Književne novine

MAI FILOZOFSKI DNEVNIK

1. —~ Ok se u pojedinim naukama stalD no ide dalje, u filozofiji se uvek vraćamo na isto, Istom filozofskom predmefu prilazi se uvek s nove strane. U onome šio traži, filozof, doduše, uvek nađe nešto novo, ali to što traži uvek je ono isto, ono jedno, ono neizrecivo za kojim se neprestano teži. To jedno može se nazvati Apsolutnim, jer se pred njim čovek oseća kao veliki tražilac; čovek stalno traži ADpso=: lutno i nalazi to Apsolutno, ali ipak to Apsolutno ostaje Apsolutno — jer ga treba i:dalje tražiti. Ž KAO U UMETNOSTI, tako se i u filozofiji sadržaj ne može izdvojiti od izvođenja, od načina na koji je prezentiran. U nauci se to može odvajati, zato što ona jeste (ili bar teži da bude) strogo objektivna, i upravo mogućnost proveravanja naučnih rezultata (istim ili drugim postupcima) „jedno je od glavnih merila njihove zasnovanosti. Ali u umetnosti i filozofiji predmeti, sadržaji, teme nisu nezavisni od čoveka, od njegova doživljaja, od načina na koji se taj doživljai izražava i prikazuje. Kađ se sadržaj umetnosti i filo= zofije izdvoji (odnosno kad se pokuša da izdvoji) od oblika u kome je dat, onda je on nešto opšte poznato, banalno, neumetničko, nefilozofsko. Tek u vezi s čovekom i načinom njegova doživljavaenja i prikazivanja taj sadržaj Do staje umetnički i filozofski relevantan,

HELENI SU IMALI svoje bogove i boginje, koje su za nas danas samo lepe metafore. Kao idealizovane poten= cije stvari, pojava i ljudi helemski bogovi to i jesu. Ali isto tako ono što se danas u egzaktnim „naukama naziva zakonima, dakle ono što neko naivnorealistički uobražava da su sušte objektivne zakonitosti, jednoga dana će postati samo nepregledno polje metaTora, 4

SVOJU LIČNU ODISEJU i vreme u kome živi filozof samo „prevođi na Oblik misli“, kako bi mekao Hegel. Ali ličnost filozofa i njegovo vreme međusobno se saodređuju i prelamaju jedno kroz drugo, izražavajući se ( u mišljenjW"o)"Opštim filozofskim iđejama. Opšte filozofske ideje (odnosno problemi koji su se uobličili u postojećoj filozofskoj tradiciji) samo su, kako bih je rekao. dđuhovne oči ljudskog misaonog po= stojanja. Drukčije rečeno, opšte filozofske ideje su prosto prozori kroz koie svaki filozof gleda svet, ali kroz koje vidi sebe u vremenu; te ideje su pozornica na kojoj se on kao filozof mora jspoljavati. A pošto su filozofi različiti kao i vremena u kojima žive, to svaki od njih vidi i izgrađuje jedan nov svet, različit od svetova svih drugih filozofa, - š

U NIZU STAVOVA koji se oslanjaju jedan na drugi svuda važi stav razloga. Ali za početni stav, koji nema Ooslonca ni u jednom prethodnom, jer je on požetni, ne može se prihvatiti stav razloga. Svi stavovi imaju SVOJ OSnOV, u drugim stavovima, ali početni stav, kao autohton, mora ostati neosnovan, pa ga čovek mora slobodno izabrati,

U ONOMR) što se spolja pokazuje kao bitno javljaju se mrlje nebitnog. Površni ljudi u tim mrljama, iako su one vesnici novog, ne vide ništa drugo do neozbiljne pege. Ali jedno bistro oko sa svojim izoštrenim radarom apercepcije i magistralna analiza uma otkrivaju u tim prividno nebitnim mrljama'

ono. što postaje veoma bitno. Poneki sit-'

ni detalji -nose ponekad. krupna značenja. 7 IMA LJUDI koji sve događaje i 5Vve postupke, svoje i tuđe, pripisuju jednom spoljašnjem, objektivnom, istorijskom automatizmu. Njima je istorija merilo svega, alfa i omega svakog procenjivanja. Istorija im je zgodna poštapalica, jer svojim tečenjem menja perspektive i merila, pa stoga ono što su juče činili i ono što će sutra učiniti, čega se inače ljudi stide, rađo svaljuju na istoriju koja, kao kakva uličarka, treba na sebe da primi svačije grehove. Oni koji se pozivaju na istoriju opravdavaju ili svoje bezobrazluke ili svoje kukavičluke. Oni hoće da eliminišu kriterijum dobra i zla, po kome jedino i treba ceniti ljudska dela. 'Ti apologeti istorije beže od svoje nemir-

ne savesti, tražeći svoj alibi u deter-

minizmu istorije, situacije, - prinude, itd., i tako pokušavaju da izbegnu odgovornost za svoje postupke. Ali to im je samo privremen izlaz. Etička merila imaju svoje dostoinnstvo, i pred hnJI-

ma se pre ili kasnije mora pokloniti

svaki njihov prekršitelj. š

TILOZOPI su isticali čas jedne čas druge suštinske odlike čoveka i odnosu na druga živa bića. Tako je čovek

KNJIŽBVNE NOVINE

SLAVOLJUB BOGOJEVIĆ:

određivanm: kao biće koje misli, kao biće koje razlikuje dobro od zla, kao biće koje je sposobno da nezainteresovano (tj. nezavisno od nagona i interesa, pa i od saznanja) dakle estetski uživa, kao političko živo biće (nije ređak slučaj da ovu Aristotelovu odredbu čoveka neki naš redovni profesor univerziteta ili redovni član Akademije nauka pogrešno navodi, ti. da je čovek „politička životinja“), kao biće koje ima religiju, kao biće koje proizvodi oruđa, kao biće koje planira budućnost, kao biće

koje se igra, kao biće koje ume da pla--

če i da se smeje, itd. Po mom mišljenju, svaka 0đ ovih odredbi ne samo da je tačna, nego je i suštinska, i ne vidim razloga zašto je potrebno tražiti neku. koja je navodno osnovana. Traženje Osnovne karakteristike čoveka, ovde ML antropologiji, analogno je onoi danas demodiranoj težnji sociologije 2LIX veka, koja je tražila dominanini činilac društvenog razvitka. Koju ćemo od čovekovih odlika uzeti u obzir, zavisi od ravni posmatranja u kojoj se u datom momentu krećemo. Zato je neodrživo i nerazumljivo kad neki filozofi prebacuju drugima što su istakli ovu a ne onu navodno najosnovniju MKkarakteristiku. Sve te karakteristike podjednako su važne, a zasnivaju se na činjenici da je čovek — čovek.

9 KAD SE DOŽIVI i shvati šta je čovek, ili kako filozofi kažu šta je čovekova generička suština, onda se mora doći do velikodušnog saosećanja brema onim pojeđincima koji su zadržali izv, veru u čoveka. Ta vera je istovetna s neposrednom i iskrenom verom nekadašnjih ljudi u vile, u duhove, u dobre demone, koji su in ultima linea jači od rđavih demona, i koji će nas ipak spasti od zla. Vera u čoveka je nastavak magije, produžetak religije. 'Pa vera je akt divinizacije, nešto sakralno, ono tajnovito. u čoveku što se ne može iskoreniti, ono iskonsko ljudsko poverenje u misteriju, „svetu tajnu“ i ritual. Vera u čoveka je jedna tiha molitva za pobedu dobra nad zlim. Takva vera je vid bežanja od stvarnosti, utopija, san o sreći, „princip nade“, i mnogo šta drugo, samo ne profano gleđanje činjenicama u oči. y 10 ONTOLOGIJA je uopštavanje onoga s čime se susrećemo u našoj čulnoj i društvenoj sredini, onoga Što svakodnevno percipirano i što svakodnevno činimo, Ontologija je generalizacija našeg ordinarnog ljudskog sveta, a nikako neka apartna spekmlacija o nečemu franscendentnom. Ono što opažamo i činimo dopunjuje se onim Što mislimo ji nameravamo, i ta dopuna, taj ljudski dodatak svetu oko naš, to je ontologija, e 11 NIZ GODINA kod nas je bilo važno utvrditi da li je neka ideja i shvatanje ideološki ispravno. Danas je taj kriterijum izgubio važnost, i to je dobro, Ali nije dobro što se ono što je „naučno ispravno“ sve više nameće kao

PRODAVAČICA. CVEĆA.

apsolutna vrednost i apsolutno merilo, i što se tako domen naučnog pbrekomerno proširuje. Počelo je da se vodi računa skoro samo o tome da li je ono što govorimo i pišemo dovoljno naučno, Tako se Kkvalifikativ „naučno“ pretvara u mit, u otuđenu .silu iznad čoveka, u gospodara koji teroriše. Važnije bi bilo da se više brinemo oko toga da li je ono što govorimo i rađimo istinito i da li doprinosi. unapređenju našeg života. :

SVE ONO ŠTO GUBI značaj za. život čoveka i društva, to polako sa horizonta ' životne aktuelnosti prelazi u oblast akademske diskusije.

Miodrag CERIČ

IRANA NINANA LANSIRA ONGUJLIIJYCZCE}CU U SU STL" Tr yrTTT COT" 0 PıI""7 uu uu GULLGULUUuUUNLLLI.LNUUULULUULLULUL UNELI LuUJLUCC"ULULULULILICUOI

i lirika u prevodu

| W. H. Auden SUVREMUENI anglosaksonski pjesnik Wy stan Hugh Auden rođen je 21. februara 1907. godine u Vorku, u Engleskoj. Školovao se u Oxfordu zajedno 8& pjesnicima Stephenom Spenderom, Cecil Day Lewisom i Louisom Macneiceom s kojima sačinjava poznatu grupu „pjesnici triđesetin godina“ a koju još zovemo i po najznačajnijem među njima Auđenom, kao „Audenova škola“. Mnogo je putovao, pa se tako za vrijeme španskog građanskog rata našao u Španiji, gđe se priključio borbi "republikanaca. Od 1938. stalno živi u SAD, gdje sada predaje na jednom sveučilištu poeziju. Jedno vrijeme bio je blizak ljevici i marksizmu, što je imalo traga na njegovoj poeziji koja je tada bila aktuelna, i angažirana socijalno i politički. Ali po dolasku u SAD on je, pod uticajem. engleskih muetafizičkih pjesnika i T. 5. Eliota, napustio svakodnevno živo i političko zanimanje za događaje koji potresaju svijet, i zatvorio se u odaje čiste spiritualnosti, polazeći katkad u nedostiž-

ne sfere jednog Dantea ili Miltona. Međutim, Auđen nikađa nije mogao napustiti

Tiha voda brijege deye, moj bez vatre.

igralištu golfa,

uza.aha,

oko. zida samostama,

poljubač,

zždenac gledaju oči,

I suža dolje se toči;

Toranj je mapukao i sad freba Da se sruši s tihog zimskog neba.

Ispod kamena polamoći Ljubav sahramio je tat:

Tajna je otkrivena II

U zdenac gledaju oči

doslovno svijet u kojem jest i zbivanja u njemu i uzleti u spiritualne visine ljudske duhovnosti, samo su odraz čovjekove teže nje da prevlada nepravde ovog svijeta i svoje vlastite egzistencije. Izdao je nekoliko knjiga poezije, te drame, libreta, putopise, eseje, oratorija. Mnogi ga smatraju, poslije T. S. Eliota, najvećim živučim an= glosaksonskim pjesnikom (Spender, Scarie, Muir i Brooks). O njemu se pišu studije i monografije a utjecao je na pjesnike i izvan engleskog jezičkog područja. (T. S,

iž „Pjesme i drugi muzički komadi“

Koaaagno tajna je otkriDema, kao što uvijek mora

doći kraj,

Slastna priča sazrela je da se ispriča bliskom, prijatelju; Iznad, šalica čaja i ma trgu imao je jezik svoje želje;

dragi, nema dima

Iza leša u spremištu, iza prikaze na

Iza dame koja bleše i muškarca koji pomamno pije, Ispod, wmormog pogleda, napada migreme i

Postoji wvijek, druga priča, više nego vidi

Za čist glas koji izmenada čuo se da pjeva s visokog

Miris bazgovih grmova, sportski trofeji u predsoblju, Ljetne wtakmice kroketa, stisak ruke, kašalj,.

Postoji wvijek jedna poročna tajna, jedam lični Yazlog

za S5sVe OVO,

{iz „Pjesme i drugi muzički komadi“

Okradeno srce kost prosjači, Poput lišća osuđeni šušte sad.

U boplavljenom, potoku očito zbunjem Bez išta više da kaže, Leži Jedan od vojnika koji bje -

· 'uhVOGĆEm, Orobljen & zatim 'bačeh,"

Preveo: Tomislav SABLJAK

__ _ ea SPOJITI NUŽNO I!I KORISNO...

Nastavak: 858 1, strane čin: Za ozbiljno je razmišljanje da li Savezu omlađine ostaje dovoljno slobodnog vremena i snage da sledi mišljenja, mlađih ljudi, U ·ovom. pitamju imynpliciran je, očigledno, i odgovor,

Taj odgovor je negativan. Pristanak rađa i učenja,. kođ radničke. odnosno školske omladine, takav je da ne ostavlja dovoljno vremena uopšte za druge aktivnosti. Treba biti po sposobnostima iznad proseka, po sklonostima izuzetno disponiram, po uticaju sredine u Dovoljnom položaju, pa da omladinac ili omlađinka, posle omoga čemu se, ipak, u prvom ređu posvećuju, još jednom podele između sportskog polja, ili igramke, ili optimističke manifestacije, i nečeg serioznog: — marksizma, literature, pozorišta, ozbiljnog muziciranja, Ozbiljnog razmatranja sopstvenih broblema, uostalom, Ovakav stav ne znači atak ma zabavu, ili na spotsku alk-

tivnost, ili na korisne akcije. To je

samo konstatacija stanja i plediranje za svesiranost. u životu. omladine i u radu omladinskih organizacija.

Bilo koji primer može dobro da posluži kao ilustracija, Recimo, primer muzike, „muzičkog obrazovanja. (da ostavimo DO strani, Ovog buta, najserioznije. oblasti, kao što je poznavanje savremenog društva i njegovog razvitka, to jest marksizma). Činjenica je, da se muzički ukus našeg društva svodi na kafansku varijantu takozvane narodne muzike 1, u poslednje vreme sve više, na jevtinije oblike zabavne muzike. Društvo čak izričito stimulira ovu drugu vrstu: o fome svedoči obilje skupih i preko svake mere reklamira= nih i popularisanih feštivala, koje bi,

raspoloženja # interesovanja.

kao i ostale vrste šumđa, irebalo takođe jednom odlučnije staviti na zuĐD društvene kritike, „Kako se muzički vaspitavna naša omladina? Bilo bi ne-

· pravedno reći da se ništa ne čini, ali

je očigledno da se premalo čini: pod" pritiskom svih elemenata koji deluju na mlade Jjude, nema mnogo šansi da se oni dovoljno zainteresuju i upoznaju osnove, da bi postali ljubitelji, ili makar sa razumevanjem pratili, takozvanu ozbiljnu, to' jest pravu muziku. Velika je kultura sramofla za jedno socijalističko društvo da njegovi članovi, pa i mlađi ljudi, osećaju bezmalo užas ili bar akutnu dosadu od Betovena (akamoli savremenije muzike), Ovo nije pnimer uzet slučajno, đa bi se lamenfiralo nad našim društvom i njegovim slabostima: da su društveni faktori, omlađinski i drugi, u rad Muzičke omladine investirali onoliko sredstava i energije koliko je (s pravom) investirano u druge alttivnosti mladih, i da je-to činjeno upomo iz godine u godinu, rezultati bi se danas videli. Reč je, dakle, o istom problemu. Da bih bio konkretniji: omladinske i druge društvene organizacije sasvim praktično, novcem i angažovanjem entuzijasta i znalaca, stimuliranju neke akcije

SLAVOLJUB BOGOJEVIĆ: VINJETA

(recimo na rađiju) — a takve inicijative nije bilo u istoj meri kad je reč o obrazovanju, marksističkom, tehničkom, muzičkom ili drugom.

Upravo iz ovih razloga je od izvan-– redne koristi što je plenum (tiačnije referat) probleme vaspitamja.omlađime razmotrio i iz, ovog ugla. Karakteristično je, doduše, da su učesnici u disRkusiji uglavnom govorili o drugim aspektima ovog sklopa pitanja, i da su o pitanjima o kojima je ovde roč govorili najviše i najodređenije Drulović, u referatu, i Jovan Veselinov, sekreta Cenfralnog komiteta, u završnoj reči,

Bilo bi dobro očekivati da vezultati dogovona na ovom: političkom skupu na najvišem nivou budu što pre prihvaćeni i sprovođeni i u omladinskim organizacijama i rukovodstvima. Naveo sam jedan primer u vezi sa radiom, koji mi je, poznat; zaključiću još jednim. Posle serije programa za mlade koji su, po opštim mišljenjima, bili uglavnom dobri ali „akcijaški“, od Nove godine u toku je jedan nov ciklus koji ima nešto veće ambicije upravo u ovom smislu o kome se govorilo na Plenumu. Prve dve emisije bile su đobre, Odmah su stigle primedbe od omladinaca (i omladinsikih rukovodilaca): dobre, ali... nisu dovoljno zanimljive, zabvne, Stečene su, znači, navike, protiv kojih se treba boriti. A to nije u suproinosti sa tezom, sa činjenicom, da „mi nikada nismo smatrali da je zabava omladine nešto suvišno, da je izraz površnosti mladih“, jer nužno i korisno, plemenito i zabavno, nisu kategorije koje bi morale biti među 50om u suphotnosti.

Božiday, BOŽOVIC