Književne novine

Godina XV. Nova serija Broj 199 Beograd 14. VI 1963. Cena 430 din.

ere O CCC

LIST

Z A

NJIŽEVNE N'

KNJIŽEVNOST,

JJ METMOST

I or OUŠTVENA P

ITAMJA

Tanasije ML4ADENOPIĆ

POSLEDNJE VIĐENJE

s GORANOM

poznali smo se još 1932. godine, U preko pisama, kako to već biva među mlađim ljudima iste generacije, pogotovu među mladim pesnicima. Sarađivali smo u istim listovima i časopisima, a kada sam, kao đak VIII razreda gimnazije u Smederevu, smogao nekako nešto novca od raznih rođaka i prijatelja i pokrenuo časopis Knjižeomi krug, prvo što sam imao na umu bilo je da okupim i pozovem na 'saradnju sve što je iole nešto značilo u tadašnjoj književnoj republici mladih. Tako se i Goran odazvao na poziv i poslao za prvi broj pesmu Utjeha. Potpisivao se, tada, još samo sa Ivan Kovačić, pa je tako·i fu svoju pesmu potpisao, kao i mnoge svoje druge tadašnje književne priloge, objavljivane pre svega u Barčevoj Mladosti. Nekoliko pisama koje smo među sobom izmenjali u to doba propalo je, na žalost, kao i čitava moja predratna neobično zanimljiva korespondencija s velikim brojem književnika mlade i starije generacije. (Gestapo je sve to zaplenio u februaru 1942, odvodeći 1 moje roditelje u logor na Banjicu.)

Pratio sam pažljivo i kasnije, razume se, Goranov rad i razvoj, ali uglavnom preko raznih književnih publika=– cija. Mlada inteligencija je u to vreme počela da se politički orijentiše i oštro opoziciono suprotstavlja šestojanuar– skoj diktaturi. Većina tadašnjih mladih književnika smatrala je za svoj sveti zađatak da i kao ljudi i kao pisci zauzmrı otvoren stav protiv režima. SAm Književni krug, sa svim. svojim mladđalačkim „greškama i neiskustvom, od prvog broja bio je zauzeo poziciju levičarskog, a to je onda bez daljeg značilo marksistički orijentisanog časopisa.

Goran je triđesetih godina, kao i mnogi drugi, pisao socijalno=-sentimentalno obojene pesme, ali je nešto kasnije, tako se bar meni iz daleka činilo, sve više zalazio u neke čisto estetske vode. Nisam posle saradnje u Knjižepnom, krugu imao nekog bližeg i direktnijeg kontakta s mjim, ali mi se, posmatrano iz jedne striktno politički obojene i sasvim određene perspektive, činilo da se njegov talenat sve više razrasta, da postaje zreo pisac, no da svemu tome, kako se to onda govorilo, nedostaje „stav“. Mnogi od nas su godinama prestajali da pišu čistu liriku, a ponekad i liriku uopšte, pod pritiskom dnevne političke borbe i dnevnih političkih potreba, pa mi je, već i zbog toga, uporno nastojanje Goranovo da se isključivo književno izrazi izgledalo kao neki malograđanski greh. Kao i mnogi među nama, bio sam netrpeljiv i slep za svaki estestvujušči stav i postupak. Tz današnje retrospektive gledano, naša, pa i moja, tolika isključivost i ne mora da izgleda u svemu opravdana. Međutim, istorijski ona i danas ostaje ono što je bila: pošten, napor jedne revolucionarme omladine da sve podredi ciljevima revolucije i progresa, i da sve u okviru ostvarivanja takvih ciljeva posmatra i ocenjuje. Žrtvujući svesno i namerno sve politici, mnogi od nas su u svom čisto književnom razvoju izgabili korak. Neki za uvek, neki privremeno. Goran ga je u potpunosti sačuvao, ali mi je, zbog toga, kao što rekoh, izgledao, najblaže rečeno, politički potpuno neopredeljen.

Bilo je neobično prijatno i ne tako malo iznenađenje za mene kada sam, u toku zime 1942. godine, u oslobođenom Livnu, gde sam se nalazio s Drugom dalmatinskom brigadom, saznao preko Slobodne Jugoslavije, i preko kurira koji su stizali iz Bihaća, da je na slobodnu teritoriju prešao Ivan Goran Kovačić i da je sobom doveo i starog Nazora.

I danas mislim da je to bio veliki podvig, dostojan svakog divljenja i poštovanja. Dolazak dvojice pesnika, a naročito starog Nazora, značio je strašan udarac za ustaše i njihovu Kkvislinšku tvorevinu NDH. Ustaška propaganda je, zbunjena u prvo vreme, počela čak da širi neistine kako su partizani tobože izmislili čitavu priču o dolasku u partizane Nazora i Gorana. Nije im nikako išlo u račun da prihvate za ceo svet već gotovu i jasnu Ččinjenicu. Razumljivo je da sam želeo da što pre vidim Gorana, » ta prilika mi se ubrzo ukazala. Krajem decembra 1942. godine stigla je poraka iz Bihaća da se hitno javim drugu Marku (Aleksandru Rankoviću) na nov raspored. Poznato je da smo tada imali slobodnu teritoriju koja je sačinjavala petinu Jugoslavije, da je već bilo održano prvo zasedanjie AVNOJ-a, prvi kongres USAOJ-a i da je sedište Vrhovnog štaba bilo u tom gradu, Moj put je, prema tome, vodio pravo u oslobođeni Bihać koji mi se u to vreme, kao i svima nama, prikazao kao pravi velegrad.

U Bihać sam stigao prvih dana janumra 1943. gođine. Posle nekoliko dana čekanja, kakav je tada bio običaj u Vrhovnom štabu, primio me je drug Marko. Rekao mi je da me, do daljeg, šalje "ı propagandni odsek AVNOJ-a koji je baš tih dana bio formiran na čelu sa Vesom Maslešom. Napomenuo mi je, takođe, da je osnovano i „Kazalište narodnog oslobođenja“ i da je naročito potrebno da Vesi pomognem za neko vreme u pogledu razvijanja kulturno-propagandnog sektora.

S radošću sam prihvatio tu odluku, utoliko pre što sam Vesu znao kao neobično dragog i toplog čoveka, s kojim je raditi bilo posebno zadovoljstvo. Dobio sam stan u jednoj privatnoj kući i otpočeo svoj, u neku ruku, „civilni život“ "u uniformi partizana, kao i svi drugi koji su se u to vreme našli u Bihaću.

Obilazeći „Kazalište narodnog oslobođenja“ i prisustvujući, između ostalog, njegovim sastancima i probama (spremao se tada Gogoljev Rebizo?7), sreo sam tako i Gorana koji je glumcima bio predao za recitovanje svoju tek napisanu pesmu Partizanka.

Susret je bio više nego srdačan. Zagrlio sam ovog dosta krupnog, plavokoSoOg mladića s prćavim širokim nosem i licem bezazlenog dečaka i odmah uspostavio pravi kontakt s njim. Prepričavali smo, između ostalog, naše „predratne“ zajedničke uspomene i pretresali sadbine raznih zajedničkih poznanika, uglavnom mladih pisaca. Pokazao mi je u rukopisu Jamu, koju je već uveliko radio, oduševljeno i zaneseno. Recitovao mi je odlomke iz nje i pričao o svojim književnim planovima. A ti planovi bili su veliki,

Nastavak na 5. strani

LIKOVNE PRILOGE U OVOM BROJU IZRADIO LAZAR VOZAREVIĆ

BIIIIIIIIIIIIIILIIIIIIIVIIIIIIIIIIIITIIIIIIIIIWIIIIIIIITIIHIIIIPIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIJIIIIIIIIIIHTIIIIIIIII III IIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIITIIHIIITIIIIHIRIIIMHI IRIIJHI

VESELIV

MASLESA

o Sivaralačkom razvilku

književnosti

eselin Masleša* je u predvečerju

revolucije aktivno učestvovao u

pripremama za oslobođenje naroda ne samo na polju političke kritike, organizacije i borbe već i književne i kulturne kritike uopšte. O fenomenu kulturnog i, posebno, književnog razvitka on je na konkretnim primerima od Gogolja do Sinklera Luisa društvenoistorijski i Kritički ukazivao da se danas ne radi više o onim nosiocima kulture koji sw izrasli iz uslova učma-– lih balkanskih palanki i kasaba već, kako veli, „radi se o novim, mladim književnim siremijenjima, čiji mosioci imaju drugo socijalno poreklo i čija književna saznanja i osećanja imaju svoju bazu u studiju motornih snaga društvenog razvoja, noseći u sebi svesnu želju da svojim osećajima ogorčenja, borbe, prezira, ljubavi i mržnje, izraženim u rečima, budu sapxntnici tendencija društvenog razvitka“.

I dok je Masleša na konkretnim primerima od

i umelinosli

stite negacije. Spoznaja dijalektičkog procesa u razvoju društva je istovremeno spoznaja svih društvenih fenomena i svih delovanja čoveka“.

I u to vreme je Masleša imamo da ovakvo svoje adekvaino i autentično metodološko polaženje i shvatanje nove Marksove dinamičke, dijalektičke zakonitosti nasloni ujedno na objektivistički estetički relativizam TalhajmeroVog onda skoro zvaničnog priručnika, navodeći njegov apstraktni i nejasmi kontingentistički stav: „Zakoni estetike su istorijski, relativni, vremenski i prostorno uslovljeni, to znači promenljivi zakoni“, i Meringov stav predmetno-individđualističkog westetizma, za

koji „svako stvaralačko umetničko delo

stvara svoju vlastitu estetiku“. Međutim, Masleša se držao Marksa, svog polazišta u shvmtanju dijalektičke zakonitosti Kapšitala, i prelazio na konkretnu dijalektičku analizu uzimajući kritički

Kovačića, Novaka, Janka preda se Skerlićevu IsXočinoVIĆA i Matavulja dr Dušan toriju move srpske kmjido Ćipika i Kočića, ta- : 74 ževmosti, pitajući se o kođe sa svom društve- || Nedelj ković metodi istorijskog, este-

noistorijskom egzaktnoš-

ću i kritičnošću, ukazivao da je jedina stvarna, potrebna i umetnička građa koja se može na našem zaostalom selu u fo doba naći, »tragedija sitnog seljaka iz mase, tragedija ljudi koji su smrvljeni zajedno sa svojim snagama i naporima, zakonima nacionalne ekonomije«, tako ovde na opštem kulturnom i posebnom književnom polju on istražuje i utvrđuje opštu metodu kulfurnog i književnog prilaženja tim istim problemima naše današnjice. Zaključak, dakle, koji se nametao jeste samo metodološko pitanje novog ljudskog prilaženja i gradu i selu da bi se sagledala osnovna i bitna društvenoistorijski aktuelna i delotvorna ljudska građa stvaralačkog razvitka umetnosti i kulture.

I to opšte metodološko pitanje Masleša principijelno, oštro i pionirski originalno, postavlja u svojoj studiji Nekoliko metodološlcih, primedbi "ı časopisu „Stožer“ (Beograd, 1932, br. 2). Ali da bismo ovu njegovu studiju shvatili i da bismo, ujedno, videli kako je Masleša i. ovde morao ovom. pitanju istraživački, pionirski i stvaralački prilaziti, razmotrimo pre svega njegov prethodni ogled Meringo»i prilozi istoriji literature u istom časopisu („Stožer“, Beograd 1931, br. 7—8).

Tu se on, kao ekonomist i istorijski materijalist koji se uvek vraća osnovnim ekonomskim uslovima istorijskog razvitka, vraćao Marksovom Kaypitalu i opštoj filozofskoj metodi dijalektičkog materijalizma da bi svestrano sagledao i samo posebno pitanje osnova estetičkog saznavanja i stvaranja, i na čelo ogleda istakao sledeću svoju osnovnu konstataciju: „Metoda dijalektičkog materijalizma, primenjena u svim disciplinama društvenih nauka, omogućava formiranje jednog Weltanschauunga (pogleda na svet). Kritika političke ekonomije, znači ustanovljenje dijalektičkog procesa zakona političke ekonomije nasuprot Rikardu i Smitu koji su zakone političke ekonomije smatrali za stacionarne i večme. Suprotnosti, u kojima se razvijaju i na kojima počivaju, vode ih nužno do vla-

* Odlomak iz opsežnije monografije o Veselinu Masleši, SOSU RU .

Podnaslov Kapitala:.

tičkog i kritičkog prilaženja ovog klasičnog dela naše književne istorijske nauke o književnoj materiji i Kknjiževnom stvaranju. A zatim konstatuje da, uglavnom pod uticajem „Svetozara Markovića, SenSimona, Prudona, Blankija i Žoresa, Jovan Skerlić nije do kraja poznavao metodu istorijskog materijalizma, ostavši samo ma razvitku proizvodmje kao uslovu istorijskog razvitka Kknjiževnog stvaralaštva. I kritički primećuje da Skerlić nije znao baš ono što je najbitnije u metodi dijalektičkog i istorijskog materijalizma i što je Marks Prudonu izrikom formulisao, a to je, kako Masleša veli, „osnovni princip dijalektike, formnlisan od Marksa u polemici sa Prudonom: „G. Prudon, ekonomist, shvatio je sasvim dobro da ljudi izrađuju sukno, platno, svilene materije pod određenim odnosima proizvodnje. Ali ono što nije shvatio jeste da su

svi određeni odnosi isto ta

ko proizvod ljudi kao i sekno“ itd.

Ovim, na ograničenostima Skerlićevog i Prudonovog shvatanja uslova razvitka književnosti, Masleša razrađuje onaj opšti i svoj stav o saznanju uopšte, pa i o umetničkom saznanju dijalektičkog procesa u razvoju društva da je „istovremeno spoznaja svih društvenih fenomema i svih delovanja čoveka“.

A da ovu osnovnu polaznu tačku dijalektičkog i istorijskog mremterijalizma još bolje rasvetli i oštrije opovrgne mehanicistički „determinizam vulgarnog

maferijalizma, koji se netačno i nepra-

vedno prebacivao dijalektičkom istorijskom materijalizmai, pa i samom novom pokretu socijalne književnosti, Masleša još jednom navodi Marksa i, ovoga puta, sledeću njegovu tezu upravo O O

'vome pitanju: „Materijalističko učenje

da su ljudi proizvod okolnosti i vaspitanja, da su, prema ftome, izmenjeni ljudi proizvod drugih okolnosti i promenjenog vaspitanja — zaboravlja da naši ljudi menjaju okolnosti i da sam vaspitač mora da bude vaspitan“. Masleša pre svega konstatuje činjenicu procesa stvaranja socijalne književnosti, te veli: „Netačno je da se kod nas ne može razviti socijalna književNastavak. na 5. strani

| profesija,

Edvard Kardelj: kritika — nužna komponenta kulturnog stvaralaštva

„NAŠ USTAV ponovo je potvrdio | princip slobode naučnog i umetničkog stvaralaštva. Ovde smo se držali načela koje je svojevremeno postavio Marks, kada je rekao da puteve nauci može da odredi samo nauka sama. To možema reći i za umetničko stvaralaštvo.

Međutim, ovo je samo jednn strana pitanja. Druga se sastoji u tome da naučno i umetničko stvaralaštvo nije mikakva apstraktna i privatna stvar, ved je to i odnos naučnika i umetnika prema čoveku, društvu i obrnuto, bez obzira da li to neko priznaje ili ne. Da nije tako, onda bi naučnici i umetnici svoja dela zatvarali kod kuće "u ormane, a ne objavljivali, nosili na izložbe i prodavali ljudima. Zbog toga nisu u pravu oni koji brkaju pitanje slobode tog stvaralaštva. Kritika, kako stručna, taka i opšta društvena kritika, isto je tako nmužna komponenta kulturnog stfvaralaštva svake vrste, kao što je to samo stvaralaštvo. Zato se mi komunisti, kao i svi radni ljudi, ne možemo odricati društvene kritike na ovom, i na drugom području.

Kako društvo, tako i pojedinci, naravno, često mogu biti nepravedni u svojoj kritici. Ali svako zna da se i iza nauke i umetnosti često krije ne sama modna plitkoća i šarlatanstvo svake vrste već i svesna antisocijalistička akcija. Međutim, priroda dinamike duhovnog razvoja društva jeste kretanje u takvim protivurečnim oblicima. Ono štc je kvalitetno, bilo u stvaralaštvu ill kritici, uzajamno će uticati, na ovaj ili drugi način, a vreme će svaku stvar na kraju postaviti na svoje pravo mesto. I na tim područjima napredak se vrši u protivurečnosti koju je nemoguće ukinuti, jer upravo ta protivurečnost jeste sam život. Time naš Ustav priznaje slobodu naučnog i umetničkog stvaralaštva, ali to ne znači da faktori socijalističke društvene svesti treba da se odriču prava na kritiku i na otklanjanje svega što je po svojoj suštini i po svojim posledicama upereno proliv socijalističkih odnosa među ljudima i aktivnoj ulozi čoveka u razvoju društva.

Sloboda naučnog i umetničkog stvaralaštva nije samo ma papiru Ustava, Ta slobođa je zagarantovana i odgovarajućim institucijama. Na faj način, na učne ustanove, ili samostalne umetničke ili druge grupe kulturnih radnika — uz iste obaveze i iste odgovornosti prema društvu — načelno sa istim pravima i na isti način gamostalno i samoupravno raspolažu određenim društvenim sredstvima. Naučni, umetnički i kulturni

| rad, zmači, ni u tom pogledu nisu tre-

tirani kao nekakva posebna ili privatna već kao sastavni deo stvaranja socijalističkog društva“. Iz govora održamog ma Dpredizbornom, mitingu u Ljubljami 7. VI 1963)

*

Jovan Veselinov o zastranjivanjima u kulturi

„MBĐU komulfammim madmicima ” bilo je i ima pojedinaca Koji misu shvaiili muačaj borbe proliv mnegativnih i

| štetnih pojava. Ti ljudi me shvataju da | je i ova oblast našeg života podložna

slabostima koje rađaju protivrečnosti

| našeg racvitka, kao i negativni uticaji sa strane. Otuda su pokušali da kriti| ku negativnih pojava predstave

kao napad na slobodu stvaralaštva. Mi verujemo u slobodu stvaralaštva. . Ali, hoćemo da verujemo i u društvenu od-

Nastavak na 2. strani :.

ka