Književne novine

Ponovo 0 osveženiu

biti“. Reč je, har8Vdo, 6 kaaMteističnim simultanim metaforama i šlic kama Pefrovićevim Moje, kao:

VazBuhom oduševljene KYila ištu - | O h?abe majstori bebaju dok bvešala brabe

KHrtica' se bori za pravo da diše cvet neće da prizna o čemu mifiše "| · f

po RJ i Ola Nihvani šaljem vuku da je od: tnđlela, brani

Svetlost Njene dojke hara

mogu imati, i imaju je, svoju nezavišnu vrednost, ali zboš- išfopsirahnosmbi isuviše privlače. pažnju na sebe odvodeći je od celine. Petrović se ne Šluži svim čulnim dimenzijama Yeči koje u šklopu s drugim rečima izazivaju a880ćijaciju ili upečatljivu predstavu, već rečima koje same na sebe skreću pačnju. U ciklusu „Gradilište“, na primer, ta mera je nađena, u cčlom orga nizmu grodeske oma. je (izneverčena,

Imajući u vidu fragmentaru vrednost Peltovićeve druge knjige i činjenicu đa je njegova grotoskna Vic zija ostala na nivou grotesktih fragmenata, treba imati na umu da je na takvom jednom ili sličnom putu, ako

še iko i uputio njime, malo koji haš”

mladi pešnik pokazao toliko talenta i takvu &hnagu fantazije. Ako bi među pesnicima koji su oglašeni kao Oošvćžitelji trebalo tražiti ličnost koja te odista jeste, bio bi to bez sumnje Branislav Petrović. Između ostalog i zbOB tega što je postupak kojim se služi bravi ođraz njegove ličnosti, a n6 sređštvo za iživljavanje lažne originalno= sti koja, u stvari, zaklanja mnoštvo neoproštivih neđoštatfaka. Jer, ovom pesniku nišu strani zakoni prožodije, š8 njegov humoristički, glasan i Ppreglasan način izražavamja sve je pre nego odraz humorističnog načina mišljenja. To đokažuju mnoge njpšove pesme sa vilo ožbiljnim šsmislom. „Ali, sve Gol tim mačinom izražavahfhija i elementima koje je pokazao ne stvori jedan KkomPpleksniji orgamizam, nemamo naročitog razloga đa ga, određujući mu mesto u Pemeraciji njegovih vršnjaka, stavimo na više mešto no što Ba žauzimaju pesnici kakvi su Ristović i Simović, ha primer, ža„koje je poezija još uvek ono što bi Kolfidđž nažvao „najbolje reči u najboljem redosledu“, koji še rečju služe ne samo kao čtiketom već kao sintežom Slikč, osećahija, istorije, zvuka, ritmičkog impulsa. Ako se Oni manje rado, no Petrović, Slučšaju, daleko šktivnije se Žato, effiocionalno i intelektualno, štvaralački dđakle, čitaju. i Bogdan A. POPOVIĆ

centa JA A Oi i O yFaFi emaa Misli i pesme P.P. Njegoša

Pero Šoć: „IZ NJEGOŠEVE BILJEŽNICE“; Beograd 1964.

Beležnice velikih ljudi memaju rivajam MaralRter, mada sašvim ritedmo moga sadržati i elemente dr:evnoga živeta koji nišu uvek od značaja. Njegoševa beležnica objavljena 1956. gođine pobudila je zasluženo intefešovanje kod nas 1 u inostranstvu. DF Pero Šoć, čijom je zaslugom „Bilježnica“ Prehešče= ma u našu zemlju, objavić je ve Bodđine izvod iz „Bilježnice“: misli i pesnie, Nesumnjivo je dobro došlo 6VD iždvajahje misli iz „Bilježnice“, koja je, ı brvom redu, imala privatnu namenu i bila prepuna rapgnovrsnih podataka, One đobro rasvetijuju požnate filozof ske poglede Njegoševe. Čini se ibal da 'Njegoš nije agradio samostalni fild= zofiju kao što se u članku ističe, nego je kao i mnogi drugi veliki umovi Baš mo sažeo opšte poglede i rasbpoložehja svoga vremena u kome se burno S5du< kobljavaju oslaci šrednjovčkovne religioznosti, zapadnjački racionalizam i snaga bajronovske g&trasti.

Komentar o pesmama koje su istak« nute i u samom izdanju „Bilježniće“ he. daje novih podataka, ali ga naučni rađ 6 Njegošu svakenko bilo bi vrlo horišno da se pojavi korrehtar 6 celoj „Biljež= nići“, koji ie dr Šeć prtipremilo, jet je he sumhjivo tačno đa u „Bilježnici“ „hema nijednogš mesta koje bi bilo bez značaja“, &š obzirom: na značaj samoga Njegoša. ?

4

_ Jeleha ŠAULIĆ

_ NAD PRE

yooyo. 0 NJE

Viktor Novak: „SRPSKI NAUČNICI I KNJIŽEVNICI U

VEĆ DUGI NIZ GODINA dr. Viktor Novak bavi se proučavanjem ličnosti, naučnog dela i političke alttiv= nosti Fmarje Račkog. Novaku je Rački najpre bio zanimljiv kao istoričar hr= vatskog srednjeg veka, da ru kasnije poštane još interesaniniji kao političar i ideolog jugoslovenske misli, U mnogom pogledu i Novakova naučna shvatahija i Novakove koncepcije jugoslovenBke misli pretrpele su utićaj Franje Račkog. I danas, kada dr Viktor Novak iz godine u godinu objavljuje rezultate svojih isbitivanja života i rađa ove žnamenite ličnosti, nije Vi< še u Pitanju samo odmos jednog maučnog fTadftika prema jedmoj značajnoj istonijskoj ličnosti, mego vrlo čćsto i odnos jedno đoslednog sledbenika prema svome učitelji.

Nakon objavljivanja zanimljive kore&pomdencije Franje Račiog sa dr Valtazatftom Bogišićem, dr Viktor Novak nastavlja publikovanje izvora o njiegovom životu i radu. U ovoj knjizi objav= ljena su pisma srpskih pisaca i naučnika Frahji Račkome i ona sadrže Obilje dragocenog materijala za Kultur= nu i političku istoriju Hrvata i Srba u XIX veku, Istovremeno ona su i dragočen podatak o širini interesovanja Franje Račkoga, o njegovim prisnim vežama sa srpskim intelektualcima &VOga đoba i o čitavom nizu zajedničkih kulturnih i političkih akcija koje su predužimali javni i kulturni #yadnici Zagreba, Beograda i Novog Sada u diupoj polovini XIX velca..

Ttažumljivo je đa sva bišma koja je objavio đe Novak nišu u Ppodjednakoj

„SANU“; Beograd, 1064. meri zanimljiva, Neka od njih su kon«

· vencionalne čestitke, proptatma pisma uz rukopise za razna Akademijina iž-

darija, izjave zahvalnosti prilikom iz= bora u Akademiju itd, Ali, prepiska Račkoga sa Đurom Dahičićem, &toja= nom Novakovićem, Nićifotom Dučićehi i, delimično, sa Hdafiono6fi Rauvarčem, i Matijom Banom predstavlja zbifku dragocenih izvofa za proučavanje fiBB6 istorije XIX veka, Sa Daničićem, Račkoša je, pored zajedničkih naučnih in= teresovanja i &ličnih Pogleda na hivatsko-srpsko jeđinstvo, Vezivalo i PfiBro prijateljstvo. U vreme kađa je Pomišljao đa nabpušti Zagreb, đa hapusti Ve borbe i okabanja i da && povuče u Đa« kovo, Rački je u Daničiću Viđeoć jedil= nog čoveka koji može da ga bameni li organizaciji riaučnogš rađa i Zađtebu. Kao što je u prepišci sa Danhičićem, a to Daničićeva pisma Odlično dkriva= ju, menjao misli o raznim kultutnim poslovima i poduhvatima, tako je &a Stojanom Novakovićem, pored ražgovora o nauci, vrlo često menjao misli i o Dpolitićči. Pomoć koju Su Novaković i Daničić, kao filolozi po struci, pružali Račkome hije bila ništa veća od pomoći koju je on pružao njima pri rešavanju nekih složenijih naučnih problema. Objavljivanje Ove Koresbondencije osvežilo je sećanje na još jednu u priličnoj meri zaboravljenu i u novije vreme potcenjenu ličnost — na Nićifora Dučića. I sa Dučićem Račkog je vezivalo prismo prijateljstvo. Bili su ša-

kor Iz beležniee šekspirologa

Nastavak sa 1. strane

čeve, probađa ih. Mogao bi đgubiti i Elkstona. Mač mu je u rukama, ali ne ubija. Bacio je mač. Već je isorpao sav svoj otpor. U tom poslednjem trenutku on je prihvatio svet sa svim njegovim okrutnostima. Isuviše Ba prezire da bi se još i branio. Ta scena u Šekspirovom tekstu pruža raznovrsne mogučnosti odigravanja.” Holoubek" je izabrao Rajležu. Divha uloča.

pronaći kod mnogih „Kraljićča šVih Divljih Polja. Iznenađa, u jednom od nastupa staračkih kaprisa, deli zemlje kćerima i zetovima, tražeći Yetorške parade očinske ljubavi. Pređavši vlast i razdelivši bogatstva, juri ša sVojom pijanom družinom od sela do sela, uništavajući... usput,.sve.. kao najezda skakavaca; da redom. navrati kod sya– ke kćeri, Postoji u „Kralju Liru“ i to je prvi otkrio Bruk, neka mešaviha

BAJKA ILI ARHROLOGIJA, Pri< ča o dvema zlim kćerkama i jednih do= broj, ili istorija o kralju druidu. Po četak Kralja Lira:stavljao je reditelja pred isti'taj glupi izbor: bajka ili keltska mistenija. Bajka i arheologija sme-

sta su odužimali „Lima veliku ozbiljnost i Veliku Rkomičnost, kao da su odjednom biyisali njegov autoritet, Mislim da se Brukovo (Brook) prvo ot-

kriće sastojalo u tome što je proha=

šao istorijsku situaciju u kojoj se kralj Lir sveti, u kojoj postaje brutal« na i tragična istorija, ozbiljna i gro= teskna — takva u kojoj učestvuju istinski ljudi i stvarni predmeti, Zamiklimo samo Mpaežiće i kraljiće. iz ĐBoOljBakih perifeFnih oblasti, Yažne Višiijovjećke, Rađivile ili Potocke iž XVII Veka, zajedno 8 celokupiim jihovimi dvofom, HRhoji je hteo da ide u kofak s Maljevskim, Ba Običajima u kojifii 56, kao kođ Lira, fihoća mešala” sa okfutnošću, uglađenost sa bproštaštvom, visoka Holitika sa porodičnim interešima. .Većcma su ličili iedni na duge ti MWnežići iz XVI i XVII veka u MHRleskoj i Ukrajini, u Škotskoj ili Litvafijji, Za Kralja je taj Lir isuviše mali, ali še fnjepove crte lako Yogu

ludila, strasti, WGholosti, Yiečavisnosti, zapovedništvVa, humanosti i sbahote, koja ima svoje određeno ištorijsko Tfie= sto i vreme.

Prva tri ćina Si bežmialo čpško pozorište. Predmeta nema finogo, ali je svaki stvatan, Svaki nešto ožhnačava: kraljevski inač, fnapa iscrtaha na koži, astfolabijum štarog Glosteta, negve, čak' kašika ha Jahću KOJU nOši

Osvald „Mao domibupravitelj. „K+8lj

Lir“ je komiad o raspadanju sveta. Ali, da bi se pokažao rašpad, potFebno Je najpre dokazati da BsVet poštoji, Pre nego Što propadne, fnobra ea ša svojom hijerathijom i Yeligijama, Ba obredima i ceFemonhijama, ližajšihreo izuktštanim odnodima Vlasti i Oda, bračne vernosti i preljube, đece i ROpilađdi, hasilja i žakoma, Mislim da je u „Kralju Lifu“ teže bilo pokažati postojahje topa SVetla .rneBo Tijegovo Tu šenje. Rušenje je pokazalo \eć DbOžOrište apsurda. DoOVoljho je bilo otkriti Beketa (Bećkett) u Šekspitiu.,

Bcehe ludila su kao soriđa pPuštena iz čamca sve đe dha. Od tih Pulhokrv« nih ljtudđi Ooštali su JOŠ Baffib trUpDOVi sami 6salkačeha 26fža, Ohd& ben6Vo, 64 polovine četvetoš čina, hao: da bočihja

Ova ari —

ISKOM RAČKOGA |

PREPISCI SA RAČKIM“,

nadnići ne samo na kulturnom, nego i na političkom planu, Iz ove prepiske sagledava se i jedna, lepša, ličnošt Matije Bana. Dukatovski movinar koji #&č pred kraj života „prošlavio“ natučemim člančima broiivu đemokratskih boktć“ ta, Dotisnuo je u drugi plam, kao što to ne retko biva, fiacionalnog revolućionara i neumornog rađnika na žbli« ženju Srba i Hrvata. Iž pišama Račkome Banmova ličnost dobija fiovo rašveflljenje i nalaže potrebu đa 6 ovome već zaboravljenom piscu i javnom rađniku sudi drukčije i blaže.

Samo izdanje Ove koregmpondenćije je gotovo besprekomo, Dr Viktor No vak držao se omih principa koji 6&u, već usvojemi kod objavljivanja istorijskih izvora movijega vremena. Jećžik i pravop's pisaca dosledno su poštovani, Do• gađaji o kojima se u pismima govori prokomentarisani su i data je, kada je to bilo potrebno, literatura o tome pred metu. Novak je, imajući na umu da je izvestan broj pisama Račkoga stpskim naučnicima i književnicima već objavljen; upućivao, takođe kađa je to bilo potrebno, na tu objavljenu građu.

Bilo bi možđa đobro đa su lu ištoj Knjizi objavljena i pismia Račkogča srpskim Yraučmicima i Khhjiževnitima; Da čak i da su preštampana ona pisma Ko ja su javhošti požmata. Na taj način knjiBu bi mofab da MWorišti veći broj naučnih radnika, a i đebijala bi se potPpuhija slika 6 odnosima Račkog :/ Srpškim intelektualcima svoPa doba. Ali, ko će sve zahteve zadovoljiti?

Pređyag PROTIĆ

lagano srastanje sveta. Opet bočihju čeremonije, počinje liturčija, mežde, 6 nekim, oko nečega — vodi se rat. Ali, ža Lifa, za Glostera, to su još samo fPerazumljivi žagori sveta koji je prestao đa postoji ·

U razgovorima... sa Brukom nekada šam pokušavao da ga nagovorim da Đokaže kako se svi likovi drame spuštaju na miže. Želeo sam đa prvi činovi budu izdignuti ma velikom 'prak= tikablu u vrhu scene i da pokažu telesnost, mafterijalnost, Oočigledr:ost faspada i spuštanje na riže Bruku hije bila potrebna ni jedha od tih naivnih fnetafora. Svet koji se raspao ne srasta še u toj predstavi, kao što me srašta fili kod Šekspira. Ljudski trupovi po niovo nalaze svoje čoveštvo, ali 16 sa-

o označava odsustvo mirenja sa irpljenjem, ftorturom i smrću. Odsu-

štivo mirenja sa apsurđhošću svela u kojem še živi da bi 66 plodilo, ubijalo i umiralo.

Braf će podići na svoja ramema Wreata kopa je čvojom Yuleom ubio. "Po je, u wivari, eve, „NOvog keralja neće biti. Seena ostaje pražna, Kao švet.

U komađu „Čekajući Godoa“, baš pred samjomi tamipofm, Bloji par ćipela., Oni što čekaju, Skiđaju cipele, mire, ostavljaju, fialaže. GiPpele šu {fu 9fjsud, ničerau ne služe, jef niko neće nikuda otići Ba 'TO# mesta. Brulov „Kralj Tir“ počinje time što JtraljeV= ski dostojanstvenici obuvaju cipele. 'To su prave cipele, boltreti su precižni, ne= mia ti njima fiišta od simibolike,. Zalim, kad &e promirzli Lir Vraća iž lova, slu ge Yhl pomažu da se izuje, PoRhteti su opet mfimcdni, tačni, prećižmi, Slofild (Seofield) miasitfa tabane, noge su nu Đromrzle. Oslepljehi Gloštet sreće &u= fnanuto Lira; ta dva ljuđska . trupa već žhaju 6 Sebi i o vebu sve do sa= mo Maja. Glostet skida T.ifu cipele, pritiska ih na Brudi, žatim ljubi. Šta ljubi? Možđa Poslednju uspomehu ma svet Rhoji je poštojao.

Preveo Muetožah NIKOLIĆ

Brana CRNČEVIĆ •V. [S] |I

Radoslav POJPODIĆ

· Pesma : sa istočne strane

Mom Ivanu Karamvhžo0vW

ta Pustoš, s t0ojom glavom, tvojim, | likom, tvojim, krikof, što te noćas iz sma, vodi, iz sha buđi, kud te sobe + sa,.kime da izludiš!

i taj bodež, & tvojom Yukom,

I ta gl&va, tbofh, brata, s kć%6Y\ Plabo?Yh, šta tt kaže, kud te mami?

Da prihvatiš, da veruješ tom, batabom, |! zvuku šm?ti, 60D0j Yeči, 0D0j thmi.

•+ + |?

Jutros nemaš kuda i memaš sa kime orč da skineš da se otme bolu.

Samo pustoš, samo golo ime,

da še kuneš vw prokletom kolu.

Glavom o biđi i 21, đa, Yra>biješ,

ili tamom luču da bronmešeš,

i tem, glaoom, Iađom, đek še biješ, dok lom traje i dok gorak veheš,

Bes i tugu nekom, da izliješ, . er Nemaš s kime više dea še blješ., Što si, zoram, u Vis boleteo

i tamo se u blatu obyčo?

otorj

Bez opreza i sumnje 8 bio, SRNA gnezdo meko i ba? pakleh šbet}

ali 96đe truju koje št Đopio

I SAD RUŽNO BOĐBB ONAJ LEPI ČVE}

kojim si zanosmo todine Mitie,

jer je lažno ono: ŠTO SI VEROVAO, čedan i ma kolenima, đek štit 6bohib strmu stenu sm?ti, na, koju 5i štao,

Sad opledan lutaš i mem ti Yi i hemaš mikoga koji te raduje, 1 abek ponosan, možem, što te GiyB, i krv vođoskoči: daleko se čuje.

To je moba borba koju teh bokvećeš, orah, da se lomiš, ili da, popiteš, ·

jeY fi misi mogo i ti mikad, nećeš

da u memli skapaš i da sravnno OE, ;-

Nošiš u sebi još polet orloba

i krvav i čist fi se yordo madhš

i goriš moćno, u sjaju novih, okoba, ” i ljubiš slobodu i w njoj sthadaš.

•*+%

TI ta thama, # mojom glab6om, 6Jt0%b liR50%, i ta bakljaj m6jom, YuR6%7, mojim,

} kfik6m, što me hoćaš iz sna. vođi, (2 506 buđi, kuđ me zove; i sa hime, đa igli!

I ta glava, moga brata, s kosom, plavom, šta Yi kaže, Kud We Mama?

Da Pabolim, d& beyujem, tom v\arab6m glasu zemlje, onoj reči, onoj tafni?

I ta pesma, s mašom glavom, hašim lih6h i zastava, s našom Yanom, Waši?h, klikov}

Šećer opet počinje da bude gorak,

Tek kada se 8a istinom izađe na sredinu 85 teškoćama Be izlazi na kraj.

Strah je veliki a čovek je mali,

|| (Uliš

šta ima.

Govorite mi druže, reče mi jedah gošpodih.

Slobodan čovek misli šta hoće ali zato jede

KNJIŽBVNNE NOVINE