Književne novine

Dr Dušan NEDELJKOVIĆ

ISTOGA DANA, 15. februara pr. tiri stotine godina (1564), iloeo dd kada je umro veliki umetnik Mikelanđelo, rodio se u Pizi veliki

lileo Galilei, kao znamenie da će se veliki renesansni talas modernog preobražaja čovečanstva, Rhoji se beše sa razvitkom manufaktura, umefnosti i filozofije od Damtea i Leomarda digao dalje borbeno i stvaralački „mastaviti, brojnim posebnim „eksperimentalnim naukama koje će još dublje zagaziti u proučavanje posebnih prirodnih zakona kao egzaktnih putokaza i rukovodstava nOvOg, sve moćnijeg ljudskog preobražavanja prirode, društva i, ljudskog mišljenja. Otac Galileov beše muzičar, maftemafičar i muzički teoretičar Vinčencio Galilei, poznat po živosti i nezavisnosti duha sa kojim je u svojim delima (kao što je „Dialogo della musica antica

e della mođerna“) borio protivu zastarelih autoriteta a za naprednu polifonu

·ı muziku svoga vremena. Tako je Galileo Galilei pomeo iz roditeliskog doma svoju toliko karakterističnu borbenost i sloboda duha, u kojoj je, poput svoga oca, pre svega okrenuo leđn skolastičkom latinskom jeziku i pisao svoje brojne filozofske i naučne rasprave jednim tako biranim narodnim italijanskim jezikom i stilom, po kojima je odmah ušao ı lepu KWmnjiževnost svoga naroda i vremema.

Ali ova borbenost i ova sloboda đuha je već bila i u samom vazduhu kojim je svet toga „doba sve smelije disao. Kolumbo svojim podvigom beše otkrio „Ameriku, Vasko de Gama novi put za Indiju, a Magelan beše načinio ophod oko sveta koji se očigledno ljudima pokazivao kao zemljina lopta koja, kao i svako drugo nebesko telo, slobodno lebdi u prostoru, i prema kojoj biblijski i zvanični crkveni mepoktretni svet malenog Sredozemlja sa nešto Azije beše sušta duhovna ogramičenost, skučenost i beda. Ali upravo zato je crkvema hijerarhija svojom inkvizicijom skočila da zaustavi napredak saznanja ljudskog i preobražaj ljudi i sveta, pa je takve kao što je bio Đordano Bruno na lomačama spaljivala, a takvima kao TLiučilio Va= nini prvo noge i ruke lomila i jezike čupala, pa ih zatim na lomačama sagorevala. Ali sve to nije moglo sprečiti briž- .

ljivog kosmografa Tiho-Brahea, koji je strpljivo decenijama beležio položaje nebeskih tela, da konačno postavi sunce u orbite planeta, kako su to izmerene razdaljine zahtevale. Niti je to sprečilo Kopernika da zemlju uračuna u planete i sunce stavi u centar svekolikih njihovih orbita. Niti je to moglo sprečiti Keplera da određi eliptične oblike ovih orbita i zakon kretanja planeta po njima. Niti je to moglo sprečiti „Galileja da očiglednim eksperimentima pokaže i dokaže dvostruko hretanje zemlje oko sebe same i oko sunca i da čak „Kolumbo reba“, kako su ga njegovi napredni savremenici nazvali, svojim teleskopom koji je sam komsiruisao, zakorači u nebo i otkrije ne samo dotad nepoznate Jupiterove satelite i određi zakom njihovog okretanja oko Jupitera, već, i, suproino skolastičkom mišljenju da je Mesec ravan, očigledno pokaže na njemu njegova brda i da, kao Mesec, i Venera ima svoje faze, da na Suncu postoje pege i da se Kumova slama u stvari sastoji iz bezbroj zvezda, pa i đa je svet besktajan i večan i da se neprekidno kreće i menja, razlaže se i slaže iz materijalnih „čestica i atoma svojim silama i zakonima, koji se svuđa bodjednako sa očiglednošću osmatranjima i eksperimentima utvrđuju.

Razume se da je Kepler bio teško proponjen, a Galilei živeo skoro stalmim progor:ima i stalnom prismoirom Inkvizicije, zatvoren i prisiljavan da. se formalno oporeče, ali, na slobodi, da smelo i dalje ponavlja o dvostrukom kretanju zemlje i novom napretku ljudskog saznanja omo svoje čuveno: Kppure si muove! Pa ipak se kreće! Nazadno crkveno mračnjaštvo je postajalo sve nemoćnije pređ naukama i naučnicima koji su naoru e vali ljude sve dalekovidnijim i moć-

j i instrumentima i manijim znanjima, ins OM: BB Bih

ju i postaiaom syakou "u perotvorila sa što im beše

i suvu, u životu i saznam. li masušno potrebni njihov dnevnom Životu i mapretk spektivi koja im se beše novim pogledom na svet pukao pred očima,

Od posebnog značaja za ovaj napredak OVA) novi bogled na svet, 28 omnivnnje modđerne italijanske NJENA nosti i uopšte moderne filozofije, fizike, astronomije i matematike navešćemo iz dvadeset tomova, koje je od 1890. do 1909. u Firenci izdao Anto-

KNJIŽEVNNMH NOVINE

... fil | fizičar, astronom i matematičar ; Sas

Povodom 400-godišnjice rođenja Galileja

nio FPavaro, samo dva najvažnija Galilejeva dela: „IL saggiatore“, 16283. i „Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo“, 1639. Njima Galilei podrobno obrazlaže novu eksperimental– nu metodu otkrivamja u samim pojavama njihovih zakona i dokazuje novi, materijalistički i kopernikamski pogled na svet.

Po njemu se svet sastoji iz atoma čije kretanje, spajanje i razdvajanje se nalazi u osmovi i suštini svakog zbivanja, svake pojave i svake stvari. A saznati jeste opitom utvrditi kakvim silama i po kakvim „zakonima se obavlja ovo Kretanje, spajamje i razdvajanje atoma kao i samih tela u osnovi svih primodnih pojava. Tako utvrđuje on ne samo zakone mnezavisnog delovanja sila, virtualne brzine na strmoj ravni, slobodnoga pađa itd., već i sam zakon inercije i mnoge druge, ma kojima će se ubuduće zasmivati mehanika posebno i fiziknm uopšte,

Na ovom putu je od opšteg filozofskor značaja kritika našega suznanja koju je Galilei izvršio ističući da su boje, tonovi, miluisi itd. samo subjektivni oseti koji se obavljaju u našem co?Tpoe semsitipo, a da objektivno postoje samo oblici, veličine.i kretanja.

Zato je„zavbjega „naučna , mefođa ,

bitno kvantitativna i na osmovi osmatranja i eksperimenata vrši kvanfitntivnu induktivnu analizu, koiu Galilei mazipa „metodo Yisolutvo“, koja će ostati klasična u mođernoj logici i na= uci. Jer u ovoj metodi dovoljno ie izvršiti podrobnu kvantitativnu analizu i u jednom jeđinom slučaju pa da se re= zultat utvrđenih Rvantitativnih odnosa može oglasiti kao zakon za sve slučajeve iste viste, prostim kvantitativnim odnosima činilaca kvnntitmtivno određujući i ipražavajući složeno njihovo zakonito delovanje sn kojim se otkriva sama unutrašnia nužna*suština pojava i stvari, Ovako, bitno kvan= titativno i eksperimentalno ispitivanje nastavlja u njegovom sintetičkom hođu um ljudski matematičkim radnjamh i odredbama i postiže, kako Gn= lilei veli, „viši stupani sapnanjiać svojim najopštijim, sintetičkim, kvantitativnim ali egzakfnim obuhvatima.

Razume se dn je ovako iskliučivo kvantitativno orijentfisama „Galileieva metođa ispitivanja u osmovi svih DOjava samih mehaničkih odmosu tela odveln ne samo nioga, već sa njim i sveloliku građansku mauku njemoj nniclpštijoj, mehanirhstičkoi ogramičenosti. 'Ali najčešće polazeći upravo ođ ovih, i naročito moehanicističkih pramica u kojima je svoja otkrića Gnlilei ostavio, mogle su se one i prevngvići, i niepova olkriča produbiti i nastaviti, "rako je Ruđer Bošković pošno od Galileieve ograničene mehaničke teorije relativnosti Wwetamia, dn razvije svoi novu teoriiu relaftivhosti za nove i hninovije Mvalitafivne zahvale tu sveloliki svet vbivania, )

T tako je Galilei, koji se nekađa beše sreo sa jednim važnim „rukopisom našega Marka Dominisa o plimi i oseci i sa samim nnšim Getalđićem, ostao svojim delom, eksperimentalnom metodđom i slobodnim istraživačkim i stvaralačkim duhom uvek prisutan, čak | svojim mehahicističkim i drugim ograničenostima koje treba prevazići; uvek prisutan ne samo u opštem filozof-. skom i naučnom Yazvitku u svetu, već i u razvitku svekolike kulture kođ nas, od MRuđera Boškovića, Alekse Stoj-i kovića i Svetozara Markovića do Mibnila Petrovića, Varičaka, Milutina Milankovića, Svetomira Tistića i to= likih drugih naših maučnih, filozofskih i kulttrmih truđbemika koji su ne retko posvećivali svoje najlepše sfranice slo bodnom i samopregormom duhu Galilejevn, koji ie znao da za istinu strada, li i đa je megalomljivo dalje otTWeriva i razvija za napredak i dobro Nvečanstva. ,

Vojislav LUBARDA

Hvatala se u nekakvo lelujavo i iščerečeno stolkrako kolo bez početka i kraja, Morala je da se uhvati jer bi je zgazili: nestala bi im pod nogama. A ljudi, vidjela je to tek poslije, nisu ni išli po zemlji: bili su visoko izdignuti. Držala za njih, ili su je držali, svuda nagomilani, ali providni i nekako nestvarni, a kad je poslije, ohrabrena, zastala i htjela da im se otme, vukli su je silom. Nešto kasnije, kad se privikla, učinilo joj se da se uhva-– tila za mekakav opasan vjetar koji ludo ruši sve pred sobom, ili za neku drugu još težu pokoru kojoj ne zna ime i od koje nema spasa.

Cijelo se kolo, šareno i uzvitlano, u tom lomu pe: preko beskrajno dugih stepenica od zlata, koje su se stalno izmicale ispod nogu, pa su i zbog toga morali sve brže i sve više da se penju i dižu, jer je to, spoznala je, bio jedini način da se ne strovale, Ogromna W3sijana lopta dolazila „im je u susret, približavala im se kao čudovište sa hiljadu plamenih jezika. Bilo joj je toplo i boljelo je, nije mogla da gleda od usijane jare, ali je i dalje, ponesena ostalim, grabila prema zahuktaloj plamtećoj masi koja je svakim njenim dahom postajala veća.

Izgorjeću, pomislila je, ali kao đa je to obradovalo: pošla je još brže. Sad je već bila u kolu kolovođa, a sama. Držali su se još za nju, osjećala ih je i dalje; zakačene i teške, ali ih nije vidjela: nije imala kad da ih gleda, šžurila je. Mrzila ih je neviđeno dok ih je iz osvete vukla za sobom, sada ona njih, najednom uplašene, i pri tome se, dok trči, molila Alahu da joj pomogne neka bar nekog od njih zadrži i odvuče na onaj svoj nepoznati a strašni put.

Trčala je, a nije vidjela da ie ostala sama: čula je iza sebe jedino nekakve glasove, slivene kao orkveni hor od koga je uvijek morala da bježi, jer su joj govorili đa će je Alah kazniti ako sluša đaurske molitve.

Zaboravila je đa se pred njom ispriječio veliki plameni zid i da ne može kroz njega: žuti gramežljivi jezici obavijali su se i palucali svuda oko nje, zvali je. Za trenutak je'zastala, neodlučna a onda se desilo nešto neob=jašnjivo: užareno čudovište se povilo i rastvorilo. Ušla je bez nazmišljanja u njegovo siRtuće, palucavo ždrijelo. Sve je oko nje nestajalo i stapalo se. Začudila se što je ne boli.

Još je samo nekakav đavo, primjetila ga je iznenada, bio u toj vatri zajedno sa niom, i on opkoljen, smijao se i zvao je sebi, prema usijanim ušicama od nekakve duge igle. Alko se provuče kroz te ušice, biće i sama đavo, pomisli. Može poslije đa ide kud hoće, i među ljude, a da više ne bježi.

Kadđ je ponovo pogledala, pošto se odlučila, pred njom nije bio đavo već čovjek, jasno mu je vidjela oči i obradovala se,

OMi, pomislila je prije nego što je pošla rukama. Da mu uzme oči pa više ništa.

Gledala mu je u oči, dok je prilazio. Začudila se: zaista nije bio đavo. A nije imao ni brađu, kao onaj prije njega, od jutros. Ali svejedno, zaključi: đavo je.

Oči, ponovi opet, rješena da ih uzme po svalku cijenu, neka jie više ne draži. Obrađova se, kao da ih je već imala u rukama, otkinute. I više ništa, zaklela se bez razloga.

U njenim zjenicama, dok se približavala, bile su samo oči: narasle i svijetle. Zatim, to, kad je pružila ruku, više nisu bile oči već dvije velike usijame žiže.

Sve oko nje bilo je sada u mraku: ogromna crna tama od koje boli, jer pritiska, jer je u njoj teško i zagušljivo, ugušiće se: a u šredini te tame, kao dvije svijetle poluge, ili dva stupa na koje se jedino može osloniti, „stajale su te dvije „upaljene svetiljke. Prvo su bile male, pa su rasle, približavale se. Mora ih uzeti, melnuti ih sebi na prste, i poći beko, bez njih ne bi znala ni kuđa če mi kako će, ne bi mogla više ni koraka da napravi, teška je tama, boli je u očima. A kađ ih uzme ha brste, kađ ih natakne na prste, te svjetiljke, ot:da ih može da namiešta po volji, neće joj udariti u oči, kao sad, neće je boljeti.

Neće boljeti, ponovila je skupljajući se. Uzeće ih hitro, dok se ne nmadn. Mogao bi i da je prevari, pobjegne, kao onaj jutros, pa Šta bi onda u mraku, ne vidi ništa. Nikađa više ne bi našla izlaz iz ove tame koja je guši.

Čovjek je nenadno, dok se pripremala, pružio ruku. Šaka mu je bila teška. U njoj Je nešto ktcnulo, kao ujeđ. Bol ie. bio rezak i jasan, išao joj je potmulo uz nadlaktlcu. 'Progledala je.

Gleđala je dugo, a nije mogla đa shvati.

Čovjek je grubo vukan za sobom, bez riječi. Vidiela mu je samo poltiljak, crn i znojav, i ogromna leđa, bijela od izgorjelina i pepola,

Pređala mu se bez žaljenja, ravnođušno.

Oči, pomislila je zatim tužno, dok je čovjek nelud brzo vodio. Čula mu je glas, ali ga nije slušala. Mislila je samo na oči. Nije pri tome znala dn li misli na svoje oči, opet su je boljele, ili na oči uopšte. Sjetila se, potom, prstiju, bili su skupljeni u hjefovoj šaci, nile mogla da ih rastvori, Nije više znala zašto su joj prsti bili potrebni i zabrinu se: opet su je prevarili.

Ako, reče, tješeći se bezrazložno, đok je pokomo išla za čovjekom. Gleđala je u njegov crni vrat i bijele šare na leđima. Brojala je rupe i Tupice ođ izgorjelina i najednom joj sve postade smiješno: to je ona zapala u nekakvu čudnu igru koju ne razumije, ali igru koja je zabavna, jer se ništa he može predvidjeti, sve pođe drugačije od onoga Što ona očekuje ili vjeruje da će se desiti. Dok je o tome mislila užarena lopta se naglo ponovo otvorila i pred mjima se vidio prolaz, dug kao funel. Nije joj više bilo toplo: plamene buktinje bivale su sve manje i ostajale su Do strani, kao đa su joj se sklanje*> sa puta.

Dok se obazirala, htjela je da se u nešto uvjeri, iza

leđa ih stiže graja Glasovi su bili bučni i ona uspori

korak,

'Kurva, rekao Je neko glasno i sasvim blizu.

Kurva, ponovili su mnogi glasovi,

Kurva, rekla je slušajući ih, ali je i dalje išla mirno.

Dotući kumrvu, Opet se razderao onaj prvi glas. Bio je sasvim blizu. Dotući, ponavljao je drugi glas razvučeno, kao molitvu,

Ne đaj narođe! Ođveđe je, neko je zapomagao.

Dobuči, ponovila je spotičući se, Pomislila je kako bi bilo đobro da potrči,

Odveđe Tunrkinju braćo, razleglo se još jače, prijoteći, i sagvim blizu. ~.

Pošla je brzo. Čovjek je više nije morao vući,

Turkinja, vikali su i dalje, složno,

Pred njima, s lijeve strane, opet se pojavilo plameno ždrijelo: visok, žut jezik, suknuo je naglo u nebo

PA/ČA „KNJIŽEVNIH NOVINA”

IGRA

i učinilo joj se da će je povući za sobom, što bi bilo dobro, pomisli. Osjetila je vrući ujed po obrazu i kosi. Nakašlja se i stade. Široka, svijetleća strijela stropošta se iza njenih leđa, a zatim još jedna, sasvim blizu. Prepađe se i opet pođe, bez razmišljanja. |

Kurva, čulo se sa druge strane plamenog zida. Spasava tursku Wurvu, kurvu li mu majku.

Kurva, ponovila je zamišljeno, shvativši, i okrenula se,

Vidjelo se kako još jedan zid kuće pada na cestu.

Požurni, rekao je čovjek. Oči mu sad nisu bile svijetle. Bile su vodnjikave i raširene.

Nisam mu uzela oči, sjetila se, dok mu je ponovo gledala u crn vrat, išaran masnim prugama.

Požuri, ponovio je čovjek i još jače je povukao za sobom. .

Morala je raci bili dugi.

Dobro je, reče sebi, ali nije mislila na nešto određeno. Čovjek je više nije interesovao: htjela je da istrgne ruku.

Graja iza njihovih leđa je osjetno jenjavala. Glasovi su se miješali i više nisu bili jasni. Čula se samo riječ kurva.

Dobro je što mu nisam uzela oči, pomislila je. Kako bi me sad vodio, bez očiju, rekla je u sebi, kajući «e. Stigli bi nas, zaključi, i pokuša da trči, oblivena sluzavim znojem koji je štipao za oči.

Udarila je glavom čovjeka u leđa. ,

Ne boj se, rekao je pomirljivo, izokrenuvši vrat.

Čovjek je sam bio zadihan. Vidjela mu je krupne graške znoja na licu.

Glavnje su opet padale po cesti, ispred i iza njih. .

Brže, zamolila je. Željela je da pobjegne i od plamema i od ljudi koje više nije čula, ali je znala da su negdje blizu, iza nje. Sad ie bila toliko uz čovjeka da mu je duvala u poktiljak, prilijepila se gotovo uz njegova leđa. Bio je prliav. Mogla je da vidi kako se crne kapi znoja kotrljaju niz njegov dugi vrat. Gledala je u taj vrat začuđeno, zaboravivši potpuno na ljude iza sebe.

A oni su i dalje vikali kurva.

Pobježe kurva, ponavljali su upommo, iako glasovi nisu više bili jasni.

Nisam ja kurva, reče prkosno, s novom mYžnjom. Zatim se sjeti đa je gola. Sa gađenjem pogleda sebi niz tijelo.

Neka nas stignu, pomisli. Kađ sam ovakva. Kurva, doptvumi se.

Željela je da umre. Nije više trčala.

Hajde, požurivao je čovjek. Ličio je na Ciganina: crmog, s bijelim zubima. Bio je iskežen. Kao i onaj ođ jutros, pomisli sa gađenjem.

Neću, odgovori puna mržnie. Neka nas stignu. Svejedno je, pomisli. Kud me vođiš, upita. Neću, ponovi otimajući se.

Moraš, čovjek je sađa bio grub. Teglio je za ruku bež milosti.

Isti je kao i onaj jutros, pomisli i zažali što mu nije izvadila oči.

Još malo, rekao je čovjek nešto blaže, Do one kuće, gledao je ispred sebe, ali se više nije okretao. Još malo, ponovio je. »iiej ree>

Plameno ždrijelo bilo je sada iza mjihovih leđa,

Tspravila se i ođahnula. Oči su ioj bile vrele i nije mogla ništa da prepo?žna. Prepustila se bezvoljno čovjeku đa je i dalie vođi za sobom.

Da bježim, pomisli, ali nije urađila ništa. Poželje zatim da mt vidi liće, uvjerena đa će na taj način doznati kud je vodi. Okreni se, htjela je da mu kaže, ali opet nije rekla ništa. Bojala se da ga ne razljuti.

Posmu i shvati da je bole i noge. Bio je to opak bol koji mili kroz meso. Knmo kliešta u tabane ioj je zalazio vreli igličasti šljunak. Morala je da skakuće 8 noge na nosu i bira mjesta gdie će stati, ali je uprkos tome stalno uđarala na užarene šiljate komadiće koji su cvrčali pod tabanima i ulazili u kožu, rasparemu i krastavu, Nekoliko trenutaka mimo je posmatrala svoje ranjene prste po kojima se zgrušavala krv.

Hoće kao i onaj od jutros, pomisli,

Neću u kuću, reče promuklo.

Čovjek nije odgovorio ništa, Vukao je bez riječi, pognut. Bio je ogroman i crm. Kao đavo. Opet je ličio na đavola, Brisao se slobodnom rukom, a šnka mu je bila erna i troma. To je konačno uvjeri da iđe sa đavolom, vođi je u kuću, jer hoće isto kao i onaj prije njega.

Hoće kao i on, ponovi, ravnodušna.

Išla je pomalo začuđeno, što se više ne boji. Nije se

OE ni na vreli šljuhak pod nogama. Neka boli, po= sli.

Nije se otimala.

Đavo, reče glasno, Đavo!

Šta, upita čovjek.

Bio je čovjek, visok i crn. Seljak. Vidjela. mu je opet oči i usta razjapljena.

Nije đavo, reče. Tli je ipak đavo, pomisli zatim, zbunjena. Kako da zna? Koja je razlika? Kako da to saz= nam, reče glasno.

Šta ponovi, čovjek.

Ćutala je, jer nije mogla da smisli ništa pametno. . Graja iza njihovih lođa bila je sasvim tiha. Stizala ih je uporno još samo riječ kurva. Nije znala, nije bila siOE da li samo misli na tu riječ, ili je stvarno i dalje

uje.

Išla je dalje, u nepoznato, kao u igru koju još ne razumije,

da trči: spotakla se, jer su mu ko-

~