komeđijama nekađa veoma popularnog Aleksandra, Fredra (1793—1876): poznato mjegovo delo „Dame i husari* prikazano je 13. decembra 1849. u Zagrebu, i taj datum zapravo je temeljac u istoriji poljsko-iugoslovenskih pozorišnih veza. Posle toga izvođeni su na beogradskim, zagrebačkim i novosadskim 5cenama još i Slovacki, MKoženjovski, MBalucki, „Pšibiševski, Vispjanjski, Zapoljiska, Sjenkjevič i drugi, manje značajni pisci,

Prvi poljiski komadi kod nas budili su prilično imteresovanie, čija je temperatura zavisila uglavnom ođ političkih prilika, U vreme Bahovog apsolutizma, na, primer, kađa jenjava svaka Kulturna aktivnost, nestaje nacionalnog Yepertoara, a, izvođe se gotovo iskliučivo nemački komađi; u đoba književne vlađavine Velikog polonofila Augusta Šenoe poljska đrama ponovo OSvaja. Nije slučajno da se in-

teTes za mju javlja u MHrvat-

cionalnom prošlošću. On je uzimao u obzir sve one Tezultate „etnologije, antropogeografije, istorije književnosti ı umetnosti, lingvistike itđ. kOji su mogli đa mu pomognu đa o događajima koje prikazuje stvori jasna i preciznu sliku, Ono što je novina „u ovom načinu rađa, to je da se Popović koristio i beletrističkom literaturom, u prvom ređu pripovetkama i romanima Ste· vana Sremca. Da bi se ta slika upotpunila Popović je objavio veći broj fotografija i reprođukcija „savremenih umetničkih slika koje predstavljaju ne samo pouzđano 5SVedočanstvo o događajima nego mogu da omoguće da se dobije ođređena slika o srpskom umetničkom ukusu toga Tazdoblja. „Srbi u Vojvodini“ su Životno đelo dr Dušana Popovića. Treba reći da je u našoj istotciografiji malo. takvih sintetič kih đela koja u potpnuosti oživljavaju jeđno TYazđobilje i daju vermu sliku života jeđnog naroda a ne Samo vernu predstavu o značainim događajima u nacionalnom Životu.,

(P. P-6ć)

'đa mu same činjenice

Srećni mučenici

(„PROGRES“, NOVI SAD 1963)

ROMAN BRATNI pripada srednjoj „generaciji „poljskih pisaca. Debitovao je 1944. godine. Zatim je napisao niz kračih dela s tematikom iz Tata. Bratni hoće da kaže istinu o pokoljenju koje je preživelo poraz, rukovođeno lažnom iđeologljom. Tehnika Bratnog je reportaža, filosofija, politika. Događaj koji opisuje

'pređstavljen je kao u Tepor-

Postupa tako pišu roman, U njegovom romanu nema ničeg što određuje sudbine junaka. Nema, dakle, epske formule koja objašnjava, Bmisao tih suđbina. „Polazna tačka je biografija. Prikazan je čovek jedino u odnosu prema svom životu. „Ne prema političkim zađacima, niti prema nekakvim „Kategorijama moralne, metafizičke ili bilo kakve druge problematike, Seđi, junak „Srećnih mučenika“, još je jeđan „MK.olumbo“ koji se, posle petnaest gođina, vraća nu Poljsku da bi je po-

taži ili hronici.

SANA TANASKOVIĆ

Dan ie moi posed

(„PROSVETA“, BEOGRAD 1965)

STIHOVI Sane Tanasković poseduju jednu vrlinu Moja se lako uočava: u njima nema mekog, sentimentaliziranog štimunga, koji dominira u stihovima gotovo svih posleratnih pesnikinja. Ova lirika Sazdana je na sasvim drugim temeljima, oslanjajući se, istina, na više preteča i eventualnilı uzora, ali ostvar!vši ipak svoj sopstveni glas.

Pesma „Dan je moj posed“ nije samo dala ime knjizi, več se svojim tonom poistovetila s čitavim zvučanjem zbirke, Tazdđdraganim i raspevanim, u suštini optimističkim. Pesnikinji nije stran svet Kkoji je o'kružuje i ona u TYitmu Života oko sebe najčešće traži ritam i kolorit svoje poezije, predđa„jući se -neskrivenoj .

bismo nazvati i nekom vrstom savremenog, urbaniziranog ditiramba. I kada u poenti maslovne pesme, komponovane u viđu parađoksa, konstatuje da je, u stvari, ona posed dana, ovakvo finale svojim filosofskim prizvukom ne razbija u potpunosti utisak prvih stihova, već samo potvrđuje jedinstvo sveta, Života i pesmama.

pesnikinja

vremena u ovim

Kontrastom stihova (govori se o danu):

„Kao da mu čujem flokoOve krvi u srebrnoj petospratnici preko pula“.

skoj posle burne četrdesetosme, kao što nije slučajno đa je taj interes u Srbiji pojačan posle seđamđeset, šeste, đa opet bude viđan ı vreme „MođeTne“ i njčne sestre „Mlade Poljske“. U celini, prijem na koji su poljska dela i poljski gosti umetnici „mailazili Kod nas bio je vrlo dobar. Autorov zaključak je da poliska drama u suštini nije izvršila „wulicaj na nacionalno stvaralaštvo „Srba i Hrvata. „Poljski komadi bili su samo posebna stranica u istoriji ovđe spominjanih pozolišta, ali nikada nisu postali obrazac za hrvatske i srpske dramatičare. Popularizacija · poljskih komada bila je, pre svega, po-

vezana s polonofijskom delat=

nošću pojeđinaca (Tomić, Benešić, Rajko); pojačani interes za poljsku dramu obično se pođuđara s gođinama aktivnog učešća „ovih ljudi u Dpozorišmom životu“. Razume se, iZVesnu ulogu odigrale su fu i pomenute političke okolnosti. Tako je imao dosta prethodnika, među kojima i vrlo krupnih imena (Mranka Volmana, na primer), Kof, nijć imao lak posao; trebalo je utvrditi pravu vređnost, postojeće literatu-

; Životnojrađosti.. Ovakve pesme · mogli ·

=. Približiće me neTazgovet-

noj smrti, ali Izvesnoj“ obuhvaćen je ceo spektar raspoloženja koja se provlače Kroz stihove, kroz NWTt i lapiđaran odjek suđara i sukoba koje Sana Tanasković nastoji đa prevaziđe. Izraz takvih sukoba je i pesma „Mnogostrukosti“, čije je težište već u samom naslovu; traganje za mnogostrukostima i raznovidnostima predstavlja jednu od najčešćih preokupacija i stremljenja u ovoj zbirci.

Svoju literarnmnu zrelost Sana Tanasković je ispoljila u Dpesmi „Pepeo Hirošime“. S obzirom da je MHirošima postala ne samo stravičan simbol već i motiv koji je poslužio za raznoliko umetničko oblikovanje, ođ misaone „mpoezije do plačevnih, izveštačenih filmskih melodrama, „prihvatanje ove feme znači poseban ispit. Trageđija MHirošime u intepTešaclji. Sane Tanasković ima pun humani smisao i antiratni podtekst, izražen kroz poređenje s ravnođušnošću i Kkon=formizmom, uz svesti o odgovormnosti za sudbinu ljudi i civilizacije.

Wu mekim pesmama Kreativni postupak biva, donekle, izmenjen i pesnikinja zalazi u Ooblast poetske vedrine, približuJući se takozvanim „lakim stihovima“, ili domenu Zaka PreveTrTa. Tako, na primer, pesma „Devojke. i lopte“ i formalno, po svojoj fakturi, podseća ma Preverovu „pesmu „Prvi dan“. Ne priđajući ovoi činjenici meki ođiučujući mmačaj, možemo konstatovati da oma ne svedoči toliko o nekom «određenom „đirekinom uticaju, koliko odđaje literarnc srođnosti ove interesanine 1 višezvučćne mpoezišde. (I. 8.)

ineprevedene ·knji

(POLSKA ARADEMIA NAUKM, RRAKOW 192) *

re o predmetu, proučiti same prevode, njihove Yukopise i verzije, i sl.; on je to, uglavnom, s uspehom i obavio. Međutim, kađa je trebalo dati nešto više, odvojiti se od gole arhivistike, izaći iz okvira standardne sistematizacije, autoru je ponestalo daha. Ne samo da nema fu sinteze, nego nema, osim pedđantske i tvrdoglavo uporne analize, mičeg važnijeg: poleta, svežine, samostalne inspiracije i. originalnosti. Čitalac koji sc stfpljivo probija kroz more citata i podataka, faktografski Kkrajnje suvoparnih, sigurno neće uživati u tekstu. Za stručnjaka, međutim, kao priručnik, kao TYepeftitorij „poljskih leatralija i arhivalija kođ mas, ovaj rad će ipak biti od koristi. Uostalom, zar se već Samim tim đonekle me iskupljuje? Kao prilog ovoj knjizi đodat je informativni hronološki pregled svih poliskih komađa Rkoji su kod nas izvođeni, Na Wraju se malazi i skromna bibliografija većih i manjih Yađova koji se tiču polisko-jugoslovenskih kujiturnih odnosa. Ova poslednja je maročito nepotpuna, a. sva je prilika da i nije pisana s većim pretenvijama, (M. Ž.)

novo otkrio, Vraća se tražeći

prošlost, Prošlost u Kojoj je.

bila mladost, herojstvo, velika. ljubav. ZŽeli đa nađe to, što mu je gođinama neđostajalo.

"rraži svoju mlađost koja je

prohujala, traži stare ratne drugove, a nalazi ljuđe Koji BU zauzeti uvećavanjem svojih prihoda, Jeđan to Trađi na

"automobilskim ransakcijama,

drugi, književnik, putem oporTurizma. Ratni „đrugovi su obični filistri. Sedi, tražeći svoju ljubav iz ustanka, upušta se u fleTt sa ženom bivšeg druga, da bi oživeo uspomene na herojske dane.

Bratni kao da kompromituje svog junaka tim njegovim traženjima Klime nekadašnjeg građa, koji mu se stalno javJljiao kao mestio broinih junačkih podviga, a ljuđi kao nosioci žive prošlosti. Seđi, koji kruži po Varšavi u svom iuksuznom #Đautu, oseća #«4 kao „trgovački putnik zjal.“. Došao sam tu đa istinski proživim. Tamo mi se sve činilo drukčije, a to što tražim, mema... jednostavno nema“.

Dakle, đalji boravak u zemlji nema nikakvog smisla. „Vraćam se iz mlađosti“, misli BSeđi, đok se za njim zatvara granica, ne samo ohadžbine već i gorkih saznanjia „kolumba“. Ovaj roman još jednom potvrđuje tipičnu za Bratnog težnjiu da objasni „najvažnije probleme vremena čiji je Sve<đok blo. I ovaj roman Dpotvrđuje uđaljenost MBratnog ođ brutalne ekspresije posleratnog stvaralaštva. (B. R.)

BULAT ORUDŽAVA

/drav bio. dače

(„VESELIN MASLBŠA“, SARAJEVO 1963; PREVEO PETAR VUJICIĆ)

PJESNIK. Bulat Okudžava, kako je poznato, svoje pjesme recituje na javnim priređbama uz pratnju gitare. No, Okuđžavu i kao lirika i kao autora Tomana „Zdrav bio, đače“ u njegovoj domovini samo djelimično” prihvataju i poz. dđravljaju, najčešće se oko njega spore.

Međutim, Okudžavin romam, zanimljivo delo o ratu, mnije ni po čem ·sporan. To je tipičan Jirski roman, pomalo ispovjeđan, autobiografski (7), jedan „isječak iz haosa rata, jedan fragmenat velikog Yva» nja, jedna od mnogih priča o ljudima u ratu, Pisan Irski, bez patetike i velikih gesta 1 bez još većih i neprijaktnijih parola, ovaj roman, na svoj način, kao od šale, približava nas „veličanstvenoj istini o borbi sovjetskog naroda protiv fašizma, „o onoj prisnoj, takozvanoj unufarnjoj istini, Kođ Okudžave nema takozvanih velikih događaja. Čak ni đogađaja uopšte. Bio jeđnom jeđan đak. Njemu se čini da vojnik. Sađ se možda igra Ta= ta... Sve je tako poluozbiljino, polustvarno. On je zelen za vojnika, a eto tu je, na fromtu, među pravim vojnicima, sve je zbiljsko i sad treba da otpočne ono pravo. Sam Veliki događaj. Rat. Borci su simpa tični momci, neispavani, brb ljiivi, glađni, Sanjaju o ođmoYu i jelu. Đak sazrijeva, bije se bitka, pa se onda više ništa nc događa, samo se čeka dru“ ga, pokret i ostalo. To je bio, uglavnom, spoljni okvir ove lirske priče. Dometnite m i jednu ljubav, platonsku, mevještu, almosferu jeđinice i rekli ste golovo sve. Ili ste rekli ono najnevažnije, najspoređnije. „U stvari, glavno se događa unutra, u ljuđima,

u njihovom životu, u njihovim ·

odnosima, mislima, „snovima, smrtima, u svemu onom Što tai Tat čini epohalnim, strasnim, pravdoljubivim.

Djelo je zanimljivo, čita :“. bez pređaha, sa učešćem i bez ravnođušnosti. Pomalo majleTovsko ili remarkovsko u po" stupku, ono je u svojoj osnovi autentično, originalno i samo“ svojno, 5a humanom idejom, sa amtiratnim pođtekstom, 85dU ljubavlju za prostog Yojnika kao veoma izraženim Kvalitetima, ka UteFAVuTR, (RE. T,)

PREDRAG PROTIC BIS

PIŠU: BRANKO PEIĆ, RAJČIĆ, IVAN ŠOP, TRIPKOVIĆ TI MILORAD ŽI-· VANČEVIĆ,

Na a Na.“ __

Mada, s druge Stran, Yoman „Zdrav bio đače“ nije · ni neka velika, naročito veli-

RISTO.

MO Can

ia.