Književne novine

'Gođina XVI

"Nova serija | e ı Broj:297 Beograd 10. VII 1964. Cena 30 d vr RRA || NI LIST ZA MKNJIŽEV (II DRUŠTVENA PITAMNMJA

NOST UMETNOS,/A.T

U OKVIRU PROSLAVE;

DANA USTANKA U SRBIJI DODELJENE SU SEDMOJULSRE NAGRADE ZA TRAJNE

VREDNOSTI OSVEDOČENE U NJIHOVOM ĐELU, PRIZNATIM UMBTNICIMA I JAVNIM I KULTURNIM' RADNI-

CIMA. NAGRADE SU

DOBILI KNJIŽEVNICA DBSANKA MAKSIMOVIĆ, PROFESOR dr VIKTOR NOVAR, ARHI-

VIĆ VOR ODOBROVIO, SLIKAR PETAR LUBARDA 1 ISTAKNUTI POZORIŠNI UMETNICI MATA MILOŠER STARČIĆ. TIM POVODOM »RNJIŽEVNE NOVINEK« DONOSE TEKST POSVEĆEN NAŠOJ POZNATOJ

PESNIKINJI DESANKI MARSIMOVIĆ

U TRADICIJI INTIMNE LIRIKE

„esanka Maksimović osvežava ncke fuađdamentalne teme +radicionalnog lirizma. Oha nije krenu-

la novim putevima, niti je nastavila delo. nekog modernog reformatora. Primećuju: se u njenom toplom, neposrednom. pevaju uticaji Dučića ili Crnjan'skog, zvuci Jesenjinske melodioznosti i čežnjivih ritmova romansi, ikojima nije mogao da se obme ni jedan Blok. Ali njeno. delo, posmatrano u celini, izgrađeno je nezavisno od svih spomenutih pesnika i svojim korenima seže mnogo dalje u motive romantike.

- Mi. možemo uočiti u pojedinim fazama razvitka pesnikinje veće ili manje približavanje tokovima moderne poezije, ali nikad ne i poistovećiyanje sa njima. Njen izraz, koji ponekad postaje izrazito metafioričan, ipak čuva obeležja klasične poetske sintakse: logičan i kontinuiran načim pisanja. Čak i njeni slobodni stihovi, prividno razobručeni, koherenini su u suštini. Uvek. ih okuplja jedna osnovna ideja i služi kao njihov logičko-emocionalni stožer. Struktura poezije Desanke Maksimović je izrazito diskurzivna. Mpi teti, poređenja, metafore, slike, bez obzira na njihovu svežinu, originalnost i lepotu, nikad ne izlaze iz okvira racionalne pesničke gramatike klasičnog ti-

Maksimovićeva, međutim, uspova,

0 davno konstruisane forme prilagodi vlasbitoj osećajnosti, da od njih načini instrumente pomoću kojih izražava svoje:-iskustvo. Zato mi u uwjima ne Vidimo mehanički „nasleđene oblike klasične wersifikacije, već spontano izgrađenu tehniku koja je stavljena u službu jedne nadahnute individualnosti. Njena imaginacija ima romantičarsko-simbolističku „dimenziju i smisao. Ona neguje, od svojih prvih mladalačkih stihova pa do danas, po strani od svih mahnifesta, pokreta i moda, jednu 'najvećim delom kamernu vrstu lirike,

To su ljubavne ispovesti, čas radosne, .

čas tužne, uvek duboko doživljene, U skladu sa romantičarskom ko.acepcijom ljubavi, koja nije hišta drugo do trans, cela priroda učestvuje u svetom zanosu i svetkovini pesaikinje. Onda k«d je u punom poletu svojih „moći, Desanka Maksimović uspeva đa neposrednošću svoga stila zatalasa· i oživi pejzaž. Isto tako polazi joj za rukom da u trenucima · emocioaalnog uzbuđenja · toplo progovori o _ najitimnijim ljudskih | osećanjima. Oslobađajući se sentimonftalnosti. koja se služi jezič'kim klišeima, ona fada otkriva reči, zagonetne, uznemiravajuće, lepćč, koje nas upućuju ka zonama tamnog, neispitljivog,. dubokog („Učiniće mi se negde u šumi / ponovo sve moje suze teku / kroz samonikle neke česme“). Ali. pesnikinja samo ponekad stupa na tle- nepoznatog. 'Iz~ neposredne: blizine tih infraracionalnih zona ona donosi samo slutnje, dahove, odlomike, munjevita obasjanja. Za njenu celokupnu Dpoez!ju karakteristična je želja za neprekidnim komuniciranjem sa svetom, sa čitaocem. Otuda njeno nastojanje | da stvori jezik razumljiv, jasan, prirodan, zasnovan na jednostavnoi log:ci senzibiliteta, a ne na komplikovanim pravilima intelektualizma. Poezija De-

US : sanke Maksimović izdašno se hrani do-

življajem prirode, ljubavlju prema svetu. Svoje doživljaje i utiske saopštava direktno, elementarnim rečnikom koji je često i najautentičniji.

Ali naša poznata pesnikinja, naša Ana “Ahmatova, za koju ljubav nije mrtva, za koju pejzaž čuva sve SVOJE

LIKOVNE PRILOGE U

Pavle ZORIĆ

čari, čije je srce sposobno da se ispuni prvobitnom radošću ili. iskonskom tugom, koja se me stidi što oseća onako kako osećaju hiljade običnih ljudi, ona je krvno vezana za podneblje svog zavi čaja, svoje zemlje. U teškim i mračnim časovima smrti napisala je čuvenu „Kıvavu bajku“ koju svi znaju i koja je postaNMe# simbol strađanja cele jedne nacije. Nepotrebno je ovde pominjati i druge mjene patriotske pesme, 'koje govore ne samo o tragediji nego i o pobedi. Nepotrebno, kažem, jer one čine sastavni deo naših košmamih uspomena, naših sećanja na rat.

U tradiciji intimne lirike Desanka Mailksimović se unekoliko nađovezuje na jednu danas nepravedmo potcenjenu poetesu sa početka veka — Danicu Marković. Markovićeva je bila jedna od prvih naših žena koja je izborila za sebe pravo da peva O svojim intimnim osećanjima, slobodno, iskreno. Njen stih, turoban i težak, čuva i danas, i pored sve sentimentalne arha ičnosti, molsku tonalnost koja adekvaino izražava njene tragične teme. Desanka Maksimović je otišla dalje od Markovićeve i izgradila jedan poetskiji, bogatiji, izražajniji jezik. Ona je najdarovitija žena koja se javila u novijoj srpskoj poeziji od Milice StojadinovićSrpkinje. do danas. Vreme će kao i uvek

izvršiti odbir. Nema, međutim, nika-

kve sumnje da će nekoliko njenih pesama u kojima je zahvaćeno sa samog živog izvora čovekove melanholije i rodoljublja, ostati,

–

NASTAVLJA SE

a-k tiup:e Ir m: os fr NA 2. STRANI

|) px

O N

KONGRES MEĐUNARODNOG PEN-KLUBA U OSLU

\ .

U OSLU JE, od 21. do 28. juna održen 32. kongres međunarodnog PENkluba, kome su u ime četiri jugoslovenska centra PEN-kluba prisustvovali i naši pisci Josip Vidmar, Matej Bor, Mira Mihelič, Ciril Zlobec, Bojan Štih, Mitja Mejak, Danilo Lokai iz Slovenije, dr Miroslav Feldman i Jure Kaštela: iz Zagreba, Milan Đurčinov i Ante Popovski iz Skoplja i Dragan M. Jeremić i Predrag Palavestra iz Beograda. Konsres je bio posvećen veoma specijalizovanoj temi „Literatura i semantika“, koja je bila tretirana isuviše stručno, tako da mnogi predviđeni i prijavljeai referati nmjsu mogli biti pročitani. Diskusija na kongresu, koja je trajala nekoliko dana, vodila se uglavnom u vezi.sa uvodnim referatom «poznatog engleskog kritičara i filosofa A. A. Ričardsa „Pisac i semantika: istorijski pregled“, koji je većina učesnika ocenila kao zanimljiv kritičko-sema:tički pristup Kknjiževnosti koji, uprkos mesumnjivim vrednostima, zbog svoje specijalizovanosti i stručnosti nije pružio: piscima: dovoljno mogućnosti za šire ispitivanje i rasvetljavanje stvaralačkog procesa. Od naših pisaca u diskusiji su uzeli učešća Dragan M. Jeremić i Matej Bor; oni su govorili o filosofskim koncepcijama savremene jugoslovenske književnosti, odnosno o jeziku moderne poezije, Zavrišnu reč na konkresu, intoniranu uglavnom anti-ričardsovski, dali su Marsel Arlan, Andre Samson i škotski književnik Daglas Jang, čije je istupaaje bilo protuma-

čeno kao zahtev da se ubuđuće koh-

gresi PEN-kluba posvećuju manje specijalizovanim i stručnim temama, odnosno da se posvećuju onim pitanjima koja su neposrednije vezana za savremenu književnost i probleme literarmog stvaralaštva. i

U radnome delu kongres je usvojio predlog jugoslovenske zajednice PENklubova da 5e sledeći konkres održi u Jugoslaviji u leto 1965. godine, i doneo odluku da se ove jeseni u Mađarskoj, u Budimpešti i ma Blatnom Jezeru, održi simpozijum o tradiciji i ino= vacijama u savremenoj književnosti, na koji će biti pozvani mnogi istaknuti pisci našega: vremena.

KA OPŠTEJUGOSLOVENSKOM

KONKURSU ZA KARIKATURU |

Tako smo sveđoci bujne s karikatu= rističke produkcije kođ nas, ako bismo pokušali da saznamo. nešto više o tom u-– 'metničkom izrazu, zastali bismo ubrzo iznenađeni ili razočarani. Nijedna valjda delatnost koja uživa status umetničke nije tako malo proučena,; pozivamo se na Domijea, čitamo lucidne esejistič= ke pasaže Isidore Sekulić i Bore Ćosića, ali savremenu Rarikaturu prećutkujemo, nemo joj povlađujemo ili je ignorišemo, zavisno od ukusa. U takvoj atmosferi sasvim je mezapežeano prošla i afirmacija čitave generacije „mmlađih karikaturista, koji su ne samo postigli značajne uspehe u zemlji, već i zabeležili prve poene na putu ka širem međunarodnom priznanju,

Sada, možda u poslednjem „času, đolazi za jesen majavljen pokušaj sa ppštejugoslovenskim konkursom za karikaturu, u organizaciji uredništva „Veselog sveta“ u Novom Sadu. Iako se D pomenutoj akciji još malo može re= ti, treba”priznati da je u pitanju zaista pionirski i odgovoran posao.

S obzirom ma neizgrađenost potrebnih merila, različitost stilova, dilemu karikature razapete između likovne umetnosti i žurnalizma i druge objektivne i subjektivne činioce, organizatori i članovi budućeg žirija preuzimaju veliku odgovornost, Uprkos svim tim teš< koćama ostaje nam da verujemo da će ovaj 'skup ' karikaturista dati odgovor bar na neka od aktuelnih pitanja karikature. P. S. Jugoslovenski karikaturisti inače izlažu zajednički svake godine ali na međunarodnom festivalu humora u Bordigeri. (J. Š.).

• TRAGANJE ZA SPECIFIČNIM . „Politika“ 2, jula donosi. kraći na. pis o letnjim priredbama u Ohridu.

Najviše pažnje, međutim, privlače izvesni planovi ove ustanove, o kojima:

TEGOB

E OKO

Vladimir PETRIĆ

IZDAVANJA KNJIGA

Tanasije MLADENOVIĆ

SOS prenumeranti Čija su izdavačka

NE TREBA DA se iznenađujemo, fa pojava je neminovna: kao u mhnogim drugim delatnostima i u izdavačkim preduzećima počeli su da dominiraju zakoni komercijalizma, Prošli smo mnoge faze i načiae finansiranja u kulturi, te mi se čini da je iz trenutne krize izdavačke delatnosti najbolji izlazi— ne vraćanje na staru praksu već. realno suočavanje sa stanjem kakvo je sada, upravo zbog toga što smo

svesni da će oao uvek biti akutno, bar ~

u Ovoj oblasti, ma kako ga rešili i za izvesno vreme izvukli iz krize. Ozbiljna esejističke studija, izuzetna nekonvencionalna umetnička knjiga teško se štampa svuda u svetu, jer na njoj izdavač gubi novac ili ne zarađuje onoliko koliko na popularnim izdanjima, Svuda se postavlja pitanje: kako doći do sredstava za izdavanje takvih, za kulturu jedne nacije, važnih ali nekomercijalnih dela? Na zapadu postoje razne fondacije koje finaasiraju takve poduhvate, a i pojedini kulturni knjižari čine to iz raznih pobuđa. Kod nas tu ulogu treba da preuzmu izdavačka preduzeća, uz pomoć društvenih fondova za izdavačku delatnost. Na žalost, pokazalo se da to nije dovolino. Zašto?

Ako izvesno preduzeće odvoji određeau svoftu movaca za štampanje nekomercijalnih izdanja, to, obično, nije

wo VI i ~

4 U

OVOM BROJU

IZRADIO MIĆA NIKOLAJEVIĆ

dovoljno da se objavi čak ni deo onoga što vredi da dođe, ne u police knjižara, već biblioteka (a, znamo, da ima knjiga koje. zavređuju da budu izdane makar i zbog toga da ostanu kao dokument o jedaoj kulturi). Isto tako, fond za pomaganje izdavačke delatnosli takođe ne raspolaže dovoljnim sredstvima da pokrije izdavanje većeg bro-

ja knjiga koje bi imale kulturnu funk=

ciju ako ne trenutno a ono dooaije, postepeno, retrograd.ao. Pored toga, tim fondom se ne pokriva ni esejistika iz oblasti književnosti, filosofije, te čitave oblasti ostaju bez podrške, Šta da se radi? |

Na mecenaštvo (koje je pre rata bilo glavni podstrekač štampanja izuzetnih uaekomercijalnih knjiga) ne vredi računati. Preduzeća, koja zaista teško unovčavaju svoju robu, ne smemo odveć opteretiti. ' Nadležne institucije ne možemo ubediti, Kome da se obratimo? Postoji jedna mogućnost, poznata iz starih dana i u našim krajevima upražnjavana u vreme kada se počela razvijati naša novija književnost: PRENUMERANTI! Zašto se i danas, lepo, ne bi od naroda skupljao novac za pojedine knjige ili izdanja za koja ne može da se nađe izdavač, a koje bi nešto značile za našu kulturu? Svaki

Nastavak na 4. strani

NA STRANICAMA: ovog lista dr Hugo Klajn je, Povodom bezrazložnog i neobrazloženog, odbijanja rukopisa &Vioje knjige „Život dvočasovni“ (tom II) od ·strane Nolitopog redakcijskog ikolegijuma, postavio javno nekoliko veoma zanimljivih i značajnih pitanja iz oblasti maše izdavačke i kulturne politike. Ta pitanja su — ma kako i ma koliko izgledalo (doduše, samo na prvi pogled) da je za njihovo postavljanje poslužio povod lične prinođe — od dubljeg opštekulturmnog i društvenog značaja, pa taj fakt, čini se, ne bi trebalo ni dokazivati. Diskusiju, prema fome, me. bi trebalo nikako zatvarati. Neka se, konačno, neke stvari izveđu na čistinu, a ne da i dalje ostanu predmet jednostranih razgovora i manje-više zatvorenog komentarisanja.

Iz svega onog što je dosad rečeno, izgleda da ne bi bilo, kako se meni čini, ni neaktuelno ni sasvim na odmet da se — još jednom i po ko zna koji put — na tapet dana stavi stari i uvek novi problem „odnosa između izdavačkog preduzeća i pisca. Slučaj s rukopisom dr Klajna, bar za mene, očigledno pokazuje da je me samo mlad čovek, ne samo početnik u književnosti, izložen fakozvanom 'obijanju direktorskih, ređakcijskih i drugih pragova, nego da se fo, na žalost, može dogođifi i remomiranim i poznatim piscima i Kulturnim radnicima. I to čak i onda kad do njih nema nikakve „subjektivne“ krivice, čak i onda kada se radi o javno proverenmoj vrednosti njihovog dela i, što je možda majvažnije, čak i kada se radi o štampanju drugog toma jedne te iste knjige, čiji je inače prvi tom izdavač već objavio

ranije. Pozivi na to da odluku ne do-.,

nose pojedinci, nego organi društvenog samoupravljanja, redakcijski kolegijumi, u kojima takođe sede pisci, i slično, mogli bi đa imaju pumu načelnu važnost 'i snagu samo u slučaju da je sve drugo u odnosima čisto i pošteno. A upravo, ovde, baš toga mema!

preduzeća

Hugo Klajn se u svakom pogledu nalazi u nejednakom i neravnopravnom položaju, a gde toga nema — ni pra=vog dijaloga me može biti! Uzalud on kao pisac, i to oštećeni pisac, s činjenicama u ruci, dokazuje da izdavanje knjiga, bar kod nas, u zemlji koja se

· rukovodi u svemu socijalističkim prim cipima, i u kojoj vladaju socijalistički odnosi, ne bi trebalo da se zasniva isključivo na fakozvanoj ekonomskoj i trgovačkoj računici. Onaj koji je štetu pričinio — Nolit — eleganino ceo moralno i kultumo-politički vid javne rasprave svođi ma prilično banalnu i, kadgod, nešto hoće da se zataška, uobičajenu frazu da „niko mema pravo da zahteva od jednog kolektiva, čiji članovi žive isključivo od svog rada da“... i tako dalje. Kao da je Klajn, ili kao da bi bilo ko drugi, đanas ili sutra, to pravo poricao! Ne poričući to pravo ali terajući mak na konac u stilu No'litobog odgovora Klajnu, — autor ovih redaka postavlja jedno indiskrefno pltanje: kako je izgledao taj „isključivi život od rada“ onda kad je društvo priticalo ogromnim sredstvima u pomoć preduzeću u cilju njegovog sani-

ranja, a takvog „priticanja“ je bilo

— koliko se zna — bar dva puta u poslednjoj deceniji? Nisu li te pare date „da bi mogle da se objavljuju'i „nekurentne“ knjige, kakva svakako, i ipak, Klajnova nije? '

Dakle: moralni i kulturnmo-politički vid cele ove·stvari nikako, u daljem razgovoru, ne bi mogao da se zangmani; naprotiv, nješa bi frebalo izvui na „špic“, pa makar se to neke: i ne sviđelo, „y M.

“i 2 JO i: | a } · Ne manje interesantna i značajna

Nastavak na 4, strahi