Književne novine

IZLOG ČASODISA =

O a ir

i») | PAJCOaJJ CV

ISKUSTVA GRUPE OKO CASOPISA „TEL QUELE

U POSLEDNJEM „januarskom broju Pilip Solers objavio je veliki i zanimljiv članak pod gornjim naslovom o grupi oko časopisa „Tel quel“ koji izlazi svaka tri meseca već četiri godine.

Grupa koja je osnivala ovaj časopis do danas se već dobrim delom izmenila. U času osnivanja bila je povezana vi še svojim entuzijazmom nego nekim preciznim programom. To su bili samo mlađi pisci koji su ranije vrlo malo objavljivali, i ono što ih je najviše približilo bio je zajednički duh opšteg nezadovoljstva. Već u prvom uvodniku tražilo se pravo da se književnost stvara kao umetnost, i time se već unekoliRo otkrivala izvesna nnjihova estetika.

Danas smo +—| “"pP9nkaže dalje Solers — svi složni u fome da je ova prva naša postavka nedovoljna. A u čemu je stvar? Pre svega, u suprostavljanju književnosti nazvane „angažovanom, ideološkom“ jednoj književnosti namenjenoj zabavi, Prirodno je što se časopis stavio odmah u odbranu „novog romana“, Danas je to očigledna stvar, ali u vreme početka života ovog časopisa „novi roman“ bio je daleko od današnjeg svog ugleda.

Teme i teze „novog romana“ danas su već suviše Dpoznate, priznate i čak više ili manje shvaćene i od Kritike i od publike. Ipak, aktivnost grupe ovog časopise nikad nije bila isključivo okrenuta

na tu stranu: njen „pogled bio je stalno upućen i na stranu Prusta, Džojsa, Kaf-

ke, Foknera itd. odnosno ka velikim „romansijerima prve

Mona

POFZIJA POD PODELJENIM NEBOM

U PRVOM ovogodišnjem ' broju ovog nemačkog časopisa, u čVanku pod gornjim naslovom, Hajnc Kersten kaže da je upravo začuđujuće kako se u Saveznoj Republici zapravo malo poznaju literatura i pisci iz one druge Nemačke. Doskora je uglavnom zadovoljavala konstatacija da duhovna klima tamo uporno ostaje u temperaturama staljinističkog ledenog doba i mislilo se da ova površna karakteristika oslobađa truđa za brižljivim ustanovljavanjem „činjeničkos stanja. "Tek postupno počinje nešto da se menja u tome. Ali su zato građaninu Savezne Republike još neprome= njeno razumljiviji literarni noviteti iz Poljske i Sovjetskog Saveza, nego li oni iz druge Nemačke. Nepoznavanje Jevtušenka ili Vozensenskog demaskiralo bi svakoga kao čoveka čiji je duh na polju kulture skučenm, a na pitanje o imenima mlađih istočnonemačkih liričara bi verovatno i u samim germanističkim „seminarima „odgovor bio zbunjeno mucanje. Ako izjave o „negovanju svenemačke svesti“ treba ozbiljno shvatiti, onđa bi — veli Kersten — ipak bilo vredno pažnje sve što se na drugoj strani događa. Jer, izvesno je da i s jedne i s druge strane ziđa postoji, pri svim spoljnim wrazlikama, ponešto zajedničko, što ima specifično nemačku prirodu.

Ne može se reći da je piscima u Nemačkoj ikad bilo naročito lako da buđu shvaćeni kao savest nacjje. Nije nikakvo čudo što u zemlji, u kojoj je kritika svesna svoje „odgovornosti i ranije rado nazivana „zagađivanjem Svog sopstvenog gnezda“, što u toj zemlji apologeti novoetabliarnih sila s obe strane unutrašnje nemačke granice upiru strele protiv nepodesnih glava. Ovakvi indiviđualisti remete sliku zemlje, fino i brižljivo podeljene na Istok i Zapad. Oni se ne osećaju kođ kuće ni na jednoj strani, Iako su ovi svojim domicilom geografski fiksirani, oni se ne indentifikuju ili

IO

polovine ovoga veka, I ovaj časopis vođio je „nmnaročitu borbu protiv ustaljenog mišljenja kritike da se roman može pisati samo po receptu Balzaka i Stenđala.

Činjenica da je to mišljenje danas otpalo, značajna je zasluga i časopisa „Tel quel“, Isti časopis uticao je i na isticanje i razvijanje „opisa“ u „novom romanu“, kao i na njegov način „izražavanja“, stila. Časopis je sa osobitom „pažnjom · „objavljivao i eseje i poeme, i tražio u toj konfrontaciji tačke zbli žavanja, iđentifiikacije sa onom dr u gom književnošću.

Nadrealizam je u svoje vreme oglasio, kao što se zna, smrt svakoj drugoj vrsti knji ževnosti u korist jednog jedinog pokušaja opšteg istraživanja duha. Nasuprot tome, ova grupa je preživela jednu krizu, ponovno ispitivanje oblika i značenja, i došla do saznanja da je danas jedan jedini, Muprošćen — da tako kažemo — stav „Kknjiževnika“ potpuno deplasiran. Da nas i izraz „realizam“ ne znači više ništa, jer je sve u izvesnom smislu realizam, i ništa nije to potpuno.

Na kraju članka Filip Solers naglasio je da se revija „Tel quel“ stavlja u službu isMraživanja i postavljanja pitanja, a ne da sebe smaira nekom vrstom privilegovanog Olimpa, na kome se primljeni pisei udaljuju od svake ozbiljne stvarnosti, a samim tim lišavaju svoja dela prostranosti, koju ona moraju obuhvatiti danas.

Prošlo je za svagđa vreme subjektivne i ultilatarne Knji ževnosti, odnosno individualnih „pokušaja (pisati „kao što ptica peva“) ili davati „sveđočanstva“ u službi te i te spoljne a priori. Mi imamo da ispitujemo znake i značenja, da ističemo, ako se može, njihove afinitete i njihove ciljeve; da dajemo „značenje“ vremena u Kome živimo. (N. 7.)

to čine samo delimično. 'Tre> ba se samo setiti Encensbergerove pesme „Jezik zemlje“ (Landessprache). Konsekvenci Je su se pokazale u njegovom “odlasku , u Norvešku, „Pisci, umetnici i drugi, koji se ne zađovoljavaju duhovnom dijetom. određenom na drugoj strani ziđa bivaju difamirani kao „ideološke šetalice po granici“. A. i obrnuto, mhnogi od onih koji smatraju da je važnije ukloniti trn iz svog oka nego balvan iz oka onoga preko puta, moraju da otrpe da ih revnosni nagrd?> kao „prerušene komuniste“,

U nezađovolinima, i ovđe i tamo, žive još nešto od sna o nultom čašu. Oni viđe da su im se izjalovile nađe ulo= Žene u neki novi nemački početak posle sloma 105. A

to što svoje nekadđašnjc idcale, u kojima se izvesno nisu uvek slagali, oni još nisu

pokopali sasvim, to im upisuju u zlo pragmatičari na obe ma stranama. Duhovno buntovništvo — veli Kersten cenili su stratezi

ideološki

oduvek samo u drugom lageru. Svoje postavke ka potkrepljuje primerima pa završava ovako: „Skeptici, uostalom, i inače sumnjaju u uticaj literature na život našeg vremena i pitaće se da ii angažovana literatura u jednom slobođnom društvu danas vrši ikakav uticaj. Ni mnogo jasnije artikulisano neslaganje ne malog broja pisaca u Saveznoj Republici sa pojavama u njihovoj sredini nije uspelo

ništa da promeni“ (A.Đ.P,)

pisac član-

DOMU | KIA IH}

LENJINGRADSKI RAZGOVORI O ROMANU

U POSLEDNJEM BROJU za 1963. godinu „Književna Evropa“ na blizu dvesta strana donosi pregled diskusija vođenih za vreme sastanka TBivropske zajednice pisaca u Tenjingradđu, koji je bio posvećen problemima savremenog romana. ?

MWMinogo je bilo reči o Kafki, Prustu i Džojsu kao simbolima „zapadnjačkog“ shvatanja literature, zatim o angažovanosti pisca, o njegovoj odgovornosti pred društvom. Đankarlo Vigoreli, generalni

sekretar organizacije, „govo» rio je između ostalog i o odnosu Kafke i francuskog „no VOg romana“: „Sto se tiče Kafke: on je zapravo u toj meri antidekađentan, da vresđi kao jedna tabula rasa po kojoj treba početi pisati, i Živeti, sasvim ispočetka „Tu je on ispred Prusta, a na drukčiji način i ispred Džojsa... Više od ostale dvojice on pođrazumeva jedan pristup, bar hipotetičan, „novoj iđeji“ o čoveku, makar utoliko što je uništio, i preobrazio, njegovu staru sli ku. ... Ali kađa Rob Grije spominje Kafku, najmanje što se može reći to je da ga spominje uzalud: „Prošle godine u Marijenbadu“ je zapra

PIIIIIHI|IMIHHFHMIIII II HHHMITIIPUIMRWIMIIIKMUUMIMiI II TMMHMII II IWIHMI IRI RIHWIIIII RP PRIMI II IIIMII IK RWIWHJUIMIHIMRRMRUMG

Dragoljub

S. Ignjatović

Odavde

davde, s ovih trava, vidljiva je Večnost.

S ovih tu, sebi mezadržamnih donžoma, na oblak, posle gladi, bačemih plužnih, dvokolica, ma muesečini suvislih, mirisnih, ženstvemih, naYruk?ica.

Grobnice moje, ima li vas pored svih voda? Bareljef berbe gosti li suzu vodozemca?

Ili, hodočašćem, miz divlje bujice potomaka,

divlje, kao rana što odzvamja sonatom, bez premca, raspoređujete smrt u kolo Sunčevog Smaka?

Nema vas, jer ste smena. Ali zvei čuče.

Jezik kojim, se ližu razorio je gradove Eufrata.

Odavde, iako to w wlati komdže i dojke huče,

iako u cvetu Yascepljene kosti postojbinskog rata — Večnošću, kaznom, bubnjeve crne paYajući,

odlaze borci, plaču oni majljući.

Odavde? Kuge, koleye, malarije, gube. Himnu, sramu budim, u, mevesinskoj moći. Neuljuđeno, olujam kao čemnpres, kao lelek, zatvaram, mora i odjahujem, trube:

poći, u, blud, sa samim, sobom poći.

Vidljiva je Večnost. Kažem: tu je.

Na kupanju moćnom, kao jato, moje žeme nađoše, pesmom, zvezdan grkljam miša:

ljubav tmurna i mesec besam da se stiša.

DRUŽINA

ama ptico, što bacaš glas wu, rosu wmrtvljeWu, i krilom, ploviš prema suncu i goriš crpemo, užasmuta, Pokaži gnezdo koje si, slobodna, mrzela toliko buta. Mi, vitezovi, jašući, obožavamo kacige i daljine.

Dužnost je da znamo poredak sapi i znak tha u striganju, U zamku mekom, večeru spravlja, gospođarica, peva: lauto,. da proživimo vek zajedmo i u nadamju.

Umorni svirači, ispraćaj u

plavu, ponoć; ah, svirači.

U zamku nekom ima lepa žena i mjena lepa, sudbina. Daleko "od; ohog meseca, koji se :divi razbojištus Zaželeće- nas,dok..joj se, blagi. klanjamo nisko. Zoro odlaska, jer mišta pod suncem nije sebi blisko.

Muškost mespokojna: u hramu zakletva od zlata,

u, polju juriš iza rodmih huma, ma tuđe kamenje,

da bi se ime pominjalo posle čežnjivog povratka, iz rata. Straža koja neguje zvezde iznad, roditeljskih voda.

Druga?stvo, jer je sam, onaj koji ubira, žetvu, i oružar kome u snu štitovi dolaze kao gosti. Plememniti pevač ka skupu mema saputnika. Čar samoće samo za, mašeg Yanog samrtnika.

Niko od mas, pogođem, ne ode neožaljem,

Kažemo tri dobre Yeči:

da beše pitom i čuv?Tst.

Blagoslovi našu dušu od, bolesti zla isceljemu, sama ptico, što bacaš glas u TOSU umrtvljenu.

IHIHIHIIIIHIIIIIIIIHIRIIIIIIIIIIIIIIHIIIIIHIRIRIIIRIIIIIHIIIIII RIHIIIIIIIIRIIIIIIIJI

ZSčodaveleo,

:5e

JEO.

a S O OR LO

BRONJEVSKI GATLČINJSKI, TUVIM

KRAKOVSKI književni list literackie“ u svom drugom | ovogođišnjem broju prenosi diskusiju o prijemu dela trojice poznatih pesnika: Vladislava | Bronjevskog, 'onstantina I, Galčinjkog i Juljana 'Tuvima. Diskusija je imala za cilj da utvrđi u kojoj je meri i kroz koje pesme stvaralaštvo ove trojke prisutno u svesti široke čitalačke „publike i omladine.

Učesnici diskusije bili su Zofja Lukačova, Jan Majda, vVislava Šimborska, Juzef Mašljinski, „Vilhelm Sevčik, Vlodjimjež Maćong.

Diskusija je vezana i za desetogodišnjicu smrti Galčinjskog i Tuvima, Ta godišnjica stvara i neposredni pređ tekst zainteresovanosti za probleme prihvatanja savremene poezije uopšte, Ova trojka stvorila je u aWvesti čitalaca nešto što bi se moglo nazvati kanonom poljske savremene poezije. Njihova poezija, tako đe, nalazi se u školskom programu. Kod MBronjevskog imamo revolucionarno idejne sadržaje, kod Tuvima široku lirsku „zainteresovanost za svakodnevno, dok kod Galčinjskog pre svega ironične i podrugljive sadržaje. Z. LUukačova je navela da kod učenika MBronjevski ima treće mesto, jer su njegove idejnomanifestacione pesme primljene drugačije. U školskim udžbenicima su gotovo is-

„ŽZycie

ključivo zastupljene samo te pesme. 4J. Mašljinski misli da mladđići i devojke moraju naći izvesne uzore, kulturme stereotipove za sebe. Na taj način će od kulturnog konteksta preći na lirski subjekat. Sto se tiče 'Tuvima i Galčinjskog razume ih omla dina većih građova. Jan Maj da je naveo primer iz jedne škole gde su učenici o pesmi Galčinjskog „Naše domaćinstvo“, u kojoj postoji stih „Cela naša večera — činijica sa đurđevkom“, na pitanje kako razumeju faj stih, odgovorili da je Galčinjski bio jako siromašan. Znači da nisu svatili metaforični smisao „činijice sa đurđevkom“. Što se tiče prijema poezije među radničkom omladinom, kod njih je TBronjevski iznađ drugih pesnika i kao liričar i kao plakatista. Bronjevski ih pleni dubokom iskrenošću, dok kođ 'uvima i Galčinjskog nalaze nešto izmišljeno nešto veštačko. Razlog je i laka forma njegovih stihova. Bronjevski je najpristupačniji i zbog svojih društvenih sadržaja. Ti sadržaji postaju za čitaoce stvarni kroz konfrontaciju sa vlastitim životom. Pesnikinja Vislava Simborska smatra da izdvajamije „poezije jednog pisca po tematici daje pogrešnu sliku o celini jednog pisca ili pisaca uopšte, Ona je i protiv biografija. Poeziju treba analizirati sa filosofske i jezičke strane, jer mlađi izlaze iz škole sa predstavama da je sve što je novije time i bolje, Znači treba vaspitavati mlađog čoveka tako da smaira đa Uu svakoj epohi može nastati veliko delo koje je uvek aktuelno. (B. BR.)

vo „najviše antikafkijansko, najnemodernije delo koje je napisano poslednjih „gođina, i kao što se Rob Grije smeje Tolstoju, tako zamenjuje Kaf ku sa Rajmondom Ruselom... Ne kažem da je „nouvea u roman“ po svojoj prirodi fašistički pa čak ni golistički, ali ima u krvi sve one otrove koje je u Italiji, za vreme fašizma, imala takozvana „umetnička proza“,i svaka ona književnost koja hoće da buđe izvan politike... Jeđan pisac koji stalno pere ruke, na kraju ipak ima prljave ruke“,

Rože Kajoa govorio je o odgovornosti pisca počinjući rečenicom koju je Sen Džon Pers jednom rekao Aristidu Brijanu: „Jedna Knjiga, to je smrt jednog „drveta“, da bi pokazao do koje je mere, iu kom sve smislu, pisac odgovoran pred životom. „Roman nije, kao poezija, pre svega umetnost jezika. On je svedočanstvo i napor da se pred stavi piščev svet. Nikađa se nije dao potpuno „literarizirati“. Uporno se drži na granici između literature i osta» log... Pišući jedno delo, Dplsac želi da nešto „doda“ svetu.

Bernar Pengo ustao je u odbranu „novog romana“: „Antiroman“ je zapravo više „ante-roman“ ili „pre-roman“, On polazi od jednog sadržaja, od jedne situacije slične onima kođ „klasičnih romansijera; ali iz razloga estetske prirođe koje su Natali Sarot i Rob Grije već već objasnili, započeti roman „ne iđe“. Prisustvujemo Tađanju jednog romana koji se posle ne razvija, ne postaje „istorija“ sa „ličnostima“, već nekako utiče u samog sebe i postaje roman o TOmanu“. Rob-Grije-:-.je. još jednom izložio svoj program: „..• Ro man nije izražajno sredstvo — to jest ne može unapred znati istinu (ili pitanja) koja želi đa izloži. Za nas je roman samo jeđno traganje koje čak ne zna ni za čim traga... I kad bih apsolutno morao odgovoriti na pitanje zašto pišem, rekao bih: pišem da bih pokušao da shvatim zašto želim pisati.“

Natali Sarot je insistirala na razlici između svojih romana i Rob-Grijeovih i ovako objasnila svoja shvatanja: „Postoji u literaturi jedan stalan pokret od vidljivog ka nevidljivom, od poznatog ka nepoznatom, jedna stalna transformacija formi. Neviđljiva realnost postaje deo vidljive. Uz to dolazi i do otkrića novih, još nepoznatih realnosti. To je jeđan proces tako prirođan, tako potreban, tako stalan, da bismo ga mogli nazvati tradicionalnom borbom „protiv trađicije“.

Među sovjetskim „piscima, oni stariji držali su se soci jalističkog realizma, U ime engleske delegacije Engas Vilson je rekao: „Predstavlja nam se fako kao da budućnost jedne tako velike i različite umetničke forme kakav je roman leži ili u krutom socijalističkom realizmu, ili u skoro isto toliko Rruto ograničenom novom romanu, Mi ne možemo prihvatiti jedan tako uzak izbor.“

Viljem Golđing je objasnio svoj stav: „Sve sam više uveren da čovečanstvo, ljudi koji jesmo i koje srećemo, pati od jedne teške bolesti. Hoću da ispitam tu bolest jer jeđino poznajući je posto ji nađa da se možs kontrolisati. A kad se osvrnem da nađem meki izrazit primer te bolesti, mesto gdđe je ona najpristupačnija „uviđam da je to u meni samom,“

Mađar Tibor Deri postavio je pitanje uticaja „umetničkog dela: „Da li poseđujemo jasne iđeje o fome uticaju? Jesu li njegovo trajanje prirođa, elementi, dovoljno ispl tani? Mogao bi se stvorit jeđan novi tip estetike „koji ne polazi od dela, nego od uticaja koje je ono izvršilo.“

(T. K.,)

PREVEDENI

Moris BLANŠO

Stvaralačka

KAD SE OZBILJNO zapitamo šta je književna kri-

tika, stičemo utisak da se naše pitanje ne tiče nečeg ozbiljnog. Univerzitet, žumalistika čine njeno biće. Kritika je kompromis između te dve instibucione forme, Znanje dnevno, Žurno, radoznalo, prolazno, znanje naučno, irajno, izvesno, dolaze O drugom u susret i se s manje ili više sreće. : dici dča ostaje nesumnjivi predmet kritike ali kritika ne manifestuje literaturu. Ona nije jedan od načina kojim se literatura, nego kojim se univerzitet i žurnalistika potvrđuju i ona svoje stvarno važenje Do zajmljuje od 'tih krupnih sila, jedne statične, druge dinamične, obe čvrsto usmerene i organizovane. Prirodno, iz ovog se da zaključiti da njena uloga nije malena; pošto se sastoji u dovođenju literature u VEZ s rea:itetima jednako značajnim; takva uloga bila bi uloga posredovanja; kritika je častan posrednik.

U drugim slučajevima, žurnalizam je manje značajan od raznih oblika političke i ideološke orgamizacije; kritika, tada, priprema se u biroima, u prisustvu najvećih vrednosti koje ona treba da predstavlja; posrednička uloga svedena je ma minimum; kritičar je javni zastupnik Koji opšta mačela primenjuje katkad s veštinom i ne bez izvesne margine slobode. Ali, zar tako ne stoji svuda? Ovde je reč o posredničkoj ulozi što je vrši kritika u zapadnim kuluurama: kako se ona ostvaruje, šta znači, šta zahteva? Izvesnu doraslost, izvesnu veštinu u pisanju, kvalitete privlačnosti i dobru volju. To je malo, da se ne kaže to je ništa.

Dolazimo dakle na misao da je Mkritika po sebi gotovo bez realiteta. Misao, koja je sa svoje strane takođe uska. 'Preba tome odmah dođati da jedan tako omalovažavajući pogled ne šokira kritiku, već ga ona dragovoljno prima; kao da taj mačin, da nije ništa, napominje njenu najdublju istinu. Kad HAJDEGER tumači HELDERLINOVE pesme, on kaže (citirano po sećanju): ma šta mogao komentar, spram pesme, on se mora uvek uzimati kao suvišan, i poslednji korak intempretacije, najteži, jeste onaj koji vodi isčezavanju pred čistom afirmacijom pesničkog dela.

Hajdeger se još služi i ovom figurom: u bučnom žagoru neopoetskog govora, pesme Su slične zvomu obešenom u slobodnom vazduhu, i samo nešto snega, lagašna, padajući po njemu, dovoljno je da izazove vibriramje, nemerljivim dodirom, ipak sposobnim da ga uzdrma harmonično sve do nesuglasja. Komentar možda i nije ništa drugo do malo snega što proizvodi vibracije u ZVODU.

Reč kritike svojevrsna je u ovom: što se više ostvaruje, zazvija i potvrđuje, tim više treba da isčezava; na kraju,

„ona se uništava, Ne samo da se ne nameće, obazriva da

sobom ne zameni ono o čemu govori, no se i ne završava, ne ispunjava sem u isčezavanju. To isčezavanje nije uobičajena smernost sluge koji se, pošto je ispunio svoju dužnost i doveo kuću u red, povlači: nego je čisti smisao njenog ispunjenja koji se sastoji u tom da isčezava ostvarujući se.

U celini, čudan je taj dijalog između reči kritike i „Stvaralačke“ reči. Gde je njihovo jedinstvo? Da li je kritičar tu da nešto doda delu: smisao koji bi u njemu bio samo latentan (prisutan kao nedostatak) i čiji bi razvitak kroz istoriju pao njemu u dužnost da ga nagovesti čineći da se malo-pomalo uspne do istine gde bi se u poslednjem času ustalio?

Ali, da li je kritičar za to neophodan? Zar nije dovoljan govor samog dela? Zašto između čitanja i njega, između istorije i njega, mora da se umeće faj pakosni hibrid od čitanja i pisanja, čovek čija je neobična stručnost čitanje a koji, pak, ume čitati samo pišući, piše samo o onom što čita: i, u. isto vreme, mora ostavljaži utisal, pišući, čitajući, da me čini ništa, ništa osim što pušta dubinu dela da govori, ono što je u njemm i što će uvek biti majsvetlije, najmračnije? Bilo da se gleda sa strane istorijske stvarmosti, bilo sa strane literarne, kritika i kritičar ne mogu se videti drulkkče sem kao sklonost ka iščezavanju, prisustvo vazda spremno ma povlačenje, Sa istorijske strane, u meri u kojoj ona mučestvuje kad oblik u disciplinama mnajstrožijim, majamlbiciozmijim +ta= Rođe, gde je prisutna ne kao ispunjivi čin, već kao čir posve oftvorem i pokretan, iwica se sa Žurbom odvaja od nje osećajući odlično da ona mema nikakvog ovlašćenja da govori u ime istorije, da takozvane istorijske mauke i, ako takva postoji, nauka o igri istorijskih Đwkolmosti, jedine mogu i moraju odrediti mesto literarnog dela u istoriji, čak predvideti i njegovo beskonačno Kretanje prema potpunom uspehu a u olkvimu majvećeg sprega opštih kretanja ( podrazumevajući tu i kretanja koja fizičke nauke nagoveštavaju). Tako se mjena uloga svodi na neposredna dešavanja, onda pripada damu u prolazu, i ona je u odnosu s govoricanjem amonimmnim, bezličnim, životom svakodnevnim, smislom koji kaska #Ž?ulicama sveta i čini đa svak sve zna unapred, mada svak poje= dinačno ne zna još mišta.

Dužnost tegobne wulgarizacije, reći će se. Možda. Ali pogledajmo sad stvar sa strane literature, romana ill besme, Prihvatimo za trenutak delikabnu sliku koja nam se vratila u sećanje: ono snega što izaziva vibracije u zvomu, onu belu pokretačku „milost, neopipljivu i po malo hladnu, što isčezava u toplom „jKretanju koje je izazvalo. Ovde, reč kritike, lišena trajanja, „pealiteta,

htela bi isčemnuti pred stvaralačkim osvedočenjem: nikad to nije ona koja govori, kad govori; ona je ništa; skromnost značajna, ali možda ne toliko skromna.

| Ona je ništa, ali to ništa je ono putem čega se deld, tiho, nevidljivo, obelodanjuje onakvim „kakvo je: reč ji svetlost, osveđočenje i prisustvo, govoreći fada kad

KNJIŽBVNE NOVINNB