Književne novine
||| |
|| NI + OBKNGASPGN,
mali ekran
JEDANPUT sam pisao o emisiji „Ekran na ekranu“. Ta emisjja se sada zove STUDIO 13. Otvorio sam televizor sa najboljom namerom da s potruđim i pronađem vrednosti u njenih sat trajanja. Bio sam spreman da se izvinim svim izvođačima i urednirima zbog oštrog teksta koji sam objavio pre nekoliko meseci.
DOBRONAMERNO PUTOVANJE
Književnik Vlado Gotovac u salonu STUDIJA 13, govori o svom putovamju u Sovjetski Savez, On pokazuje odlomke filmova o umeiničkom životu Moskve. Na ekranu vidimo „Kafe mlađih” u kome se pije čaj i pažljivo slušaju stihovi. U tom kafeu odvijaju se razgovori sa najpoznatijim sovjetskim umetnicima. Mladi ljudi sede i razgovaraju uz čaj i kolače, na ulicama koračaju liudi sa kravatama; jednom rečju, gledamo dđobronamernu prijateljsku reportažu o novom liku jedne zemlje u čijim pojeđinim kafanama, čak i pušenje predstavlia ružan običaj, pa je zbog toga zabranjeno.
DESET MINUTA KASNIJE
U zadimljenom poftkrovliu neke krčme, bradati anarhista, ili nešto slično, iznad popijenih flaša peva rusku romansu. Oko njega, radi ubedliivosti ambijenta, izvesne veoma rastužene žene kolutaiu očima u patnji. Kamera prelazi preko perverznih, ispijenih, emigrantskih likova, nekskvog, bajagi podzemlja. Tu su naravno i obavezni Cigani, pošto se u pesmi o njima radi. i
Čak i ako sa naporom „pokušamo zaboraviti tajanstveno baršunasti glas Šarla Aznavura, koji tu romansu peva u jednom filmu čijeg se imena ne sećam, čak i ako oprostimo ovom prilično veštom imitatoru to što doslovno kopira veoma poznatu Aznavurovu ploču, ostaje jedna potpuno no= jasna stvar: jesu li ove dve sekvence uvrštene u emisiju STUDIO 13 sa nekim naročitim ciljem, ili se to dogodilo slučajno?
Ako su se ove obe tačke našle zajedno sa nekom namerom, onda ta namera očigledno ne ide u prilog iz=razito prijateljskoj akciji koju je Vlado Gotovac preduzeo svojom zaista zanimljivom reportažom o Moskvi, Ne verujem da bi*se i jedan od autora ove emisije osećao prijatno kada bi na sovjetskoj televiziji, na primer, gledao prijateljsku reportažu o kulturi i umetnosti Jugoslavije, pa deset ili petnaest minuta kasnije, bizarne scene iz nekakvih jugoslovenskih krčmi sa čo= čecima i sevdalinkama uz koje neki razdrljeni brađonja lupa čaše i 'jede staklo.
Postoji još jedna mogućnost: možda to STUDIO 13 pokazuje kontraste u Sovjetskom Savezu? Međutim, ne postoji ni jedna indikacija da STUDIO 13 ima tu namefu.
No, ja verujem da se sve to dogodilo sasvim slučajno. I ovaj but za takav aranžerski promašaj krivi su premali studiji u kojima naši felevizijski umelnici rađe, kao što su izgleda krivi za sve što se događa na našoj televiziji,
GLUMICA U BORBI PROTIV ŠTAMPE
Ne znam šta se fo dogodilo sa Nušićevom predstavom i glumicom Nelom Bržišnik, Jedna „predstava je skinuta sa repertoara nečijom krivicom i o tome su pisale sve naše novine. Ne znam šta se dogodilo sa tom predstn= vom, ali znam štn se dogodilo sa Ne160m MTižišnik u STUDIJU 18 i, premđa sam to gledao svoiim očima, još nikako ne mogu dn verujem da je nešto iako mogsiće,
Neko je omogućio toj populammoj glumici da se pojavi u emisiji STUDJO 13, sa svojim napadom na jugoslovensku štampu, I PAKO JRB OSTVARINA NAJNBDBUKUSNIJA SCRNA KOJU JM IKADA ZAPAMIIO MALI BKRAN NAŠTN TRLEVIZIJM.
Preobučena u gospođu „Ministarku, ' Nela Eržišnik je počela svoj obračun
SX
t STUDIO 123
PONEKAD JE BOLJE. NE GLEDATI SVE EMISIJE
sa novinarima koji su neuspeh predstave pripisali njenoj hirovitosti ili nečem sličnom. Njena sekvenca trajajala je desetak minuta, a izgledala je kao večnost. I to kao neprijatna večnost! Prvo je to bio mutam monolog, protiv nekih imagpinarih ličnosti čija imena nišu spomenuta, zatim je Nela Eržišnik podigla slušalicu telefona započinjući vrlo neukusan razgovor sa pokojnim Nušićem. Mogwlo se precizno pratiti narastanje njemog bosa, koji je bio mnošo više neso odglamliem bes, kađa je ova popularna glumica dohvafila svežami novina, za koje je prethodno rekla da su o hjoj pisali loše, i kada je počela da ih gužva, a zatim udara pesnicama.
Pretpostavljam da su to bili listovi koji su pisnali o Meli Mržjišnik i pred stavi skinufoj sa repttoara, Pretpostavljam, fakođe, da su se među njima nalazili najpoznatiji listovi u našoj zemlji.
Pitam se ko je dozvolio da se ti listovi nađu pod pesnicama ove glumice iz „Vesele večeri“? Ko je đozvolio da ih ona gužva, cepa i baca po patosu preteći da će se osvetiti? Kome? Jugoslovenskoj štampi?
Pridao bih značaj ovom vandđalskom gestu neukusa, kada bih rekao da me je podsetio na neke scene iz detinjstva kada sam gledao spalivanie novina i knjiga na ulicama. Zato ću reči da me on podseća ma nešto drugo: na pitanje koje je već vreme da bpostavimo: — Ko su fi talentovani ljuđi koji pružaju šansu jednoj povređenoj glumici da pred očima nekoliko miliona gledalaca uđara šakama po javnoj reči jedne zemlje koju predstavlja štampa?
Ko su oni?
NA KRAJU: REŽIJA ANGELA MTLADINOVA BILA JE KAO T OBIČNO
IZVRSNA I NEOBIČNO VEŠTA. Momo KAPOR
Matija BEĆKOPIĆ
POnOVD imam ?0O{f0DW (0 (0%0fim
Ponovo imam, potrebu da govorim
Kao što mepoznato seme bačemo u zemlju ima potrebu đa
objasni šta je
To seme iz koga strepim kakva će se čudov.šta iznenada,
pojaviti u vazduhu
Ponovo imam potrebu da govorim
Kao što košava duva iz sbojih semenki iz svojih magacina,
Jey bi me posle jedhogodđišnjeg ćutanja mogli potegmuti na matrod umesto bombi umesto šmrko»a
Pred grobom, mora pred olupinmom, vode nezamenmljib kao
i marod
Evo me usamljenog u, mavučju moje majke
Evo me sam samcit kao, Robinson, stojim u gomili maYoda Šibico tutnuta Đod dmo od koga si
Jedna žena tvrdi da je moja majka
Moje burno srce more puno pomešamih, puteba moj um
napregmut kao so
Stavljam, smak jedmakosti između, mora i kopna svega i svačega pYed opštim, ništavilom Šta jedno drvo može uraditi pametnije mego da me spreči
da se obesim, ma mjemu
Ponobo imam botrebu da govorim Neću valjda W\, grob pometi, ove Yeči, Možda je ovaj svet sam davmo zaspale životinje koja već
otvara jedmo oko
Moja ugašema sestra Mtna moji susreti sa prirodom, dragulji u mom, mozgu prizori u, očima genija
Mao što se sneg pod starost povlači u vrhove planina
Kao što vetar pticama menja otadžbinu
Ja sam drukčije gamišljao biti pesmik
Ja sam mislio da je budućnošt pbYedammom
I ona je zaista pYedammnom pružena kao polje u kome su
izjednačeni svi putevi
Ponovo imam potrebu da govorim
Pred zalaskom sumca Što je lep kao da sam ja zašao Kad bih se setio pšenice kad ona me bi bostojala
Pre bih umro od žeđi mo što bih, izmislio vodu,
Dobro je što je se usamljeno i prepuštemo sebi
Dobro je što postoji više boja inače ih mne bih razlikovao Dobro je što je svet došao dotle da može i bez mene i
što mogu da odem, kadgod hoću
Ponovo mom potrebu da govorim . Znam Yeči koje daju struju koje daju Slatko koje daju
gorko
Ali više me mišta sa moje Strane ne može iznenaditi To Je zamat kao i svaki đyvugi Dosao
I to sam, takođe dyukčije zamišljao.
Ponovo imam, potrebu da. goborim
Odbijam da dišem, isti vazduh, sa životinjama,
Ulazim, Wu ladu, punu, marcisa + mijedam, mi nije do
kolena
KYv je moj um što pucketa u mojim ušima kao mraž Baš jut?hos mi stiže teleoyam. đa je propala Atina
O kakve ću sve užase čuti u svom, khYatkom, životu Nema mi bisma ođ. Homera a mota da mi je bisao. Ponovo imam, potfebu, da govorim
Neka moju glavu bridyžaba Rhomnopac pod otvoremim,
| mebesima
Neka ma mestu gde je stajala moja glava kao mesto sta-
Čujem sma koja me bromašuju ali jedmo sigurmo meću
rog omužja ostame lokva krvi
čuti
Radnici pristaju da slože redove upereme proti mene Mada se tome miko mije madao bosle sbega što sam \
! učinio za, mjih,
Plotuni provaljuju u moje sYce Lao što snegovi gruvaju
kroz stare krovove
Moja ljubavi užasmi se mad ovim Pre nego što učinim, da oba misao postame požmata
I završim, stramno kao pra»i pesnik O O M O RTV E RO TO TE ANU RIŽA OCA LKY TO ad ala au ljeho~da'bi Ba; BVe u jedtiOth TOVOSIPrd
NAVIKA I DHUGA PHUROBDĐA
lu i slavu ekonomičnosti, Na bezbroj istih, ili sličnih impulsa koji dolaze u nervne cemtrye dobipamo odgovor koji se kreće po preformiranome putu, i za
arafraziyajući misao da je rad
stvorio čoveka, me bi li se moglo
ustvrditi da ta zasluga pYipada, ništa manje i navici. I kao što rad, tj. objekti čovekovog delovanja i oblikovanja, svojim, progresipnim, osamostaljivbanjem, sve više ugrožavaju i sužavaju čobekovu autonomiju kao individuuma, mjegobu stvaralačku, aulonomilu, to isto, eć vekovima dugo, čini i navika.
Značaj i smisao mavike određuje se između ove dve strane mjeme prirode, koje čoveku, pomažu da ide napred, i ne daju mu da ide dalje, koje čoveku pružaju ruku da se ma mju oslomi, istovyemeno mu zatvarajući oči. Navika, kao retko koja pojava, data je u protivrečnosti svojih ispoljavanja, sVOje funkcije.
Navika je, pre svega, bila i ostala najvrednije čedo ekonomičnosti, princ cipa ekonomičnosti. A to je, nedvojbeno, jedan od onih velikih principa na kojima je sazdam, ma kojima se temelji organizam; me samo ljudski i bez ikakvih poslednjih meolamarnkističkih misli. Istina, om, je retko komsekventam, samome sebi, i mnogo češće zapretan u tajnovitim i često samo naslućivpamim korelacijama i opravdanostima wwutar tog istoga orgamizma, wnutar date prostormo vrememske kon= stelacije, na čijim se koordinatama određuje orgamizam, ali je mišta mamje istina, da njegovo prisustvo, više ili manje izražemo, mije teško osetiti u, gotovo svim, oblicima postojanja duha i tela. Taj princip je, čini se, velikim delom, wkoremjem, u samoj prirodi biološkoga sveta, mo čovek ga je, kao biće sa gotovo bezgraničnom, moći prisvajanja zatečemog, njegova korišćenja sebi w korist, prihvatio još od pamtiveka oberučke, video u mjemu zoaing svoga održanja, pbroglasio se pretemciozmo njegovim, vinovnikom i apsoluimim idolopoklonikom.
Objoktipno gledajući, ekonomičnost je tu uvek mačila adaptiyamost, i me= ra te adaptiyanosti bila je deteyminisana stepemom ekomomisanja, Yacionalisanja, pre svega u svom vlastitom funkcionalnom, mehanizmu, a onda, ništa manje, i u, odgovorima i pregnu= ćima koji je vanjski svet tražio od njega, koji je on tražio u vamjskome svetu. Da bi zavladala „suberemo, i svoju moć duboko Wčuorstila, ekomo= mičnost je rodila maviku, i mavika, odista, ne prestaje da živi ma svu hva-
|
| VPA ||
|} | \ |
RIIIIH [MANJI | M-/0NIyJ Ć
| 08
ek
čije uobličavanje i emitovanje · wije potrebno učešće svesti. Stvorila se mavika. Svest, njemi votemcijali ostaju sačuvani za više, mesvakidašnjije, meobičnije delatnosti duha i misli. Ekonočmost ma delu, u, službi mapretka. Zar mije u svojim lekcijama 1. P. Pavlov poistovećivao bogatstvo, punoću, čoveka, stepen, mjego»e odmaklosti napred, sa sumom stečemih navika? Zar nije čitava pedagogija u znaku sticanja dobrih mavika koje ćemo beskrajnim, mnpona»vljanjem i praktikovamjem toliko usvojiti, da će ome postati naša druga, dobra (a možda i loša) priroda. Cilj je postignut ili se postiže. Navike rade „mesto mas. Navike mas odmenjuju ma Yadmome mestu, u krugu Do rodice, ma izletu, u vozu. Navike se brinu o nama dok prelazimo ulicu, đok. jedyimo u lommnome čumu, dok spavamo, ljubimo se, osvajamo majviše Vrhove sveta. Nekađa (ili je to tako samo u početku) mi određujemo maviku, ali mnogo češće moaovika određuje mas. Zahvaljujući mavici, mi se rYazlikujemo, ona mam određuje maše mesto 1 društvu, i wwek tačno, mepokolebljivo. Pomoću mavike možemo peva?iti sebe, ili ona mam me dopušta da prevaYimo druge. Novika je poštemija od mas. Navika zna o mašoj prošlosti i mašoj budućnosti više mego što i mi sami mamo. Ona se brine o mama i omda, kada smo mi već odavno »prestal, o njoj da se brinemo. Navika je točak zamajac mašega života, života celogw društva. Ona, je izmad svega i posebice zaljubljena u vreme, ona sa mjime TYačuna, mjegov je miljenik, i za to se teško Yađa, ali još teže umire, posle duge i mučne agonije. Ako, kojim, slučajem. poželimo da je se oslobodimo pre vremena, da je bijemo, onda se mučki, i tako lukavo sveti da ponajčešće odustanemo od daljih, sličmih, ubilačkih prohteva i toendemcija. Nesumnjivo je da je u širokom dijapazomu svoje uslužnosti, od, psiho" motornoga automatizma ili mavike obovljanja, svakodmevmih poslo»a (oblačenje odela, uzimanje hrame itsl.), do samosvojnoga, pouzdamoga TYegulatora najkombpleksm4jih Kkretomja u prirodi, navika stvaYmo mezamenljiva. Ili, još Nastavak na 9. strani
Dušan, KECMANOVIĆ
Na marginama protekle pozorišne sezone
PREDSTAVA
UŠLA U GLEDALIŠTE
SARAJEVSKI „REDITELJI BORO DRAŠKOVIĆ REŽIRAO JE KAO GOST „STJENICU“ VLADIMIRA MAJAKOVSKOG U MOSTARSKOM NARODNOM POZORIŠTU. PREMIJERA JE ODRŽANA 14. NOVEMBRA 1963.
GODINE, SCBENOGRAPFP I KOSTIMOGRAF BIO JE ZULIPIKAR DŽUMUHUR.
NAMJERA i želja autora „Stjenice“ bila je da ismeje talog revolucije, stjenice koje prljaju i unižavaju život i da upozori na evemtualnu opasnosit da čitavo društvo skrene u jednu drugu krajnost — u carstvo hladnog mozga i mašina, carstvo tehnokratije. Reditelj Boro Drašković je ta dva osnovna elementa, dvije glavne linije satire, koja je, kao djelo, satkana iz jarkih fragmenata, katkad Teljtona, više naznačena, naslućena, — dogradio i popunio živim mesom, osmislio ih i učinio oplpljivim stvarajući maštovit i monolitan kaleidoskob, lišavajući dram sku potku svake heterogenosti. Majakovslci je i sam znao, ialto u suštini svjestan da je napisao djelo za sadašnjost i budućnost, da će u susretu sa ljudima iz teatra i svjetlostima pozormice „Stjenica“ ili pasti ha nivo osrednjo= sti ili se podići do veličine koju njegovo djelo u sebi sadrži. Što se dogodilo ono najbolje zaslužan je reditelj koji je znao da probudi zlatni rudnik asocijacija šio ih posjeduje satira Vladimira Majakovskog. On je ostvario spektakl u kome je korišćen metod sjedinjene cirkuske bufonerije i političkog plakata, Ne mogu da se otmem utisku da je predstavu baš takvom zamišljao i priželjkivao i sam Majakovski, da je takvom formom htio da iskaže svoju poruku, jer, kao što je poznato, on je i prilikom čitanja svoje poezije težio za spektaklom, za predstavom, za teatrom. Bolnu istinu i žestoku satiru bacao je u lice preko razigrane i šarolike pozorišne vrteške, ·
Nije se znalo koja je scena ubojitija, Ikolji detalj kićemiji te večeri u zgrađi mostarskog pozorišta koja je čitava bila gledalište, čitava u znaku predstave. Da li scena Prisipkinove svađbe koja počinje uštogljeno i usi~
zakovitlalo do dubljenja na glavi i kačenja o vrata, do blještavog zamešateljstva i raskošnog požara u kome vatto gasci spasavaju flaše; da li one apokaliptične sceme drugog dijela, metalizirane i usijane, u kojima ljudski glasovi asociraju na ispuštanje bare, vraćanje trake na magretofonu i muziku drebanka? Ne bih bio pravičan ni prema redliitelju ni prema ansamblu ako bih insistirao na pojedinoj sceni ili detalju, jer čitava predstava bila je stilski usklađen fteatarski događaj i sve što se može dijeliti to su dva fundamenta djela — vrijeme „sadašnje“ i vrijeme „buđuće“ slivehi u jednu idejnu cjelinu.
Drašković je ne samo razigrao loptu koju nam je preko barijere godina poslao Vladimir Vladimirović; njefovom rediteliskom kreacijom „Stjenica“ kao da je bila pretekst za predštavu koja je dosljedno i dostojno slijedila osnovnu namjeru Majakovskog. To se potvrdilo i u plastičnosti likova; oni su svi od ređa osoben kvalitet mostar= ske predstave, pogotovo što, po mom dubokom uvjerenju, u tekstu predstavliaju ovlašne skice (izuzev Prisipkina koji je poflpuniji); ličnosti ovdje kao da su bile življe od života, veće od samih sebe,
Najveći domet i rezultat Draškovi“ ćeve režije bila je igra kompletnog teatra koji se vinuo u neke reočekivane visine na valovima bjosme, stepa, recitacije, igre i kolektivne glume. U ovti integralnu mpredstavu bili su funkcionalno uključemi svi elementi pozotišta: riieč i igra, muzika i panfomima, scena i kostim, pa je čak i samn publika bila uvičema u scensko događanie (dijelovi koii se odviiaju u medalištu u neposnednom dođiru sa mleđaocima). U tome je prevanshodni sklad koji je zaokružio ovu blistavu nredsfnvu.
Na kraju, pohvale za događai ı MOostaru ravnopravno diieli sn rediteljem i druei autor — scenogynf i hostimograf Zulfikar Džumhur čiin frpgnlnačka i od fantazije riešeninm Scene i lnwtima podižu ovu prerlsfavi nn nijedoestal visokih ostvaremin i ahavemnıiti na nosebmu analizu scenslee femnmenn Tiumhbur. (Iz dnevnika o predstavama)
Sreten ASANOVIĆ
KNJIŽEVNE NOVINE