Književne novine
aktuelnosti
DANA Za
Nastavak sa 1. strane
govornost stvaralaca. Jer, slobodu stvaralaštva ne treba brkati sa slobodom da neko bude neodgovoran prema vrednostima društva koje stvaramo. Svaki čovek u javnosti, u našem društvu, mora očekivati kritike svojih postupaka i stavova. To nije „mešanje“ politike i kulture, to nije samo sastavni deo ideine borbe, već je to i sastavni ·:đeo demokratskog procesa našeg razvitka.
Stavovi Saveza komunista o pitanjima nauke i kulture su jasni, Oni su formulisami u Programu SKJ i novom Ustavu. Sloboda stvaralaštva zagarantovana je u ova dva najveća dokumenta našeg društva i našeg vremena. Ali jasno je i to da smo socijalistička zemlja, da imamo svoj marksističko -– lenjimistički pogled na svet i da se za svoje ideje moramo dosledno boriti, kao i protiv svega što koči ktetanje našeg društva, što štetno utiče ma vaspitanje vadnih ljudi.
Stvaralaštva i progresa nema bez traženja, bez obogaćivanja onoga što postoji u novim formama i novim sadržinama. Mi s pravom ističemo da su od oslobođenja stvorema velika Kkultura dela. Ali se kod nas često pod vidom „novog” i „mođernog“ švercuju nama buđi uticaji. Objavljuju se i prikazuju bezvredne i štete stvami, što se ne može smatrati sredstvom vaspitavamja čoveka,
Stvaraoci na polju kulbure moraju više voditi računa o potrebama i zahtevima našeg radmog čoveka damas. Od raznih oblika kulture aktivnosti očekuje se „da potpomognu Droces emancipacije, širenja saznanja radnih ljudi; da u tekovinama i duhu te kulĐaure vide sebe ne samo kao Kkonsumena, već i kao stvaraoca, da lakše i bolje sagleđaju perspektivu, prednosti ovog društva, kao i da umeju uočiti i slabe strane našeg života.“
(Sa predizbomog zbora u Nišu, održamog 9. juma 1968. godime)
*
Makedonsko pitanje i vizantijsko slikarstvo
TU, SKORO, oksfordska izdavačka kuća Parker uzela je na sebe distribuciju "ı Velikoj Britaniji jednog pam:fleta koji je u Atini objavio izvesni Angelo Prokopiju. Pamflet ima pedesetak stranica i oko 60 ilustracija u tekstu, a naslov koji nosi glasi: „Makedonsko pitanje u vizantijskom slikarstvu“ (Angelo Procopiou: The Macedđoniam, Question im Buzamtine Painting). Naslov dovoljan da i nas zainteresuje za sadržaj same knjižice.
Ostavljajući našim vizantolozima da daju stručnu ocenu ove knjižice, mi se samo ograničavamo da zabeležimo, i to u kraćim potezima, njen sadržaj.
Kađa se baci pogled na prvih nekoliko stranica pomenute knjižice, čitalac odmah može zaključiti da je njen pisac bio uglavnom preokupiran više političkim no umetničkim problemima. Međutim, bliže ispitivanje dovodi pažljivog čitaoca do zaključka da je Prokopiju, u stvari, imao namera da ozbiljno i logički ispita estetsku osnovicu Ppoznijeg vizatijskog slikarstva, čega se prihvatio s ciljem da podvuče njegov u osnovi vizantijski karakter i odbije „svojatanja“ drugih pisr- koji tvrde da se spomenici u Makedoniji imaju smatrati bilo čisto srpskim ili bugarskim, već prema narodnosti autora. U vezi sa ovim stavom Prokopiju smatra da se vrlo izraziti stilovi koji karakterišu freske na zidovima Kurbinova i Starog Nagoričana ne mogu pripisati pretpostavci da su njihovi autori bili Sloveni, već *'mianici da su uzajamna dejstva elemenata koji čine vizantijsko slikarstvo bila različita u datim slučajevima od smvremenih manifestacija istog slikarstva na drugim mestima.
Prilikom razlikovanja pomenutih clemenata pisac odbacuje klasifikaciju vezanu za bilo kakvu hronološku, geografsku ili ikonogarfsku osnovu, i Umesto toga navodi tri glavna stila koji sa postojali od samih početaka, a koje on imenuje: arhaičnim, klasičnim i realističkim, Vrlo često, smatra Proko-
Ž
piju vrlo često upušta u spekulacije manju na istom mestu i na istom delu. Po njemu, jezik na natpisima koji se nalaze na slikama ne može se uzeti kao vodič za narodnost slikara, Sloveni su možda obavili veliki deo posla ali važan činilac za Prokopijua nije u tome što su slikopisci bili Sloveni, već što su njihova dela zavisila od Carigrada ·'Što se tiče klasičnih elemenata, i od Soluna, što se tiče njihovog više realističkog karaktera; za Prokopijua Solun je bio središte u kome se razvio izraziti stil poznijeg vizantijskog slikarstv3, koje je Mije (Millet) nazvao makedonskim, dok se Lazarevljeva ideja o putujućim gildama slikara koji su možda radili u Solunu, u istoj meri kao i bilo gde u samoj Makedoniji, ne možc prihvatiti. Osnovna misao koja prožima ovu knjižicu sastoji se u znatnom omalovažavanju uloge slovenskih slikopisaca i njihovog doprinosa vizantijskom slikarstvu, dok se, s druge strane, Prokopiju vrlo često upušta u spekulacije kao, na primer, kada navodi da je atonski slikar Panselinos, u stvari, identična ličnost sa čovekom koji je radio u Preslavu, u Makedoniji, a koga istorija pominje kao Astrapasa, itd., itd.
Na našim je, dakle, vizantolozima da o ovome kažu sada i svoju reč. (A. V. 5.)
*.
Ispeci pa reci
PRF; IZVESNOG VREMENA pisano je u Kmjižeonim, movinama, na istoj ovoj strani, kako čovek, čitajući našu štampu, koješta može da nauči. NIN od 2. juna potvrđuje da je naša konstalacija bila sasvim tačna, U članku Nema filma bez dobre knjige D. Adamović čarobnim štapićem svoje neobaveštenosti dva povelika romana (Ubiti pticu ragalicu i Gospodar mušica) pretvara u novele. Verujemo da bi Viljem Golding i progledao kroz prste našem filmskom recenzentu s obzirom da engleska reč za roman glasi „novel“. Mlada i šarmantna Harper Li, međutim, teško da će pristati i na promenu pola koju je doživela pod Adamovićevim hirurškim nožem! Za utehu, jer je daleko gore mogla da prođe, ispričaćemo joj jednu sličnu priču. Virdžiniju Vulf je u Večermjim, novostima od 80. maja (u članku Brodvej u deficitu) neki neodgovoTni novinar-prevodilac pretvorio “1 „Vir-
džinskog vuka“. Uveren, valjda, u krot*”
ku prirodu poznate engleske književnice, on nije mogao da poveruje da se nova drama Edvarđa Olbija Ko se plaši Virdžinije Vulf baš tako zove. NARAVOUČENIJE: Bolje je promeaiti pol nego postati zver. Novinari su, ponekad, vičniji skalpelu nego pera!
*
Džejms Boldvin o američkoj literaturi
INTERVJU KOJI JE jedan od najistakmutijih savremenih američkih TOmansijera Džejms Boldvin đao dopisniku Njujork tajmsa prožet je nadom da će, na kraju, razum i rasna jednakost odneti pobeđu nad zaglupljenošću i netolerancijom. Odgovarajući na pitanja povodom najnovijih rasističkih nereda u Bipmingemu Boldvin je podvukao da ne breba gubiti nađu pošto je „očajanje greh“. „Lako je biti turobam zbog ljudskog roda, ali ima ljudi koji su „pokazali da smo bolji „nego što smo“, podvukao je Boldvin. |
Boldvin je, isbovremeno, rekao nekoliko svojih zanimljivih zapažemja o Savremenoj američkoj literaturi. On je uznemiren današnjim stanjem koje u njoj vlada i smatra da sterilnost, koja je karakitemniše, vođi poreklo od bekstva pisaca od realnosti savremenog života. „Pisci beže od društvenih poruka. Na izvestan čudnovat način ne shvatam da oni, čini se, veruju da čovek može biti umetnik i, isto tako, bezbedam“.
„Američki pisci ne primaju odgovornost da pošteno sagleđaju društvenu strukturu, Ima nešto ćudljivo u njihovom držanju, jer ono De odgovara njihovim fantazijama“, podvukao je Boldvin i nastavio: „U ovom društvu s Uumetnicima se postupa kao 5 robom“. On ipak neguje nadu da promena sazreva pod površinom, među mlađim, još nepoznatim piscima. Njegov vapaj za drukčijom stvaralačkom atmosferom svodi se na zahtev da se kazuje istina. „U ovoj zemlji mi smo od neznamja načinili kult. Cena je nesumnjivo kobna“. „Kad sam bio u Nemačkoj nijeđan Nemac nije mao ništa o ubistvu 6,000.000 ljudi. Isto se dešava na Secveru. Niko ništa ne zna o crncima“, završio je svoje izlaganje Boldvin.
tvuda u svetu, pa i kod nas, Yu-
brike rezervisane za pisma čitai laca imaju svrhu da služe politici lista, tojest mjegovog vlasnika, direktora, osnivača ili političke (sindikalne, društveme itd.) organizacije čije stavove list zvanično ili nezvanično zastupa. Novinama pišu razni ljudi, iz razmih, Dobuda, najčešće da bi mešto kritikovali, ili da. bi se od kritike bramili..
Samo se po sebi razume da uredmik (iii uredništvo) odlučuje o tome koja će, čija i kakva pisma biti štampana, a kakva meće. Ne bacaju se w korpu samo pisma osobenjaka koji šalju rešenje koadrature kruga, Topću ma okultne sile koje ih progome zlim fluidima, ili predlažu obrazovanje svetske vlade pod trijumoviratom, rimskog pape, jerusaliniskog patrijarha i kenterberiskog nadbiskupa — mego i Sva druga pisma čije se objavljivanje mne uklapa u politiku lista (politikw majšire ili majstriktnije shvaćemu, kako kad i kako gde).
Citaoci tokvu politiku (i selekciju koju ona diktira) obično bržo zapaze, te stoga mahom i ne šalju pisma za koja
·
na marginama štampe .
Kosia TIMOTIJEFIG
MLIN ZA
joj se Pp oni joj - a Poslala, ga Jabrici i — za divmo čudo! — fabrika joj vratila mlin, 2ža mak. opravljen i ispravan. („Poželeti je samo,
da ovako po: 0 bude što više u sličnim, slučajevima“),
maju ili pretpostavljaju da meće biti objavljena. Izuzetak, maravno, čine omi nepokolebljivi, koji će i po stoti put poslati uredništou svoju geometrijskoteozofsku jedmačiu za Spas sveta, iako im nijedno od devedeset devet prethodmih pisama (na istu temu) mije štam-– pano. Oni ostali, razumni, meće pisati, ili će pisati ono što ima šamse da iziđe crno ma belo. '
Otuda se kod nas rubrike „Pisma uredmištvu“, „Među nama“ itd. najvećim delom, sastoje od žalbi ma škaYt i mcispravnu Yobu, ma meljubažnost čimobnika za šalterom, ili neuredmo fumkcionisanje javnih, službi, To me zato što čitaoci-pismonpisci memoju širc političke viđike i origovalnije inspiracije, mego zato što čilamjem, dr u gih pisama dokučuju kakve su ziheraške okvire uredništoa odredila.
Ima doduše i predloga za uređemje dečjih vrtića, pohvala dobrim učiteljicama koje su svojim samopregormnim Ya. dom zadužile decu i roditelje, pa i svake pažnje dostojnih primera izvanredmog nastojanja pojedinaca ili kolektiva da isprave mepravdu, pomognu. u, nevolji ili preko radio-amatera dobave redak lek, pa ga onda kroz smetove i tejavicu, reskirajući sopstvemi žipot, odmesu bolesniku. Najviše je, ipak, onih, prvih, „negatipnih“ pisama, u kojima se ljudi žale na kelnere, birokratiju, bofi i komšijsku, decu. Valjda radi ravnoteže — da bi se videlo kako u našoj stvarnosti nema samo „nepravilnosti“, nego ima i „pravilmosti" — redakcije su u posledmje vYe-
tamje
me počele da favorizuju, . „pozitivna“ pisma.
Kupila, tako žena mlim za mak, okvario. Odmela w robnu kuću, a savetovali da ga pošalje Jabrici,
lepih i pozitvnih primera
IH: Kupio čovek električni mlin, za,
kafu, na kome je ubrzo prsmuo poklopac. Pisao fabrici i tražio mob Doklopac, a fabrika mu ga poslala. („Zar te
MAK ~
nije lep postupak prema potrošaču?«)
Drugi jedan, čovek kupio automobil, pa „doživeo miz neprijatnih iznenadenja“. Između ostalog, ma zadnjoj levoj
gumi pronašao veliku pukotinu. Pabrika uvažila veklamaciju i poslala mu novu,
gumu. („Zaista, korektno moslovanje“),
Službenica, zatražila od svog bivšeg preduzeća potvrdu da je tamo bila u radnom, odmosu. Verovali ili ne, preduzeće joj potvrdu poslalo, uz propralno pismo „Sa beoma korektnim i drugar. skim odmosom prema stramci“ („... tako brzo da sam, bila veoma izmemadema i to vrlo prijatno“).
To su ma dohvat uzeta pisma, sa prilične gomile. Da i mne navodimo slučaj čoveka, kome su zamemili dve leve cipele za jedmu levu i jednu, desnu, žeme kojoj misu rekli „dođite sutra“, penzi-
onera, kome su u tramvaju ustupili mesto itd. itd.
Kalkou sliku, stvaraju takva pisma, o |
našim, prilikama, + memtalitetu? Kak-
oj politici treba da služi megotakvih, pohvala i zahvalnica ljudima. koji maprosto korektno po-
sluju i ljudski sc odnose prema „stran“ |
kama“? Zar kod mas caruje takav
lopovluk, javašluk i birokratska bezduŠšmost. da, treba javmo isticati dragocene
retke primere onih, koji zamemjuju, fe-
leričnu robu i šalju iražeme potvrde?
Ako je tako, molim redakciju da
objavi sledeće (moje) pismo:
„Danas, kad, sam, ulazio u ftYolejbus, kondukter mije vikao: — Požuri sa u-
lazom! — a trolejbus mije krenuo pre mego što su 59i putnici ušli u, kola. Kad sam, kondukteru pružio novčanicu od sto dinara, on mi je dao me samo kantu, mego i tačan kusur. Smatram da je takvo mjegovo postupamje s publikom, za
svaka, pohvalu, i mislim, da bi ga hitno trebalo predložiti za odlikovanje“,
Božidar BOZOVIC
ONA4KO,
UDRI BRIGU NA VESELJE
rema podacima koje je sredio i | objavio jedan moj kolega, na
osnovu ~/7Hrefenata ma nedavnom savetovanju i dokumentacionog miiterijala koji ima 180 siramica, možemo sa zamosom da Kkonstatujemo: svakog četvrtog dama počinje u mašoj zemlji jedan festival (ili umetnička smiaofra), Prosečno sve ove priredbe traju preko 1.000 dana godišnje, pa svakog bogovetnog dana bar u Tri mesta ljudi „festivaluju“ (moraćemo, valjda, i glagol da skujemo).
Ima na dugoj listi feslivala mnekoliko, naravno, onih koji su na najvišem nivou, umetničkom i po Svojoj društvenoj funkciji, kao što su „Dubrovačke letnje igre“, na primer, ali ima i sasvim drugačijih, koji su na svaki način na drugom kraju skale. Ako izuzmemo lokalne priredbe, i one koje su posvećene više piću nego umetnosti (a ima i takvih), ipak je mnogo onih koje bi trebalo staviti pod znak pitanja, pod lupu javnosti, s više kritičkog stava nego što se to obično čini, To, uostalom, važi i za vrlo ugledne manifestacije kojima se, ponekad, mogu staviti ozbiljne principijelne primedbe (vidi, recimo, napis Đure Jakšića u Borbi o „Muzičkom bijenalu“ u Zagrebu), a pogotovu za one iz oblasti zabavne muzike kojih ima više nego što je to potrebno, iako na ovom polju nismo jaki, Festivali ove vrste, naime, imaju, osobito s obzirom na rađio i televizijske prenose, a i inače, vrlo jak efekat na širok krug ljudi.
Prema podacima koji su publikova-– ni na ovo obilje festivala daje se, u obliku direkfine pomoći zajednice, preko 700,000.000 dinara godišnje, a zajedno s onim što se daje na razne posredne brojka se penje do svote koja teško đa se uopšte da izračunati, ali je sva-– kako vrlo velika. Nije loše davati i veću svotu, ako zajednica to može, ali je veliko pitanje da li zaista treba davati za sve i svašta — možda je bolje davati na ono što treba više, a na ono ostalo: ništa.
Sve to tema je za podrobnije i sređenije razmatranje, ali je ipak jasno da
nam je mmogo po iri feste dnevno, po” dve nove svake nedelje. Ako je i za južnjake i veseljake, mmogo je...
OPŠTINSKA LICEUKRASITELJNICA edam od likovnih kritičara obavestio mas je, pre neki dan, o
J nameri opštine Stari Grad da prostorije ı kojima se malazi jedna od
e ZA M. brojnih, fi | is Hi} 5. Beog x kih
likovnih galerija, oma „Grafičkog kolektiva“, dodeli nekavom kozmetičkom salonu,
Kažu da je, u našem privrednom sistemu, nemogućno voditi čvrstu politiku u pogledu namene i korišćenja lokala. Stoga je, možda, nemogućno iz divnih lokala u centru izbaciti kamcelarije raznih predstavništava, konsignaciona skladišta (čije je mesto, inače, svuda u svetu, na periferiji), razne vatrospreme i lome slično, a iz izloga komade džinmovskih mašina, kugl-lagecre i drugu robu za široku potrošnju. Možda i jeste tako. Otkudđa onda moć opštini, ili bilo kome drugom, da jedmu kulturnu instituciju, u za to relativno povoljnom lokalu, i na dobrom mestu, zamenjuje liceukrasiteljskim dućamom? Naravno, nismo protiv toga da naše bolje polovine izgledaju što lepše, ali se kozmetički salon može smestiti i na račum, recimo, bifea ili zastupstva kome ovaj tip lokala i nije neophodđam.
'Uostalom, koliko je doterivanje poftrebno Beograđamkama, toliko je, bar, nužno i Beograđu, njegovim ulicama i njegovim izlozima. .
P. S. Neposredno pređ ulazak lista u štampu dobio sam obaveštenje da su nadležni organi ipak došli do zaključka da ova galerija treba đa ostane — galerija. KAD JE UMETNOST KULT
ve grupe „Moskovska filharmonija“ i amsambl „Kijevske opere i baleta“, ostavili su na nas utisak me samo skupa prvorazrednih umetnika, nego i kolektiva čiji je profesionalizam za nas skoro neshvatljiv. Njihov zaista visok umetnički nivo nesummjivo je posledđica tradđicije i odlične škole, oštre selekcije u širokoj konkurenciji, dobrih opštih i radnih uslova. Čimi mi se da to, ipak, nije sve. Način na koji se ovi umefnjici u određenom trenutku povlače na odmor, ili na koji đolaze na prnobu, govori o izuzetmom stepenu samodiscipline, koja je rezultat pune umetničke kulture i zavidnog poštovarja sopstvene misije (to je bolja reč nego profesija). \ Imao sam zadovljstvo da pratim probu' Mazepe. Trebalo je videti kako je dirigent vraćao pevača koji ima, ina-
sovjetskih umelnika, '
če, izuzetno visoko mesto u amsamblu i najvišu laureatsku titulu, i čuti kojim je onom, zbog jednog „kisa“ prekoreo pevačicu koja takođe mosi vrlo značajne fitule — a da se ni na čijem licu ni mišić mije pomerio. Zvezde i kod njih, po nečemu, lo jesu, ali ne kad se radi.
Na ovoj probi primetio sam jednog solistu naše opere i jednog od dirigenata. Mora da sam ostalc u polu: noj dvorami prevideo,
M
28,
oda je čudna stvar. Ne samo'kad'
CETIRIBINE M je reč o odelima od listera, ili pre toga o „šuškavcima“, ili još pre toga o „montgomeri“ mantilima: (po kojima si, na svih pet kontinenata, u, svoje vreme mogao na puškomel da poznaš zalutalog Jugoslovena). Zin U modu ulaze i druge stvari, Na primer, sada su u modi — tribine. U Beogradu je osnovana jedna tribina, jer se osećala potreba da se pitanja od javnog interesa, ıu razgovorima i diskusijama, javno, pred publikom, rašpravljaju. Za ovom osnovana je još jedna tribina. Za njom još jedna. Pa još jedna. Sad ih u Beogradu ima, centralnih, ne računajući druge, Oopštimske, omladinske i slično, četiri. Održavaju se i po dve istog dana i u isto vreme. Ć Ako su sve nužne, i ako moraju sve isto ime da mose (zašto baš — fribina?), možda bi mogli dani i vreme održavanja da im se usklade. Jer, iza njih stoje političke i društvene organizacije — Centralno veće sindikata, Gradsko sindikalno veće, Gradski odbor SSRN i Udruženje novinara. Ovde bi se do 5sp0razuma došlo lakše mego u Ženevi.
Makar i po cenu kompromisa.
KNJIŽEVNE NOVINE