Književne novine

PORN

maske”i lica

red tim starinskim marijakerezi- .

janskim gradom #„„obavijenim u maglu ali ipak briljantno jasnih oblika, pred tom 'eleričnom wečeri sa suncem u prozoru, u jednom jedinom prozoru strahobno prazne sobe, više sec _ Večer je ta puna predskazanja — uui momom. poslednje toplo konačište, pe.Sniku vreme u kome će prestati svel. Obrisi sa zastorom 'prozračnog vazduha oslobađa sve materijalno „svoje čvrstine i. svoje istinitosti, žive i dišu u svojoj bolesnoj mladosti, ali do njih ne možeš stići, jer tvoja moć je pređ mjima mevelika. Oni vladaju tvojom strašću, tvojom žudnjom. Stvari, kuće, zvonici, ravnica u daljini, ljudi i životinje — ništa zaista ne postoji na zemlji, ai mi. smo ipak pred tim bumilom, pred tom lirBkom najezdom sanjanog i realmog. Stojimo istiniti, a opčinjeni i u svojim mislima. :

Pospani su Mkrajolici, ulice, dečaci, snene su: prostorije gde su, izgleđa, boravili nekada ljudi, zaboravljeni su to gradovi i odaje pa sada, dok ih gledaš, kao da stojiš pred Kkulisama jednog prohujalog vremena u kome se radnja odigrala, a da nismo uspeli, nismo sti gli na vreme ni kraj da joj vidimo, Zakasnili smo nečijom moćnom voljom, a mi ništa nismo mogli učiniti da je promenimo. No, ti zidovi, tc tamnice jedne udaljene ljudske inTime, prozori kroz koje se mne može zaviriti u duše onih ljudi što su se sklonili sa scene, ipak ostaju u tom starinskom i vajkadašnjem vazduhu i, slično obrisu potonulog grada, i mi kroz ovaj vazduh, koji kao voda treperi, čitamo jedan mutni, staromodni i ugnjili život.

Gde su ti ljudi spavali, kako su jeli hleb, jesu li,imali moć govora, da li su sc iskusno služili svojim bićem od mesa i duše, jesu li pevali i govorili? Ovako sam se pitao pređ Ljubavnicim a što su pred okersiki jarki smiraj sunca prepletenih udova ležali u nagrizenom i paučinastom krevetu bez očiju i bez lica i odmarali svoja bezbožna tela posle tog blagoslovenog čina. Hteo sam da govorim s njima kao sa izgubljenim prijateljima, a nisam nikako smogao snage da ih opomenem na svoje indiskretno i intrigantsko prisustvo. Ništa nisam mogao da saznam od njih, jer omji su spavali pokrivemi nekim frulim vazduhom, kao itrulom i gnjilom zemljom. Buditi ih na silu bilo bi bezbožno, jer bih ličio sebi na prosjaka koji traži bar malo praha od njihovog sna. Tako ih ostaviti izvan: SVeta, izvan zbivanja, u zemlji koja je već davno izgubila svoje okvire i više je

France FILIPIČ

IBBILUBaCJ

·o je pesma o Yekama sa cvetovoma SWumcd, dvo sa ogramcinQ, . blještavo, tekuće, Yaskošmo, igripa površina sumca, odlaze i Wek Ssu fu, fo je pesma o mome dlanu, u, hladnoj, vodi, : i o mome licu, mad. wodenim, ogledalom, i o mojim, zamišljenim, očima, Probudio sam se u meki sat i video sam Teku kako odlazi, i video sam, sebe, . kakvo osećanje kada si izmemada - wtvYdio, da, nisi ništa, da si samo odsjaj svoga samozadovoljstva, veka ti je ispričala strumom, svoga čistog toka, slična. je devojci koja odlazi, devojci u kojoj spoznaješ samoga sebe, fo je besma o Yekama, o njihovim, igrivim, površinama, o sem varljivom, prolaznom, o 5Demu, , što mestaje.

— — — — — — — — — —

veke su kao deca, odlaze, a ipak su tu, i sa Svojim, suncem, i mcebeskim, plavet. milom, što dalje od mas idu, tim. .su, veće, te pletemnice koje prepliću svet vitkim, Yukama, napajaju svet, kao deća svojom, mladošću, meuračunljipe, izmenadoa, pĐobesnme, zašume, . zaslepljeme wu prividu svoje moći (kuće odnose, bregove potkonavaju, i staro + utvrđeno i ono što večito vredi gaze) 3 ) ponekad tako malene, kada su žeđne, leti, sa usnama sumca ma svojim čelima, fako plahe, tako mile, tako prozirne, Ba: widiš kamenčiće, potopljene zvezde na, nJihopom, dnu, veke su. kao deca, dokle bude reka . biće i čumova sa smovima, za hiljadu godina čovečamstvd, dokle bude reka biće i I9ada i doeća za, ptice. . : (Sa slovenačkog prevela Jasna MELVINGER)

MII:

ali Milijenk ni jedna enciklopedija ne pamti, bilo je humanije, a verujem, i njihovo sa-

mozadovoljstvo ostalo je meprikosno- '

veno i neporemećeno. Neka ih u tom ifrulom miru, oni su dovoljni sami sebi i svojoj rđi, koja je već započela svoje sebično delo na njihovom pustom telu u morbidnosti zalazećeg dana. Tzađete J]i iz te sumračne sobe, čije zidove osećate kao zadnju granicu OVOgE ukaljanog sveta, izađete li na ulice i na irgove, na četvorouglaste ploščadi pume summačnosti i avetinjske žčistote koju je isprala magla, ništa vas druk-

čiji svet neće susresti. TF tu se događa”

lirska patnja, ona koja je mogla da budđe i romantična lepota života, da je u duši čoyeka postojala mogućnost uzleta iznad Rkolektivnih ljudskih izmišljotina kao što su to provincijske naseobine i dimugo što asocira na leglo mnoštva. Odatle treba pobeći i skloniti se što pre bilo gde, ako, iko za to ima moći.

Deca su kod Miljenka Stančića pošeban svet, celina za sebe u celokupnosti slikarevog viđenja, i jedini otvo Bio na ograničenog “ppostota” svakodnevnog življenja odvodi·u nepoznate predele slobodoumnosti i mašte. U samoj stvari i deca, kao simbol nade i budđućnosti, ipak su nagrižena mutnom i skučenom stvarnošću, jer i njihova su lica, poput onih odraslih ljubavnika, tek blagim reljefima naznačena ali nei do

kraja jasno ocrtana. I ona boluju od”

istog prokletstva, od iste sumorne atmosfere, kao i stariji koje je nemilosrdna istina stvarnosti već davno načela. Ali ono što decu odvaja u osnovi, to je njihova moć da se vinu — čak i u tom zatvorenom krugu šio znači

propadanje i lagamo truljenje — da SC \

OL AJ SNM

Nastavak sa 93. strano — Andreina — Sofija — Andreina — Mateo — Sofija — Andreina. Beznadežnost uhvaćenih u ovako perfidne zamke formalizma i konstrukcija pretvara se u apatiju, rešenost na najgore, doslednost u kompromisu.

Ova instinktiyna odbojnost prema simetriji i privrženost, neusiljenim manifestacijama života, odrazija se kako na Moravijinom predmetu obrade tako i na njegovoj izražajnoj tehnici. Monavijino delo nosi čudni pečat prirodmosti upravo zato što je Moraviji kao čoveku neprihvatljivo konstruisanje bilo kakve vrste, kako u životu tako i u umefnosti. Prema tome, jednostavnosit. i objekitivizam Moravijinog stila možemo shvatiti kao dosledni odraz njegovog pogleda

„ma svet i u tom smislu tumačiti strogost sa kojom se drži po strani od mate

MM IJ

Jikoji predstavlja ..,. »3%' zatvorenog i, .,

·'tara. U njegovom načinu

ii] Stančić ·

vinu izvan nemilosti i da, kao opčinjenmici i volšebnici, lebde u vazduhu mad krovovima i ulicama, igraju svoje igre na trgovima, da se prostiru iznad svega onog što znači strogost i uštogljenost svakodnevnog životarenja. Njihovo poimanie sveta imponuje svojom idejom da se u skhučenim clkvirima jedne grubosti i neminovno gorke sudbine ipak može imafi svoj svetli tremutajk, mada je mjihov npor maivan i uzaludan, jer će doći vreme kada će i oni prerasti u svoju sumrofnost i bostati isto ono što i njihovi prethodnici žrtve jednog života koji sahne i čili i

za koji su naše moći male da bi mogao: biti promenjen.

No, ta deca su samo trenutna ravnoteža i zbog toga su tu da pokažu i potvrde veličinu sizilovske snage samog čovcka.

Božidar TIMOTIJEVIĆ

Opsesija spontanošću

rije koju obrađuje, U njegovoj umetnosti pisanja — ikako misaoni tako emotivni efekti, uvek su postignuti induk tiwnim putem. Ne dešava se da Moravija iskaže misao - jasno određene praktične svrhe. Pošto život prihvata isključivo kao senzaciju i izraz Spontanosti čiji se simboli ne mogu rešiti određenim ključem, razumljivo je Što se kloni definicija i didakitičkih komen= izražavanja uvek preovlađuje refleks nad analizom, čulnost nad erotskom dvosmislenošću, uživanje nad meditiranjem, živost ekspozicije nad stilističkim dovitljivostima. i

! Prevodilac Mira Bruneti pribegla je metodu strogog preslikavanja Moravijinog stila. U osnovi njenih namera leže plemeniti samopregor i poštovanje prema autoru. Oni su urođili dobrim rezultatima: prevod „Promašenih ambicija“ nema materijalnih grešaka, Za žaljenje je što se ova lepa disciplinovanost mestimično pokazala kao posle-. dica izvesne prevodiočeve nesmelosti i nesigurnosti, a ne samo kao posledica njegove lusredsređemosti i siromnosti. Kad se to đesilo onda je otežala osmišljavanje teksta, kočila poletniji i kreativniji zahvat u bit materije. Bojazan da se ne udalji od smisla ako se smelije posluži sinonimom prevodioca je u

.mnogim slučajevima dovela u iskušenje

da reči, čim za to postoji mogućnost. uopšte i ne prevodi, već ih doslovno pre piše sa originala. Zato je prevod ponegde mepotrebno opterećen tuđicama, koje mu umanjuju vrednost. Zaziranje od slobodnijeg tretmana u postupku prevodioca je iwnekoliko omelo i u sintetizovanju rečenice, koja bi, da je u prevodu ponešto sažetija, dala potpuniju sliku čudme, i nimalo jednostavne, iako uprošćene, Moravijine proze.

RMAN il ugaona, STOJANOVIĆ

v-

- svog geopolitičkog

· cuske kulture u većini slučajeva samo ·

uzIII_AAINAAJA_AJALAJ_ALALAIAS Iunius muN„_AAAIA„ALAJAIILAAA ae mu nuI„AI A u naumuAAI mu annum a auu a usmu nu rauu umu munauun zeza, uza ur m uan aman ue ima ana e ara in piar ena ee

aiko

ORE6o neložaja, u toku gotovo cele svoje istorije Ssa-

mo retko kad imala bližih veza 5. Francuskom. Uticaj francuskog duha i fran-

ađarska je,

je posredno — preko Austrije i Nemai a eetao do nje, Ipak je ona POkatkad, u izvesnim. osobitim istorijskim trenucima, mahom maprasno i iznenada, došla i u neposredan doticaj 54 Pa likom zapadnom nacijom i primila. o nje po koji snažan, vazda pozitivan ŽIVO'tvoran podstrek. U toku poslednjih Vekova bila su tri takva momenta. Prvi: kada je slavni mađarski knez, zamalo da ne i kralj Franc II Rakoci, sin hevojske Jelene Zrinjske, kao saveznik i štićenik Luja XIV podigao bunu _protiv tinanije Halbsburgovaca i veliki deo Mađanske prolazno otcepio od jezuitske bečke monarhije, ali neopozvano i za po sle još probudio u svojim zemljacima duh nacionalne nezavisnosti i slobode, — dnugi: kada je za vreme francuske revolucije entuzijastički pat 1ignjat Martinović, „prvi mađarski jakobinac — samo njegovo ime uostalom Jasno odajje njegovo pravo poreklo — zajedno s nekoliko njemu ličnih blagorodnih zamešenjaka sklopio zaveru radi uspostavljanja mađarske republike i bio posle, zajedno sa svojim drugovima, PpOogubljen na „Krvavom polju“, kraj Budima; i, najzad, treći: kada je početkom ovog mašeg stoleća jedan siromašan mladić, studemt, novinar iz &everoistočne Mađarsike, dokopavši se nekim čudnim srećnim slučajem Pariza i napojivši se tu sveilim duhom i dahom Il de Framsa, čarobnom muzikom Bodlera, Verlena, Remboa, Žana Riktisa, propevao tako jarko, tajo zanosno-=sumotrno i buntovno da je za kratkih nekoliko godina postao najveći pesnik wvoje otažbine i neodoljivi pokretač cele jedne duboko zadiruće obnove mađarsikog pc» shištva i mađarskog duha uopšte.

Sva ta tri slučaja ili podviga imaju nečeg: čudnog, fantastičnog, romantićnog; nečeg što je nastupilo, banulo kao incidentalno i drsko mimo predviđenog programa mađarske istorije — ćudljivo presecajući mestimice njen mormahi fok i skrećući je smelo tako reći u sferu avanturističkog romana. Zar cela ia Rakocijeva buna i Martinovićeva zavera ne deluju danas kao da ih je smislio stari Aleksandar Dima ili Mavro Jokai? — Adijev slučaj (jer ste svakako pogodili, da je onaj čudnovati mjadić, novinar, pesnik i genije, kog sam gore pomenuo, Endre Adi) ukazuje se, naprotiv, po celoj svojoj strukturi, tehničkom aparatu, a velikim delom i po svojoj konkretnoj sadržini, kao” neki izvanredno imteresanian pasionalni YoOmam, neka velika, čudnovato i štedyro zapletena ljubavna istorija, čija se Ccla značajnost posle ipak još ni izdaleka ne iscrpljuje u tom njenom galantnom motivu,

Hoću Ovde sasvim letimično da nag:vestim glavne momente iz grade tog ljubavnog romana koji, danas, već neopozivo predštavlja :jedno' od najvažnijih poglavlja novije istorije mađarske književnosti. Koncem mwprošlog vela jedna meobično lepa, elegantna ı duhovita devojka, imenom Adela Bril, iz ugledne, nekad i bogate nađvaradske porodice, udaje se, verovatno više iz praktičnih razloga nego iz ljubavi, za nekog Diošija, trgovca i preduzimača s kojim odlazi u Sofiju. Mladi supruŽnici vode jedno vreme veliku kuću, dolazeći ubrzo u vezu i s najvišim krugovima, pa čak i sa samim (onda još) knezom Perdđinandom, sve dok ih jednog lepog dana neka naprasno iskrsla poslovna ikriza, pa izgleda čak i neka mučna Diošija finansijska afera, ne prinuđuje da hitno napuste bugarsku prestonicu. Oni prelaze u Pariz gde Dioši polako uspeva da sanira &voju situaciju, pa i da dotera do izvesnog skromnog blagostanja. „Njegova žena, međutim, me malazeći, naravno, pristupa u onim višim pariskim Krugovima koji bi je jedino interesovali, pokušava da umesto u zatvoren joj veliki mon denski svet prodre u višu duhovnu sfemu: ona se sa žarom baca na lektiru, koju, zahvaljujući svojoj inteligenciji i urođenom dobrom ukusu, ume sreno da probere. Ona čita sve ondašnje najuglednije francuske autore, Anatola Fransa, Gij de Mopasana, Morisa Baresa kao i već Klasičnih PFlobera,

i Koklenu starijem. Uz to prati i ma-

Brana CRNČEVIĆ

.aV•

hiši (ill

O adi

|: Todor ~

ugled

Bodlera i Verlena — i divi se Rodenu.–

Prti ygdiSbp gBišiipa Peta fm iRi ai ein anGlny arena oi

od broja zaposlenih u proizvodnji grešaka, zavisi broj nezaposlenih.

Naivno pitanje: da li vam je brat od strica bio u četnicima od ujaka?

Rehabilitacija —- to Je zamena za raj. spomeniku niko ne zamera što je bez kičme. Staljin je bio besmrtan, dok je bio živ.

Ljudožderi su jeli čoveka na ražnju. Civilizovani ljudi jedu ga na banketu.

\

MANOJLOVIĆ ~

EXDRI AMI i prvi

đarsku literaturu i štampu. Kako joj je žena direktora jednog varadskog dnevnika („Nagyvaradi Nep10“) dobra prijateljica, ona redovno prima faj list koji je obaveštava O domaćim novostima i u kojem od nekog vremena, sve češće nailazi na veoma inteligentne, borbene i sjajno napisane Člemike, a katkad i na koju pesmu čiji je novi, osobeni, često bizarni ton iznenađuje, Svi ti napisi bili su potpisani i imenom Kndrea Adia. Ko je Bndre Adi? — pita se Adela radoznalo i, razume se, da uškoro, pišući joj, zapita to i svoju pnijateljicu. Ova joj odgovara da je Adi član njihove redakcije, vrlo davrovit iako malo neobuzdđam mladić i da će Adela moći da ga upozna kad bu. da jednom opet došla kuči u Nađvarad. TI Adela 1903. godine stvatmo odlazi da poseti roditelje i svoj nodni grad, i tu jedne divne, jedva nešto malo osvežene. letnje večeri, na terasi kafane „Rojal“, kuđa ga je njihova ~„zajednička prijateljica verno obećanju dovela, stvarno se upoznaje s,mladim Ppesnikom. Ovaj je odmah od prvog irenuika zasenjen njenom sjajnom, rafinovano-ženstvenom pojavom, u kojoj kao da mu se, najzad odjednom i živo, ukazala blistava elegancija i cela zavodljiva čar sanjanog Poriza. Neuodoljiva „Parfižanka“ je svakeo i sa svoje strane duboko imnwresionirana | niegovim poznanstvom. ali se s finim ženskim taktom mne odaje odmah. Na njegovo žarko udvaranje ona odgovara samo sa odmerenom ljubaznošću mondenske i intelektualne dame, me odbijajući ga, naravno, ali i ne hrabreći ga baš mnogo. Ipak, kada već posle nekoliko dana ona kreće natrag za Pariz, Adi je prati do Pešte ii tu onda, pri tobožnjem oproštaju koji je, u stvari, ispao baš sušta suprotnost OD a. Adela mu pada u naručje i postaje njegova. Time počinje jedmo veliko i sjajno razdoblje njegovog života, a istovyemeno i novo poglavlje u istoriji mađarske literature. Jet Adi uskoro, kao dopisnik nekolikih budimpeštanskih listova, sledi Adolu do obala Sene, u svetli. čudesni grad SVOg veličanstvenog Dpreobražaim. Vo» ljena žena mu je rečiti vodič kroz blistave labirimte Pariza kao i kroz čarobne vrtove mjemau sve do tada skoto sasvim nepozmate moderne francuske poez'"je. Ona mu čita, tumači, prevodi — jer Adi u ono doba još niie znao francuski — Bodlera, Verlena, Remboa, Anu de Noaj, i mladi je pesnik sluša uzbuđen, začaran, kao da mu Kkoprena pada sa očiju pred tim zanosnim vizijama, pređ tom opojnom muzikom. I ta muzika budi u njemu žarko ustrep• "lale odjeke, jer on svojom muhnjevitom intuicijom odmah shvata njen zakon i smisao, prodire do kraja u mjenu suptilnu tajnu i to, naravno, utoliko lakše i brže što on u zagrljaju Adele i broživljuje stvarno mahom sve ono o čČemu su veliki francuski liričari pevali. · Adi još u svom prvom pariskom beriodu prevodi na mađarski jezik Vetlenov „Moj prismi san“ i tri Bodlerova soneta s jednom nepogrešivom finoćom razumevanja i formalnom elegancijom koje zadivljuju. Ipak se njegovo novo nadahnuće u punom svom sjaju pokazalo prvi put tek u njegovim izvornim pesmama, procvetalim pod ari Skim sumcem. To su, uglavnom, ushi-

\

KNJIŽEVNE NOVINE