Književne novine

–

HUAN GOJTISOLO

· Tuga u Baja

(»PROGRES“, NOVI SAD „196;

PREVELI GORDANA STOJKOVIĆ-

·BADNJAREVIČ I ALEKSANDAR BADNJAREVIĆ)

ROMANOM „Tuga u Raju“ (Duelo en el Paralso) Gojtisolo evocira dane kroz koje je, pređ kraj građanskog rata, prolazio španski narod. Po svemu suđeći svestan da je realistički istorijski roman, kao iražajno sređstvo, u velikoj meri ispitan i ispisan, Gojtisolo se opređeYjuje za specifičan ugao posmatranja: umesto direktnog prikaza ratnih zbivanja, koji bi odveqa u spektakularnost ili mnaturalističku ·«dđesWkiripciju, on odabira mirniji — ali

samo priviđno mirniji — milje, jeđno mesto u pozađini, i samo jedan manji vremenski interval đane pov-

Umesto ratnih pokliča čuje se duboko, ponorno brujanje, onaj drugi, autentičniji i stravičniji odjek Kkodim je, tađa, odzvanjala Španija. Roman nema jeđinstvene fabule, a ni :jeđinstvenog junaka. Možđa bi to, uslovno, mogao biti đečak, Abel, koji već svojim biblijskim imenom nmagBoveštava đa će postati žrtva. On dolazi kođ svoje rodbine u Katalomniju, u blizinu Barcelone, pošto je M ratu ostao bez rođitelja. Njegova 'baba-tetka „MEstanislaa „pLizarzaburu, pometens i nervno rastrojena, živi na imanju „Raj“, u blizini koga se malazi Kolonija đeca-izbeglica. Abel se vremenom zbjižava sa Bbvojom

/

sabraćom u nevolji, ali kađa se voj-

ska. povuče, među đecom #đzavlađa

(Hstanislaa i mjemma porođica), zatim lična drama vojnika Martina Elosehija, njegova ljubav sa učiteljicom Dorom i Dorina smrt. Gojtisolo sva ova zbivanja prepliće, nenametljivo stvarajući jeđinstven tok. Vreme i hronologija ne igraju pritom bitnu ulogu; dominira retrospekcija, traBanje za prošlošću, postepeno razjanšjavanje događaja koji đolaze i prolaze, tako da se tek na kraju može usmostaviti def{initivan lanac. Gojtisolo ne izbegava ni sociološko razjašnjavanje, ali u prvom redu je psiholog. Vešta upotreba opisa i metafore u tekstu njegovog romana veoma je svrsishođna i služi samo jednom cilju, đa prođubi i rasvetli psihološko portretisanje mjegovih ju

lačenja republikanske vojske i nadiranja nacionalista, Ratna zbivanja tako nisu u prvom planu dela, ali su ipak neprestano prisutna; ona se nameću, ona i mehotice iskrsavaju kroz svaki dijalog, svaku rečenicu,

tuđenom i

ma o rafu,

potpuna anarhija i ona ga ubijaju. Dramatičnost ratnih đogađaja nalazi tako svoj ođraz među decom, ođemoralisanom dnevnim · ratnim izyeštajima, pričaubistvima i pokoljima. Upoređo sa ovom okvirnom pričom odvija se i mala porodična drama

naka. U tom procesu groteska nije isključena, Groteska je đona Estanislaa, a pogotovu njena kćer; gotovo svi epizodni likovi su takvi: senilni profesor Kintana, beksućnik i prosjak Baktkija, vojnik Horđi koji je u borbi ranjen i poslao uškopljenik i mnogi drugi, Vrhunac ovak-

svako-

ESEJ 7}

Preveo Dušan PUVAČIĆ

zaboravljena razlika

uklapalo mi u jedmu kategoriju koja se zvala poezija; padalo je u prazninu gde se moglo čuti ali gde se o tome ništa korisno mije moglo :reći,

Danas nema kritičara koji kođ savremenih pesnika traži herojske kuplete, cezure, amapeste, itd., ali on fraži svesnu upotrebu uticaja, ideje koje se mogu parafrazirati u Kkritička objašnjenja, simbole, izopačenu primenu mita i ironije. Ono što se traži iznad svega to je visok stepen intelektualne svesti od one vrste koju pesnik deli sa kritičarem. Pesnik koji ovo pruža potpuno kritički svestan onoga što čini prima odgovarajuću ioličinu Kkritičkog komentara, Ako ovo ne čini, on biva zanemaren, me iz zlobe, nego jednostavno zato što tekuća Wrikika nema. aparata da kaže bilo šta o pesnicima ko=ji se ne uklapaju u njihove kategorije. Čak se i o pesniku tako voljenom „radi poezije“ kakav je Volter de la Mer (Walter de la Mare) veoma malo pisalo.

Čovek bi mogao tvrditi, onda, da je poezija, više nego druge umetnosti, uvek predmet raspre između kritičara (tvoraca pravila o tome kako ona treba da se piše i šta treba podesno da kaže) i pesnika (koji žele da kažu nešto što se može izraziti samo narušavanmjem pravila i upotrebom. novih idioma). Kad se osvmemo u prošlost, glupost tvoraca pravila je očigledna. Nije trebalo da govore Danteu (Dante) i Čoseru (Chamcer) da je za poeziju ispravan jezik latinski i da je pogrešno pisati narodnim. TI bilo da romantičare volimo ili ne, možemo videti da je moralo doći do revolta' protiv klasicističkog idioma. .

Danas tvorci pravila ne primenjuju dogme tako grubo. Oni ne izlažu zakomske odredbe o formi i tehnici. Mi živimo u vremenu naučne analize, i njihov pristup je ftananiji. Oni, u stvari, govore da je pesma sazdana iz analizljivih komponenata, kao psihološki kompleks, i da, prema tome, pesnik mora stvoriti delo koje sjedinjuje ove komponente — uticaje, izvore, simbole, dvismislenost, ironiju itd. — stvoriti objekt koji se može analizirati prema metodima kritike. Ortodoksna pesma iz KIV veka bi-, la je na latinskom, iz XVIII bila je pisana herojskim kupletima, Akađemska pesma iz polovine XX" veka je sintetički objekt, plastika koja izgleda tačno kao stvamo drvo ili kamen, ali je sazdana prema formuli koja je rezultat By o analize komponenata koji je sačinjavaju. U ovom trenutku moram bliže odrediti ono što sam ovde napisao o kritici. U kliučnim trenucima istorije književnosti postoje, u stvari, dve vrste krilike. Čovek bi ih mogao nazvati ortodoksna kritika i Mreativma | anti-kritika. Pod anti-kritikom podrazumevam kritiku krea-

' tivnih koji brane svoje novo delo od tekućih ortođoksnosti. Bilo bi odveć jednostavno Treći da su Dante, romantičari i veliki pisci ovoga veka jednostavno predstavljali kreaciju protiv kritike. Da bi odbranili svoju poeziju oni su takođe izneli sopstvene kritičke poglede.

Oho što sad izgleda važno nije upravo to da bi pesnici frebalo da se pobune protiv ideje kritičkog vođenja ka sintetičkoj pesmi, nego da treba formulisati kritičku anti-kritiku. „Puki revolt, protiv kritičkih merila završava se u varvavrsbvu i dosadi, poput poezije bitnika koja jedva da je postala moderna pre nego što je izgubila svoje pristalice zbog odsustva svih

merila. Sikv Pre svega nova „kreativna anti-kr: Bole pod čim podrazumevam “a pesnici RO, brane poeziju koja je postala nezavisna kućih ortodoksnosti — danas bi trebalo da Bo“ vuče granicu između kreativnog i ORO jer ono što preti kreativnom u tekućoj ortodđo: Op: sti je gotovo-poistovećenje kritike i ranjem, što rezultira u sintetičkoij pesmi. 8 Glavna razlika između kritike i kreafivn i je, nesumnjivo, što se kritičar bavi onim. što a zasnovano zna prethodnim slučajevima -—— O

jest literaturom koja se razvila iz već življenog

života, komunicirajući vrednosti toga života. Stvaralac stoji, tako reći, jednim delom na ee onoga što je zasnovano na prethodnim. slučaj vima, a jednim delom na životu o kojem u literaturi još nije pisano, { :

Posao je akademskog kritičara da bira „Ve“ lika dela“ prošlosti i preporučuje ih čitaocima i o njima raspravlja. Kreativni duh je SRT u prvom redu da se hrani onim ijsRuštvom znanjem iz kojeg može da stvara. Ovo može uključivafti najortodoksnija iskustva, najrazli»

KNJIŽEVNE NOVINE

čitiju i prividno mepodesmu lJektiru, NKoulridž (Coleridge) je čitao svaki putopis do kojeg je mogao da dođe, bez obzira ma književnu vrednost. Primer za način na koji se Mritičar bavi onim što jeste a pesnik onim što mije zasno= vano na prethodnom je da Kritičari, dok primećuju sve poštovanja dostojne tradicionalne MBliotove izvore, propuštaju stvari kao što su Šerlok Holms (Sherlock Holmes), Sekstom Blejk. (Sexton Blake), novinski izveštaji o ubistvu koje se dogodilo kad je pesnik živeo u ulici Bejker i prilično bezvredan libreto Vagnerovog Prstena. Ali da bi napisao svoju Dpoeziju Eliot je trebalo.da cnpe iz tričarija kao i iz Dantea, Ovidija i Elizabetanaca.

Glavna oblast razlike između kritike i stvaranja je što kritičar stoji na već osvojenoj teritoriji, pesnik ma besprimermom životu koji imaginativno povezuje sa prošlošću. Ali najdublja razlika je što kritika može biti zasnovana ma saradnji dok su pesnici osuđeni na doživotnu robiju u samici. Kritičar je, idealno, stalno svestan prošle tradicije, i on primenjuje ovu svest o prošlosti, sagledanu kao organska celina, na pojedina dela. Kritičari dele osnovu za diskusiju i saglasnost jedan s drugim usled toga što dele svest o prošlim delima, Iz OVOE razloga Mrilika može poštati poduhvat zasnovan na saradnji, i u traženju i u primeni merila. U Wkritici mogu postojati „pokreti“ kađ se stavlja novi maglasak na odabrana dela iz prošlosti da bi se ispunile savremene potrebe, Svi „pokreti“, čak i kad su u oblasti umetnosti, bave se promenama Mritičkih merila. U poeziji nema pravog „pokreta“. Postoji samo #Ubuticaj jednog pesnika, koji se ume služiti Mkritičkim rečnikom dđa bi pokrenuo svoje poglede, na druge pesnike.

Kritika- iđe, kako sam nagovestio, od onog što je zasnovano na prethodnom do onog što je zasnovano na prethodnom, tako da kad kritičari raspravljaju o novom delu oni nužno moraju da ga razmatraju u svetlu svojih već uspostavljenih merila, Oni su podložni greškama po kojima su u prošlosti ozloglašeni, jer je teško mueriti modifikacije uveđene u tradđicionainu umetnost prisustvom građe iz besprimernog života u njoj. |

Bitna činjenica o pesniku je da je on sam sa svojim doživljajem. On povezuje novo sa prošlim, ali to čini nagohom i intuicijom, ne ustanovljenim pravilom. Ako pesnik &tvori pesničku sliku + potom pokuša da proceni istinitost svojih stihova, on to čimi pitajući se, „Da li sam je stvarno tako video i doživeo?“, a ne pitajući se „Da Ji bi je ovako- opisao neki drugi pisac o kojem ja povoljno mislim?“

Kad pesnik na sreću zamoni — ili bude zaronjen — u svoj doživljaj, on stavlja na kocku sve, uključujući i svoju sposobnost đa za ostvari u svojoj umetnosti. On se podvrgava istoj vrsti testa kojoj se potčimjava čovek od akcije kad sudeluje u nekoj kampanji. Ono što akcija traži od njega stavlja na probu kvalite-

te njegovog najunutarnjijeg bića. 3

Jedna od ideja koja se izgubila iz vida proteklih trideset godina je ideja originalnosti. Kao rezultat reakcije protiv težnje modernih ekstremista kao što je Gertruda Stejn (Gertrude Stein) za originalnošću po svaku cenu, javila 6&e reakcija protiv iđeje da je originalnost na svaki način stvar pesnika. Pesnike slikaju kao pisce koji se služe specijalizovanom fehmikom. da bi do kraja izvršili rutinske zadatke interpretiranja (na primer) „mitova koje su tramsformišali u tenmmime modemog života. Ali mađa je pogrešno kad pesnik nastoji da bude oniginalan, postoji smisao u kojem om mora da bude originalan ukoliko uopšte želi da piše poeziju, On mora da bude veran jedinstvenosti svoje sopstvene vizije, on mora — da se poMlužim jednom rečju koja je čak manje omiljena nego „originalan“ — da bude iskren.

| lemskoj

Vog, grotesknog Molorita đostiže sce na u kojoj dve histerične wuseđelice dočekuju nacionalističku vojsku, pokušavajući đa usređ borbe skrenu pažnju vojnika na svoje patriotsko đelo, i valjda tako osmisle sve protekle gođine života,

U takvoj pslhozi nije čudno ni ako neko poklekne. To se, na primer, događa Martinu Elosehiju, i on se pređaje, prepuštajući svoj pređašnji život zaboravu.

Gojtisolo je zainteresovan za druNtvene probleme i razrešava, ih načinom ·„neuobičajenim za đanašnju špansku književnost. Roman „Tuga u Raju” nosi dobrim delom sve najbolje osobine Gojtisolove proze, nastav ljajući bogatu. trađiciju progresivne španske umetnosti, ođ Gojinih „Kap ričosa“, preko škole španskog egzistencijalizma, sve do Lorke, Maćađa i Pikasove „Gernike“. Tako je jeđan njegov roman već preveđen kođ nas, tek pojava ove knjige omogućuje ju goslovenskim „čitaocima đa steknu pravu i potpunu sliku o ovom plodnom i pozmatom romansijeru i pripoveđaču. Posebnu pohvalu zaslužuje prevod romana, ftečan 1! znalački, koji se može ubrojlati u bolia ostvarenja našeg prevođilaštva, (I. 5,).

Hički problem u dielu Karla Marksa

(„NAPRIJED“, ZAGREB 19063)

RANGRGA

BNJIGA Milana Kangrge „Etički problem u djelu Rarla Marxa“, čiji je pođnaslov „Kritika moralne svijesti“, ima iguzetan značaj za rasvetljavanje problema Marksovog ođnosha prema etici odnosno moralnosti. Marks se nikađa nije bavio eksplicit no etičkim problemom, a i Engels je o moralu i etici pisao „samo usbut i u najopćenitijim crtama“. Osta njajući se na ovu činjenicu, autor je izneo mišljenje đa se ona ne može objašnjavati, kako su to đo sađa pokušavali mnogi marksisti, pukim ne dostatkom vremena, već su za to postojali „dublji filozofijski „Yrazlozi“. Osnovna. teza Kangrgina je da „zbiljsko povijesno djelo, iskonski i lstinski ljudski napor koji je — na Marxovu tragu — usmjeren, na iz-

zawss naopv: (0 Tell i on ihe Mountain

PRVI ROMAN već potpuno afirmisanog američkog „pisca Džemsa Bolđvina (James Baldwin) „Iđi reci to u planini“ („Go Tell It on the Mountain“) ima izrazit autobiografski karakter. U njemu ovaj đaroviti ernac, koji je izbio u prve ređove savremenih američkih pisaca, govori o sredini u kojoj je živeo i u KkoJoj se razvijao, o okolnostima koje su određile njegovu dalju sudbinu, Rođen 1925. gođine u Harlemu Bolđvin je, poput glavne ličnosti svoga dela Džona Grajmza, u četrnaestoj podini postao propovednik, a u 56damnaestoj napustio taj poziv. Mađa je u romanu opisan Život glavnog junaka do četrnaeste godine, do dana kad Džon, nakon religioznog transa, poštaje „ravnopravan član sekte u čijoj se senci odvijao njegov đotađašnji Život, u njemu se magoveštava, izvesnim „aluzijama i sumnjama koje se u Džonu javljaju, dalja suđbina toga deteta, Ovo delo već je dobilo status klasičnog I smatra se veoma značajnim doprimosom savremenom &američkom romanu. Radnja romana odigrava se u toku jednog jeđinog dana. Boldvin opisuje mekoliko članova, jedne crnačke porođice koji pripađaju har'Tunđamentalističkoj crkvi. Međutim Kroz mnogobrojne reminiscencije pisac upoznaje čitaoce s proš lošću junaka, ranama koje nose, teretom prošlosti koji duboko utjče na mjihove psihičke mreakcije, Uuzajamne odnose, strukturu njihovog unufarnjeg života.

Glavna ličnost, četrnaestogođišnji

eprevedene i knjige

MOMČILO ĐEREOVIĆ

Gorske rapsodije

(„OBOD“, CETINJE 1964)

VELIKA narodna istorijska tema ma pesnika značila je ođuvek iskušenje njegove poetske snage i njegovog moralnog ustrojstva. Čini mi se da su nekako uvek mali pesnici na svom početku bili ti koji su, iz neke težnje da ih na ovaj način treba prepoznavati, uzimali zalet ka nečemu što je bivalo ukras istorije, njena zlatna strana, što je samo po sebi kao đelo naroda značilo mnogo i bilo gotovo dovoljno đa postoji u pričama narodnog pređanja. Ođ „sitne teme“ mali pesnik. bežao je ili je, jednostavno, nije osećao.

Predmet poeme Momčila Đerkovića je naša revolucija, njene vatre, intimno doživljena smrt, no ne smrt onoga brata sa kim se drugovalo nekađa u dečijim igrama, na pašnjacima ili u sobi učenika, već smrt brata-partizanskog. komandanta, Tako le Đerković tražio svoja poistovećenja na relaciji revolucijačovek, truđeći se svakim dahom da sebe liši ličnog, koje bi ga u ovakvim trenucima. vređalo, đa buđe onaj koji je u isto vreme narod i zemlja, HMrš i kamen, julska ustanička vatra i, tumačenje te vatre kao sudbine narođa.

Sve u ovoj knjizi gori od velikih teških reči, sve se u njoj propinje, Bkripi 1 jađikuje, sve pati ođ retorike koja čitaoca ostavlja praznim... Tu je reč sHvaćena veoma široko, a njena mogućnost sveđena na nju samu. Vređnošt reči uzeta je opšte, na nesavremen način, tako đa ona fina poetska supstanca, koja je sađržina i važnost svake reči (ali upotrebljene na ftakvom mestu tamo gđe se ona mora dođirnuti sa drugim rečima i otkriti ih, otkrivajući sebe i bivajući izostaje,

ostaje zatvorema, te kao đa je i ne-

mjenu opstojećeg svijeta, to jest ma njegovo djelatno osmišljavanje i hu maniziranje, ovdje, sada i svakog časa spremno da djeluje, ne može đa nađomjesti nikakva etika (sve što je u tekstu podvučeno podvukao je sim autor) kao! puka refleksija o svom moralnom

otkrivena)

(= sađašnjem, otuđemom) opstanku, to je upravo već sam pokušaj mark sističkih teoretičara (koji u tom slu-

čaju zaista ostaju samo teoreti-

'Č ari u građanskom društvu o gra-

đanskom svijetu!), da revoluciohar-

Džon, senzitivan i pametan dečak, sklon je u jednakoj meri i vrlini i grehu, i spasenju i prokletstvu. NjeBov Život tesno je povezan sa Životom religiozne zajednice u kojoj je njegov očuh propovednik. Džon je, po opštem "uverenju, pređođređen da buđe „veliki vođ“ svoga narođa i tok njegovog vaspitanja usmeren je u tom dćilju. U završnom Doglavlju mahnitog verskog zanosa on Ppostiže ono što se od njega očekuje. Bold vin istoriju Džonove porođice slika iscrpno, emocionalno izrazito obojeno, osmišljavajuči njenom dirljivom istorijom svoje dopadljivo pripovedanje. Sve niti priče čitalac saznaje u nekoliko poglavlia u kojima se u središtu pažnje nalazi po jedna ličnost, koja opisanim događajima đaje svoju boju i svoju perspektivu, Precizno i vešto prožimanje tih različitih perspektiva povećava životnu Mompleksnost ovog zanimljivog romana, U prvom poglavlju sređišnja ličnost je Džon, u drugom sestra njegovog očuha (sa svojom intimnom istorijom, ali i sa nitima zajedničke), Džonov očuh i Džonova majka. Svaka od ovih priča puna je tragičnih elemenata, Sve ličnosti, kao predođređene da pate, predaju se okrilju vere ne samo usleđ vaspitanja, nego što u tome činu vide mogućnost đa se na onom «„šsvetu nagrade vrline koje ih mkrase na ovom.

Ovai roman pun je elemenata koje su odlike svih đela čiji je autobiografski Marakter stvaran i iskren, U njemu je jasno uočljiv izvestan.

ma. Kako prazno, neinventivno zvuče stihovi kao ovi, no.kojima sličnihj Ima u dobroj meri u Đerkovićevoj

. knjizi: „Vreme je opomenuti istori= · ju (rapsođijom krvi, gestom biti“, | 1 dalje: „Leto je, JULI, sedmi me-

sec (mesec sedmi u gođini), istorijo, rapamti crveno,..“ i:

Ova epska raspevanost, u macio» nalnom ruhu i đuhu, predstavlja, sigurno je, anahronizam, Ona nije samo Đerkovićeva; jeđan primetam broj crnogorskih pesnika neguje je živeći u zabludi da se upravo” na taj način vezuje za tradiciju u istorijskom i poetskom smislu. Pesma ne đobija tim, već gubi, a nacionalni pesnik ne postaje se tim što se peva o naciji. Tako i ovđe nailas:mo na stihove koji apostrofiraju Jjudskost, herojstvo, krv i svetlost istorije, umesto da ljuđskost i hečrojski čin izbijaju iz poetskih slika, iz onog \što je viđeno i sintetizovano u pesmu. Pozivajući se na narodnu, ističem primer pevača koji u „Banović Strahinji“ nigđe ne peva o junaku hvaleći njegove vrline kao da mu drži zdravicu, već ga ošvetljava jednim gestom, jednom slikom na kraju pesme, što je, naravno, Đerkoviću dobro poznato.

Monotonija koja iz stranice u stra nicu, iz pesme u pesmu, iz stiha u stih prati Đerkovićevo pevanje 1 nije stvar ritma (skoro u svim pesmama istog), nego stvar izraza koji iđe uvek jednom linijom, bez bljes«ka, originalnosti i svežine., On pre« pevava stare poetske reči, toliko pu“ ta korišćene đa im se ni frag u slu« hu ne oseća 1 čitalac uzaluđ ispituje đeo po deo ovu knjigu stihova, da bi ga bar neko njeno mesto iznenadilo i povelo đalje. Tu I tamo sitne varnice prskaju, ali ih glomaz-

na opšežnost mailazećih reči guši,

zatvara i umrtvljuje,

Đerković mora shvafiti svoju Knjis gu kao poraz, ne da bi bio zaustav“ ljen i slomljen, već đa bi Je preo« vladao, pregoreo i prevazišao. M. koliko to bilo teško, on mora osetst đa je i pesniku (pa makMr bio i bogomđani) potrebno đa uči, da se sažima, da ispituje vrednosti veštinu svojih sređstava, đa se mauči askezi, da bi sve manje pevao, a sve više

stvarao, (A, RHR.).

nu srž Marksove misli — umjesta da je misaono•djelatno pramesu, u buđućnost u smislu njena Kkonkiret• nog ozbiljenia — pretvore u gotov etički sistem opstojećih vrijednosti, bio onaj osnovni promašai koji mije đopuštao prođiranje đo bitne pretpostavke Marxova filozo= firanja“. – ı Milan 'Kangrga je svoju Knjigu pođelio, u skladu s ovom Koncepcijom, na tri đela: u prvom je izlo» šeno Kantovo klasično shvatanje etike, u drugom MHegelovo filozofsko prevlađavanje moralnosti, đok u fre ćem, najiscrpnijem, Marksov etički problem, Ova pođela, poređ toga Što čitaocu omogućuje đa đublje i potpu nije shvati autorovu osnovnu misao, pređstavlja do sađa jeđinstvem Do= Kkušaj da se na ovaj način priđe in= terpretaciji Marksovog stava prema etičkom fenomenu. Zato će se svaki čitalac, kađa „pročita ovu stuđiju, složiti s autorom đa je sigurno đa, 5e, ako ništa drugo, u njoj otvaraju neki problemi „koji su se u mark-

sističkoj misli do sađa toliko često mimoilazili, ili se uopće nisu Uuo“ čavali“. (A. A. M.)

PIŠU: IVAN ŠOP, ALEKSANDAR RISTOVIĆ, ALEKSANDAR A. MILJKOVIĆ I LADISLAV NINKOVIČ

(ALFRED A. KNOPF,' NEW YORE, đ11953)

Botovo lirski ton, toplo saučešće za one koje je sudbina naučila, đa pođnose grubosti i oštre uđarce., Ovo delo je, takođe, više implicitan ne« go ekKsplicitan vapaj protiv suđbine ljuđi crne boje Kože. :

Na jeđnoj pozađini „(religioznoj) koja je iđentična za svo ličnosti ovoga dela, Boldvin je upečatljivo po» tencirao njihove duboke unutarnje raznolikosti, različitost mjihovih pri» rođa, sudbina, teperamenata, pa čak i njihove speciffičme tragkke. Sav u slikanju prigušenih ili nepriguše= nih sukoba ličnosti između sebe i ličnosti u sebi (otac-šinovi, brat-sestra, brat-brat, vrlina-greh itd), ovai roman nije samo zanimljiv kao sveđočanstvo o jeđnoj sređini i jednom mentalitetu koji su nam nepoznati. To je, pre svega, duboko ljuđska Mmjiga o uzbudljivim putevima sudbine, o snažnim porivima prirođnih nagona kojima se ne mogu ođupreti mi Vera u dogme, ni apriorna Ppravila. H

Pisan dopadljivo jednostavno, pri• snim ispovednim „tonom, začinjen specifičnim bojama crnačkog govora, ovai roman kazuje implicitno ono što je Boldvin, u drugoj prilici, daleko eksplicitnije primetio: „IzEleđa nam da osećamo, na dnu, đa je isti na o belim i crnim ljuđima u Americi tako užasna da se odista me može ispričati. Ali istina o prošlosti je, u stvari, sve što imamo da nas vođi u sađašnjost, Covek treba sa mo đa se ošvrne i vidi da, mada imamo razloga da se sramimo, imamo isto fako razioga da se pono» simov, (E. N.). O