Književne novine

RUN

mro je pribrano i bezglasno. Taj

čoveji čije je srce tuklo ritmom pro-

____leterakcg pnkosa, bio je nensmetljiv u smrti kao i u životu. Precizan novinski podatak svedoči da je 'gdahnuo za volanom, sa rukom koja je u poslednjem času zaustavila mošimu; samo je motor radio, Do posl\ednieg trenuti:a svestan svake svoje akcije, Kun jie vazda bio savestan i svestan u svoloj svojoi alkoiji,

U čistoj grafici, u ciklusu Kruvuavo zlato, svestan odsudne borbe i revolucionarne soMdarnost' rudarskih ravdnika, drvorezom, tehnikom koja podrazumeva najsavesnijii rad, ispisao je nenpatetime reči istine. Ti drvorezi dokaziyali su da ie njihov otac bio komun'sta i grozničavi očevidac društvene nepravđe, ,bumsnista i nesmireni pobcrnik klasne bcrbe.

U svom drugom grafičkom ciklusu iz predretnog vremena doneo je uspomene iz španskog građamskog rata. Lišen patetike i bez ikakvog krvnog srodstva sa sebičnim sa'onskim sapafništvom, kad je reč o surovosti eksploatacije ili o užasn rata, Kun u svojoj mapi Za slobodu ne pr'znaje da je špamska revolucija poražena i prikazuje je u njemoj silovitosti, pod međunarodnim „fašističkim mwwdarcem i u punom zamahu ka slobođi.

U mapi crteža Partizani nema crnila i užasa iz španske revolucije, Nema ni patetike, ni prkosa, ni stravičnih prizora, Na crtežu „Hirurška Ooperacija” partizan leži kraj seoskog plota, go do pasa, sa odsešženom levicom do lakta. Lekar mu previja ranu a troje bolničara čvrsto drže ranjenika. Ni trunke n»furalizma. Umesto svake grozote, umesto očekivane patetike, krvave, dramntične scene — samo mir samopouzdanja. Ako ste samo jedanput videli Kunovu sliku „Svedoci užesa“, upamtićete oči, To naš živalj gleda, smrt koja treba da ga u sledećem trenutku pokosi, to su pomirene i prkosne oči pred cevima miltalieza. Te oči na razbojničkom Žžrtveniku rata zrače čudmom magijom. Svako lice nosi sličan plamen gproznice. Kunova paleta našla ije naižešće boje za doživliaie rata, Slikar jie i sam bio dete revolucije, nien voinik i niem telohraniteli. Mada prevaghodnmo ilegBlac, po zadatku Partije, on je docnije, kao toliki drugi, pomovo okusio grki miris rata. Između. bojišta i zatišia Kun je crtao. To je radio u španskoj revoluciji, to je radio u naBoj Bila je to dvost?uka zamkaB. Kao što njie našao mirne dame u: ilegalnim demonoćiima olkupiranog Beograda, tako nije našao spokojstva ni u damima rata. Nikad onog gluvog mira u kome se rađa stvaralački nemir. A zađafsk je bio vel'ki, pregolem za jednu ljudsku meru: da se velika i khvvava Đanorama rata prenese na platno. Kun ic shvatio da je to neizvodljiv pođuhvat. I grafita i kičice „laćao se do kraja svog života, neprekidno se vraćajući toj neisorpnoj i neobuhvatnoj temi. Kako izbeći Seilu i Haribdu idile i patetike, lirskog štimumga i groze? Kun je naše borce crtao obiektivno: otkrio je njihovo samonouzdanje. -

Kun se oprobao u crtežu na najrazličitije načine. Od naisitniiih senčenia do Wrupnih poteza koji ujedinjuju dinamičke čvorove i linije sila mase koja se posmatra kao model. Kat kad na niegovom crtežu stoje „samo tanke liniie, kao iz geometrije preuzete, i u prividno nehainom, rasporedu označe konturu crteža. Istu stvar naćićete u njegovim slikama. Ima ih sde je boja gusta, tmasta, pa deluje snagom svoje maferijalnosti, mada je njena fumkejija očipledno i impresivno jasna: U celini, tekva slika ima čudnu, snažnu građaciiu; od detalja pa do izraza očiju sve Je veća snaga, Ssvc silovitiji izraz, da naizađ triiumfuie u sam'm_ očima koie jedino kriju usplnahirenu ljudsku ftainu. Borci, ranjenici, streliani, grpeditelji — nisu svi na isti način dati Kumovem paletom, Ima likova snažnih i nežnih, ispršenih u otporu, skrušenih u svoioj žrivi.,, jedma velika dramalična liudska porodica, Te kontraste prepoznaćete u drusim Kunovim slikama koie bi btele da se. otjsnu daleko ođ onih koima su kon frasime, da buđu sasvim ženstvene, Pa ipak, one nisu daleko od one muške čoistVenosti i mmage. od nafualistižke fakture. Nežne, pamstelnih boia, bilo da ie mriva primoda u pitaniu ili porođični kmmug, liubavni par, fwwra u pejzažu, ili sam peizaž, one teže ka Onoj strani gde hema rata i zla, Ali ima čitav niz Kumovih slika u koima su spojene ove pvotivrečnosti, Gromoglasne ili šapwthiive, sve vode poreklo od odlužn'h poteza čefMIcom pa do ne=mirnih, žemstvenih vrednosti boje, ako se tako sme reći. .

U celini, Kunov opus krije u sebi borbeni žar. Niemove su boje jedre, njeeovi potezi odlučni.

Ne treba zahoraviti da ie Kun Dpočeo kno đak akademske škole tako byvzopleto prezrene u istopjiij našeg slikarsiva. Razvio se u Umetničkoi školi kod naših moisftora grafike i gslikamstva Ljube Ivpenovića, Milana Milovemovića i Petra Dohrovića, Ofisnuo se u svet i živeo u PFimemci, Milemu, Rimu i Parizu. Posle tih wodinm učemia i putovanja izlaže 1920, na Malom Kalemegdanu. Slikao je figure, retko mrtve

KNJIŽEVNE NOVINE

prirode i pejzaže. Pridružio se umetničkoj grupi „Oblik“, uz Bijelića, Radovića, Dobrovića, Šeremeta, Ličenoskog i Hutera, Ali 1933, on koji je već polizao zanatsko maigtorstvo i pristojno išao utabanom stazom alkađemigama, preokrenuo se. Strastveno se za> neo društyenim problemima, Privlačlo ga je sve što ie bilo nrPmadno u jednoi privicmo uglađenoj stvarnomti bur= ženske drževe Krcetoi društvenim protivrečnostima, On orta rudare pp rudnicima, besprizorne po uligama i udru= Žuie se sa grupom umefnika „Život“, kote mu okumila ista shvatania, Iz Borskog rudnika doneo je prvu zbirku drvomezn Krvovo zlato, Godine 1986, onn je štampana u Starom Bečeiu, ier je temo bila mefnnestndnevna cenzira, Nio od Kkritičera nije smen da visne o toi zbirci mada su Dojeđine radove rpmije zmmagzili na imložbama. Mapa ie bila zam!eniena. Veštima, je bila u tome da vpolieiipm zamleni samo iedđem den i mimn obavi svoj Posao. Pisma i marudžbine stizali mi iz cele zemlie. Hrvomwo zlato sm 28 drvomeza i telreifiom Jovama Pomovića rpetmpnlo se ilemalmo.

Ne beba zaboraviti đa ie Mim bo dobrovoliar wu Špomiš, 1P37/B, na from kod TWbra, u betelionu „Puma Đalrović“, Na poziv Pomtiie virafio se u zemlju ji obiavio cillus Za slohndu. Hteo ie dn izda ioš dve mnme sa istem tematikom, nli ie već prvm mana 78pleniena i zabranima a nim tbyomac donndđa- Glayniače. Godine 1040, sove da iwdh oteže i skice ma mnfeviman iz rudnika, Šppnijie i pnftvora. Cenmura Jje vpjhranila gamo tri lista, osfnlo ie TroO=šlo nekpžniemo, ali autora hamse i odvođe u bjilećki koncemfmaoiomi lomor za irovaWjste, Tnmo ie bio sn Mošaom Piiadom, Lolom Rib"rom, Milufimovićem, bmptom Đemrnh,.. Čim su sa opustili iz logora, izdaje mammu Ačelib (Bileća), Mn vest o velikoi | 9mfilrpmunističkoj poternie! Kum powtaje ilegnlac,

Me treba zmboraviti da je odmah TO izbiipmju rafa Kum dobion nalog od

Partile da se javi u vojsku i brani domovinu. Nastalo je rasulo: zarobe ga

i et MR ; (Nastavak iz prošlog broja): a najpre nešto rečemo o samoj Rustanovoj knjizi! Rustan je p'sao svoj priručnik posle velike reforme francuskog „tumačenja teksta“ („Pexplication des textes“) od 1902, godine, kada se „lumačenje' grčkih i latinskih tekstova“ odlučnije | zamenilo „tumačenjem francuskih pisaca“. Ru> stan u celoj svojoj knjizi pozdravlja tu reformu i zasniya svoje stavove na kasnijim Ministarskin, instrukcijama o nastavi francuskog jezika, Yađenim potpuno u duhu reforme od 1902, godine, ali na mnogo mesta ispod Rustanovog teksta prov'ruje lice klasicističkog teoretičara poetike, koii se stalno boji ne= će li ova teforma dovesti do zapostavliania grčko»latinsWwih pisaca (npr. ma st, VI Predgovora) i koji neprekidno pruža otnor svim novijim ili napredniijm težnjama u posmatraniu Rkniiževnosti i u tumačemiu književnog teksta (npr. na str, 15 kada ne ppihvata sugestiju kritičara Vinea da posmatra nainre stil dela: ili ma str, 86-B7 kada odbacuie misno Sili-Pridoma da je samo stil oripinalan i ekspresivan: itd.). U stvari, Rustan se uglavnom drži n0= stunaka “propisanih u takozvamoj „eomposition francajse“, proučavajući jedno za drugim: ideje, blam, stil, što odgovaya — kako i sam Rustan priznaie — starim retorifhkim pravilima o ipima stepenicama kojima se„duh kreće” pri „gstvaraniu”;: inyvenciili, dispoziciji i elokuciji (str, 18), Stara, dobra. retorikal I stara, jOŠ bolia, klasicimtička poetika! Danas se zaistn sve češće čuju glnsovi kako su veletivno korisni i relativno istiniti bli zahtevi i ideie školske vetorike i klasjeističke poetike, ali kada se vide u svetlu današnjih saznanja o jeziku, stilu i umetnosti, ti, kada Be oslobode svih jednostmanih i kvutih formaligtičkih pravila i kada se iz jedmog aspekta naglayačke postavlienog okrenu i stave na noge, prem# shvatanjima moderne stjlistike i estetike. Stvar je u fome da se svi elementi knijževnog dela, koje su klasicistička poetika i retovika videle kao izdyoiene i same za sebe značajne kategorije (sadržina, forma, likovi, kompozicija, stil), sagledaju sada u njihovoj funkecionalnoj povezanosti i složenosti kao uvek nov vid funkciia i značenja u svakoj no voi umetničkoj strukturi. Umetničko ; = delo sve ke više shvata kao celovito jedinstvo, kao ograničena struktura, kao analogon životu i skvarnosti, jedinstven i kompleksan, suprofan formama apgtrakt»

nog mišljenia i logicističkih kategori -

ja i nesyodliiv na mola pojmovna značenia, i moderna kritička analiza na> stoii da iznađe puteve i načine za diimsle!rtičmo i jnfteevalno „obuhvatanig kniičevnog dela, za amalimi koja će što manje povrediti fino ikivo pe-

/

ĐORĐE ANDREJEVIĆ-=KUN: „PRBNOS RANJENIKA" (DBTALJ); IZ CIKLUBA „PARTIZANI“

—

— slikar prkosa i samopouzdanja

jedanput, on pobegne; drugi put opet pobegne, Od Koviljače do Beogra= da probija se peške i nastavlja ilegalni partijski rad do 1943. kada je pozvan u Vrhovni štab. Vraća se u Srbiju 1944, kod Koče Popovića i bori se do kraja rata. Godine 1946, objavio je mapu cr= teža pPartizani. „Na izložbama izlaže ulia. Godine 1948. dobija titulu majstora-slikara. Kroz njegovu muajstorgku radionicu prošlo je dvanaest „mladih slikara, Predavao je slikanje na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, vodio Savyez likovnih umetnika Jugo-

A KO e

slavije. Bio je narodni poslanik, vršio razne dužnosti u Skupštini, B'o je alkademik, rektor beogradske Umetničke akademije. Jedan od najuglednijih na= Bih komunista, član CK SKS, Jedan od onih čiji je život prožet mišlju o idealnoj budućnosti sveta. Jedan od onih kojih je bio kadar da srce, glavu i desnicu posveti revolucionamoj ideji, Kun je bio nezlobiv i blag, krotak i ozaren vedrinom, Bio je Čovek, Ta reč u svetlom Kunovom primeru traje i ne gasne. | Miodrag MAKSIMOVIĆ

ĐORĐE ANDRMJEVIĆ-KUN

Metodđdika nastave i metodologija književnosti

Svi mođerniji teoretičari književno-

.sničke materije i koja će što je mogu=>

će ađekvatnije uočavati složeni meha=> nizam „uzajamnih dejstava“ raznih i mnogobrojnih elemenata i aspekata toga dela.

Sasvim suprotno tim novijim inten= cijama u proučavanju kmjiževnosti Dimitrijević polazi u svojoj analizi od potpunog razdvajanja sadržine i forme u književnom delu, počinjući pri tome tu analizu od sadržine, i to shvaćene kao „glavne ideje”, i od „razma=tranja te glavne ideje” (st, 40—46). „Analiza sadržine — veli on — otpo'činje, gasvim prirodno [?!], diskusijom o osnovnoj ideji dela, pošto se ona nedvosmisleno i tačno utvrdi“ (str. 45). Sledeća etapa u analizi „sadržine“ jeste analiza lik ova koji se posmairaju kao „ilustracija“ [?] te osnovne ideje: „Koncipirajući događaje i likove, pisac ih vezuje za ilustrovanje i dokazivanje [1/?] osnovne svoje zamisli kao ok osnice [!?] dela...“ (str. 46), pri čemu se na kraju te analize „formuliše i sud o vrednosti te sadržine“ (str. 58). Sa tim se iscrpljuje analiza „sadržine“ i prelazi se na analizu „forme”, koja se sastoji od analize kompozicije, versifikacije, stila i jezika (sf, 54-70),

Ovakva zastarela i đogmatična logicistička Rhonstrukeija analize književnog dela predstavlja jedam od najtežih gstehova naše današnje nastave književnosti u pojedinim srednjim školama. Po toj konstrukeiji, ideja dela (glavna ili osnovna ideja, osnovna zamisao ili mamera piščeva — kako Dimitrijević varira ovaj termin) može se „lako i nedvosmisleno“ odmah izdvojiti iz. dela pošto se ono pročita kao štosejezgra oraha izdvaja iz svoje ljuske: jezgra je sadržina liuska je forma! (Na ljublianskom Kongresu slavista pre tri todine jedan od predstavnika fekvog „gledamiat ipofrebio je drugu sliku: flaša (fomma) i vino (sadržina!) Zaskupnicima takvog shvatanja, — uprošćenog, vulgarizovanog, duboko netačnog, ali zato jednostavno primenljivog na sve slučaieve i za sve pameti — ni na um ne pada da se zapitaju: pa šta će nam onda dahnaliza forme (ljuske) ako smo sadržinu {(iez= gru) odmah dokučili nakon „izražninog čitania i lokalizacije ieksta“? Čemu sva ta priča o kompoziciji, rimu, shilu; čemu fo „nuho” kolim ie ,sadr= žina odenuta“ (kako veli Dimitriiević) kad smo odmah na početku „svulkli do gola“ umetničku tvorevinu i izvršili po kratkom postunku i bez bo muke tu operaciju neposrednog otirivanja ideie? Gde je i u čemu ie onđa fo „iedinstvo“ sadvžine i Tlovme, koje se tu' i tamo deklarativno pomene kod Dimi= trjievića? Gde je tu jednsn diialekt"čiga misao, koia treba i umetničke „pojave da sagleda u njibovoj unuirašnjoj po= vezanosti i dinamici?

sti, od SSSR-a do SAD,

posmatraju književno delo i analizu toga dela upravo suprotnoi kud i Kkamo kompleksnije od ove sheme koju nam nudi Radmilo Dimitrijević u svojoj Metodici. Svi oni polaze od shvatanja o dijalektičkom jedinstvu forme i sadržine, shvatajući formu kao sadržajnu formu, sagledavajući je u njenim „neposredno perceptivnim oblicima (spoljašnja forma) i u njenoj unutrašnjoj dinamici (anutrašnja forma); syi oni smatraju da je otkrivanjeideje dela završna etapa svih sagledavania ž analiza književnog dela, jer se ta ideja integralno malazi u celom delu i u svim pojedinim slojevima njegovim; Bvi oni polaze od prostijih elemenata ili vidova književnog dela da bi išli ka složenijim „vidovima i ka komplehsnoj simbolici dela u celini, počinjući analizu obično od građe ili materije (tema, motivi, fabula), pre= ko metrikihijezičkihformii kompozicione organizacije, pa idući ka sintetičnijim i integralni» jim pojmovima ritma, stila, dinamičke strukture i opšteg osećanja i poimanja sveta iz kojih je nastao svet samog umetničkog dela. Tako otprilike postavlja dva paralelna kruga proučavanja knijžey= nog dela Volfgang Kaizer, čiku kniigu Das spraehliche KRunstwerk Dimitrijević citira u svojoj Lifevatu?ri za nastavWike, Niko od tih ispitivača ne iz jednačava poiam sadržine dela sa idejom dela; kod Kajzera i kod drugih nemačkih ispit*'vača postoie čak dva temmina za poiam sadržine: der Inhalt (građa, tema, mohliyvi, fabula) i der Gehalt („misaono jedinstvo pesničkog sveta dela kao duhovno središte iz koga izbija njegov tajanstveni život“, sadržina dela kao „Struktura sveta koji ie u delu oživotvoren“*) — Kayser, Pomemnuto delo, Bern, 1954, str. B5-81, 223, 240. Remnć Velek, koga Dimitrijević takođe citira u Literatuyi za mastavmike, ima

svojoj i Vopenovoj Teoriji kmjižeono= sti, naipoznatiiem američkom univer= zitetskom privučniku iz teoriiske oblasti, posebnu glavu pod naslovom Knjiševnost i ideje, koiu je baš Velek napisao i u koioj upravo razmatra odnose između Kkniiževnos dela i ideja koje mu se mogu pr'pisati ili koje se iz njega mogu izvući. Govoreći o tome kako ie česfo literatura bila shvatana kao neki vid Tilosofiie, Velek isfiče kako je znafniji deo starijih teorija dovodio do apsurdnosti ovaj merod apstraktnog fraženia „vodećo ideie“ u kmiiževnom delu j kako sveđoemie toga dela na nekmlvu golu ideiu pred= stavlia osirempnšivanje i uprošćavanje umefničke {ivorevine, ier se i kod pe= sama čuvenih po njihovoj „lilosofiji“

\

otkriva da se radi o „opštim mestima“ o prolaznosti čovečijeg života ili o ne=moći da se sazna sudbina. „Reduciranje jednog umetničkog dela na jednu Do-> učnu rečenicu ili, što je još gore, izdvajanje i posebno razrešavanie »bajedi-

nih mesta, uništavajuće delujie na ra-

vumevanje jedlinstvenosti dela. Talav postupak razara strukturu umefničmos dela i nameđe književnosti fnđe vrednosne kriterije? — Bene Wellek, Austin Waren, Theorie de Liteyntur, ne= mački prevod, 1959, S. 128-124. Na kraiu Velek zakliučuje da je bolie da Be nauka o kniiževnosfti okreme s VO» jim konMWretnim prpblem'ma umesto da postavlja mpitenje hako ideie ulaze u kniiževno delo, „Jer, dokle god se, te ideje — veli on — osećaju kao goli sirov materiial, kao pola inmformnoija, dotle se očigledno i me radi o ideiama u umetnčkom delu. To nastaje tek fada kada i ako te ideje stvarno uđu u sklop ume{lničkog dela, kada one to delo „konstihiraiu“, krafkFo reče= no — kada one mrestemu da budu ideje u običnom smijelu reči i posfnmui sim=boli ili čeh- i mitovi“ (S, 1937–138).

U istom ili u vrlo sličnom | smislu raspravliamu o tome i autori u orvom tomu velike, u fri foma zemišlieme i Toleikitivno pisene, sovieftske Teorije liternmture (izdanje 'Aldaademiie nauka SSSR, Moskva, 1962). Jedap or nih,

P. V. Palijevski, u glevi Umutrašniqa struktura umetničke slike („obraza“), govori takođe, odmah u močetku fe

glave, đa .je „umetničlea slikać — u Btvari umetnička misao” i primećuie da je takvo preciziranie „neonhodno potrebno” jer još nije pofmumo iživlien pogled prema kome se umlefničknan misap razvija istim mačinom kao i na8učna mispo i đa se ona brva sPmo pi lenote češće služi „slikama'“ (str. 72). Na desetinsma stramica zatim Palijevski razviia i preiumemtiše ovu svoju očethnu misao, ukazuiući na tromičmos'mhbolički karakter iwmetnišlke liče { doknzuiući neravđeliivost i diiple\tičku povezanost svih sloieva umetničkog dela, „Srećući se sa delima prave umetnosti svaki ispitivač oseća stoga izvanrednu feškoću starajući se da u analizi ne odvoii formu od smdmžime, jer iakhvyo razdvajanie neizbežno npnmosi štetu sadržini: s druge strane, alto se negde to razdvaiamie lako može izvršiti, onda to govori da iakvo delo nile umetničko delo i, prema tome, da je uzaludno bilo i baviti se niim“. (str. 95), A· kod Dimitriievića, upravo obmuto, samo je „ponekad“. vrlo teško odvoiiti temu od ideie, sadžinu od niene forme, što forma ponekad. DO utisku koji čini na čitaoca, može odista ovoga da zavede ma stranputicu (Metodika, str, 52).

U isto vreme svi noviii teoretičari gtalno maglašavajiu lzvyammrednu diialektičnu Povezanost i uzainmno, korelativno delovanie svih sloieva iMkniiževnog umetničkog dela. Maks Verli (Maz Wehrli), poznati švajcarski ispilivač čije je sintetično delo (Allnemeine Literaturuissemschaft, Bern, 19851) postalo svetski poznato (prevedeno i u SSSR pre nekoliko godina, upotrebio je za te sloieve književnog dela jedan vrlo pogodan .i prilično adekvatan termin: aspekti književnog dela, hoteći time da ukaže na to kako su fi razni „sloievi“ književnog dela u stvari samo vidovi celine i kako ih ire> ba posmatrati uvek u miihovoi funk= cionalnoj povezanosti sa ostalim višdo= vima te celine. Isto to govore i SOVjetski jgpitivači u pomenutoi Teoriji literatuye, ukazuiući ma metodnloški postupnk i Duf. ovi prončavaniu tih slo= ieva: „Umetničko književno delo — 10»

man. drama, pesma — veli o tome V,. V. Kožinov — javlia se pred nama kao Višesloina materiia, u koioj je čitav Giz kao naslaeanih iedmn nn drugi sloieva. Umefničko delo ima, ds tmio kašemo, nekoliko omotača, Puškinova Đoema Hronznni knninnik — tn ie, najbre, zvučni riftmički površinski sloi iezika. zafim fo je sam umetnički jezik (istehrao autor) — niz reči i pjihovih odmnca: sa svoje strsame svaka iedimica iezka stmvlin\pmed našu maštu određdem smoliačnii #li wnwfmpšmji nojzvef: koii wlazi m celu radniu Đoeme... Tai niz poleta Woji se mmmviia ogsfarn= ruie reslmmat deigtroiqćih likova i mli-

ka — Evgsemiia, Petra i Pefmopsmada;

kpRo se ti likovi nostenemn fommimniu, tako i mi aavmašiemo ni!hbov žigntmi emi 8RBO..,, nnizad, pred nama se pojavliuie celoviti smisao Dmeme, niena umefnička ideia, kojia, npvavno. prožima svu mnaferi{iu dela i stvara se („konsfithvira se“ — kmko maločas videsmo kod Veleka), posto ilj perciĐirma se samo, krož nju“ /Teoriia literaturu, I, si. 60). Koliko ie od svega ovoga dpPleka i

drukčiia Dimitriievićeva kniigna! Kakva.

provaliia deli niegove shvatanje u umekničke ideje (glavne ili osnovne ideie — kako on veli) od umetničke form e! I kako ie statična i mehanička njegova shema o redosledu proučayania elemenafta knjižeynog de» la čak i prema Timofejevu, čiim se terminima i hWoneepciiama Dimitriiević delimično služio, Timofejev je u svO)OJ Teorijk književnosti dao vrlo jasna u bozorenja o „uprošćavanju idejno8 po» Nastavak na sleđećoj strani Dragiša ŽIVROVIĆ

| 7