Književne novine
\,
[013514 DI} ROXLJIZ MOLL UM {ALA |
SAVREMENA NORVEŠKA KNJIŽEVNOST
UO „PISMU IZ NORVEŠKM“, objav-
1jenom u broju od 17. maja, Nika S.
Hejzelton obaveštava čitaoce ove američke revije o savremenoj književnoj „situaciji u toj skandinavskoj zemlji i najpre daje neke statističke podatke koji mogu da posluže kao večita ilustracija opšteg stanja Sstvari. Norveška, zemlja od tri i po miliona „stanovnika, ima ·800 izvanredno opremljenih „Knjižara, a svake godine se objavi preko 2.000 naslova u tiražu od oko 14 milioma primeraka. Pisci su veoma ucenjeni saradnici u novinama, časopisima i na radiju, u, izdavačkim kućama ra do ih primaju kao savetnike, vlađa daje godlIšnje stipendije najmanje
petnaestorici autora da bi se mogli,
bez brige posvetiti svom stvaralač kom radu. Svaka knjiga kola iziđe obavezno buđe prikazana. Odnosi između pisaca i izđavača odvijaju se u znaku prijateljske saradnje. Piscu= početniku zagarantovan je procenat od 7 i po posto, a afirmisanom autoru 10 posto i više. Meka su cene izda vačkih usluga visoke kao svugde, nor veški izđavači rado izdaju mlade pisce. Oni su, upravo, zainteresovani da lansiraju mlađe pesnike, jer ne vode računa samo o zamađi nego i o prestižu. Ako se novo delo nepoznatog autora prođa u tiražu od 1.000 primeraka, to se ne smatra neuspehom. Poređeći književnu situaciju u Nor veškoj sa položajem pisaca u SAD Hejzelton ističe da Je veoma karakteristično đa su u Norveškoj, za razliku od SAD, književni kritičari veoma poznati i cenjeni. Samo u Oslu ima osam dnevnih listova u kojima redovno pišu Kritike i prikaze, bilo kao stalno zaposleni novinari ili kao spoljni saradnici mmogi poznati kritičari: Filip Houm, Ragnvald Skre đe (iz „Dagbladeta“), zatim profesori Od Midem, E. Bejer i D. Hokonsen, Poznati su i Arne Hanevik i Johan Borgem, koji je inače poznatiji kao romansijer. Među mnogobrojnim i veo ma popularnim pesnicima za najvećeg se smatra Arnulf Overlan, koji se u svojim stihovima bavi iđeološkim pitanjima. On je za vreme rata bio ot'orem Kritičar nemačke okupacije 1 simbol nade i utehe za svoje zemlja ke. Proveo je više gođina u koncentracionom logoru, ali je preživeo sve strahote. Drugi poznati pesnici su Gunar Rajs Andersen, Emil Bojson, Kles Gil, Alf Larsen, Pol Breke. Sva norveška poezija, kao veliki deo norveške literature uopšte, ima jasno naglašen lirski kvalitet.
PERSPEKTIVE SAVREMENE POLJSKE PROZE
MTUNSKI BROJ vroclavskog časopisa „Odra“ donosi članak Zbignjeva Žabickog o problemu periođizacije „poljske literature, Već dugo Eovori se o „Ooktobarskoj k#rizl“ (Oktobar 195). To znači, o literaturi koju mnogi Kritičari indentifikuju sa „crnom“, Međutim, ova literatura i poređ nekih grešaka i jeđnostranosti, uspostavila je vezu sa evrop: skom književnom trađicijom, a istovremeno dala nov uzor junaka KkOga Marija Dombrovska zove „čovek koji misli“,
Koliko je pogrešno govoriti o krizi svedoče mnoga đela kojš još uvek crpu iz Oktobra. Bez dela kao što su Brandisova „Odbrana Granade“.i „Majka braće Kralj“ ili „Istorijska razmatranja“ Vitoldđa Kule ne bi bi-
lo „Savremenog sanovnika“ Konvickog, „Božanstvenog dJulija* Bohenjskog, Brezinog „„Uređa“, Put-
ramentovih „Pastorčadi“, „Prvog dđana slobođe“ i „Gubernatorove smrti“ Rručkovskog, Jednostavno Oktobar je omogućio piscima đa nađu one razvojne linije koje su se manifestovale odmah posle rata u intelektualnim ldrugovima „Kovačnice“ i „Preporođa“. Od 1960. gođine literatura kao da stagnira u svojim estetskim „traženjima. Tvorci ove teze navođe primer Brandisove knjige” „Način života“ i knjige Andžejevskog „Iđe skačući po gorama“ koje su po njihovom mišljenju daleko manje ambiciozne ođ ranijih. Međutim, ako je „Način života“ — pofemika sa nor. mativnim mođelom „prosečnog čoveka“ i „Iđe skačući po gorama“ svež pokušaj refleksije o muođifikacijama umetničkog stvaralaštva, i književnog života prouzrokovanog novim tipom kulture na Zapadu, onđa se ne može tvrđiti da su manje ambiciozne. Što se tiče negiranja vrednosti mnjihovog realizma i tu nisu u pravu, ako se pod realizmom podrazumeva Wkonstruisanje takvih simbola koji per analogiam izražavaju 'suštinske probleme svoga vremena. Ako bi bilo đrukčije onda bi poetika koju su stvorili Balzak, Flober, Prus večno obavezivala. ka doživela je mnogobrojne prome-
IO |
u stvarnosti fa poeti-
Ali ima i izuzetaka. Dobitnik ovOgOđišnje nagrade kritike, mlađi pesnik, stuđent Stein Meren neguje u sVoOjoi poeziji nov i sasvim osoben mističko-filozofski pristup.
Roman koji je tokom proteklih nekoliko godina privukao naročitu pažnju je „Kolos Fina Alnasa, Pisac je za ovo delo dobio zajedničku skandinavsku nagrađu, koju su Ustanovile Švedska, Danska i MNorveška, u iznosu od 150.000 kruna (oko 21.500 dolara). Ostali bestseleri su „Begunac ide svojim fragom“ Aksela Sandemosea, prođorma analiza motiva koji su jednog čoveka naveli na zločin; „Mali gospodar“ Johana Borgena, romantična istorija jednog dečaka iz više klase koji postaje nacist i koga ubijaju Norvežani; „Jona“ Jensa Bjerneboa, realistički roman veoma vitalnog pisca koji se nalazi u stalnoj opoziciji pre ma društvu u kojem živi; „Ledeni zamak“ Tarjei Vesosa, lirska analiza preživljavanja jedne jedanaestogodišnje „devojčice. Vesos je verovatno i norveški kandiđat za Nobelovu nagrađu. Među bestselere spađaju i istorijski romani Vere Henriksen, Mada je prevalio osamdeset godina Johan Palkberget (rođen 1879) još je uvek jeđan od vođećih norveških pisaca, On se proslavio epskim romanima o rudarima iz istočne Norveške.
Posmatrajući i staru mođernu norvešku književnost lako je primetiti da Norvežani veoma rađo razmišljaju o problemima duha, o duhovnom životu. Kao potvrđa toj konstataciji može da posluži điskusija koja se pre nekoliko godina VOdila oko romana Agnara Miklea „Pesma o crvenom rubinu“, koji je objavljen hlod nas. Ovaj roman, u fWome ima mnogo opširnih i otvorenih opisa seksualnih odnosa, podelio je Norvešku: sudski procesi, javne izjave nacionalnih čuvara kuliture, policijska svedočenja, pozivanje na ustav, debate u časopisima, radiju i listovima, sukobi između oceva i sinova, majki i kćeri, braće, TO= đaka, prijatelja trajali su mesecima, a onđa se sve smirilo i roman se danas prođaje. Ovaj fenomen lepo ilustruju reči Filipa Boarđmana, pro fesora univerziteta u Oslu, da norverška duša svakih. deset godina zahteva suđar principa, bez obzira. na pretekst, -(D.) .
ne. Ali bez obzira na promene realizam će i dalje biti najsavršenija, perspektiva razvoja ne samo poljske već i svake druge literature, samo pod uslovom da se sa njim ne povezuje kanon „„Večnih“, „nepromenljivih" estetskih normi.
Nova, realistička proza zatim mora biti intelektualna ili, kako kaže Stefan Žulkjevski, da joj ne nedostaje razumevanje „intelektualne, filozofsko složenosti sveta. Da bi to postigli prozaičari moraju raskinuti sa trađicionalnom Konstrukcijom {abu le kao što su to učinili Brandis u „Pismama gospođi Z.“, Breza u „Tu čanoj kapiji“, Mah u „Planinama nad Crnim morem“, Najbolja dela poljske proze ođ 1958—1964, upravo su doživela taj suštinski prelom, U tome je njihov poseban značaj u razvoju poljske savremene literature. A svi oni koji tvrđe da se poslednjih godina nije pojavilo nijedno delo ravno Brezinoj „Tučanoj kapiji“ jednostavno su nestrpljivi. Znači da se ne rađi o stagnaciji već je u pitanju učvršćivanje osnova za dalji
OMJ N INJ
MORAVIJA I PAVEZE KRAO ESEJISTI
DAVIDE LAJOLO, i sam Vrlo pozžnat prozaista, zainteresovao se za neđavno objavljenu Moravijinu knji gu „Čovek kao cilj i drugi eseji“. On gotovo smatra ovu knjigu zna= čajnijom od Moravijinih romana, jer ona potpunije otkriva, već svojom esejističkom „prirodom, možđa najznačajnije piščeve vrline: njegovu inteligenciju i snagu i izrazitost njegove ličnosti. Govorili su O njemu da je kontrađiktoran, da mu je humanizam. apstraktan i čak dvoličan, poželeli mu više opreznosti i više kulture, ali nikada niko nije posumnjao u nepatvorenu izrazitost njegove ličnosti, U tome je Moravija
sličan Pavezeu, iako su njegovi su-
dovi o ovom piscu najčešće nepovoljni. Lajolo se zadržava na tom poređenju, i na poređenju Moravijine Knjige sa Pavezeovom: „Američka književnost i đrugi članci“,
Obe su podeljene na tri dela, ta-
'ko da prvi sadrži raznovrsne napl-
se nastale za vreme fašizma, drugi čisto literarne suđove o piscima i delima, treći članke iz posleratnog periođa., U oba slučaja prvi deo po»
kazuje jednu gotovo ekstremnu hra=brost, sigurnost u sebe i žeđ za 6lobodđom, drugi izuzetnu ličnost, kod Pavezea bogatiju kulturom, kod Moravije prođorniju „inteligencijom, Treći deo je najzanimljiviji i na njemu se Lajolo najduže zadržava. Tu su obojica manje sigurni u sudovima i manje ođuševljeni rezultatima, Iskazuju se vrlo česio ne samo sasvim srodnim mislima nego i gotovo istim rečima, Odmah posle rata obojica zahtevaju da pretrpljeni bol ne ostane uzaludan, da se na njemu, na njegovoj sposobnosti da vrši očišćenje i preobraženje može i mora. zasnovati novo čovečanstvo i nova čovečnost, Nešto kasnije (Paveze 1950., Moravija 19561.)) obojica go tovo na isti način raščlanjuju i objašnjavaju ovu misao: „Humanizam koji je realizam, realizam „koji je humanizam, ima autentičan, nezamenljiv zvuk i boju: ko ne ume da ih pronađe i ispod najviše zbunjujućih priviđa ili, još gore, nalazi ih tamo gde ih nema, nije samo rđav kritičar, nego i nepotpun čovek. Kto zbog čega sumnjamo da je nezgodno uključiti među realiste' piste dđevelinaestog veka, jer je upravo u tom veku zapadna kultura postala fetišistička i nije sebi postavljala za cilj čoveka već razne fetiše kao moć, novac, efikasnost, proizvodnju, naciju, rasu i tako dalje. I upotrebljavala je čoveka samo kao sredstvo za ostvavivanje tih ciljeva i tako stvorila uslove za savremenu alijenaciju toliko nepođesnu za bilo kakav oblik realizma“. Tako Moravija.1I Paveze go vori o humanističkoj kulturi koju je buržoaska klasa stvorila u svome usponu i u kojoj su pripadnici te klase videli sVoje dostojanstvo i zajednički ideal. „Bumanae litterae predstavljale su jedno polje rada koje je opravđavalo život u oči ma tih ljudi. One i danas čine osnovi takozvane klasične škole, ali hoće li se iko usuditi da tvrdi kako savremeni buržuji, kao klasa, đakle i poljoprivredni pređuzimači, i pripad nici slobodnih profesija, i službenici, svi zajedno veruju u taj ideal obrazovanog čoveka dotle da bi mu prilagodili svoju egzistenciju, da bi naš li u njemu razloge rađa i napretka?“ Tdeal humanističkog „čoveka, kaže Paveze, još postoji u našim školama, ali on se degenerisao, i kao sve nepotrebne stvari, moralno iskvario. „I nije teško dokazati da su upravo elementi te sada već površinske Kkulture bili svečani nakit koji je dozvolio italijanskoj buržoaziji đa uđe u lager fašizma i da se u njemu prijatno oseća“. I Paveze, 1950., novi ideal viđi u jednoj drukčijoj koncep ciji čoveka, tehnički specijalizovanog ali ne otuđenog, u čoveku socijalizma. A Moravija: „..Hteo bih da naglasim da savremeni čovek neće da buđe odbrana jednog trađicionalnog „humanizma već sahranjenog; nego jedan napad na antihumanizam koji se danas krije pod imenom nmeokapitalizma: i jedan oprezan pristup hipotezi o novom humanizmu“, (T. K.,)
POZORIŠNI ŽIVOT
HUGO KLAJN O BRUKOVOJ KONCEPCIJI „KRALJA LIRA"
CEO 2, BROJ „časopisa Saveza dramskih umetnika Jugoslavije bposvećen je četiristogodišnjici Šekspirovog rođenja. Pored niza zanimljivih priloga &vakako najinteresantniji je napis dr Huga Klajna „Beketizacija Šekspira“. Polazeći od toga da izvanredno ceni Pitera Bruka i da je i na njega predstava „Kralja Lira“ „ostavila izvahređan utisak, Klajn osporava vrednosti „MBrukove koncepcije ove Šekspirove ličnosti i polemiše sa nekim našim pozorišnim kritičarima koji su bili skloni da u skofildovoj interpretaciji vide definitivnog Lira, „Rado priznajem, ka že Hugo Klajn, da je to izvrsna pred stava velikih pozoišnih umetnika Bruka i Skofilda, predstava koja će se pamtiti, o kojoj će se Vero” vatno još dugo govoriti i pisati; priznajem i da je zaista savremena, Možda, šta više, za delo u tolikoj meri neprolazno, isuviše savremena, jer nam +aj Tir, bez Kraljevine i kraljevske 'veličine, Lir-— senka vi-
r-
še govori o Bruku nego O „ŠSekspiru, više o našim brigama i mišljenjima nego o njegovim. Zar i to što nam ta predstava kazuje o nama, tumačeći život i svet kao kraj one beketovske igre čiji je zalog sudbina i egzistencija čoveka, njegovo tela i njegove duše, — zar to nije jednostrano? Zar je vreme u kome živimo zaista samo vreme umiranja i raspađanja, zar ono nije i vreme U kojem nešto “hovo nastaje, raste i jača? Zar tako nije bilo i vreme Ššek spira? Mislim da jeste, da je Šek-
spir to znao i rekao i "u „Kralju Li--
ru“, A ako je tako onda je Bruk mnogostruko Šekspirovo traganje za suštinom čoveka i smislom njegovog postojanja sveo na beketovski jednostrano odricanje svakog smisla, onda je i savremenost tog Lira samo delimična, nepotpuna, nedovoljna onda je ta predstava i za naše vreme samo privremena. Zato mi se čini neprihvatljivim tvrđenje da je taj beketizovani Lir u
ma kojem smislu „definitivna forma“ interpretacije tog dela“.
„Koliko će dugog Veka biti Brukova ređiteljska obrađa „Karlja Lira“, koja nosi tako viđan pečat njegove umetničke ličnosti s jedne stra ne, jednog vida naše 'današnjice, niti ko može znati, niti je to važno. Prerada Nejhama Tejta u kojoj su briljirali Garik, Kembl i Kin, kao nosioci naslovne uloge i koja je i te kako odgovarala ukusu, shvatanjima i potrebama svog vremena, doživela je sto i šezdeset godina svoje „dežinitivnosti“, a danas se pamti i pominje samo po smešnoj neskladnosti svog izopačavanja Šekspirovog originala“, zaključuje Hugo Klajn.
(P. P-6)
UJ IRAS.
POD OVIM naslovom je u OVOgO-
pored literature postoji nauka o literaturi, pa čak i literarna estetika, ak još više litetarna politika, otad · se vode prepirke o tome šta je realizam i šta nije realizam. A. od pre nekoliko decenija, otkađ je ne-realistička, ili pre antirealističkom nazvama, literatura jako zaplela stvari time da i he-realistički pisac može biti ne samo napredan, nego 1 re volucionaran, a još više time da i ne realističko pisanje može biti ne sa” mo novo i interesafftno, nego i lepo i istinito, — literati pola sveta se prepiru oko definicije realizma. Tra že takvu definiciju u koju treba da stane sve što je lepo i istinito, štaviše sve što je društveno, dakle istorijški, efekino, — makar samo delo i ne bilo remek-đelo. · ·
Ovako je. to — veli Vereš — na ročito u <Ssocijalisttekim zemljama, gde Se u ovom pitanju zauzimaju poluzvanični, pa čak i sasvim zvanični stavovi. A to, usleđ planirane i vezane ekonomije, a u njoj vezanog i planiranog izdavanja Mwmjiga, uređivanja novina i časopisa, nužno postaje direktiva literaturom,
“ zato se, naravno, jedan, i to ne mali, deo čitalaca interesuje za hne-realističku, danas modđernom nazvanu, literaturu, i ako uopšte nešto traži, u prvom ređu traži to. Čak i oni koje ova prepirka ne interesuje, koji u pojčdinoj Knjizi gledaju samo to da li je nova, da hH je interesantn#” ili da li je lepa i istinita, da li deluje na njih i da li se dađe čitati... #00 «a
U tome — nastavlja Vereš — i oni mnogo puta greše, možda više od onih koji upravljaju literaturom, jer poneki katkad . pretpostavljaju ono uzbuđujuće, madđa prolazno, onom tihom i sadržajnijem koje obećava klasičnu lepotu i istinu. Vereš kaže da osvemu ovome govori samo zato da bi nekom prodavcu knjiga koji ima trgovački đuh opet skrenuo paž nju na to đa: ni čitalac nije bog! On to nije već ni zato što poneki i kič oseća kao remek-delo. Tu Vereš dodaje: čitalac kao takav, samo tako uopšte, i ne postoji! Deli se, kao i ceo ljudski svet.
Klasična realistička stiha eltira, Vereš se pita: može li se rešiti poa
stavljeno pitanje o realizmu? — {
odgovara da ne može, jer to nija vačunski zadatak. Jer, svaka snaga nosi dalje, možda do kraja svih vres mena, svoju istinu, a i pedagoškos didaktičke dobre namere i stvaralač, ke snage koje opsedaju nepoznato, Ono što se rodi U ljudskoj mašti, u mislima zagrejanim maštom i u ljud skom srcu ,ispunjenom osećanjima, sve seto rađa kao pravo delo, is me se uvek obogaćuje upoznata stvar
nost, koja postaje veća i viša. Ne „realizam“ kaže Vereš — nego „realnost“, A za to je potreban pesnik, za to je potreban umetnik, i ništa drugo... ,
„Pustimo zato neka postavljaju no va i nova pitanja makar prenosno u delima, maka” neposredno u mislima, — neka to čine oni koji umeju. I neka odgovaraju na njih oni koji znaju da odgovaraju. A mi ostali a u nama istorija — ili ćemo Primiti ove odgovore ili ne, ali pitanja sva-
dišnjem četvrtom broju ovog ma- Zadržavajući đarskog časopisa za literaturu i Kritiku odštampano predavanje Petera
Vereša u kome on kaže da otkad
mingveja, Atile i, 8
I. A. RIČARDS
se u daljim izlaganjima na analizi dela Kafke, Foknera,
najzad, Petefija,
NANA NU
kako treba postavljati, Her mnepo• stavljena pitanja guše misaonog čoveka ji društvo koje hoće da živi oko njega“ — završava Vereš. (A. PJ
HeAdija, „Jožefa čija dva
PREVEDENI
ALUZIVNOST POEZIJE I
drugom horu „Helade“, usred druge stro-
fe, rima, melođija i postupak, mađa ne
— mekar, odjednom postaju „nekarakteri-
stićni za Šelija (Shelley), Punoća tona, čudna,
blaga kađenća, ugodna lakoća pokreta pripadaju petom i sledećim stihovima:
Smrtno obličje njemu Beše poput pare mračne
Koju sjajna planeta oživljava svetlošću.
Pakao, greh i ropstvo dođoše, Kao lovački psi blagi i pitomi,
Ni uhvaćeni kao plen dok njihov Gospodar nije odleteo,
Ovaj fon i pokret u jasnoj su «„suprofnosti sa grozničavošću, žestinom, piskavošću i brzinom prve sirofe, ili završnih stihova druge:
Muhameđov. mesec Iziđe i zaći će:
Dok. kao grb na besmrtnom podnevu neba, Krst pokolenja napred vođi.
Razliku je teško opisati sem možda pomoću muzičke notacije. Ona, liči na razliku između dva glasa, i uprkos visoko osobenom sadržaju 1) stihova, čitalac oseća da me govori Šeli već neki drugi pesnik. Ono što Šeli čini postaje očigledno u irećoi i poslednjoj strofi, Odgovarajući stihovi, p(aiovo ~" jasnom kontrastu sa stihovima, koji ih okružuju, imaju istu čudnu
mođulaciju:
Tako hitre, tako nemoćne, tako divne, Sile Zemlje i Vazduha
Pobegoše od večermjače zvezde betlejemske.
Apolon, Pan i Ljubav, Čak i olimpijski Jupiter, Oslabiše jer ih je ubilačka Istina pogledala.
Na način koji dje možđa uobičajeniji u muzici nego U poeziji Šeli kao odjek ponavlja drugu pesmu, posuđujući, tako reći, Miltonov glas mađa ne i njegove reči, praveći, u stva), muzički citat, savršeno pogodnu ·poetsku aluziju, pi čineći to, on nužno ograničava broj či-
talaca koji će ga potpuno razumeti.
Takve aluzije normalan su i regularan deo sredstava svih pesnika koji pripađaju književnoj tradiciji, to će reći ogromne većine pesnika u modernim vremenima. One nisu često tako nameiljive i mesto koje im se daje u struk{uri pesme se menja, Ponekad, kao u ovom slučaju, čitaočeva mana nema važnih posledica. Čovek koji dobro poznaje „Himnu o jutra MHristovog rođenja“ na stimulaciju će reagovati potpunije i sa dubljim osećanjem; ali čitalac koji je ne poznaje neće biti lišen nijednog važnijeg dela pesme. U drugim slučajevima gubitak je Oozbiljniji. MHustrovaće ga jeđan drugi primer iz Šelija, koji je zanimljiv samog sebe radi. Prilika koja vozi: kočije u „Trijumfu života“ za čitaoca je opisana i iđentifikovana u velikoj meri kroz jeđan drugi miltonovski navođ ili aluziju:
&
Prilika,
de tako sedela unufra, kao neko koga godina.
* io riayd izobliče, Pod senovitim krovom i dvostrukim ·ogrtiačem, Šćućurena u senci groba,
A preko nečeg što je ličilo na glavu
Bio je prebačen.
#7
Poznato je da je Šeli veliki đeo svoje filozofije kristalizovao u rečenici: „Smrt je veo koji oni što žive životom zovu“, i ova referenca?) na ćuvara Vrata Pakla,
Što je ličilo na njegovu glavu ~
Nešto slično kraljevsko] kruni imalo je na sebi,
sme.
Problem aluzija potrebno je ažlji ” \triti. Iza njihove upotrebe ROI ou HJU mogu poslojati vredni i bezvređni motivi, Ima nekih kod kojih duboko poznavanje literature izaziva osećaj nadmoćnosti nad drugima, što je trivijalno i misko. Zađovoljstvo prepoznavanja, ma kako bilo srazmerno težini ili nename{ljivosti aluzije, stvar je od male vrednosti koju ne treba 'mešati sa književnim ili poelskim vrednostima. Savršeno je mogućno da čitalac koji dobfo poznaje „Himnu o rođenju“, na primer, primi sve što je Šeli nameravao ne primećujući čak aluziju, bez, da fako kažemo, ikakvog prepoznavanja. Ali erudita često zaboravlja da se ovo dešava. Pretvoriti sposob•» nost prepoznavanja skrivenih referenci u šibO* let kojim se može ocenjivati kultura, perver= zija je kojoj se odveć mnogo ođaju učene OSsObe, Ova stvar je vredna pomena pošto je ovaj snobizam, ceđenje (ili, ako se više voli metafora odbijanjem), odgovoran za veliki deo neiskrenosti i snebivljivosti, za mnogovrsne pogrešne stavove prema, literaturi, za razdražljivost i klonulost koje se razvijaju u nenaklonost i zanemarivanje mođerne „poezije. „aAluzija je zamka za pisea, gotovo isto fako efektna kao za akađemskog kritičara. Ona mami na neiskrćnost. Ona može ohrabriti i prikriti lenjost, Rad postane navika, ona je bolest. Ali ove opasnosti ne čine osnovu da se „aluziji i sličnim šredstvima za koje je ona tipična porekne prikladno i opravđano mesto u poeziji.
Alužija je najupadljiviji način na koji poč“ |
zija uzima u svoju službu elemente i forme iskustva koji nisu neizbežni za živof, ali koje treba steći na poseban način. A teškoća koju ona izaziva samo je poseban. primer opšte ko" munikacione teškoće koja će se za poeziju. budućnosti verovatno povećati, Sve misli i ose” ćanja modernog čoveka razvijaju se u terminima iskustva za koje je mnogo verovatnije da će biti specijalno i osobito za tu jedinku nego, recimo, iskustvo srednjovekovnog čoveka. Prisustvo srednjovekovnog čoveka, među nama na fako širokoj skali ne bi frebalo u ovoj stvari da nas obmanjuje. Ljudi čija su interesovanja najdđublja i najraznovrsnija, fo će reći ljudi čiji su životi prema, našoj teoriji vređnosti naj” vredniji, ljudi za koje pesnik piše i koji će doneti sud o njemu na osnovu toga koliko im se on dopadne, neizbežno grade svoj duh Od daleko raznovrsnijih elemenata nego što je ik
KNJIŽEVNE NOVINI
oblaku sličan krep
nije slučajna i nevažna za razumevanje Dpe-