Književne novine

Beskrajni, neizbrojivi naslovi 1963.

ta će od besksajnih, meizbrojivih S nasiova, koje nam je nudila protela književna godima, privlačiti

vw

pažnju jednog budućeg čitaoca ostaje stvar nagađanja i manje više us ovnih, izmenama Ssvakad podložni slutnji što su tako čes.o meteorološki varljive i labilne. Da li će i čitalac naše boudućnosti pokazivati svesrdno imteresovamje i stvara:ačko razumevamje za :eđinu subjektivnu anialogiju kakva je oma koju je, u prisustvu živih, radoznalih autora mlađe makedonske „poezije, uz reuko jednodušam ap. .auz književne kritike, „Romponovao Vlada Urošević? Hoće li mu čitava ona, sad već uveliko bivša, diskusija oko izuzeinog Gubili-

šta Mirka Kovača izgledati neprihvat= ~

ljiva, ncpo.re:na, nedcpuštena. č_NK? Dali će u kniiz: putopusa Saše Vereša Doviđenja, u Sirakuzi pr:ma az ti :e3am lutalački impuls bez koša, U OVOM! Bšurajivom vreme-u i svelu, stvaralac

može i ne sme? O čemu će wmovati pad muudrom, razmišljenom a nadahnu– tem KWmjigom Vlade Gotovca II bitš opraodan? Hoće li, umesto woslovica, i on deklamovati i svuda naglas ciki raci replike Vlade Bulatovića Viba? A šta će opet, u ozbiljnoj pozi sudije vrhovne arbitraže ko;a jasno vidi šumu 2 ne jedino drveće, rezonirati povodom Mih:zovog Bamnovića Strahinje? Hoće li polemisati sa stavovima najnovijih ogleda Marjana KRrambergera, ponva!jajući u sebi, kao ja sado, Jžero, njegov - ipguzebni. lirski tremutak? Kamo će ga sve voditi drevni a tek sada iz daleke anonimnosti izvučemi Đbulnik koji se zove Simeom Piščević? Da li će i on prihvatiti dijalog o cradiciji, „Čutamju, teatru koji nsm je, mnogima, „mnamet= muo uzdržami, nemametljivi Slavko Leovac? Hoće li, za tog imaginarnog, pneuhvatijivog čitaoca, Antum „Šoljam, koji se u naslovu jednog mog člamka rimovao sa Savremenost, romam, hoće li pokažati i treću verziju svojih Izdajica, kao što je — linijom jedmog predanog, odista „kritičkog odmosa pokazao drugom verzijom čitaocu 1963? Gde je to onaj koji ne postoji u budućim suhovima Jasne Melvinger? IHustruje li to za vas ili za mene, moj daleki sabesedniče, prozama i stihovima svoje minuciozne, neramjive crteže Miro Glavurtić? Hoće li se u 1964, nastaviti jedam nezaboravmi razgovor O žutim žaketima, angažovamoj literacuri, krit:c:, vođem :ednog aprilsgkog~podneva na zagrebačkom Griču? Krivotvori H-ili pak au.entično svedoči o razdobilju između dva rata amtologija Vlatka Pavle WMća , Hrvatski pjesmici između dva sojetska rata? Koiiko poetski čim Iva-

na V. Lalića stoji kao jedno vreme. a u kojoj meri on, opet, zatvara vratnice jednog međuvremona, nepovramo odbeglog, bivšeg, dečačkog? Da li ćete, u 1964. godini, zapamtiti ili nehatom za> borava koi poklanjamo osrednjostima, imorisati suđemje Ćangiju Alojza Maejetića, započeto u jedmo decemibarsko jutro, u novosadskoj Dumavskoj ulici, u prisustvu nikog bližeg do damskog prim ca Hamleta?

Toliko knjiga, toliko pisaca koji su, strpljivi ili nestrpljvi, ambiciozni ili preskromni u svom naporu, u svojoj odluci, zaslužili vizu za ulazak u novu KMnjiževnu god:nu, a do kojih ona, žabo> ravna kakva već bez sumnje jeste, ili neče hteti da dođe, ili neće znati da treba da dođe, sto.i sads u živom ređu, u gustom neredu, prihvaćemo ili namah zaboravljeno. Kao divna, velika, Og Tena mogućnos lektire tog budućeg na mernika stoje sada, pored ostalih, i Knjige Bore Ćosića, u baroknom ruhu

egove izbalans:rame, oplememjene e>

sejistike; Svetozara Petrov:ća u znala

susedstvu „onolikih „savremenih traktata o kritici za kritiku: Đorđa

Sp. Radojičića, sa, novim, često dragoce= nim pronalascima u domenu Razbojnog luku stare srpske knj.ževnosti; Huse'na Tahmiščića IU lepom krugu Zmnjeve dečje poezije, sa prodornom, neumoljivom svetiljkom u ruci: Miodraga Pav'OVića sa Igrama bezimemim, igrama

zumnih i umn.h, svkojakih u sveta

aginacije i jave; Krsta Špoljara u He bošovskih painji, več:tih, neizbroJiVih..„ : Sugest'je i želje oko svih, Oko mano Bobrojnih knjiga. A među njima, u neSvakidašnje popularnom habitusu, Ma»: mena uspavanka Stevana Raičkovića i Lelejska gora Mihajla Lalića, kao,dvx naslova oko ko ih sva nagađanja i proS8noze kniiževnih hroničara i meteorologa padaiu pod „pnajetima najblažeg Vetra Dva nas'ova čija je sudbina jedna od najizvesnijih koje znam. Sudb'na Oostvaren:a izgrađivanih za daleke žvezde, za daleke poslednike, za stoleća. Ko posegne za njim, posegnuće neSumnjivo za ostvaremostima koje je književna 1963. godima domašila u izučebno vibrantnom, brujnom, svakad mobilnom sveru svojih raznorodn:h inleresovanja. Ko ih, u bilo kojoj retroŠpektivi komponovanoj s obzirom na Proteklu god nu, buđe zaboravljao, za boravljaće 1 prvi ponos njene bogate

Ve.

KNJIŽEVNE NOVINSB

Droško REĐEP,

KRITIČARI

MON U UL U} LULU DU HI

VINJETA DRAGOSLAVA STOJANOVIĆA. ' SIPA

Nastavak sama 1, strame

70, malazeći poetsli čistiji izraz za jedan nov doživljaj prirode. Boža Tie motijević je u zbirci Dan se rađa dao nekoliko pesama „čiste“ lirike koje šu gotovo savršeme i zabo treba žaliti što ova njegova knjiga, kao i njegovo stvaralaštvo uopšte, nije naišlo na veču afirmaciju. Jovan Hristić je u Wklasički intoniranim stihovima bu Aleksandrijskoj školi načao simboličan „izraz za meditacije o nekim osnovnim životnim temama. Izet Sarajlić je u svoloj naj novijoj zbirci stihova Tranzit osvežio svoiu inmgp'raciju wtiecimam sa puta DO Poliskoi. Mira „Alečković je obiavila novi roman iz rata Đod maslovom Jutro. Mladem Oliača je u svom roma= mu Nađa „obisao savremeni život u glavnom gradu „s polemičkim temdeme cijama. a Bora Ćosič je mjigom Sodo= ma i Gomora otkrio niz neobičnih W= glova za uooznavamnje neočekivanih vidova života.

Ove gzođine svoje prve Knjige oblb= jševio je niz mladih pisaca, koji su odđmah dali made da će se sa nijiipna računati wu bilansu najviših vrednosti naše savremene Kmdjiževmosti. Matija Bećković je svojim Mefkom, lTafalicoy,

stao u prvi red mladih srpskih pe-

snika novim tretmanom mekih večnih tema, od kojih 'e svakako najbolji tretman „ljubavi, w miegovoj #amije posebno obiavljemoi poemi Vera Pasladoljska. Mirko Kovač je svojom pro zom Gubilište jasno posveđočio svoj nesumnjivi talent vizionarskog „tipa. Danilo Kiš se pokazao kao originalon duh na prelazu između brozaiste i esejiste u svojim „kratkim romanima Mansayda, koji Wredstavlja persiflažu nebuloze i neangažovane kmjiževnosti (što, na žalost. neki „l'ritičari | nisu shvatili), i Psalam 44, kojim je izrazio tragičnu suđbinu Jevreja u koncentra> cionim logorima. „Vlada „MBulatovićW7ib je, svojom msatiričnom | KWmjigom BudilMmik, duboko angažovanoj na ismejavanju svakodnevnih životnih nevolja, znatno pojačao malobrojnu ekipu naših savremenih satiričara, Kritika je Đak dobila znabno pojačanje u Drašku Ređepu, koji je svojom iImjigom U tminu zagledan, pokazao ne-

sumnjive stilske kvalitete, tumačenje

owu ui eneneuuanz Oea ine auuu RIR ag arena Husein TAHMIŠČIĆ

PREDEO |. ILI PRST-N?

vetlosti, i mi, ćemo biti s oblicima

S svojim, i iznOTY glasa,

bdemja Yastu u predelu pozvanja, 7 o eudo traje u znaku preleta il pada. I kao mikad pYe Pribrani u noći S bakljom, ili baj::om.

I mi ćemo doći. | Ze dapid dodi A ika sila:

) 1 toliko neizbežna a O nja Sipa Cope AO aa I kao nikad više

Pribranši u Ywoći

S gotkom ih javkom

I mi ćemo proći.

I mi ćemo proči Da bi jednom bilš: Kao izvor čisti. Kao berba dobri, Kao Svetlost. prosti.

' predstavliaju

O KNJIŽEVNOJ

SITUACIII 1963:

GODINA ZRELIH Poetski OSTVARENJA

književnosti kao pravog živoknož do življavanja i shvatanje kritike kao jednog novog, relativno samostalnog književnmog čina. Od mlađih pesnika, čini mi se. trebalo bi pomenuti još i Jasnu Melvinger i Rašu Popova. 9

Neki mrtvi pisci, sada več deo neuništivih vrednosti. naše istorije književ. nosti, novim izdanjima njihovih dela, dobili su šansu da se bonovo ulkaju u našu savremehu Književnu sibuaciju: Bogdan Popović, u ovoj 9Odini kađa je pala stogođišnjica njegovog rođenja, dvema knjigama: ·jednom sačinjenom od izabranih spisa, a jednom iz zaostavštine. Tsidora Sekulić i Rastko Petrović novim knjigama sabranih dela, Rade Drainac svojim ratnim dmevnikom Crni dami, Vjekoslav Majer sa dva romana, Stanislav Vinaver izborom iz aoesejistike, Isto tako, i neki stariji pisci su Ponovljenim jzdanjima nekih svojih izabranih dela, ponovo izašli pred „savremenu čitalačku „wuwbliku, Veljko Petrović svoim izabranim .pripovetkema, Marko Ristić izborom iz svojih eseja, Jamko Đonović izabranim pesmama i poemama. Zanimljivo je da je čitav jedan niz znatno mlađih pisaca, onih iz Drve posleraine generacije, ove godi ne obiavio izbore iz svojih dela (Stevam Raičković, Vesna Parun, Slobodan Novak. Momčilo Milamkov, Zoran Mišić), tako da izgleđa da je došlo vreme da se već sumiraju MKmi'ževni rezulšati za proteklih osammaest goES koliko je: prošlo od #ž\svršefka rata,

ćeg slovenačkog kritičara Jošipa Vidmara ,„, dve knjige istakmutog mo kedomskog prozaiste Dimitra Soleva, pesme jednog od najistaknutijih slovenačkih mladih pesnika Du neta Zajca i prozna dela još dva poznata makedonska književnika: Vlade

Uroševića i Dragana Taškovskog. Isto”

tako, zahvaljujući izvesnim ličnim akcijama, uznapredovalo se i u objavljivanju pisaca sa sela. Posle vrlo dobre antologije pesnika sh sela Orjej među šljivama Dragiše Viboševića i Dobrice Erića, pojavila se antologija tekstova pisaca sa sela Povelja iju“

bavi za zemlju, koju je sačinio Radi-.

voje Pešić. Na području antologija pa> le su mi u oči dve antologije: antolotija hrvatske poezije između dva rata koju je napravio Vlatko Pavletić i zbornik cmuogorske lirike za poslednjih četrdesetak godima.

U značajne događaje ove godine svakako spada i proslava stopedesetogodišnjice rođenia jednog od mažvećih jugoslovenskih pisaca Petra Petrovića Njegoša. Tim mnogi naši Časopisi i listovi obiavili su niz priloga, koji su obnovili ranija mnamja i dali neke nove sudove o' stvaralaštvu OVOE velikog pesnika-filosofa.

Naša kmjiževnost je doživela mnoge nove uspehe u inostranstvu. Pisci koji su već dosta prevođeni, đoživeli su nova izdamja, a i neki novi počinju da se prevode. Tako su, na primer, Petar Šegedin romanom Djeca božja i Branko Radičević svojom Belom ženom (u prevodu: Ključaonica) postigli vrlo lep

ĐORODE ISAKOV: VINJETA.

j e dosta wrađeno i na SLO Oi E Razpii publikacija je bilo delimično ili gotovo u celini posvećeno Miroslavu KYrleži. Na žalost, mijedna od ovih publikacija nije dala oošti presek rležinog stvaralaštva, nego je osvetljavala samo njegove DOI vidove, đok e druge sasvim POO ia PE vila. Tvo Andrić je u tom pogledu i nešto bolje sreće. Početkom god'ne izašao je iz štampe zbornik Ivo Andrić,

: predstavlja dosad najpotpuniji lati Andričevom delu, a rezultat je earmdnje većeg braia istaknutih

avalacs njegovog stvaralaštva. Tstoriiu Wnjiževnosti obogatile su i bei ke druge studije, kao što su. harE i mer. Razbojni luk stare srpske nji“ Ševonosti Đorđa Sp. Radojičića. Helen= ska trađicija i srpska knjižeonost XX seka Slavka Leovoca Če GOTO OOea

7 e rin , kak Pavletića. jo i sistematska. “ranja leća „hrvatske Khijževnosti Keba književnost u 100 knjiga, a DO sebno meeto zauzima jedna Kmiiga na francuskom jeziku: studiia Midhata Begića Jovam Skerlić i knjižeonwa krYitika w Svbiji. koja je. obiavljena kao

izdanje Slavisitčkog seminara . Paris-

skog unmlverziteta. MM xe ski usmerena a 5

ROSO ai vrlo malobrojna, takođe ima la nekoliko uspelih ostvarenja. Najačajniiim prilozima čine „se jige Drama poezije Slavka Leovca o raznim problemima savremene WR ževnosti, U lepom krugu Tiuseina Ta miščića o problemima dečje ktnjiževnosti i KHritika i djelo Svetozara Tetrovića o problemima kritike i Kkritičkog prilaza književnom delu. Ove godine je učinjen nešto veći napor i da se šira javnost upozna sa stvaralaštvom pisaca iz drugih republika, odnosno drugih .jugoslovenskih jezika. Zahvaljujući ovom naporu, ko-

vek nije dovoljan, čitaoci sa” a 1 Pešje srpskohrvatskog jezika dobili , nove knjige: vođe- .

mu, na primer, dve

/

uwepeh u Parizu. Karakterističma je pojava sve veća intemaecionalna afirmacija Mihaila Lalića, kojem su u Čehoslovačkojž izdali četiri romana i peti mu prevođe, a njegovi romani se, isto tako, prevode „i u Sovjetskom Savezu i u Bugarskoj. Mnogi strani časopisi su tokom godine obšiavljivali razne prevođe naših savremenih bisaca, što takođe pokazuje da raste in= teresovanje za našu „književnost u svetu.

Na kraju, želeo bih da istaknem da je ove godine, bar delimičnn, ispravljena i jedna mala nepravda kois se stalno čini kritičarima. Na svim konkursima za književne nagrađe kritika biva, čini mi se. apriormo zapbosfavljena za račun nekih drugih „književnih rođova. Ove godine je u Beogradu ustanov!iema nagrađa za najboliu novim Eku Wnjiževnu kritiku. te ie tako bar donekle ispravljiem jedan hendikep koji je pogađmo kritičare i njihov rad, Prvu nagradu je dobio Miloš IT. Bandić. koji je ove godine bin ne samo jedan od najbolih. mego ! iedan od najagilnijih novinskih Kritičaram.

Ovo je. nema sumnje, samo iedam vrlo nepotpun bilans ove Književne godine. mako kako sam ga ja sagledao. Ali mislim da om. i ovako nebotpun, jasmo pokazuje da je ova godina bila skoro izuzetno plodna, i dm. nas to može hrabriti i uveravSti da će naša književnost i ubuduće imati iste takve, a, možda, i veće uspehe. Čestitajući svim Kkniiževnicima koji su ove godine obeležili svoje „stvaralaštvo vidnim uspehom, želim da istaknem'da je usbeh svakog jugo«lovonskog književnika uspeh svih iugoslovenskih kmjiževnika i cele jugoslovenske književnosti. To moramo uvek imati na umu, da mne bismo, poneti stranačkim strastima, pokušavali da umanjimo i omalavažavamo ostvarenja bilo kog pisca, koji doprinosi tom opštem. uspehu. fai

Dragan M. JEREMIĆ

roman : ı simptomi krize

1963. godini objavljeno je nekoli-

ko zanimljivih romana, ali oni

ipak zaostaju za najbolj:m romžanima objavljenim 1962. godine. Konkretno roman iz ove godine koji bi ee neki romam iz ove gođine koji bi se mogao meriti sa drugom Knjigom Seoba Miloša Crnjanskog, Zastavama Miroslava Krleže i Lelejskom, Gorom, Mihaila Lal:ća.,

Koja su obeležja romansijersškog stvaranja u toku godine na čijem smo izmaku? Jadno od njih, svakako vrlo upadljivo, jeste dalje bujanje takozva-– nog „poetskog romana“. Da ne bi bilo nesporazuma, naglasiću da jedam maš standardni „poetski roman“ iz najnovijeg vremena nema ništa zajedničkog u osnovi sa autentičmim ostvarenjima duxboke poetske inspiracije kakva su, na primer, Talasi Virdžinije Vulf ili Seobe Miloša Crnjanskog. Razlika je u tome što se poetska ozaremost i toplina premeštaju iz jezgra doživljaja ma periferiju, u stil najpovršnije shvaćem, gde stvaralački zamos „postupmo iščezava, ustupajući mesto jedmoličnoj, veštačici održavamoj, patetici, Nestaje spontamosti i lakoće, prirodnosti i jednostavno sti, Kao posledica sadržajnog presušživamja javlja se verbalni delirijum; gomilaju se nefunkciomalne reči, tomu pričamja podiže se do paroksiyma; bez obzira na samu materiju jednog dela, teži se dramadtičnosti po svaku cemuL Počinje se zadđdihano, gromoglasno, a završava isto tako — sa zadiharom tz buđemošću u glasu koji bez prekida podrhiava, Nasilu održavana ekstaza na nekoliko stotina strana zamara i kad je u pitanju istinski umutrašnji polet, a kamoli u jednoj prozi samo kitmjasto pisanoj i u suštini ·hladnoj.

Metodi zastarele naracije i deskripcije, pomoću koj:h se oživijavao regionalni, dijalektatski, folklorni ambijemt, definitivno su odbačemi, i to s, pravom. Arha:čna realistička vizija i tehnika ne opterećuju naš savremeni romaem; one ne predstavljaju nikakav. problem. Pravi, krummi problem nalazi se, međutim, na drugoj strani. Ne tako retko veliki pisci XX veka interpretraju se isuviše jednostavno, imitiraju se površno, dekorativno, školski; moderni stil se shvata

kao dezintegracija tradic:onalne sintakse, i nikako više. Neki naši romansijeri Kkor:ste se umutrašnjim monologom, na primer, mada je njihov način "doživljavanja i posmatranja sveta oslao nepromenjem, budući čvrsto formiran u literarnoj klimi našeg starog „realizma. Kod izvesnih autora svaka pojeđinost dobija smisao simbola, svaki ljudski postupak tumači se na najkrupn:jem planu, Ali ta svesna želja za umiverzalizacijom počto-poto, to detimjasbo i pretemciozno nastojamje da se dostignu najviši i najslavniji primeri pokazuje u

svakoj prilici besplodnost, Današnji srpskohrvatski roman boluje dobrim

delom od verbalne hipertrofije, od iskonstruisane „poetske“ froazeologije koja je, izgleda, postala naš kamonm šezdesetih godina ovog veka.

Estetiziranje i precioznost postali su Oznaka većine proznih dela. Gomilaju,

se metafore, simboli i personifikacije, bez obzira na to da li su opravdani ili ne, stvara se kolektivni figurativni stil koji se najčešće spolja, dakle veštački, kalemi na predmet i koji više služi zamagljivanju nego razjašnjavanju,

A to su već simptomi krize. Francuski „novi roman“ javio se kao reakcija na egzistemcijalistički i tradđiciomalni psihološki i socijalni roman. Alem Bob-Grije optužuje svoje prethodnike zbog preteranog antropomorfizma u prikazivanju odnosa između čoveka i njegove okoline, Kritičari, pristalice RobGrijea, otvoreno pišu đa „novi roman“ nastoji đa odstrami brbljamje iz litera=

· ture, Taj fenomem književnog brbljanja

postoji i kod nas. Kako se spasti od čudovišta „poetske proze“? Da li je nužna škola formalne suvoparnosti da bi se ono savladalo? Ili je, ipak, jedini spasonosni put (a ja mislim da jeste) povezivanje sa životom, stvarnošću, ČOvekom? Ono što nam je potrebno, to je manje op:jenosti rečima, a više trezvenosti i konkretnih sadržaja; ili, gOvoreći jezikom Marka Ristića, manje mođernističkih, a više modđernih dela.

Pavle ZORIC

5 ;