Književne novine

AP,

tako prijatan što na njemu

„koji je publika,

: · zlostavljanju Te

brodđav

"ipak sve to može da š

” misli ružno, ali i da | sa hekhkom vrstom nužnog zla uz obraz-

"ković. U podne, i "S EMspresna“ i „Večernjih novosti“,

- Rivali sa vesti o bogibiji

NASTAVAK

S 1. STRANE

Dos

vec pagr ep srani yiyai 6 *

. "igato: je :sarajevald estiyal “ (možđa nije bilo mikakvih žirija, nagrada i tabor-

skih nervoza) i bio u stanju da nas,

upozori na čitav niz stvari koje su itekako dragocene kada je u pitanju iz“vođenje Šekspira. Na simpozijumu je tako, pored opštih azazmatranja, bilo dosta reči o. onom što šmo proživeli i zaboravili kroz proteklih stotinu godina otkada u kontinuitetu igramo ovaj izuzetni dramski opus. Prekimuli smo sa tradicijom (ne znam zbog čega), upuštali se u oponašanje drugih i zadovoljno uživalj u vlastitim eksperimentima dok konačno nismo došli do uverenja da je pozorišnu tradiciju, jednu od onih sa kojima se zaista možemo i treba da ponosimo, neophodno iskoristiti kao podsticaj za nove umetničke transpozicije Šekspirovih komada. U tom pogledu ova proslava na kraju se pretvorila u želju svakog njenog učesnika da glasno kaže da Šekspi" nije među nama mrtav već da će hjegovo delo i dalje biti jedan. od najsnmažnijih putokaza u osvajanju novih ' Vrednosti i saznanja umetnosti teatra.

Ovaj festival je bio potreban da bi proverili svoju snagu (a ona nije nimalo skromna) i ojačali samopouzdanje i umetničke ambicije. Istovremeno, On je i Sarajevo izvukao iz zavetrine onih najatraktivnijih nacionalnih kulturnih manifestacija i prikazao kao pozorišni centar koji zaslužuje daleko veću bpaŽmju i poštovanje.

P.V.

Zvižduci na Tašmajdanu

NA JEDNOM od prvih ovogodišnjih Wemcerata zabavne mrezike održanih pod vedrim nebom došlo Je do nesvakidašnjeg incidenta. Pojavu Lole No= vaković, Džimija Stanića, Đorđa, Marjamovića i ostalih publika je dočekala zviždamnjem i dobacivanjem. To se nastavilo i za vreme njihovog pevanja. Uvređeni, bevači su izjavili da više neće pevati na Tašmajdanu. Jedan deo štampe preneo je njihove izjave i okvalifikovao ponašanje publike kao nč„kulturno i grubo, U javnosti se gOVOTFI

_ da je ovaj incidemit, koji po malo liči

na skandal, izazvala nečija klaka ili 'klika, Ali za ta nagađanja nema nlkakve potvrde.

Neospormo je da se beograđska Dpublika te večeri na Tašmajdanu nekultumo i necivilizovano ponašala i da je

meke navike sa boks mečeva prenela zabavne muzike.

na koncerte pevača u . Isto je tako sigurno da su izviždani pevači potpuno u pravu što se ljute. Možda jedino greše što se ljute na

· stadion, a ne na publiku. Ali u ovoj

· čimjenici treba videti i nešto „drugo. Nije li možda demonstracija zvižđanja

- ma Tašmajdanu jedan spontani Olbpor i

izraz ogorčenja nad svim onim što se publici iz dana u dan preko raznih festivala, radija, televizije, ispcidiprosečnih i skandaloznih priredbi servira kao zabavna muzika, ŠtO je ona prisiljena da sluša i da se pita kako li izgleda dosadna muzika, kada je zabavna ovakva. To što se to ogorčenje” izlilo na pevače koji su do nedavno bili najpopularniji svedoči samo o jačini otpora nadajmo se u „dobri pruža organizovanorni talentovanih kom?pozito "ra i pevača naše zabavne muzike. (P. P-ć)

čas, počela da

Smrt kao reklamni trik '

POSTALA JE uobičajena pojava da ci dnevnih i večernjih listova reklamiraju napise i izvikuju naslove koji u listovima ili ne postoje ili su 'nalo značajni, da bi na taj način prođali što više primenaka, Nije se „Pdanput desilo da prodavci tvrde „da se iz toga i toga lista može saznati sve e nekom slučaju, pa da posle preva– reni čitalac ustanovi da u listu piše da

čenom slučaju ne zna. ništa. Pa (ay. : e okvalifikuje

da se o lome

86 hbešolidna reklama. ' tele | s tim miri kao

·Joženje da svi prodavci novina u svim gradovima i zemljama sveta rade to isto, Pa ipak, jedan događaj vredi da se zabeleži kao primer amoralne i ne-

- himane reklame u Mojoj se ne samo · grubo obmamjuju „čitaoci, nego - može da ima i mnogo tragičnije po-

koja

sledice. Jutarnja „Politika” „donela je bila

' vest da je u Smobraćajnoj nesreći kođ

Nikšića lakše povređen Predrag Gojdesetak prodavaca na do Terazija izviPredraga Gojkovića. Pošto je bilo dosta takvih

relaciji od bolnice

'prođavaca očevidno je.da prođavći no-

vina na ovi ideju misu došli spontano i da im je verovatno kao temu dama servirao onaj koji im je dao novine

da prodaju; iako je iz dmevnih listova moglo da se vidi u.čemu je stvar i da se Predragu Gojkoviću stvarmo ništa nije desilo. Pritom se zaboravilo ma sve posledice koje ovakva vest može da izazove i o kojima bi i štampa i trgovina, čija je obaveza da pre svega buđu odgovomi i ozbiljni, morali da vode računa. : |]

Važno je biti imenijak

„POLITIKA“ od 1. juna u filmskoj rubrici obaveštava da je „amemički

' Wimjiževnik Irvin Ston, autor romana

„Mlađi lavovi”, prema kome je snjimljen i film“, stigao u Rim „da bi učestvovao u. pripremama za „Agoniju i ekstazu“, dela koje Kerol Rid ireba da snimi po njegovom nomamnu“,

Kad bi Irvin Ston pročitao ovu vewik uplašio bi se, nesumnjivo, da ga Irvin Šo ne tuži što se izdaje za pisca knjige koju nije napisao. Mnogobmojni čitaoci „Politike“ pročitali su knjigu i videli film oko kojeg se ispremlela ova naivna dezinformacija u „važnoj“ informaciji. Ovih nekoliko redova upućuju se — uredniku.

e Književni skandal u Parizu.

OŠTAR, OKRŠAJ dvojice istakmutih

· francuskih pisaca podelio je framcu-

ski literarni svet na dva joštmo sulkobljena tabora. Gužva je počela kad su Fransoa Morijak (Francois „Mauriaćh, romamsijer katoličke orijentacije | dobitnik Nobelove nagrađewk, Rože Pejrefit (Roger Peyrefitte), tvorac mekoliko bestselera, krajem maja mulrstili pera zamočena u žuč. Vrhunac je dostignut početkom juna kad je 14 od 25 članova jzvršnog tela važne MWnjiževne grupe, Društva književnika, dalo ostavke, zbog toga što je Žak Šabam (Jacques Chabannes), predsednik Društva, stao na Pejrefitovu stranu,

Neprijateljstva je počeo Morijak, poznat isto tako đobro kao polemičatr koliko i kao romansijer. On je u svojoj stalnoj rubrici koju vodi u listu „Le Figaro Litteraire“ 's indignacijom Ppomenuo jedan film prikazan na televiziji koji je snimljen po jednoj Pejrefitovoj knjizi. Knjiga se zove „Naročita prijateljstva“ i opisuje pomalo neuobičajen odnos koji se razvija među dvojicom dečaka u jednoj rimokatoličko/j školi, Morijak je govorio o „tuzi, gađenju, gotovo očajamju“, koji su ga obugzeli što je takva knjiga prenesema na ekran i što su dva dečaka morala da glume u takvom filmu, On je, istovremeno, upozorio da „njihove duše neće žive izići“ iz toga. Pejrefita je naročito ražestila Morijakova optužba da je on „Tartif“, pošto je Morijak otkrio fragovć licemerstva *u' Pejrefitovom tvrđenju da bi film mogao đa bude od 'potoći vaspitičima Ta WjihovVom poslu. i

Nedelju dana posle Morijakovog napađa „Arts“ je doneo poduže Pejrefitovo otvoremo pismo. Pejrefit, koji je književnu slavu stekao pišući o framcuskoj diplomatskoj službi i Vatikanu, optužio je Morijaka što komisti svoju istaknutu poziciju u francuskoj litenaturi da bi se nametnuo kao diktator morala. Pročešljao je istovremeno Morijakovu prošlost da bi dokazao da je, ako niko drugi, a ono upravo Morijak bio „Tartif“, Pejrefitovo pismo biio je u tolikoj meri lično đa je napao i Morijalkove borođične veze i lični moral, Pojrefitov napađ predstavljao je šok za Morijakove pristalice, od kojih mnogi zauzimaju istalmute položaie. Morijak je, pre svega, jedan od naiglnsnijih degolista. Prvh posledica Pejrefitovog napada bila je đa su državne televizijske službe „iz tehničkih rapBZ1Oga“ povukle s programa emisiju o Pejrefitovom filmu. Međutim, napad to Morijaka dočekali su s oduševljenjem svi oni koji su bili nekad njegove žrive. U bitku su uvedene čak i mnive književne veličine. Citirano je šta je O Morijaku mislio Andre Žid (Andre Gide), a sledbenici Žana Koktoa (Jeam Cocto) likovali su što je čovek koji je tako oštro Kiitikovao njihovog učitelja konačno „dobio svoje“,

„Kakav stil! Kakva vafra! Kakva osveta!“ napisao je slikar Žorž Matije (Georges Mattthieu) Pejrefitu. Njegov napad dočekali su dđobrodošlicom svi anti-degolisti koji su osetili đa je napad na Morijaka deo napada na ceo režim.

Ps: stotimu i nešto godima jedđam nemački profesor izmislio je zmak . romje — nešto slično upitniku, samo okremuto na drugu etramu. Smabrao je čovek (poznajući valjda svoje zemljae) da ma imonično intonirame reči i rečenice neba čitaocu skremuti pažnju, kako ne bi došlo do nespomazu~– ma i svega što iz nesporazuma može đa proistekme, |

| Njegov'se pronalazak, na žalost, nije očuvao. Da li zato što zvanični pra= vopisci nisu hteli da ga sanikcionišu, ili zato što štamparije nisu htele da se bacaju u trošak naručujući kod slovolivaca novi, znak — {eik, znak ironije otišao je u zaborav zajedno sa svojim izumiteljem. Šteta. Jer ostala je potreba da se izbegne mesponazum. između pisca i nedovoljno pronicljivih· čitalaca, tj. potreba da se ironija obeleži. Tu poirehbu danas, na mesreću naše interpumnikcije i pismenosti opšte, vodmici..

Kad bi neko danas kod mas napisao da je Franko demokrata, ili da su kineski rukovodioci miroljubi»i, „svaki iole verziram, inteligentan i dobromameran čitalac osetio bi u tome ironiju. Muha je ta što pisci ili potcenjuju verziramost, iifteligenciju i doibronamernost prosečnog čitaoca, ili zaziru od onih retkih nedobronamemih i neinteligentnih Moji im jedmog dana mogu reći: „Ti si, dpuškame, tvnđio da je Franko demolrata i da su kimeski rukovodioci miroljubivi. Deđer objasni malo kako si,to mislio.“

Otud je najlakše prizvati u pomoć naviodnike i mapisati „demokrata“ i „miroljubivi“, pa zabune nema. Navodnici su tako postali opšta poštapalica. Novinski tekst bez navodmika damas golttovo da bode oči i vređa mavike Dpoput onog Domanovićevog čoveka bez ordena.

Svaka profuzija, međutim, lako se i brzo pretvama u konfuziju. Razvoj, tj. proširemje fumlcije navodnika od mavođenja tuđih veči do ukazivamja na ironiju, prirodam je i meizbežam. Kad neki reakcionar za sebe tvrdi da je bra nilac demokratije, mi stavljamo hnavodnike ma „bramilac đemokyatije“ da bismo time rekl „On kaže da je branilac demolkwratije“., Dalja upolreba izraza „branilac demokratije“ među navodnicima prvo označava naše ograđivanje, jer to om za sebe ivrdi a mi znamo da laže, a zatim postaje ironisanje i na kraju poštapalica, jer mas mrži da tražimo meki imngemiozmiji mačim, polemike. Konfuzija mastaie tamo gde navodnike počnemo da lepimo uza sve što nam se me (opada ili nam izgleda komično.

Tako je neđavno jedan muzički kyritičar, pišući o komcertu eksperimentalne muzike koji mu se nije dopao, dva put mafpisao: „komcert“. Očigledno je time hteo da izrazi svoje nezadovolj-

· ŽMOT OKONAS –—

UJUBIŠA MANOJLOVIĆ

čulo se dosta

poslednje vreme su, oko toga

STALJINE, SINE TATIN ... U o sporovima koji

kakvo ime dati detetu, izbili između zoditelja i matičara. Sada se priprema movi zakon o ličnim imenima, na kome uveliko radi stručna komisija. Zakon treba da skine s dnevnog reda mnoge nesporazume. Roditelji će najzad biti načisto da Jli im se novorođeni sin može, ako oni zažele, zvati, na primer — Traktor (navođi se baš takav primer iz prakse).

Možda zakonodavac

takvo (mašinsko) ime možda će biti široke Neka i to bude, ovo je, mašina!

neće dopustiti za čoveka. A ruke, pa reći: najzad, vreme

Uostalom, u našem marodu je DOznata izreka: „Zovi me i Lomaec, samo nemoj da me nrazbiješ!“ Težište stvari svakako nije u imenu, i nikakva zastranjivanja u toj oblasti ne bi mogla baš da nas upropaste.

Ipak, o jednoj stvari bi irebalo da roditelji vode računa kad „krste“ dete, naročito ako detinje ime izvlače iz nekog svoga zanosa. Znam oca koji je požurio da sinu da ime Staljin, pa bosle bilo nelagodno ocu, sinu i (novom) duhu. Zato — i u ovoj oblasti — uvek valja Zanositi se više samom idejom, manje pojedinim njenim nosiocima.

zadovoljaevaiju ma-.

|. ma marginama štampe |

Kosta TIMOTIJEVIĆ.

le aaa e area pu aa a,

stvo, ali je iz svega izišlo da koncert koji mu se ne sviđa mije koncert. 'Kaogod što je jedam spolinonolitički komentafor, ljut na Zapadnu Nemačku zbog njene politike prema nam:i, u pra vednom gnevu napisao: „Savezna Republika“. Ispalo je da Savezna Republika ili nije savezma, ili uopšte nije Tepublika, nego monarhija.

Pomislio bi čovek: teško onom koga stavimo među navodnike!

Nije sasvim tako. 'Konfuzija se Đrostire na razne strane i često zahvata nedužne. Tako je o odluci Zajednice PTT da prepisci pionira i pionirskih organizacija da specijalam popust, u jedmom listu izišla vest pod naslovom: „Koresponđdemcija“ najmlađih, po jeftinijoj tarifi. Tvorac tog maslova sigurno mije hteo da se maruga reči, koresponđemcija, niti je želeo da maudi Dionirima i pionirsko/j organizaciji. Verovatmo nije hteo mi da kaže da korespondencija mije korespondenciija kad je vode majmlađi. Naprosto mu se učinilo šaljivo što, se deca, eto tako, dopisu/ju kao odrasli, pa je sa šenetslkim osmehom stavio navodmike. Možda se i miljeBHov mališan s nekim „dopisuje“.

Slično se dogodilo i u vesti o pripitomljenom ježiću u nelcom cetimijskom dvorištu, kome je i slika u novinama izišla, Razmežio se dopisnik, nazvao .ležića „mališanom“ i ma kralju ispod slike mapisao: A smimatelj ga je „slikao“ wa odstojanju od, svega 'ridesetak sam , timetaya., „Dopisnik, razume se, mema ništa ni protiv ježa ni protiv snimatelja, pa ni protiv slikanja sa rastojanja od svega friđesetak samtimetara. Jednostavno Tu je bilo simpatično i pDomalo smešno što su ježića slikali — kao đa je ljudsko čeljađe. Da u Tuašoij tipoprafiji postoji zmalk imomije, om ga Verovafmo me bi stavio. Njemu je za vest n iežu potreban znak dđobroćudnmog sme ška.

Tma i jedma Treća vrsta konfuzije S navodnicima, koju čovek me može da uhvati mi za glavu mi za rep, a jedimo bi joj pnistajao žmak besmislice. Tivo primena: e ,

Lisabon, 1. (AP) — Portugalska Dpolicija uhapsila je 14 lica koja su „O-

od::sebe.bOvu „travi ::žeje osobito oni koji traže u zemlji novaca, jer „k da su oni, osobito gdje ih je Tnnogo, tako zatvoreni da se bez nje me mogu otvoriti i izvaditi. Pripovjeda se u Zemunu da je ondašnji jeđan “rgovac, želeći takvu travu neći, nekakvu babu mefnuo u bukagije, pa je pustio noću da ide po livadi: pa kao gdje bi se bu= kagije same od sebe otvorile, ondje mora biti raskovnik.“

(Iz Vulkovog „Srpskog rječnika“) Dakle, znatne su mogućnosti raskovnika. To važi i za T. Raskovnika iz „Ekonomske politike“, · koji je, nizom napisa, dosad uspeo da pootvara meke brave i zaklope.

Međutim, u poslednjem broju „EBkonomske politike“, svojom ·„„Pobunom rusalki“, T. Raskovnik je, otvarajući bravu jednog savremenog mesporazum&, neoprezno zatvorio drugu (ne manje tešku) bravu, .

Razlozima čoveka koji je video sveta i izvan ovog ovde T. Raskovnik želi da nas probudi iz moših vilenjačkih sanjarija o večitosti lepih reka nastanjenih klenovima i pastrmkama. Uči nas da su otpadne vode prirodni pratilac industrijalizacije i podizanja stanmdarda. Da nas uteši zbog Vrbasa, Cetine ili Lima, koji ne teku više čisti i bistri, priča nam. da ni „Strausov lepi, plavi Dunav u Beču nije, u klasičnom smislu, nimalo lep, a još manje plav; da je voda nostalgične „Apolinerove Sene koja, zajedno sa našim ljubavima, protiče ispod pariskih mostova — meizrecivo mutna i prljava; da je Rajna — izvoP nemačke „mitologije — već odavno zaboravila i Lozelaj i Nibelunge i postala jedan od izvora nemačke industrijske snage.“ Pa, prema tome...

Izvinjavam se ako je. to neprijalno spuštanje ispod doista vrlo kulturnog izlaganja T. Raskovnika, ali nisam siguran da nem ovo sabiranje limskih žaba i bečkih baba može u ovom irenutku biti od velike koristi.

Tako smo za industrijalizaciju, za standard, ne razumem zašto svakoj našoj fabričici tako olako davati pasoš za otpadnu vodu, za smydljak, za zagađivanje reke. Jer i reka je naš stamdazd. Zar ne bi bilo dobro upravljače fabrika najpre pitati — čak zaoštriti takvo pitanje — zašto su toliko alikavi, toliko

·. nekulturni, što ne primenjuju prečis-

ŠTRAUSOV (OTPADNI) VALCER sto čitam u „Ekonomskoj mpolitiC ci“ rubriku „Raskršća“, koju piše T. Raskovnik. TT. Raskovnik je psevdonim, uzet, očigledno, nimalo slučajno. | „Raskovnik, nekakva (može biti izmišljena) trava za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki drugi zaklop otvori sam

tače!

“a Ali sad, posle ovakvog mapisa ”T.

Raskovnika (žao mi je Što još nešto '

ne mogu da citiram) za takvo pitanje treba imati T (ravu) Stiskavac. Jer ljudi mogu da odgovore. savremeno i kulturno:

— Angažovali smo lično Štrausa da napiše valcer o lepim oftpadnim vodama. Tekst: Ampolimer., Peva: Lorelaj

JESMO LI LJUDL ILI (SAMO). P u STRUČNJACI „0 Yi

sumnjičena da 8%U članovi KP, Po}tu, galije“. . · \ SM. A , 5» ta je tu pod summjom ili podlež epa tretmanu? Da li u Poriuga„ liji ne postoji KP? Ili ona nema članos va? Ili mi breba s gnušanjem da odbacimo. pomisao da uhapšena lica mo. gu biti članovi KP? Il ta lica uopšte nisu mi osumnjičena, neBo ih je polis cija uhapsila tek onako?

Iz svega se d& naslutiti samo to da redaktor koji je stavio navodnike ne gaji mikakvu naklonost prema ortu. galskoj policiji. Šta je drugo tim na. vodnicima hteo da kaže — ostaje tajna,

Svaltakko bi preterano bilo tražiti da se u našu interpunikciju uvede znak podrške protivnicima, SalazaYove. diktature, ali o mekom načinu da se na. vodnici rasfterete od suvišnih zaduženja ipak vređi razmisliti. Inače će se sve više množiti primeri kao ovaj, najnoviji: :: .

„. ovo zdamje mosi mazi „Kula Djerđelez Alijeć, PO poznatom junaku jedne od pripovedaka književnika, Ive Andrića.

Biće iako i „Ulica Kmeza Miloša“ (po centralnoj ličnosti na” jednoj od slika slikara Paje Jovanovića) i „Na. poleonop grob“ (po čuvenom „jumaku jednog od filmova režisera Abela dan. sa) i „Edipov kompleks“ (po glavnoj ličnosti jedne zaboravljene opere koma pozitora Sakinija) itd. itd.

Svega toga meće biti eko se slana. na put zloupotrebi nesrećnih mnavodnika. Ali zar se tome možemo adati? Kad se čovek bolje razmisli, sve neka. ko izgleda da bi bilo korisno uvesti u našu interpunikciju znake ironjje, nego= dovamja, sažaljenja, nežmosti, neđoumi< ce i (za svaki slučaj) znak bukvalnog značenja — ba da tako, jedmom za svagda, svali opismenjeni čitalac zna na čemu je.

i TĐikspres“ ob-

Španska etikecija

„Večernje novosti“

javili su 30. maja {a „Politika“ dam leagsnije) sledeću vesti ~

Blizu francuske ambasade u Mad ridu, Yamo jutTos eksplodiryale su da

bombe. U trenutku eksplozije _ ovih bombi, francuski mumistar inostranih, poslova, Kuv de Miril bio je gost nd banmketu koji je ı, mjegovu, čast brire« dio špamski ministaY inostranih, boslovd Kastielja. + „Borba“ tu vest nije objavila. Valja da je neko posumnjao u tačnost podatika da se, bo španskom protokolu, ban= keti priređuju u ranim jutarnjim čas sovima, i

edan događaj, prividno mali, Vu»

če me na glupu pomisao

predložim nešto što će po svoj prilici otići u vetar. :

Novine javljaju da je ma sednici beogradskog Saveta za urbanizam, odlučeno o rušenju dva sprata jedne nove sedmospratnice, Ukratko (za one koji, možda, nisu upoznati):

Stamibena zadruga „Kosovo“, iako za to nije imala odobrenje, sagradila je u Lole Ribara 45 u Beogradu zgra“ du ne na pet — kako su zidane ostale kuće u ovoj ulici — nego 1l,6 dva sprata više. Savet za urbamizam, razu“ me se, ne sme dopustiti takve ispade, mered u gradnji koji bi, ako i dn pođu istim putem, ko zna koliko na“ ružio izgled našeg Beograda. Ovo TU“ šenje po kazni treba: đa posluži za pa“ met svim sličnim prekršiteljima ubus duće. ON

Da se razumemo, ja jesam za dai vanje dobre lekcije, jer i ja volim Beo4 grad. U ređu, neka ovi iz „Kosova“ dožive novo Kosovo. Ali, opet, dva sprata su dva sprata, a na njima šesti svakako prijatnih stanova o lkakvima ljudi sanjaju. Zar fo baš mora da s sruši? . i:

Urbanisti će, znam, „ponoviti šta su. već rekli: Mora! ?

A ja, opet, mislim da je to „mora“ u ovom slučaju previše hladan, jedno“ strano stručan i zato nedovoljno ljud“ ski odnos prema Beograđanima. uzmemo da i grad ima dušu, to, u i?“ vesnom smilslu, može ispasti „protiv duše samoga Beograđa.

Učinio bih mnestručan, ali ljudski predlog:

1) Da se zadruzi „Kosovo“ oduzmu bespravno sazidani stanovi. i

9) Da se zgrada u Lole „Ribara 48 he skraćuje za dva sprata,

3) Da se na bespravno sazidanin spratovima šest stanova dodele šestori“ ci porodičnih beogradskih zadnika bestanaša. i

4) Na zgrađu staviti meku vrstu spomem ploče koja će govoriti o svim ovim činjenicama.

Time će se postići:

1) Da Beograđani ne izgube dobrih stanova.

2) Da niko ipak više ne pođe 28 osuđenim primerom „Kosova“.

3) D& Beograd dobije jednu furističku atrakciju, koja će svima moći na prečac da ispriča nešto o građu Koji ima dušu.

Ne prihvatam ako neko kaže da 56 ovo me bi moglo pravno sprovesti. Jer valjđa, bar danas, imamo snage “4 nam pravo ne bude iznad pravde..

Ne slažem se ni ako neko bude tvrdio da je sve ovo neozbiljno. JED · važno je da mi živimo lepše, makar ponekad morali da postižemo i na veoma Ššaljiv način, i

.KNJIŽEVNB NOVINE

šest

SOJ i