Književne novine

00 __Z_-- AED O A

—— __-07 __P „9 4

Pi — 4

T. S. Eliot: „IZABRANI TEKSTOVI“: predgovor i objašnjenja Jovan Hristić; prevela Milica Mihajlović; „Prosveta“, Beograd 1963.

PRISTUPAJUĆI KEliobovim –coritićkim tekstovima postavili smo sebi jedan strogo određen zađatak: da obilazeći mnoštvo tema o kojima bi se povođom ovog izbora Eliotovih' eseja. moglo govoriti, pođemo tnagom njegovih razmatranja o kmjiževnoj kritici, mastojeći da se zadržimo na onim Eliobovim stavovima koji pokazuju prirodu Eliotovih mena ali i podatke o njegovim doslednostima. Da bismo svoje traganje za Eliotovim definicijama kritike učinili koliko-toliko potpunim, da bismo ga bar donekle zaokružili, nuŽno je bilo uključiti i neke tekstove koje Jovan Hristić nije wneo u svoj izbor, pošto ni sam Eliot nije to učinio sastavljajući izabranu knjigu svojih eseja 19932. godine (Selected Essays); to su sledeći tekstovi: The Perfect Critic i Imperfect Critics (iz Kkmjige The Sac“.:d Wood, 1920), Ezperiment in, Criticism, (objavljen u časopisu ~he Bookmam u novembru 1929) i Religiom and, Literature (prvi put štampam 1985, a godinu dana docnije objavljen u Knjizi Essauys Ancient and, Modern). U manjoj meri, ali isto tako korisno, poslužio nam je esej Johmsom as Cri-

tic and Poet (1944) iz knjige On Poetru'

and, Poets.

Pre nego što se pređe na razmatra nje Eliotovih pogleda na kritiku neophodno je učiniti nekolike primedibe koje je sam Eliot smatrao dovoljno muačajnim da na njih u nekoliko mahova uhaže: „Moji su se stavovi neprestano modifikovali i obnavlinli bod uticajem sve većeg iskustva, tako da sam bio prisiljen đa u svakoj etapi svog eksperimentisanja ponovo revidiram stanje stvari“, pisao je Eliot, svestan „da se u stvari povremeno štošta mora ođbaciti i izabrati nešto drugo“; Eliot svoie kritičko delovanje rado posmatra kao „sporedni proizvod moje privatne pesničke radionice, ili projekcije razmišljanja koje je sačinjavalo sastavni deo oblikovamja mojih stihova“ i podvlači da se ono, kao kritika svakog kritičara koji je istovremeno i pesnik, mora posmatrati na svetlosti one vrste poezije koju je sam pisao;. Eliotova razmatranja o kmnjiževnoj kritici ograničena su utoliko što

| _ je on, donoseći opšte sudove o kritici,

| i > | nije ništa drugo do „izraz emocije“,

polazio od poezije čije su „formalne osobine podesne za uopštavanje“, smatrajući da za raspravljanje o Kmitici prozne književnosti nije dovolino kvalifikovan., Prvim svojim esejima Eliot je SVOja kritička načela i svoju Kkritičarsku poziciju počeo da razjašnjava pronalazećči mane modđernih kritičkih metoda. Na njegovom udaru našle su-se istorijske i determinističke „sklonosti Sent-Beva i Tena, etičke naklonosti 'Amerikanaca Pola Elmera Mora i Irvina Bebita, impresionizam Artura Sajmonsa. retorički izlivi Svinberna i Džona Vindema i preterana zdravorazum-

_ nost kritičara-žurnaliste Čarlza Viblija.

„Najopasnijoj vrsti kritičara“, po Eliotovom mišljenju, pripada omaj „koji po prirodi poseduje duh kreativnog svojstva, ali koji se zbog izvesnih slabosti svoje stvaralačke snage bavi kritikom“; delatnost takvog kritičara predstavlja „naknadu za odsustvo vlastite umefničke realizacije“ i mjegova osnovna mana je što nije svestan „da je njegov prvi zadatak da prostudira umetničko delo“, Zaključujući da Yrđava kritika

mešanje kritičkog i stvaralačkog DOstupka, Eliot je u Remi de Gurmonu, „kritičarskoj savesti jedne gemeracije“, čoveku koji je „imao najviše od opšte

| inteligencije“, otkrio kritičara koji se

| |

najviše približavao njegovom kritičar= skom idđealu. „On je sjiedinjavao u zna-

| čejnom stepenu semzitivnost, erudiciju,

osećaj činjenice i osećaj istorije, i moć uopštavanja“., U sklopu traganja za „Savršenim 'Kritičarem“ Eliot je putem svojih, kako ih M. D. Zejbl naziva, „aforističkih uopštavanja“ podvlačio da „dogmatički kritičar koji iznosi pravilo, koji afirmiše vrednost, nije dovršio svoj posao“ i da „u stvarima od 'velike važnosti kritičar še ne sme Obuzdavati i ne sme stvarati suđove O boljem i gorem. On mora jednostavno ostvetljavati: „čitalac će sam stvoriti tačan sud“, „Istorijske“ i „filosofske krhičare bolje je sasvim jednostavno zvati istoričarima i filosofima. „A za ostale postoje samo različiti stepeni inteligencije“.

Glavno oruđe Mritičara su poređenje i analiza, smatra Eliot, ponavlja-

VINJELA DRAGOSLAVA STOJANOVIĆASIPA. I

cu: „Možete reći da

jući mišljenje Remi de Gurmoma; ali to oruđe treba umeti znalački upotrebiti: „Morate znati šta. da poredite i šta da analizirate“. Poređenje, na kojem Eliot toliko insistira, mnogo je važniji deo kritike od „jednostavnog izražavanja svoga mišljenja“; ukoliko zadovoljstvo koje imamo čitajući neko delo želimo da „usavršimo i oplemenimo“ time što „ćemo ga shvatiti“ nužno je porediti. Ističući nužnosti pažljivog proučavanja teksta Eliot je osuđivao neke od osnovnih sklonosti modeme kritike: istorijsko tumačenje, insistiranje na biografskim beznačaj-

ličito od njegovog, i mametnem nagoveštaj o socijalnoj pozadini koja je postala tako nužna briga kritike“, U tom smislu čini nam se veoma. mauačajna jedna Kliotova misao iz eseja Gete kao mudrac (1955), kojom on najpreciznije i najeksplicitnije izražava šta misli o granicama kritike i o releventnoj važnosti drugih oblasti ljudskog delovamija; ona nam se isbovremeno čimi najdaljim stepenom do kojeg je Eliot dopu– Btio širenje i pomeranje granice kritike kao kritike: „Književna Kritika je aktivnost koja neprestano mora da određuje svoje granice; ona isto #talco mora neprestano da ih prekoračuje: jedno nepromemnmljivo pravilo jeste da kada književni kritičar pređe preko svojih granica, on treba tako da postupi

TRAGOM ELIOTOVIH

\ mostime i determinističke uticaje naučnih metoda ili socioloških teorija. Za razliku od Kkritičara koji se Kritikom bavi usled odsustva izvesnih stvara= lačkih snaga, Eliot već u bo vreme zastupa jedan stav koji će uvek dosledno braniti: da je svaki stvaralac kritičar i da je oceniivanje poezije srodnmo sa kreiranjem. Naglašavajući „kritičnost prave kreativnosti Eliot kaže: „Prosejavamje, kombinovanje, konstruisamje, brisanje, „korigovanje, „oprobavanje: ovaj stravičan rad je u istoj meri kritički u kojoj je i kreativan“. On je čak sklon da veruje da je Kkritičmost koju vešt pisac primeniuje na svoje delo najbolja vrsta kritike.

Ostajući u suštini dosleđan svojim ranijim pogledima, Eliot 1923. godine tvrdi da kritika, „komentarisanje i eksbozicija umetničkog dela pomoću pisane reči“. pred sobom uvek mora ima ti izvestan cilj: „rasvetljavanje umetničkih dela i korigovanje ukusa“. „Najvažnija osobina“ koja „opravdava neobičnu važnost kritičara profesionalca, jeste to da on mora imati vrlo visoko mnazvijeno osećanje za činjenicu“; interpretacija je legitimna jedino onda kadđ snabdeva čitaoca činjenicama „koje bi on inače propustio“. Ovo je, u stvari, tek donekle razvijemiji jedam EKliotov raniji stav: „Umetničko delo se me može tumačiti kao umeiničko delo; tu nema šta da se tumači: jedino ga možemo kritikovafi u odnosu na izvesne uzore ili porediti sa

terpretacije, .glavni zadatal Se. „sasti je u iznošenju istorijskih činjenica,

koje se može pretpostaviti da ih čitac"

lac ne zna.“ U to vreme Eliot je čvrsto stao na stanovište đa su „poštena kritika i fanana ocena usmereme na poeziju, a ne na pesnike“ i da je „veliki praiskomski zadatak kritikeć „DOvratiti jednog pesnika u život“. 'Eliotov pokušaj definisanja svrhe poezije i svrhe kritike udaljio je donekle ovog kritičara od njegovog „uverenja u „izolovamu superiornost“ umetnika; javlja se sklonost da „se „Mmnjiževni predmet doveđe u tešnjui vezu sa svojom istorijskom tradicijom, gvojom moralnom okolinom, i svojim žirim ljudskim okolnostima“ (Zejbl). Tu wilotovu sklonost mogućno je ilustrovati ako navedemo njegovo mičljemje da se promeme Uu poeziji ne „mpgu Co a ra dedožo tečeni, SI Oi, a rožete je Tai krisimptom razvijanja ili menjanja Oeeijez a samo razvijanje : poezije simptom dručtvenih promena . Dea ze za ovu tvrdnju mogućno je na i u eseju Eksperiment u kritici. S 20 ogleđu, u kojem je preispitao 108 i značaj izvesnih kritičkih škola pjedimih kritičara, „Eliot je ponovio neke stare stavove kojih se nije DOIČEEO i formulisao nove koji su mu 8e, 0 se, više nemetnuli nego što je sam rad da ih prihvati. vaka eracija ma | ik Sađatalk kritičara je ONapaab da tumači prošlost sadašnjosti Li 8 Ot tar Sada a ar Ot iai— t ponavija zaBjevdijih teza. Da bi se UO aj Književnost se mora a ca eni temperamemt, mađa je a a vizija parcijalna i naš sud un predra suđa. Nijedma gemeracija Oe pojedinac ne mogu da cene SV a. x: vog pesnika i svaki prošli Dori. e niverzalni dobar ukus nikad SCOO te še realizovati. Otbuđa je sva kritika i: 5 memtalna, kao što je i oblik SOS; svake generacije eksperiment. Oe dseća da bi nužno bilo DODTOVa O 2 Pz začati telkstovima kritičara XV _VIIL veka i njihovom verovanju i} dnostavnii istinu đa je MIGTBUTE ie om ređu literatuma, Sr UVO KEĆ ov og i intelektualnog zadovoljstva. OV aiavrojte za napuštanie ovih SEA Sala u razvoju istorijskog Na iS : oštvu novih značenja kojia ie u tiku uven Kolridž, ali U OVO OC O po habilituje Sent-Beva on opa i im · masa? » Uprko o ni kritički kvalitet ima Sibacije koji mu je omogućavao da O-

: turu kao celmu“. On se buhvafi POSLA Na ent-Bevovim po-

ora vredmosti poKi og su književne aa

drugim. umetničkim delima: a što se tiče- in-

nijedam ·

je književnost jednog perioda u prvom redu izraz i simptom toga vremena, Amalizirajući kakav je i koliki je doprinos modernoj kritici Ramona Fermandeza, Eliot ističe ftačmost njegovog

„osnovnog stava: ukoliko isključimo iz

književne kritike sva druga razmatra nja osim literarnih, ne samo da bi ostalo malo šta o čemu bi se moglo govoriti, nego bismo ostali i bez čisto literarnih vrednovanja. Interesovanja kritičara moraju biti ravna interesovanjima pisaca.

Pitajući se da li sred tolikog mmoštva raznih nauka koje nalaze primenu u kritici postoji opravdanie za književnu kritiku kao takvu, Eliot daje sledeći odgovor: „Sve dok je literatura literatura, dotle. će biti mesta za Kkritiku literature — za kritiku, to jest, ma istoj onoj osnovi kakva je ona na koioj se stvara literatura“. Sve dok se pišu poezija i proza njihov osnovni cilj movaće biti isti omakav kakav je uvek bio: „Da pruže jednu posebnu vrstu uživanja koja u sebi ima nešto stalno

kroz vekove, ma kako teška i raznolika '

mogla biti naša objašnjenja toga uživanja. Zadatak kritike će biti, saglasno tome, ne samo da širi svoje granice negoida razjašnjava svoje središte, i neprestano maglašavanie · „OVOgE poslednjeg treba da se razvija sa neprestanim naglašavanjiem prvog“. U vezi s tim Eliot stavlja na dnevni red hitnu potrebu jednog novog elksperimenta u kritici, koji će se sastojiati poglavito u logičkom i diialektičkom proučavanju kritičkih fermina koji se upotrebliavaju ne bi li se uspostavila univerzalna „terminologija u analizi književnog studija.

Nekoliko godina docnije, u eseju Religija i literatura, Plliot zastupa mišljenje da je kritiku potrebno upotpuniti kritikom sa izvesnog etičkog i teološkog stamovništva i u jedmoj rečenici sintetiše nepodudarnosti sa svog dotađašnjeg Kkritičarskog puta: „Veličina literature ne može se odrediti samo literarnim merilima; mada se moramo podsetiti da se — da li je ona literatura ili nije — može odrediti samo literarnim merilima“. Esej Džomsom kao kritičar i pesmik značajan je što Eliot u njemu objašnjava uzroke mena u kritici i promena u svojoi sopstvenoj kritici. Ponovo se vraćajući svojoj staroj temi, prirodi modđeme kritike, on ponavlja da je uticaj psihologije i sociologije na književnu kritiku bio veoma primetan. Taj uticaj proširio je oblasti kritike i afirmisao odnos literature i života. S druge strane fo obogaćenje bilo je osiromašenje, jer su čisto književne vrednosti bile potisnute kađ je književnost počela da se ocenjuje na svetlosti ovih novih nauka. Za ovo stanje, nastavlja Eliot, nisu ni krivi ni zaslužni pojedini kritičari. Do boga je došlo zato što više me važe uslovi pod kojima se književnost oce= njivala kao Kmj a me nešto drugo. Društvene promene dovode do neminovnih u Ssvesii samog

promema kimjiževnog kritičara, primećuje Eliot, i izričito kaže: „Pokušavajući da obja= snim, sebi i svojoj publici, osobiti in-

Tanastje

MLADENOPIĆ

LIRSKA INTROSPEKCIJA

[(ažem sebi: budi mudar kao kamen na dnu Yeke. Kažem sebi: budi visok kao bor u planini vrletmoj. Kažem sebi: budi tih kao jezero vw divljini zabačemo.

Pustinja se neka u meni otvorila i vetar ledem, po mjoj briše. Jedna bayka bez krme plovi vodenom, površ od, uspomena otežala; Natruli mirisi jeseni odasvud, lebde i gar zapaljenih bukava...

Pitam sebe sama: kako dostići postojanost korenja i trava? Pitam sebe sama: kako upoznati raskovwik Pitam, sebe sama: kako biti slep za svetlost tromih, godina?

Veđra pomirenost protiče„ ko rečni talas, kroz telo moje. U predelu dalekom, ko u smu, žalosna vrba sveg me natkriva. I osunčana obala tone w zastor tamme vlage noći...

Ražem sebi: budi muđa?, buđi visok, budi tih. Ko kamen,ko bor, Ko jezero, Kažem, sebi' buđi ko reka, budi ko planina, budi kao divljina, Kažem sebi: budi dno, budi vrletam, buđi zabačem.

DEFINICIJA KRITIKE

potpuno svestan onoga što čini“. Već sledeće godine, u eseju Granice kriti ke, Eliot se ponovo latio određivanja granica „preko kojih kritika u jednom pravcu prestaje da biva literarna, a u drugom „prestaje da biva HKritika“. Džordž Votson u svojoj Kkmjizi The Literaru Critics (1962) iznosi „mišljenje da je ovim esejom Eliot stao na one pozicije koje je oštro osuđivao u svojim mlađalačkim radovima. „Komstatujući ovu njegovu tvrdnju i ne ocenjujući valjanost toga mišljenja, želeli bismo, na kraju, đa u najkraćim crtama naveđemo Eliotove stavove o kritici do kojih je do ovog trenutka došao. Odbacujući veliki broj kritičkih metoda XX veka („kritiku objašnjenja na osnovu porekla stvari“, „zabludu da se razumevanje zameni objašnjenjem“, biografsku Kritiku, Ričardsova mnastojanja da se nauče merila za ocenjivanje poezije, Empsonovu sklonost da poeziju tumači na osnovu verbalnih suptilnosti) Eliot u ovom eseju odgovara šta treba da bude zajedničko čitavoj Kknjiževnoj kritici: „da ona treba da razvije razumevanje i uživanje u kmnjičevnosti“. Probni kamen Kritike, oco-

njivanja da li je ona Kritika ili nešto ·

drugo, treba da bude njen doprinos uživanju i razumevanju. „Biografska vwnanja i faktološka obaveštenja mogu biti neophodna priprema za razumevamje poezije, ali su daleko od Kkritike. Međutim „kritičar koji se nije inTteresovao ni za šta drugo osim za ”literaturu” imao bi malo šta da nam kaže, jer bi njegova literatura bila čista apstrakcija... Prema tome meki kritičar je književni Kkritičar alto je, dok piše kritiku, njegovo primarno interesovanje da pomogne svojim čitaocima đa razumeju i uživaju. Ali on mora imati i drugih interesova– nja. isto onako kao i sam pesnik; ier književni kritičar niie samo fehnički stručnjak koji je naučio pravila premx ko?ima morajiu da se upravljaju pisi koie on kritikuie: kritičar mora biti celovit čovek, čovek od ubeđenia i principa, znanja i životnog „iskustva. [...] Ako u književnoj kritici svu snagu. alkcenta stavimo ma razume-– vamnje, naći ćemo se u opasnosti da sa razumevanja skliznemo w čisto objašnjavamje. Čaik ćemo se naći u opasnosti da primimo Kritiku kao mauku, što oma nikađa ne može biti. Ako, s druge strane, prenaglasimo uživanje, bićemo skloni da zapadnemo u subjektivno i impresionističko, a samo naše uživanje neće mam koristiti više od obične zabave i dokolice“.

Da li je ovo poslednje što će o kritici reći Eliot-kritičar? Teško je reći. Uprkos duboke starosti treba verovati u vitalnost njegovog duha, kao što je om, uprkos svojim nedđoslednostima, bio veran jednoj višoj doslednosti: „U toku tri sbotimne godđina kritika je modđifikovala svoje postavke i svoje ciljeve i ona će svakako i dalje tako postupati“.

Dušan PUVAČIĆ

koji raskiva tajne tuge?

BOL FUTURIZMU · MNAS

Nana Bogdanović: „FPUTURIZAM MARINETIJA I MAJAKOVSKOG“; ;

„Prosveta“, Beograd 1963.

. S DANAŠNJEG stanovištva Diti futurizmu interesantan je Prato šaJ iz više razloga: nekoliko izrazitih pesnika, a među njima svakako naj- interesi antnije su figure Hljebnjikova i Majakovskog, u znatnoj meri duguju futurizm; u, mada ne u tolikoj meri koliko futurizam i duguje njima; u dve velike književnosti, u italijanskoj i ruskoj, futurizam znači nešto više ođ prolazne poetske škole, jer taj pesnički pokret u tim književnostima značio je događaj, a pored umetničke avanture u nepoznato i raskrsnicu; posle simbolizma, s kojim je bio u unutrašnjem (mada negativnom) odno-. su, futurizam je bio nešto više nego pravac i škola, bio je atmosfera novog umetničkog, evropskog đuha, koja je učinila mogućnim mnoge docnije mogućne i nemogućne poetske pokušaje; futurizam je oko sebe zbio i bio je jedinstvena platforma za preispitiva= nje i otiskivanje u stvaralaštvo ne samo poezije već i drugih umetnosti, slikarstva, vajarstva i pozorišta, pre Svega; on je za poeziju, najzad, otkrio, u svojoj ruskoj varijanti naročito, u budeljanstvu, i približio neiscrpnu poetsku inspiraciju, jezičku materiju kao posebnu realnost A. fa inspiracija traje i danas, bilo da se jezička materija doživljava i poetizuie kao sebi Svrsishodna i samocena, bilo da je potpuna i duboka materijalizacija u jeziku kvalitet bez kojeg se u poeziji ne može. Za nas ovde, za koje je dublja i masovnija avantura s poetskim izrazom započela fek s nadrealizmom, i čiji se odjeci još uvek u manjoj ili

VLADIMIR MAJAKOVSKI

većoj meri osećaju, još jedno mpoznavanje s poetskom misli koja je nadrealizmu prethodila, i u teoriji i u poetskoj praksi, u kojoj je i pre prvog velikog rata promovisan automatski tekst, a poetski se ostvario, duboko emotivno proživljen i misaono saznat, alogički poetski jezik, ne može ni u kom slučaju biti suvišno. Pogotovu kađa je futurizam ispitivan i predstavljen preko dva najznačajnija imena, Marinetija i Majakovskog, prvog zbog teorijskih zamisli a drugog zbog poetskog ostvarenja. I pogotovu još jednom, kada je takvo tumačenje učinjeno i s razumevanjem.

Prema futurizmu kao umetničkom pokretu i poetskoj školi, prema futurističkoj teoriji i praksi, Nana Bogdanović je zauzimala i pozitivan i nega– tivan stav. Njena se tumačenja odlikuju studioznošću, širokim poznava– njem činjenica, osećanjem materije i naučnim aparatom, ali ona ne propušta nijednu priliku da prema materiji. koju analizira zauzme, uglavnom pot=krepljen i dokumentovan, oštar kritički stav. U svojoj knjizi ona nije samo predstavljala fulmrizam u dve svetske književnosti, vodeći računa o istorijskom, društvenom, političkom i kulturnom kompleksu koji je u= ticao i uslovljavao karakter futurizma u Italiji i Rusiji, već je dala ocenu futurizma u njegovim mnogobrojnim manifestacijama, vršeći selekciju onog što je živo od onog što je mrtvo za savremenu poetsku praksu i estetičku misao. Čak i kada je negirala, Nana Bogdanović je predstavljala sliku objek< ta negacije, ukazujući zašto su s njenog stanovišta izvesna poetska ostvarenja i misli preživeli ili nikad stvarno nisu bili živi. Ali mnoge intencije futurizma, njegova naslućivanja i opsesije, za Nanu Bogdanović su još prisufni i aktuelni, a ona svojim znalizama pokušava, a često i uspeva, da to i dokaže. Tako se izvesne njene ana= lize i tumačenja mogu primit! kao razmatranja o savremenoj poetskoj misli. . To njenoj knjizi đaje aktuelnost i ~

i Nastavak na 4. strani

Aleksandar PETROWŽ KNJIŽEVNE NOVINE ~