Književne novine

i

__AKO JEDNA malar i kratka recenzija može da sažme i interpretira ono što je za ovu prozu glavno, ono što je omeđava, onda, najopštije rečeno, mošemo da kažemo da je Radomira Smiljanića najviše interesovao problem čovekeve samoće i čovek sam sa sobom, #uočen. sa najegzistencijalnijim pitanjima svoga života i određenja u, šamo na prvi pogled, jednositavnoj sva'odnevici koja neumoljivo nameće probleme definitivnosti i smelosti subjektivnih izbora. U stvari, u mnogom ftamnom vilajetu egzistencijalne tuge jednog gotovo neodređemog a ipak tako jasmog osećanja samoće, u drami suočavanja sa samoćom i izborom u mjoj i:pred njom, Smiljanićevi likovi žive svoj intenzivam osećajni život. Još bliže „određujući smisao ove proze nužno je utvrditi da mjeni obrisi nisu *adržami m fabuli, u omom što se desilo; zbivanja se reflektuju u psihama Smiljamićevih 'jumaka a mjihova tragika koja se iz ove proze čitaocu sugerira,

| — suštinski je u tome što oni me mo-

gu-da budu nešto drugo od onoga što jesu, od onoga čime su društvemo-ekonomski, moralno. egzistencijalno odre đeni, od onoga što biti moraju.

Tu, upravo u ovoj neumoljivoj determiniranosti subjekta, dakle, u fiksiramom problemu mneminovnosti otuđenja ·ličnosti u svakodnevici, sadržan je smisao Smiljanićevog doživljaja osamljenosti pojedinca koja se pojavnošću društvenosti i njegovih akcija ne može.da razrešava van situacije apsurđa stalno ponavljajućih suočavanja čoveka sa samim sobom.

. Tako je, odveć stvaran, i u tokove života „pojavnosti i svakodnevice uklopljen Smiljanićev čovek; čitaocu ne sugerira očaj samoće niti lišenost u svetlijim „perspektivama, ali svakom svojom akoijom kao da ukazuje ma nemogućnost ostvarenja svojih majintimnijih želja u sporazumevanju sa svefovima koji ga okružuju.

“U ovim i ovakvim rasponima, između stvarnog. oporo realnog i medđostignufog; metafizičkog, samjanog i željenog, u Drocepima samoće koja se ne iscrpljuje samo okretanjem subjekita ka

IVAN IVANJI

IVANJIJEVA proza, obilato začinjena intelektualnim digresijama i šklonošću za dešifrovanje ir:telektualnog sveta pojedinih ličmosti , naginje ka knjiškoj inspiraciji. Tako su, uostalom, postavljeni i pojedimi problemi u pripovetkama: borac ili rukovodilac doživljava ljubav sa mladom devojkom, starac želi dete makar po cenu ličnog poniženja, davni poznanici se susreću, itd, — sve su to teme koje pružaju mogućnosti me samo za Ppripovedačko uobličavanje, već i za esejističke varijacije, i pisac se upušta i u duže izlete u ovom pravcu. Simptomatično je, isto fako, da većinu njegovih jumaka sačinjavaju intelektualci (u konvencionalnom značenju ovoga fermina); Ivanji se ne zadovoljava opisom samih događaja, tek unutrašnjim m)nologom njegovi se junaci otvaraju prema svetu i bivaju obasjari sa svih strana, možda i preterano jasno. Tnažeći smisao i mesto ljubavi u „okviru promenjenih ljudskih odnosa, pisac Ocenjuje koliko je ljubav postala nezavisna od spoljašnjih faktora i uticaja, koliko se naslage starog odražavaju u. odnosima između polova, koliko „e čovek u stanju da nadvlada sentimentalnmost.i rojeve uspomena koji ga saleću, prate i opterećuju. gy. e v Sa sBfa problema koji determinišu ljubav ili utiču na ljubavne "doživljaje pojedinih ličnosti autor PO stupa prilično shematski: on, istina, e ži da posmatra životni put VO Odi nosti jntegralno, da precizno : 0 0caa krug kojim se njegovi ljubavnici a ću, ali ga u tome invemcija PonevaCaV i.or: podleže crnobelom koloritu is O 0 plifikovanju (da li je i kada ko uš o u Partiju, kakvu je karijeru naprai — ali sve to suvo, gotovo ŽutniTiO by bez nužnog prodđubljivanja i dilema X ie su se, nesumnjivo, svakoj od ovih ličnosti nametale). Čak bi se, Šo ĆAOı O mogle postaviti i tri sheme DO koj Tvanji gradi zaplet, Prva bi bila: St 7 riji-čovek, situiran,i na položaju (pa tijac) zaljubljuje se ili se ženi mla y ženom („Venac bez trake“, „Neispružena vuka“). Drugu shemu predstavlja

'KNJIŽBV.NI: NOVINE

SAMOĆA KAO | POJEDINCA

Radomir Smiljanić: „ALKARSKI DAN“; OSa, „Nolit“, Beograd 1964.

'ći način postavljanja zapleta,

RADOMIR SMILJANIĆ

samom sebi, — ljudi iz Smiljanićevc proze govore jezikom svoj:h najautentičnijih mozalnih problema. Ovaj jezik kao izraz mjihovih svetova, — to Je upravo potka Smiljanićevog pripovedanja koje u sebi sadržava nešto od opore lalićevske nežnosti, negde i od konvencionalnih ali me anahronih oblikovanja atmosfere. bivstvovanja oltumog pojedinca.

I u često tragično uprošćenim, obiŠnim, svakidašnjim odnosima, u ovim, naizgled, sasvim neuzbuđujućim situacijama u kojima se odvija životni film Smiljanićevih junaka, malih službenika, povarošenih seljaka, smetenjaka, palih u prašinu bespuća na okukama života, sunovraćenih u ludilo od sivila svakodnevice koje je precizno i usko određeno društveno=ekonomskim mormativima, u ovim rasponima mnarastaju tokovi ove proze do meporecive autentičnosti jednog zgusnutog, čak aforistički konstatujućeg izraza.

U ovom smislu, između Smiljanićevih pripovetki nema nekih izrazitih razlika. Mislim da ta ujednačenost kva liteta, ta suštimska mjihova sličnost u modalitetima pojavnog, donekle može da objasni koherentnost. ove zbirke pri povedaka, u kojoj nema stranica koje su popunjene praznoslovljem i apstrakt nim šematizmom iskazivanja doživljenog. Upravo ovcm linijom idući, možda

su najcelovitije i, najviše wsugesntivne pripovetke „Tragičan kraj Hajnriha Grumajera, službenika“, „Martinova

žalost“ i „Mihaelovo pevanje“.

· Tragika nedoživljenih života, molske lirske reminiscencije na propbušteno u Životu, na nemogućnosti izlaska · iz začaranog „kruga svakodnevice, procepi između determiniranosti tzv. običnog života i širina samo potencijalnih mogućnosti, — to su kontrapunktske teme Smiljanićeve proze koja do nas dolazi kao nepatvoren doživljaj jednog pripovedača. koji, to je iz knjige „Alkarski dan“ izvesno, nije kratkog daha i koji će moći još smeonije da se upusti u teme mašeg savremenog života olkirivajući u njemu tragiku i smisao mnogih anonimnih egzistencija. Branko PEIĆ

"VRRIPKCIJE—" NA ISTU | SHEMU

Ivan Ivanji:

„SVAKO IGRA SVOJU ULOGU“: „Prosveta“, Beograd 1964.

susret bivših ljubavnika ili poznanika odnosno poređenje prve (ili ranije) ljubavi sa kasnijom, dakle opet povratak prošlosti, ili vraćanje u prošlost („Nešto ispod kože“, „Svako igra svoju ulogu“, „Igre kraj Dunava“). Dodajmo još da se u dvema pripovetkama, kao trejavlja problem snalaženja seoske devojke u velikom gradu („Nevidljiva granica“ i „Poslednji pokušaj“), pa ćemo se uveriti da ove varijacije ma istu temu (ljubav), podeljene u manje . skupine, postaju istovremeno i varijacije na istu shemu,.da sadrže samo uzak krug motiva, te bi bila potrebna znatno jača stvaralačka invencija i moć da pisca izvede iz lavirinta feljtonizma i kultivisane, ali jednolične naracije.

Po svemu sudeći Ivanjiju ne odgovara duža pripovedačka faktura; svug-

·de gde se upušta u zamašnije podu-

Tivate, naracija pada, pisac gubi dah i sve.češće prelazi u feljtonistiku, u pričanje čitko i korektno, ali bez koherencije i ravmoteže, često nefunkcionalno i opterećeno nepotrebnim detaljima. Samo u onim pripovetkama koje

' je uspeo da sabije na najmanji mogu–

ći prostor, da. sve zrake i niti pripovedanja sakupi u jednu žižu, Ivanji postiže značajniji rezultat („Venac bez trake“, „Svako igra svoju ulogu“, „Neispružena ruka“, delimično i „Nešto ispod kože“). U dužim pripovetkama gola fabula probijala je granice i međe, postajući gospodar čitavog toka reči, moglo bi.se reći čak i da je gutala pisca. Zato priča „Poslednji pokušaj“, jedan od najambicioznijih „tekstova u ovoj knjizi, ostaje neuverljiva, u pojedinim pasažima i naivna; slična sudbina zadesila je i priče „Nevidljiva gra nica “ i „Provincijski kvintet“ (ova poslednja počinje sa izvesnom dinamikom, problem je mačet sa uspehom, ali odjednom · tempo se gubi, tonus pada, pisac se upušta u analizu na nivou rekla-kazala, da bi na kraju ostala samo hronika o izukrštenim ljubavnim odnosima jednog palanačkog kvinteta). Ivanjijevo pričanje je tečno. rečenice glatke, fraze izgrađeme i dotera

Ponovo o osveženju

Branislav Petrović: „GRADILIŠTE“; „Prosveta“, Beograd 1964.

BRANISLAV PETROVIĆ nije prvi pesnik čije je javljamije bilo propraćeno uverenjem da osvežava našu savremenu poeziju loja je, grabeći uPurbamim korakom la izvesnom fiktiv nom svetskom mivou, omogućila formiranje pesničkog proseka čiji je dominantan tom sveopšte sivilo, proseka u kome puko opsenarstvo 7„dređenim stilskim postupcima onemogućuje raz ljkovanje pesničkih individualnosti. Nekad je to osveženje mpredz'ev?halo, pesničko imtemziviranje Wwalrcdmevnog govora kojim se izražavalo nacionalno istorijsko iskustvo, nekad rnoderma e>

vokacija folklormog bogatstva, „nekad izvesna | „pseudoprimitivistička vizije.

sveta, a najčešće su mr pitanju bili ĐDo> kušaji čistoverbalnih inovacija.. Da bi se dobila koliko-toliko potpuna predstava o pesniku koji jeiz proseka iskočio i kao osveženje i kao pesnička individualnost — a Branislav Petrović jeste takav pesnik — potrebno je, između ostalog, utvrditi: koliko njegovo pesništvo predstavlja stvarno osveženje: kakvi su vrsta tog osveženja i nivo u odnosu na slične pokušaje i, mislimi najznačajnije, m kojoj je meri pesnik uspeo kvalitet osveženja da proširi i prevaziđe približavanjem „permanentnoj supstanci poezije čija predstava, u

Danijel DRAGOJEVIĆ

Uspavanknu

S blagošću,

OsJjećam Das Nerođeni

Oko mene

Kao dim, kao noć

U rukama vaših otaca Na vratima

Koja možda mećete prekoračiti Djevojka silazi s brijega Gledate s njom

Veče boje žita

I tako

Na mjesečini

U očima onog koji vesla Vaša je nepomičnost Kada dođem,

Ptice se usplahire

Vas primaju

U gnijezda

Ne pitate

Gdje niste

Svuda

U posjedu

Daljine i blizne Lijepi vas mose” Sretni vi . Možete se ?oditi Možete ostati u milovanju Možete možete

Trava ža vas Yaste

I bez vašeg vida

U vama vino čistoće Spavajte _

Koliko vas je iza svirke Na. usnama;

'Koje otpuhuju, maslačak A sunce svojim, bridom, I vas mam.

Ipak · Za vas je uspavanka Uspavanka

Bez imena

Sok stabala

Opija vas

Spavajte

Preskačete sve prepreke NevidljiDe pčele svemiya Na uci čednmoj Spavajte

Prava vrevo

Na vas me laju psi

Iza ovoga svijeta

Bez svjedoka

Vi ste prisnost

S jutarnjim, pijetlom Prije njegove pjesme.

ne, tako da u tom pogledu nema šta da se zameri. Samom tekstu bi se, ipak, mogle zameriti izvesne materijalne netačnosti, iznenađujuće za jednog iskusnog movinara. Na primer, u priči, „Svako igra svoju mlogu“, vezanoj za događaje u Mađarskoj 1956. godine, nallazimo ma. sledeće redove: „U mislima sve je to za tebe jedanaesta godina posle rata.“ A ubrzo zatim, neočekiva– no: „... I blago gimmnazijalcu koji je car Inka, kapetan Kuk, mormar na „Potjemkinu“, a naročito sekretar Anite Bkberg i Gagarin istovremeno...“, gde se ne vidi jasno da li je to unutrašnji monolog samog junaka (u kom je slučaju pominjanje Gagarinovog imena grub mnonsens), lili je nakmadno

nakalemljeno piščevo razmišljanje, ko- *

je u tom slučaju nema onganske veze sa samom pripovetkom, U pričama se potkralo još nekoliko sitrijih metačnosti ili pogrešno interpretiranih, predimenzioniranih podataka koji odvlače pažnju i štete samom tkivu pripovetke. S obzirom na nedovoljnu raznovrsnost pripovedačkog stvaralaštva kod nas, ove Ivanjijeve pripovetke, ukoliko ih shvatimo kao dela vezama za jedan određen žamr, mogu maći svoje mesto i, razumljivo, svoje čitaoce. Ukoliko pak očekujemo od njih mešto više, ukoliko ih posmatramo kao pokušaj da se odgovori ma pojedina pitamja čovekovog snalaženja u mašem vremenu, one ostaju neđovoljne i nedorečene. Ivan ŠSOP

\

ovom ili onom vidu, egzistira u sveBti svakog od nas,

Ko je god malo vremena žđutrošio na pročitavanje knjiga stihova znaće da apologija snage pesničke reči, prjipBsivanje metičke vmednosti „mpoeziji, transponovanije različitih vidova čovekove egzistencije, negacija rata i rainištva, uznošenje wvmednosti ljubavi i osećajnosti u životu čija su osnovna obeležja prolaznost, wdjijalektičko retanje i okretanje itd., mi izbliza ne predstavljaju mešto pred čim bi kao pred bogznakakvom movošću trebalo zabezekmuti da stamemo. Pa ioak, izvemami stihovi iz ciklusa „Ljudi“, prve Petrovićeve kmjige ,Moć govora“, pa zatim „Prva pesma čovekova“, „Pesma o Amninom povratku. sa letovanja“, „Staračka elegija“, „Pamta mrhei“, „Ringišpil“, „General“ i druge pesme, koje se upravo time bave. urezale su se u našu svest i mi Gemo im se iz određenih razloga često vraćati. Ako je, dakle. predmet veorha nepotpuna indikacija onoga što Petrovićeve Đesme jesu. ako mjihovo značenie nije u predmetu, šta one omda znače?! U ovom slučaiu one mre i iznad svega znače pesnikovo duboko i sažimajuće uzbuđenje na nekim „osmovnim planovima njegovog zanata: ma planu dikcije, slike i ritma, ma planu forme uopšte. Značenje njegovih pesama, da ponovim, mije u predmetu nego u putu kojim je poefsko uzbuđenje preobiazilo predmet, one a to važi i za drugu 'knjigu „Gradilište“ — znače pravi, autentični čin jezika ko jim su došle u egzistenciju. Pesnik koji je usred. veštač kog zapenušanog mora pseudohermetičkih stihova uspeo da pirogovori svakodnevnim „jezikom, žargonom čak, što je vrveo od duhovitih, smelih i inventivnih obrta i sklopova reči, pesnik koji je, ujratko,

najobičniji govor, kao u „Prvoj pešmi čovekovoj“, žemo moja oh žemo moja

pojmiš li šta se, moćas u OobDom, prozaičnom. sobičku zbiva to mi iz mičega iz ničega joj iz ničega to mi od, poljubaca gradimo čoveka ži0), čoveka to je nadrealista što žedan kad je ptice lovi mangup što wu svom telu krompir' seje spadalo koje otadžbinu proda ringišpil u, brod prekuje morem. - plovi onaj famtastični što Yeči ume da izgovara...

uspeo da pretvori u poetski, morao je da deluje i delovao je kao osveženje. Svojim smislom za groteskno viđe-

nje i izražavamje stvari on je stilskom postupku, koji je počeo da nala-

zi primenu kod nekih „predstavnika '

srednje i mlađe posleratne generacije srpskih i hrvatskih pesnika, dao najizrazitiji pečat.

Veliki deo druge Petrovićeve knjige „Gradilište“ i tematski i formalno potvrdio je prvu. Sem izvesnih' jezičkih novina, sem metafora i slika oštrije izdiferemciranih i jarkijim bojama obasjanih, sem izrazitije izražene sposobnosti da se napravi šok-metafora koja će gotovo atakovati ma čitaočeve perceptualne sposobnosti, mnoga stranica, ove knjige neće obogatiti naš utisak elemenitima koji bi govorili o izvesnom uobličavanju ideja, o- formiranju jednog novog, složenijeg odnosa prema svetu, o sticanju izvesnih idejnih koncepcija. Da nema ciklusa „Gradilište“, „Praznik na gradilištu“, „Roždestvo ili prva ptica o užasima“, „Detinjstvo ili druga ptica o užasima“, „Pesme japanskog vojskovođe“ i njihovih odblesaka u drugim stihovima, gotovo da bi trebalo zaključiti da se pesnik ponovio. Međutim, „njegove sposobnosti, ispoljene u prvoj kmjizi, projektovale „su se u jednom širem spektru ideja i u drugoj. Sposobnost da se unutar najbezazlenije mamgupske priče o fudbalskoj utakmici oblikuje opšti dijalektički smisao života („Panta Yhei“ u prvoj Mkmijizi), proširila se ciklusima „Gradilište“ i „Praznik ma gradilištu“ u jedmu izvamredno dinamičnu a&liku života koja se, uprkos ođređenih i konkretnih istorijskih imblikacija što se na novije vreme odmoše, širi poput freske od muozaikn načinjene ma opšti plam, na apologiju čoveka i „stvaralaštva, aktivističkog principa uopšte. Smisao za! humor i proitesku, fragmenmtamo ~ obelođdanjiem PRO sada u ciklusima o rođemiu i detinjsbvu, pretenduje ma lednu protesknu, tragikomičnu viziju sveta. A osećanje smrti, gotovo neprimetno, u prvoj zbirci, ovđe (,Pesma ·japsnskog vojskovođe“) je izraženo sa ta-

kvim intenzitetom da. i pored humori-

sdtičkih ublažemja, smrt postaje ono što i jeste — sastavni đeo života. Petrovićeve pretenzije znafno su ee, odijstn, bproširile, Ako su one same i nastojanje ma njihovoj realizaciji dokaz Pe-

x

„gove

BRANISLAV PETROVIĆ

trovićevog približavanja liniji kola vodi ka jednom misaonom i pesničkoimaginativnom uopštavanju, stepen „i ciblik same realizacije su ono što dovodi u pitanje i postupak kao takav. Naime, kao i do istine i do umeftno» sti, do oblikovane umetničke vizije, vode ' razvičiti putevi. Vrednost dela ne određuju sočiva kroz koja pisac vidi svet, već sam taj svef, mera njegove održivosti u uslovmostima produkta imaginacije. To što Branislav Petrović vidi ljude, život i svet u dimemnmzijama groteske moglo bi da bude samo još jedan kvalitet u prilog: njeizuzetnosti. Kada bi mjegova knjiga, bila izraz jedne kompletne groteskne vizije sveta, što oma očevidno želi da bude, imali bismo razloga za oduševljenje jer bismo tad i na treće pitanje, u uvodu postavljeno, potpuno nfimativno mogli da odgovorimo. Ali, nije tako. Ova knjiga: je presvega veoma heterogena i sud: n nioj ne donosimo na osnovu spomenutih ciRklusa i pesama, na osnovu nien'h najvećih dometa i maikrroMterieftičnijih pasaža, već nsm Kriterijum nameće cilj koji je pesnik sebi postavio. Iz te perspektive najveći dometi ukazujni se samo kao delimičan uspeh. Ako se pesnik postavi naspram tema knkve su život, smisao mapretka civilizacije, smrt, i posmatra ih u jednom iskrivljenom ogledalu u kyme se ličnosti, događaji, sudari ideja, odražavaju na taj način da čitalac dobija uti sak da je zašao u fantastičan svet, da je na pragu jedne rableovske, tako reći, burleske u kojoj je humor podređen dubolMoljudskom velu ironije koji pre kriva svekolik Žživof;:sve eksplicitno implicitnom, ·a sve konkretno i, naročito, lično opštem — fu ne sme da bude izneveravanja doslednosti. Tu se ne mogu pravdati pađovi na humo= rističke dosetke koje su sa-

me sebi cilj; tu komične storije, u kojima se mešaju epohe kroz koje je čovečanstvo prošlo da bi se

zadržavanjem izvesnih elemenata su gerisao problematičan smisao napretka:

Čovek pomeri kamen sa ulaza u pećinu i Yeče: UĐI. Reče to prilično hladmo a žema pomisli: UMORAN JE. A čovek veče PROKLETA. POBESNELA MAČKA a žena pita KAKO SE TO DESILO a čovek"Yeče TEŠKO JE ULOVITI a žena' e če SRKRUVAĆU ČAJ a čovek reče 'STAR SAM I IZNEMOĆAO qa žena reče ČIJA JE OVO SLIKA NA ZIDU a čovek reče JEDNOG DANA RASTRGNUĆE ME NEKA ZVER a žena reče PA TO JE PIKASO DRAGI GDE SI KUPIO O-

VU SLIKU a čovek reče TA PROKLETA MEČKA. mogu da budu i zabavne i inventiv-

ne i, čak, da imaju podtekttt, ali ne i da budu adekvatne opštem cilju; tu su sasvim irelevanina pesnikova lična iskustva i saveti:

Ja memam boljeg predloga admi· ku ža mašinom

nego da mašinu po njušci raspali,

po zubima,

po čelu,.

jer,

ja sam ljubio draganu belu. a nametanje nedvosmislenog „defetističkog smisla u jednoj burleksnoj,

tragikomičnoj situaciji:

Pa kad, vaistinu, tu me mogu mišta, družino draga, ja kidam iz pozrišta!

potpuno je suvišno, ne zbog određemja prema životu, već zato što s njim: čitav jedan maštoviti onganizam. ,postaje besmislen, ; Čitajući prvu Petrovićevu Kmjigu mogli smo da konstatujemo: evo alu tentičnog pesnika XX veka koji se poetizujući „mepoetično” koristi promenama koje je ovo vreme unelo u pesnički jezik; pesnika koji je po osećanju jezika mođeran, po iskustvu tradicionalan a po viđenju i izražavanju sveta, najdivnija mogućnost da približi savremeno pesništvo auditorijumu. Evo, ukratko, pravog estradnow pesnika koji nije više estradni a manje pesnik. Posle druge knjige ta se konstatacija unekoliko menja: evo dobrog estradnog pesnika, čije su nekolike pesme („Starac zvani ostrVo“, „Pesma koju ću objasniti na konferenciji za štampu“, „Partija šaha“, „Oslobođenje“, „Kako „Ana rešava Uukrštene reči“, i dr.) dokaz da je nmašao onu magičnu formulu po kojoj se movim, · „meuobičajenim jezičkim sredstvima izražavaju opšte istine, ali i pesnika kome nije pošlo za rukom da se na višim planovima · imaginacije potpuno izrazi. Jer, ono što je u prvoj knjizi moglo biti kvalitet, svedočanstvo jezičke inventivnosti, osvežen Je, u dnugoj je, budući samo kom-

ponenta.. jednog „zamašnijeg plana, Pprecenilo svoju ulogu poput sobara koji u drami treba da kaže: „Izvolite

čašu. vođe“ — a učini to kao da,-fe reči sadrže dubinu dileme „biti il me Nastavak na 4. strani

Bogdan A,.POPOVIĆ

3