Književne novine

UMIETNOST RIJECI

SLOBODNI NEUPRAVNI GOVOR KAO STILSKA OSOBINA

UVODNIK OVOG zagrebačkog časopisa za nauku o književnosti „Slobodni neupravni govor kao stilska osobina“ predstavlja, nesumnjivo, jedan od najzanimljivijih priloga u ovom odličnom i sa planom i sistemom, uređenom broju. U uvodniku Ivo Frangeš na primerima iz narod"me književnosti, · Mažuranovićevog speva „Smrti Smail-age Čengijića“ i na „Davnim danima“ Miroslava Krleže, analizira i prikazuje kakva sve značenja može da ima neupravni go vor i kakve sve mogućnosti on pruža piscu u dočaravanju jedne određene situacije i čitaocu u doživljavanju odnosa i situacija koje pisac pruža. PFrangeš konstatuje da postoji izvestan raskorak između na

. ših gramatika i stilistika, s jedne strane, i književnih dela, s druge strane, kada je u pitanju slobodni meupravni govor. Dok gramatičari i stilističari na neupravni Eovor, tako reći ne obraćaju apsolutno nikakvu pažnMu, pisci ga koriste i njime postižu određene efekte i određene „umetničke vrednosti. To postizanje ođređenih efekata je naročito karakteristično za Krležine tekstove, koji su gotovo svi nastali u „neupravnom govoru, i „Davni „dani“, predstavljaju samo povod da to Tangeš pokaže i ustanovi. Pisac članka obraća pažnju 1 na kombinaciju upravnog i neuprav nog govora, kojom se Krleža isto tako koristio. Za .primer on navodi nekolike odlomake od kojih je najkarakterističniji razgovor sa Ljubom Viznerom. Čitajući odlomak tog razgovora Frangeš kaže: „Stilističko-kritička (ne više samo gramatička) analiza ovoga teksta po

veći

kazuje „nekoliko istina. Intonaciju prvome odlomku daje uvodna rečenica, upravo onaj dodatak njen

koji govori o „uzvišenoj ironiji“. Ver bum dicendđi posve je jasan... ali je uza nj organski vezana već spomi-

III RKI

MAJERHOLDOVA REVOLUCIJA

ČLANAK JE napisan | „povođom knjige Majerholdđovih spisa koju je pripremio Đovani Grino, a izdali Editori Riuniti. Knjiga je objavljena pod naslovom „Pozorišna revolucija“ i sastoji se najvećim delom iz spisa koje je Majerholdđd objavio 1912. u knjizi „O teatru“ ali i iz rukopisne zaostavštine koju su sačuvali nijc govi prijatelji i koja je tek neđavno'objavljena u Sovjetskom Savezu, Još u onoj prvoj knjizi Majerhold je prikazao osnovne momente svoga razvoja od naturalističkog pozorišta Stanislavskog do „konvencionalne“ scene zasnovane na iskustvima japanske „no“ drame, velikih tragiča=ra španskog zlatnog veka i italijanske komedije del arte. Tipična je u tom vremenu njegova ljubav za Kal derona i za Italijana Karla Gocija za koga je napisao da „nije epigon komeđije del arte nego jedan od njenih tipičnih predstavnika koji je proširio sfere svojih interesa sve do traganja za jednim pozorištem čuda“, pa je i reviju koju je pokrenuo u Petrogradu nazvao prema GO ciju „Ljubav za tri narandže“. Od „Sistema“ koji je postao „kliše“, Majerhold je prešao na irealne i aluzivne inscenacije, isticao je akrobat ske sposobnosti glumaca, i obraćao se vodvilju i cirkusu. Napisao je, prvi ne samo u Rusiji, mnogo pre Brehta i Piskatora, da gledalac mo ra da postane svestan fiktivnog karaktera scene, ne da dozvoli da bude uvučen iu psihološko iđentifikova nje s glumcima. Bilo je to simbolističko pozorhšte koje je ubrzo nesta lo pređ pojavom futurizma, pod talasima revolucije. Majerhold, borac sa petokrakom zvezdom na kapi i Yvevolverom za pojasom, prihvatio se organizacije novoB, političkog pozoO rišta, pozorišta revolucije. To je do ba jednog takvog bogatstva u pozo

T Li fi 'njana ironija kojom je ta sintagma

upravo natopljena. Glagol ovdje (kao uostalom vrlo često u živom tekstu) nije samo jedna riječ (koja, prema gramatici, „označava radnju, stanje ili zbivanje) nego se njeno značenje dopunjava dođacima. Ovdje... čitava sintagma... udara pečat tekstu koji dolazi“. „Sve to izrečeno je u neupravnom govoru, nastavlja dalje Frangeš, a on je ovdje rastavljen u ritmičke dijelove, da se pokaže kako, je Pripovjedaču, upravo" u ime Weć spominjane jronije, nije da ostavi one brojne veznike kako i da, jer mu upravo oni daju ritam i mrzovoljnu ironiju one sintagme koja, u funkciju verbuma dicendi, uvodi dalji tekst a sve to ne bi se tako uspješno izrazilo slo-

VINJETE IZRADIO ZORAN JOKIĆ

bĐodnim neupravnim govorom“. Fran geš zaključuje da je danas upravo došlo vreme kada treba shvatiti da je narodni izraz uglavnom završen sistem koji ima određenu evokativnu vrednost da stvara određenu semantičku atmosferu ili đa je bar evocira. Zato je mjegova rafinirana upotreba intimna. potreba i umetnička vrednost i Krležinih „Davnih i mnogih drugih tekstova u

P-6)

dana“ našoj literaturi. (P.

rišnom eksperimentisanju kakvo Ru sija nikađa ranije ni kasnije nije videla, U LEE-u, zajedno sa Maja kovskim, Šklovskim, Ajzenštejnom, Sl Lisickim, Tatlinom, Asejevim, Pasternakom, Kirsanovim, Seljvinskim i Bagrickim bori' se za jednu novu, revolucionarnu umetnost, počinjući uvek od početka, dok su drugi nastojali da stvore remek de lo, ili da ga imitiraju. Kasnije, kada je već zajedno sa ostalima iz Ove grupe bio u nemilosti, pisao je: „Čitav moi stvaralački put, sve moje praktično iskustvo, nisu ništa drugo do jedna otvorena autokritika. Nikada se nisam prihvatao rađa na jednom novom đelu pre nego što bih se oslobodio iz zatvora onog prethodnog“. Kroz taj razvoj od „hu dožestva“, preko simbolizma (Meter link, Blok) i kubofuturizma („Miste rija bufo“) do „pozorišnog Oktobra“ i „kritičkog preispitivanja“ klasičnih tekstova (Gribojedov, Ostrovski) u čijoj je novoj postavi sovjetski čovek morao da nade poziv na borbu, Majerhold je stvorio vlastitu teorTiju „glume“, prozvanu „biomehanika“ kao antiteza „preživljavanju“ Stanislavskog, zasnovanu prvenstveno na ritmičkim sposobnostima glumca i na scenografskoj apstrakciji. Ambicije svoje „škole“, ako se školom može nazvati ceo ovaj bogati i raz novrsni razvitak, Majerhold je jednom prilikom definisao posluživši! .

rečima Vazarijevim: „Zar nije za umetnika možda najveća čast danas da donese na svet jedno delo „na način do tađa nepoznai?“ (T. K.)

eBHe=e<RR=s<d-ee

DRUŠTVENA KRITIKA U SOCIJALIZMU

U FEBRUARSKOM BROJU „Gledišta“ objavljen je, među ostalim prilozima, i članak dr Svetozara Stojanovića „Društvena kritika u socijalizmu“. Prva i u osnovi tačna konstatacija koju iznosi autor jeste da su poslednjih godina „naši, satiričari prebacili težište svoje Kritike sa ostatka kapitalističkog društva na pojave koje nastaju u socijalističkim društvenim uslovima“. Ovo je sasvim u skladu sa autorovom polaznom koncepchjom da satira nije ništa drugo do poseban, umetnički vid društvene kritike. Za primer ove tvrđnje Svetozar Stojanović uzima „Budilnik“ Vlade. Bulatovića-Viba u kome, po njegovom mišljenju, „ima fekstova na izvanrednom nivou“.,.

· Međutim, mnogo Više prostora dato je „slabostima“, „jer je to društveno mpotrebnije“. „Slabosti naše satire „predstavljaju sastavni deo nedostataka čitave društvene kritike". Suštinski nedostatak našč satire je, pre svega, taj — i autor se u tome slaže s mnogima koji zastu-

puno važ-.

KROBRTARS

O INTERNACIONALNOSTI + LITERATURE

OSEĆAJUČI „neprolaznu potrebu tesne saradnje socijalističkih literatura, literarni časopisi PLAMEN iz Praga, TRODALMI SZEMLE (LiteTarni pregled) iz Bratislave i KORTARS (Savremenik) iz Budimpešte pokrenuli su o tome zajedničku an-

· ketu. U nizu napisa koji će mu sle-

diti, prvi je članak odštampan u martovskom broju ovog mađarskog časopisa za literaturu i kritiku pod gornjim naslovom, a iz pera Đule Ortutajia.

Pisac članka veli da su poznata nastojanja literarnih istoričara današnjice, usmerena na to da ponovo ožive istraživanja na polju upovredne jstorije literature, što predstavlja značajan poduhvat. Ali, tek čitajući najnovije delo Zoltana Fabrija, postaje jasno koliko mađarska opšta literama javnost malo poznaje, na primer, mađarsku literaturu u Čehoslovačkoj, a izvesno da je isto to i s mađarskom literaturom u Jugoslaviji i Rumuniji. A to je samo mađarska literatura i njeni đelovi, a gde je istočno-evropska, evropska i svetska Književnost.

Istina ie — piše ortulaji — da mi rado ističemo kako bolje poznajemo pojeđine oblasti svetske književnosti. mego svoje neposredne susede. TI zato valja iskrenom rađošću pozdraviti inicijativu „Literarmog pregleda“ i „Savremenika“;: polemišimo o mogučnim vezama, đusobno, a i velikim strujanjima svetske literature. Neka ovo ne budu kao neko traženje provincijskog rođaka, nego trud za usavršavanjem izrade metođa rađi što savrYšeniieg „upoznavanja, Nemojmo se zađihavati, ne spominjimo uobičaje-

me literame i političke fraze, nego ·

otkrijmo stvarne radnje.

načine prave sa-

Ortutaji u daljem izlaganju iznosi nekolike mogućnosti ove saradnje. Kao prvo spominje dobro promišljeni i razrađeni zajednički plan izdavanja knjiga. O pojeđinom pitaniu iz svetske literature ill problemu ko ji interesuje užu zajednicu socijalističkih zemalja treba prirediti dobro pripremljenu polemiku i hrabro je izneti pređ širu javnost putem štam pe, radija, televizije. Dovoljno su ohrabrujući u tom pogledu: Sartro> va izjava u Moskvi i evropski eho praške polemike o. Kafki.-T politički su ove polemike potrebne, ne treba ih se bojati. Pored polemika koje interesuju šire javho mnenje, akademije i naučni „instituti socijalističkih zemalja treba da istaknu takve teme, čije rešenje je mogućno samo putem zajedničkih istraživanja. Internacionalnost socijalističke nauke i literature samo fako može postati stvarnost, Ako se isključimo iz ovakvih polemika i ovakve saradnje, onda će čak i iza najlepše inteimacionalističke fraze da se krije samo kukavički ili šovanistički provincijaiizam. Svoje izlaganje Ortutaji završava time što kaže da je potrebno sve intenzivnije međusobno poznavanje kulture i literature u. svakodnevnim živim strujanjima. A to se ne može samo deklarisati: valja organizovati i praktikovati. Između dva svetska rata narode Istočne Evrope delila je mržnja i međusobno nepoznavanje. Samo su napredni pisci, istraživači i ljudi međunarodnog radničkog pokreta znali jedni za druge. U socijalističkom svetu u izgradnji trebalo bi da više znamo jedni o drugima, i to bez lažnih predđubeđenja. Tako bismo se približili i boljem upoznavanju sebe samih, a jasnije bismo viđeli i svoju ulogu i svoj zadatak u svetskoj literaturi. (A. P.)

paju to mišljenje — što se ogramjčava samo na „male“ ljuđe. „Pređmet naših satiričnih tekstova, po pravilu, još nisu javni funkcioneri i pojave među njima..A sve, đotle dok i oni ne buđu uključeni, o nekom kvalitetnom „skoku u razvoju naše satire ne može biti reči“, Jednu od prepreka predstavlja takođe i „način na koji pojeđinci ocenjuju satirične tekstove“. Često se, naime, čuju prigovori koji su obično formulisani u vidu pitanja: „Da li je to sasvim (istakao. autor članka)?“ tako?“ Međutim, po njegovom mišljenju, „tu se meša pricip kojim treba ocenjivati naučne tekstove i političke analize... sa merilom za ocenu satire. Za Yazliku od njih, saira mora da preteruje, karikira“, Najzad, „dok se jedan deo objašnienja za stanje u našoj satiri može naći u društvenoj klimi, drugi deo ireba tražiti u samim satiričarima. Sa retkim izuzecima, ohi uglavnom čekaju da im neko garantuje da nji novi. tekstovi neće naići na protivljenje onih koje treba da pogođe. Naravno da je to.. apsurd. Pravo na na satiru i sloboda satire nikome se ne može pokloniti, već se za nju mora izboviti samom satirom“. i (A. A. M.)

približimo se me-~

' ski duh — izmenio se. Nastojeći

Džordž STEJNER

keta gde vas pitaju koje biste istorijske

ličnosti najviše voleli ponovo da srefnete, rekao sam — Homera, Hrista i Šekspira. Ovaj izbor nije bio uslovljen preranim razvojem misli, već željom da iz samih usta svake od ovih ličnosti saznam da li je stvarno postojala i da li je ona autor čudesnih reči koje joj se pripisuju. Nenamerno, upao sam u veliku trostruku temu, u jednu od onih tema koje su u XXX veku pozivale kritiku u dubinu.

Preko ovih dubokih voda profesori su bacili svoje moćne armade. Olkriti prirodu homerske kompozicije, pristupiti analitičkom izučavanju Jevanđelja i Isusovog života, razofkriti pravi Šekspirov identitet, to su bile tri klasične enigme prema kojima su profesori upravili svoj mođerni arsenal: arheologiju, lingvistiku, biografiju. _Ali u brazdđi nponosnih galija erudicije mogla se uvek videti tiska šarena gomile amatera, mistika i ludih zanesenjaka. Postojanje Homera, tumačenje Otkrovenja, i probiem Šekspirovog identiteta uvek su bili poštovani od strane profanih kao uzbudljiv teren za lov. Ovđe svak ima svoju malu iđeju, svoje lično ubeđenje i svakih pet godina stvara se nova teorija. Sasvim neđavno govorilo nam se da je »Odiseju« napisala ŠŽedna mlada žena, da je Hrist preživeo Golgotu, i da je bio sahranjen u severnoj Indiji, da se rukopisi Šekspirovih drama nalaze u Marloovom grobu. .

Na, ovakvu samounverenost profesionalni istraživači odgovaraju hladnim prezirom, progonjeni istovremeno jednom čudnmom pojavom: što se tiče svake od ovih uzbudljivih enigmi, sadržanih u istorijskoj i književnoj kritici, upravo su amateri bili ti koji su učinili najblistavija i najodlučnija otkrića. Troju je otkrio jeđan zaneseni amater; tajnu minoskih spisa razotkrio je jedan mlad arhitekta strasno zaljubhjen u kriptografiju:, nDVinar Edmund Vilson bio je možda prvi koji je procenio važnost i značaj rukopisa iz Mrtvog mora; Moris Morgan, činovnik iz XVIII veka, bio je prvi koji je prostudirao jedan Šekspirov tekst s tačke gledišta psihologije i moderne istorijske kritike.

Štaviše, upravo su specijalisti za Homera, fiJozofi koji su se posvetili semitskim jezicima, šekspiroelozi ponašiviše pasionirana bića s fanatičnim ubeđenjima. Nijedna oblast ljudskog znanja ne orovuzroeknje toliko surovih raspri. Neka sitnica, u filologiii podstiče često ono što je najgore u čoveku. Kritički radovi A. E. Hausmana zasnovani su na aksiomi da su besmislice veći zločini od ubistava. Ali iza surovosti i peđanterije koja vfada u visokim akađemskim pređelima osetimo katKad nešto slično mučnom strahu. Niko ne želi da negira izvanredno istorijsko, lingvističko i arheološko delovanje. Surova je činjenica, međutim, da problemi oko Homera nisu bliži rešenju danas no što su bili 1795, kad je Volf objavio svoje »Prolegomena, ad Tomerum«. Hristova istorijska ličnost i kompozicija Jevanđelja ostaju materijal za diskmsiju isto onoliko kao i kad je Renan na= pisao »Isusov život« 1863. Što se tiče Šekspirovih komada, oni nasfavljaju da izazivaju niz prob:»>ma, i elementi koji se tu otkrivaju sasvim su protivrečni i haotični da bi čevek normalne pameti mogao da nastavi da misli kako su oni Bekonovi. .

Ali mađa problemi ostaju u celini, naši metodi rađa su se izmenili. I evo jedne fascinirajuće pojave: u odnosu na Homera, kao i u odnosu na Mrista ili Šekspira, tokovi istraživanja slede isti put. Š

Krajem XIX. veka metod izdvojenog pĐosmatranja dovodio je do besa. VWilamovie, taj pasionirani titan homerologije, izjavio je da je Tlijada »neprijatna hrpa«. JJ jednoj jedinoi glavi svetog Luke nemačka kritika je ustanovila pet stukcesivnih slojeva, petorice autora. Što se pak tiče komada, prinisanih onom nemkom glumeu Koji beše Šekspir, oni su postali kao kompilacija iedne grupe koju čine Bekon, Jord Oksford, Marlo, nepokorni katolici i štamparski šegrti izuzetne ingenjoznosfi. Ovo rušihačko besnilo trajalo je do 1940. Toš 1934. Džilbert Marej nije mogao naći nijednog uvaženog erudihu spremnog da tvrdi kako su »Iliiada« ili »Odiseia«, ili obe, bile delo jednog pesnika. Danas je krug potpuno zatvoren. U istraživanjima Homera, Biblije i Šekspira, deminantina. tendencija jeste tendencija sjedinjavanja, sinteze. Za profesora Harvardskog univer-

K* đete, odgovarajući na jednu od onih an-

' zviteta Uitmena, na primer, u ličnu imaginaciju

koja je u samom centru »Ilijade« me može se sumnjati, kao ni u njeno »nejiskorenjivo jedinstvo«. TWw osnovi ove promene mišljehja nalaze se materijalni i psihološki razlozi. Mi sve više Dočinjemo da cenimo osobenu 'oheziju u onome što je napisano. Kritika uzima kao gotovo da jedan tekst, koji je dovoljno drevan ili koji je često reprodukovan, ne može propasti trpeći izmene. Mi u fo više nismo tako sigurni. Upoređenja između rukopisa Mrtvog mora i kanoničkih verzija i prevoda Biblije dozvobjavaju da se misli kako nam je drevna književnost, tamo gde je bila pojimana kao sveto i neprikosnoveno nastavljanje, ostavliena u nasleđe uz jednu doslednu vernost. Bilo je prepisivača i skolijasta koji su verno reprodukovali greške i arhaične igraze koje nisu mikako razumeli. \ Što je još značajnije, naša post-froidovska epoha doprla je na taj način do shvatanja alta ''niiževne kompozicije kao ekstremnog kompleksa. Tamo gđe su u XIX veku videli prazninu ili umetanje u tekst mi nastojimo da otkrijemo okolišenje i Iukavstvo i posebnu logiku poetske imaginacije. Naš način da predstavimo sebi ljudda Kkritikom prođru do dubina, Vilamovic ili Velhauzen bili su

anaftomisti: da bi đoprli u srce objekta — svodili.

su ga na parče. Danas, poput ljudi XVI veka, mn smo skloni da mislimo kako su duhovni procesi ograničeni i integralni. U nekoj tvorevini koja pripada »životvu formi« istorićar moderne umetnosti pokušaće da pokaže kako u životu umetnosti, kao i u životu organske materije, postoje formalne složenosti i autonomne energije koje ne mogu biti razdvojene. Sada, svaki put kad je to mogućno, mi više volimo đa izučavamo netaknut objekt.

Osim toga mi više ne zahtevamo od genija da stalno stvara moćna dela, Mi znamo da veliki slikari naprave koji put loše platno. To što je »Titus Andronikus« pum konfumne snage mne dokazuje da ga treba lišiti Šekspirovog očinstva, ili, tačnije, to ne dokazuje da je Šekspir u njemu napisao samo najbolje stihove.

U odnosu na »Ilijadu« i »Ođiseju« ova izmena perspektive od velikog je značaja, Stotinama godina, i kad je jedam odeljak izgledao sasvim

PREVEDENI

M I govorilo se diskretno da je On tiakay metanja, ili 56, čak, ta prosečnost žškom u prepisivanju. Danas mi mo da pesnici nisu uvek u pu. Homer može da zadrema.

mi smo dublje menjali misao

Hi varali mit. Prestafi smo da sma. do da AH Kitovi od svih ljudskih ekspresija najneposrednije i najsuptilnije ekspresije. Oni ovaploćuju momente istine ili krize ljudske sud. bine. Ali mitologija je nežto više no Što je upamćena' istorija, a motograf “~- „pesnik. — este zapravo nesvesni istoričar. To je ono Ffo velikim mitovima daje univerzalnost. Posle piljadugođi, šnjih panika s kraja X veka, kad su ljudi vero. vali đa je Hristov dđrugi dol aza k neminn. van, nijedna epoha nije uzburkanija od. naše gkošmarom „mitskih predstavljanja i obraćanja, Oni koji su Eđipovu žičnost stavili u centar svoje psihologije, ili oni koji su svoje živote branili od mita natčoveka i hiljadugodišnjeg Raiiha — znaju đa su bajke preko svake mere ozbiline. Više no našim prefhodnicima, Homer nam JE pristupačan svojim osobenim značenjem i izrazom.

Tu samom središtu THomerovih spevova nalazi se sećanje na jednu od najvećih nesreća, koje se mogu oboriti na čoveka: na _razorenje jednog grada. Građ je telesna, zajednica ljudske pleme. nitosti; u njemu je sudbina te plemenitosti najdublje očovečena. Razrušivši svoj grad, čovek je osuđen da luta po svetu ili da, živi na zemlji nag, vraćen, na izvestan mačin, u uslove zver. skog življenja. To je centrama slika »IHijade«, Rezonjrajući kroz epopeju čas kao šapufavo alu. diranje, čas kao reska jadikovka, postoji tu ovo strašno zbivanje: smrt jednog antičkog i blista. vog građa na obali mora.

Homer ne priča o požaru 'Troje. Možđa u toj rezervisanosti ima izvesne poetske finoće (kao kod Dantea koji gubi vid u najuzvišenijem tirenutku svoje vizije); možda je ona posledica razložne pretpostavke da će se slikanjem Troje kao žrtve plamena osećanje auditorijuma izmeniti u lorist Trojanaca. Homer vešto sugeriše završnu katastrofu opevanjem jednog detalja: on nam prikazuje Mektora kako napada beđeme grčkog logora i kako grozi vatrom grčkim brodovima,

Istorijskih podataka nemamo, ne znamo tačno na koji je građ drevni konj projektovao svoju smrfonosnu senku. Topografija »Ilijade« odgovara onome što arheolozi nazivaju »Troja Vis, ali tragovi ogromnih razaranja majočigledniji su na nivou humki zvanom »Troja VII A«. Naučnioi od autoriteta su čak tvrdili đa bi građ na koji se odnosi spev frebalo potražiti ne u Maloj Aziji, već u kontinenfalnoj Grčkoj, gde se na početku mikenske ere desita jedna divlia i dusa opsada,

Sasvim je izvesno đa »lijada« odražava samo jednu epizodu: to je jedan ogroman katalog raza< ranja. Legenđarni grad Mnosos pao je oko 1400, godine pre naše ere. Nisu bili poznati uwzrnci le propasti. ali su sećanja na faj događaj tokom vekova uznemiravala grčku imaginaciju.

Dva veka koji sleđe čine izuzefno tamzanm'pet riod. Treba tačno iđentifikovati misteriie «M oT“ skog naroda" koji je činio preađe i csVa_ jania čak do Egipta. Sigurmmo je da je na obema obalama Egeiskog moras mikeĐski svet. sa svnim velikim palatama, dinastičkim vezama i rar?Pnonftom frerovinom, „doživeo surovo rarspomjn, Tvrđave Pilos i Molkos bile su spaljene oko 199, podine pre naše ere, a sama sjaina Mikena bila je razrušena pre kraja istop veka. T baš taku tog tamnog i haotičnog periođa »Troja VIV A« bila, je sravnjena, sa zemljom. Sećanie na taj minuli užas — kapiie razorenog grada, izgoreo? kule — nrožima »Mijadu«.,

Što se tiče »Odiseje«, oma, je sve onn što se dešava potom. Na izvestan način, »Odiseija« je \epopeja utočišta. Građovi sm mbrisani sa Jica zemlje i preživeli, pirati i prosjaci, lutaju svetom, To se desilo u toku perioda koji se proteže od 1100. do 900. godine. Grupe heladskih izbeglica beže ispred dorskih zavojevača, moseći sobom dragocene ostatke svoje uništene Kulture. Između početka, XI veka i kraja IX glavni talas izgleda da, ie počeo da se razbija o Atiku. Odmah nosile 1000. godine ti razbašlinjeni narođi otpočeli su da koloniznju Mahir Aziju i ostrva. Čini se da je najpoznatiji od njih zaposeo Atinu i njenu okolinu. |

Čak ako i prihvatimo hipotezu o Kkontinuiranoj civilizaciji na srčkom kontinentu, jedno vrlo teško pitanje ostaje nerešeno. »Ilijada« i »Odiseja« bile su prepisane, u obliku koji je nama poznat, nzmeđu 750. i 700. godine pre naše ere. Ali opsada Troje pada u toku prve polovine XII veka, u završnoj fazi mikenske ere. Način života o kojem nam govori »Ilijada« u potpunosti je mikenski; sve borbe, ili gotovo sve, vođene su p0 strategiji bronzanog doba, i njegovim arsenalom. Po rečima Ser L.,Mirsa sleđeće generacije Grka »znaju malo stvari (o Agamemnonovom svetu) a još manje ih shvataju«. Kako se onda moglo desiti da sećanja, i tradicije jedne daleke prošlosti premoste ponor od najmanje četiri veka?

Jedno mwnačajno ofkriće, koje je 1952. učinio mlađi arhitekta Majkl Ventris, daje nam prihvatljiv odgovor. Ventris je dokazao da su figurafivni natpisi na mikenskim pločicama različitog PO”

· rekla pisani veoma drevnom formom, ali isti" vremeno lako razjašnjivom, da su pisani grčkom formom. Jezični most prekoračuje »Tamna vremena«s Ali zahvaljujući entuzijazmu DO znatih specijalista, kakav je profesor Vebster i? Londona, ovaj most je vrlo trošan. Grčki u Liniji B prethodi za manje od 500 godina svakom drugom jeziku s kojim bi se mogao norediti. Na tim pločicama nalaze se spiskovi robe i oružja, pre gled imena koja postoje i kod Homera, kao detalji obraćanja bogovima. Ali do dana dana“ Šnjeg nije se znalo dokazati postojanje autentičme mikenske književnosti. Taj način pisanja nijč Dodoban za poeziju i grčko pismo koje ga ne posredno smenjuje i koje! pripada, drugoj polovini VIII veka izražava se movim modernijim alfabetom (pozajmljenim od PFeničana). Sve što se zbilo u intervalu ostaje misterija. Možda je postojali neka mijkenska »Ilijadđa« ostvarena nekim linijskim pismom; ova vrsfa pisanja dugo se zad” žala ma Kipru; ali na osnovu nedovoljnih Obi“ veštenja koja poseđujemo 'mikensko „nasleđe »Mijađe« bilo je preneo i saopšteno rečju O VIM veka. Ono što mi danas znamo jeste da JE ta reč bila grčka.

prosečan, zbog kakvog u opravdavala gre jednostavno kaže noj formi. I sam

Jednom rečju,

KNJIŽEVNE NOVINE.