Književne novine

NIKO JOVIČEVIĆ

- Dukađimski zapisi"

(„NAPKRIJED“, ZAGREB,

ČISTO „Je majstorstvo od hronike graditi umjetničko djelo, ono što je uspjelo Anđriću i Pratoliniju, recimo. Pa i velikim realistima koji su pisali društveno-porodične freske i istorije. Jer građa vuče u hronologiju, bilješkarenje, sve izgleda važno, Svaki detalj, svako opažanje, a umjetnost prije svega zahtijeva ođabir, opredjeljenje i ukus. Niko Jovićević, u svom drugom romanu, nakon uspjeha sa epom „SŠuplje kolo“, njje ponovio podvig prethodnika, ali nije sasvim ni omašio. Ostao je negdje na sredini: i roman je i hronika ta knjiga posvećena „ljudima, zemlji i vodi“, ti „Dukađinski zapisi“. ı zajsta' su u pitanju manje-više vjerni zapisi 1 studđiozni opisi Dukađina ı Peći, jenog kraja „Metohije, uglavnom između dva rata, iako hHronjka djelimično počinje mnogo ranije,

1964)

sa Turcima i nekim Arslan pošom, Te šina „hronike ogleđa se u pipavom praćenju sitnih događaja stvarnosti, u hvatanju atmosfera, u kraćenju da hm i mašte za uzlet i polet bez koga Hema velike umjetnosti, Pisac počesto robuje činjenicama, stalo mu je do životne, dolcumentarne istine, a na štetu one nmajvjerođostojnije, što opet, s druge strane, ne znači da 1 takvih izlijetanja I vaznošenja nema, ima ih, ali daleko manje nego što bi io roman iražio, I likovi su nekako usitnjeni, onako brojni. Istina, pisac ih dobro opservira, hvata ih u Zamke svoga posmatračkog dara, ali so teško, i s njima zajedno, uđaliuje i ođljepljuje od znanog, viđenog i lično doživljenog. Poezija je plima, gamoh. Ona vas nosi, i ne znate kuda ni kako ni zašto ni gdje će vas staniti, Gola činjenica vas bprikiva

sa sebe, vuče u dno, Ma zemlji, Jovićević priča Sudbinu ne samo brojnih ličnosti koje Su se stekfe u gođinama iza prvog oslobođenja U Peći i Dukađinu nego i proces, prije svega društveni proces, te stvarnosti tamo. On je, s te ruke, zapisničar ko me Se može vjerovati, u čiju riječ i vidnu istinu možete bez daljnjega biti sigurni, ali kad vas zaista to oObiije fakata i događaja, kad zaželite one ponore ili visine u kojima, za tren, kao bljesak, progovori čovjek đublje i trajnije nego inače, toga neće biti u onoj mjeri koliko očekujete od pisca Jovičevićeva dara. Istina, je sac to izgleđa i nije htio: on je pisao hroniku, proučavao građu, išao za otkrićem jeđnog Kraja, ali neke scene, neki likovi prije svega, neke atmosfere govore opet suprotno: Jovićević je i nehotice zatrpao roman, o0-

· dija, Naš svet je stigao do

| Parađoksa, kao iđeje, tako i u ume

_Btraha od bombe.

· treba, očajavati, bio bi od

pozorišta

stvara distancu; pokušaj Afinjana da steknu uporište na, Siciliji preveđen je posredstvom komeđije u ptiice koje su se latile posla, đa osnuju sopstveno carstvo pred kojim će bogovi i ljudi morati da polože oružje .Način na koji komeđija deluje može se viđeti u najprimitivnijoj vrsti šale, u sramotnoj priči, koju, iako je veoma, sumnjive vrednosti, pominjem samo zato što je to najbolja ilustracija za ono što podrazumevam pod stvaranjem distance. Tema masne priče je čisto seksualna i pošto je čisto seksualna, ona, je bezoblična i bez objektivne distance. Da bi se ostvario oblik, čisto seksualni elemenat se preobražava, kao što sam već pomenuo, u poročnu priču. Otuda, je ovaj tip šale neka vrsta originalne komeđije, transpozicija seksualnog na polje komičnog. Stoga, je danas moguće u društvu kojim dominira Džon Dou (John Doe) govorifi na određeni način o čisto seksualnom. Tako sramoftna priča pokazuje da, je komično prisustvo u uobličavanju bezobličnog, u stvaranju ređa iz haosa.

Sredstvo pomoću koga komedija stvara udaljenost jeste duihbovita ideja. Tragedija je bez duhovite ideje. Oduda mali broj tragedija čije su teme izmišljene. Ovim ne mislim da kažem da su stavim tragičarima nedostajale maštovite iđeje one vrste koje se danas sreću, već je čudesno delo njihove umetnosti bilo u tome što nisu imali potrebe za ovim izmišljotinama, za đuhovitim.·iđejama, U tome je sva, razlika. Aristofan, s druge strane, živi od duhovitih ideja. Grtađa njegovih Womada nisu mitovi, veš izmišljotine koje se me dešavaju u prošlosti, nego u 8ađašnjosti. One padaju u njegov svet kao granate koje izdubivši jamu u poliu, menjaju sadašnjost u komično i tako raspršuju gađosti đa ih svako vidi, Ovo naravno me znači da đanas drama može da bude samo komična, Trageđija i komedija, su samo formalni koncepti, dramski stavovi, tvorevine estetske mašte koja može da obuhvati jednu istu stvar. Jedino su uslovi pod kojima se svaka, od njih razvija različiti i ovi. uslovi imaju osnovu samo u malom delu umetnosti.

Trageđija pretpostavlja krivicu, očajanje, umerenost, lucidnost, viziju, osećanje odgovornosti. U lakrđijaškoj predstavi našeg veka, u srozavanju bele rase, kriv, pa ofuđa i odgovoran čovek, ne postoji. Sa svih strana čujemo reči: „Nismo ništa mogli đa učinimo“ ili „Mi nismo želeli da, se to đogođi“. I odista, stvari se đeša– vaju, a niko naročito nije odgovoran za njih. Sve se kovitla i svako je na neki način zahvaćen bujicom događaja. Svi smo mi kolektivno krivi, kolekiivno se zaglibljujemo u grehove naših O“ čeva i naših predaka. Mi smo izdanci. To je 5ša zla, sreća, ali ne i naša krivica; krivica o e da postoji samo kao đelo pojedinca, kao religi-

Pe š ma, odgovara jeste komeag ava dk. Bdlya groteske isto kao i

do atomske bombe, a Jeronimovo ludilo je opet

među nama — apokaliptična vizija je postala groteskno Mivarna, Međutim, groteska je samo jeđan vid đa se na opipljiv način izrazi i RIR demo primorani da fizički ugleđamo para :Š Ž salno, oblik nemobličenog, lice sveta koji i. w| lica; i baš kao što u današnje vreme izgleda da

bez E išlianju nesposobni da prođemo mo u razmišljanj inosti i u na

ad da isti postoji još

šem svetu čini se ponek bomba postoji: zbog

samo zato što atomska

j Gno, čak Međutim fragično je još uvek mogućno, iako čista, trageđija, nije. Mi toje OOVOE O UeI tragično kroz MWomediju. Mi sa mo: : n o Ee kao zastrašujući trenutak, kao Pe e: _o ORG nenađa otvara; wu stvari mnoge S: ie ORLA geđije su odista već komedije iz kojih 5 tragično. i Sve bi ovo moglo |: | ; ka da je komedija izraz očajanja. da eO4 Vu kljačak nije neminovan, 'Tračno je TNn s Poe viđi bezosećajnost, beznadnost OPREO, ie Be Že sa razlogom đa očajava» ali DO Boa Tezultat ovoga sveta. To je pre Gaća

y ; ii odgovo” jedinac daje ovom: sveti ea pojedinos, da is-

traje u ovom svetu u kome IVHOO 200 Čaba među džinovima. Razdaljinu HSI A ei onaj koji jeđan ili dva koraka unazad sr ji se pripreodmerava svoga protivnika, onaj koj ili za bekma za borbu sa svojim prokivnjkoa prikazati sivo od njega. Još a je moguć ) Ove hrabro bice. · Olstian ovo je moja glavna PLOVNI dB Slepi ljudi, Romulus, Bbeloh, Aki, 8 hrabri ljudi. Izgubljeni poredak SVe 16 je van ma ponovo uspostavljen; univerna univermog dometa. Ja odbijam da pronađem

KNJIŽEVNB NOVINE

lako đa doveđe do zaključe

Prevela Nadežda VUKOVIĆ

zalno u nekoj đoktrini/ Univerzalno je za mene haos. Svet je (otuda i pozornica koja predstavlja ovaj svet) za mene nešto monstruozno, zagonetna nesreća koju moramo ptrihvaiiti, ali pred kojom ne smemo da se predamo. Svet je daleko veći od bilo kog čoveka, i po zakonu jačega, stalno mu preti. Kad bi čovek mogao da stoji van granica ovoga sveta, on više ne bi bio pun opa= snosti. Međutim, ja nemam ni prava ni sposobnosti da buđem stranac na ovom svetu, Naći utehu u poeziji, može isto tako da buđe suviše jevtino; poštenije je da čovek zadrži ljudsko rasuđivanje. Brehtova, teza, po kojoj je ovaj svet samo slučajnost, a, koju je razvio u „Die Strassenszene“, gde pokazuje kako se ova slučajnost desila, ta, teza može da da kao što je i dala veličanstveno pozorište; međutim on je to učinio zatajivši većinu dokaza. Brehtova misao je neumoljiva zato što neizbežno postoje mnoge stvari o kojima on neće da razmišlja.

I najzad, kroz dobro zamišljenu iđeju, kroz komediju, anonimna, publika postaje mogućna kao publika, postaje stvarnost na koju se može osloniti i koju takođe treba uzeti u obzir. Dobro zamišljena ideja lako preobražava gomilu pozorišnih posetilaca u masu koju možete silom, putem obmane ili uvređe naferati da sluša, stvari koje inače ne bi rado slušala, Romedđdija, je klopka u koju se publika lako hvata i u koju će se uvek hvatati. Trageđija, s druge strane, govori o čestitoj zajednici, o vrsti zajednice čije je postojanje u naše vreme samo neprijatna fikcija, Ništa, nije smešnije nego, na primer, seđeti i gledati misterije antropozofista kad čovek nije u njima učesnik.

Uzimajući sve ovo u obzir, postoji još „jedno pitanje koje treba postaviti: đa li je dopustivo Doći od dopštenosti i doći do pojedinačne vrste umetnosti, učiniti ono što sam ja, baš i učinio kad sam pošao od svog tvrđenja da je svet bezobličan do ođređene mogućnosti koja je u današnje vreme pogodna, za pisanje komeđija. Sumnjam đa je io dopustivo. Umetnost je nešto lično, a nešto lično ne treba nikad tumačiti uopštavanjima. Vrednost umetničkog dela ne zavisi od toga da li se može pronaći više ili manje opravđanja, za njegovo postojanje. Stoga sam isto tako pokušao da izbegnem izvesne probleme, kao ma primer, raspravu koja je danas veoma živa —.o tome da li pozorišne komađe treba pi-" safi u stihu ili u prozi. Moj odgovor leži jednostavno u pisanju proze, bez ikakvih namera da time rešim sporno pitanje. Čovek, u krajnjoj liniji, mora da odluči da iđe jednim putem i zašto bi jedan put bio uvek gori od onog drugog? Što se tiče mojih ideja o komediji, verujem da su i ovđe lični razlozi važniji od opštijih o kojima, se uvek može raspravljati. Roju još losiku u pitanjima umefnosti ne možemo onovrgnuti? Čovek najbolje govori o umetnosti onda kad govori o svojoj sopstvenoj umetnosti. Umetnost koju on izabere izraz je slobode, bez koje ni jedna umetnost ne može da postoji, a u isto vreme, to je izraz potrebe bez koje umetnost takođe ne bi mogla opstati, Umetnik uvek predstavlja svoj svet i sebe samog. Ako je nekada, filozofija pokazala ljudima kako se do pojedinačnog dolazi preko opšteg, onda ja ne mogu, kao Šiler, koji je krenuo verujući u opšte zaključke, đa konstruišem pozorišni komad kao što je om činio, pošto sumnjam da se pojeđinačno ikada može dostići preko opšteg. Međutim, moja sumnja je moja i jedino moja, i to nisu sumnja i problemi jednog katolika po čijem mišljenju drama pruža mogućnosti koje nme-katolici ne prihvata=ju. Ovo ostaje čak i ako, s druge sirane, katoliku koji ozbiljno shvata svoju religiju, poriču mogućnosti koje poseduju drugi ljudi. Opasnost svojstvena ovoj tezi leži u činjenici đa uvek i ma onih umetnika, koji za ljubav nekih uopštavanja u koja će verovati, prihvataju konverziju — preduzimajući nešto čemu se još više treba čuditi zbog Žalosne činjenice što im ona ođista neće pomoći. Teškoće koje je iskusio jedan protestant u pisanju đrame upravo su iste teškoće koje om ima sa svojom verom. Ofuda je moj običaj đa sa podozrenjem gledam ono što 'se obično naziva građemjem drame i da do svOjih pozorišnih komada, đolazim preko jedinstvene, iznenadne ideje ili duhovite iđeje, nego preko nekog opšteg koncepta ili plana, Govoreći u svoje ime, meni je potrebno đa krenem 54, pisanjem u neizvesno, kako ja to volim da kažem, da, bih Kritičarima pružio krilaticu za koju se mogu uhvatiti. Oni je opet dosta često upotrebljavaju, stvarno ne razumevajući šta pod njom podrazumevam, )

Međutim, ove stvari su moja sopstvena briga i otuda nije potrebno prizivati ceo svet i prikazivati kao da su moje preokupacije o umetnosti opšte (inače ću ličiti na pijanca koji se vraća Noju, potopu, prvom grehu i stvaranju svel; kako bi objasnio ono što je, u krajnjoj linij samo njegova sopštvena slabost). Kao u svemu i svuđa, a ne samo na PpOlju umetnosti, pravilo je: bez izvinjenja, molim.

\

duzeo mu britkost, sveo ga na priču o „Zemlji, 1juđima i vodi“, ali sasvim određenim ljudima, i određenoj zem lji. Međutim, zanimljivi likovi, počev sa došljakom Nikolom Koji prolaz dugačak put owvještavanja ođ iluzija do unutarnje pobune (čiji su akteri njegova djeca), Sa Emigrantom, Milanom Žutim, popom 'Tihonom, Kemalom 1! drugima pa đo djevojke Šine Koja ašikuje sa prođavcem simita, do đjevojke koja će se izmetnuti u bijesnu i raspusnu udovicu Binu čije su bludđne, požudđne noći dostojne velikog pera — Scena Sa Šinom je svakako vrhunac OoVOE prilično prizemnog djela — nađograđuju, obeštećuju“ svakog čitaoca koji se prihvati ovog romana. I, zaista, iako u „Dukađinskim zapisima“ nema figura ve likih formata kao u romanu „Suplje kolo“, jer i vrijeme je takvo: Sitno, šićardžijsko,. prezimno, ipak, njihova živopisnost, raznorodnost, sSitoresknost, veliki je dobitak ovog romana. Niko Jovićević umije đa zapazi, izđvoji, opiše, često u nekoliko crta, OVJaš, pun ljuđski lik, njegov spoljni ı unutarnji habitus, cjelinu.

Bteta je, na kraju, što je pišca hroničarska strast odvela i zavela u SuBne motive koji se, istina, zahvaljujući najviše galeriji likova , ipak drže i pažljivo čitaju, ali smo od pisca „Supljeg kola“ očekivali više, „svakako više, (R. 7.)

VALENTIN BENOŠIC

DR LJUBOMIR DURROVIC-JAKBIC En glezi 0 Niegošu i Crnoi Gori

(GRAFIČKI ZAVOD, TITOGRAD, 1964)

VRSNI POZNAVALAC prošlosti Cr ne Gore dr Ljubomir Durković-Jakšić priređio je zanimljivu knjigu putopisa i putnih beležaka o Crnoj Gori pod naslovom „Englezi o Njegošu i Crnoj Gori. U vreme vladavine Petra Petrovića Njegoša Crnu Goru posetilo je nekoliko Engleza.

Sve do prolaska Ssaksonskog kralja Friđriha Avgusta kroz Crnu Goru (u okviru izvesne botaničarske ekskurzije) Crna Gora je na karti Evrope bila samo jedna od balkanskih provincija turske imperije za koju se znalo đa je veoma zaostala i divlja. Njeni stanovnici, zahvaljujući informacijama „Turaka i Austrijanaca,

Sanaloriij

(PMH, VINROVCI, 1964)

POETSRU VIZIGU života Valentina Benošića ne treba otkrivati, Ona se, u ovoj majušnoj zbirci, sama na” meće. Ne samo zato što je saopštena živim, tihim i svetlim jezikom dečije neposrednosti. Ne ni zbog toBa što je izričito izrečeno đa je pesnik, da je čovek, samo zabunom i „na trenutak aso“ na zemlji ostao. Ne. Smrt kao vizija života nameće se iz konkesta, iz atmosfere ovih pesama, kojima je i ovaj mali format preširok kao beškrajna belina, kao mrtviio. Smrt. je dakle ono što postoji, a život se javlja samo u ulozi nemoćne nnegacije koja se pretvara u afirmaciju. Rako se manifestuje život u Benošićevim pesmama? Benošić govori o Životu. Govori tiho, setno. Kođ njega i ako se nađe akcija, đinamika, pokret, to je u introspekciji. Dakle nema autentičnog živog kolorita. To je samo introspektivna vizija, istinila ali nestvarna. 1 on Sse najradije zadržava

E o i Nai na opštim istinam: Na. primer: 0

Y ee Ja znam

Da će zauvjek

Pjesnici biti žedni

Kraj česme

I kraj života,

Eto čitave pesme. I čitave istorije pesnika. Život tamo negde buja, ali mi ga ne viđimo. Tako je bilo i tako će biti đok budđe umiranja.

Takav postupak urodio je jeđnim neobično ljupkim plođom. Na tamnini smrti život je zaigrao igrom svetlosti na vođi: đragocen i neobjašnjiv. Snaga kontrasta se u stihovima. mlade generacije naših pesnika retko is-

c. causscv: Lauda lucrurilor

AUTOR zbirHe pesama Lauđaium crurilor (Pohvala stvari) G. Kalinesku jeđan je od najeminentnijih pređstavnika rumunskog duhovnog šživota, Govoriti samo o njegovoj poeziji, a me spomenuti njegovu mnogostranu literarnoistorijsku i romanšsijersku delatnost, bilo bi nepotpuno prikazivanje jedne značajne ličnosti, koja je ođ velikog uticaja na savremena zbivanja u rumunskoj literaturl. U njegovim književnim đelima Je vazda prisutan mnaučnik-filolog, kao Bto je u naučnim delima prisutan pisac. Kalinesku je autor do đanas najpotpunije Istorije rumunske Književnosti, Najznačajnija zasluga ovog đela, izđatog 1941. gođine, jest u tome što je ono uspostavilo organsku vezu Između rumunsko i svetske Kknjiževnosti, Valja spomenuti još i to da je Kalinesku najbolji poznavalac Emineskuove poezije.

Bpisateljsku delatnost Ralinesku je otpočeo pisanjem stihova, ali je ubrzo prešao na prozu, pisao je romane. Od njegovih starijih romana 5

VINJETE IZRADILA PERSIDA POPOVIĆ

Ori e NI

List

poljava takvom „funkcionalnošću, Kontrast je ovđe kao kapa neviđimka, Sve je sagrađeno na njemu, on sve pokreće i ođržava, a neprimetan je do nepostojanja. To je, možda, najveći kvalitet ove poezije. 1 njeno određenje. „Sanatorij“ je prva zbirka Valentina Benošića. Međutim, taj pođatak je njenoj prirodi sasvim stran. Ona je, u svojoj zrelosti, neprikosnoveno stroga i završena. Ona ne paradira svojim saznanjem i ne Kkočoperi se svojom prirodom. Ona je bolno svesna sebe i u toj svesti tragično odmerena. Mlađost se u njoj uopšte i ne pojavliuje kao atribut življenja,

jer život podjelio se

na ljubav

i na umiranje. Ljubav je onai ostatak ođ smrti, u stvari to je život. A ona se oseća knmo bol. Jedino činjenica đa se ta poezija rve, sa ključnim problemima, zanemarujući ono što ih prati, njihove izvore i njihov međijum, jeđino ona može da sugeriše mlađost, ali ne onu svakodnevnu, spontanu, koja ne primećuje sebe, Veselu i bezbrižnu. Ne, nego onu drugu, kola traži odgovor na sva pitanja.

Važno je u ovom trenutku đa Benošić istraje u svom pođuhvatu. Ovakvo životno ođređenje i ovaj pesnički postupak, dosleđno razvijeni, mogu đoneti u najmanju ruku interesantne rezultate. A u pesniku se može nešto i promeniti, Svakako se mora promeniti, Jer Benošić istražuje i sebe i oko sebe. (5. B.)

pravom se uvažava onaj s naslovom Otiliiina zagonetMa, čija tema je raspad jedne građan5ke porođice na početku ovog veka. 1561. Bođine je objavljen njegov roman Crna komođda, u kome kroz promene jednog intelektualca prati društveni preobražaj naših dana. Kalinesku-pesnik je nova boja 1! vrednost u rumunskoj poeziji novijeg: vremena. U njegovim starijim stihovima ima još traga Bodlerovog uticaja, ali danas se to već jeđva oseća. Svezak Pohvala stvari je zbir izabranih pesama jeđnog pesnika originalnog pogleđa, Koji dijalektički posmatra veze u svemiru, Najopštija karakterna crta hjegovih stihova je jaka intelekualnost. Njegovoj poeziji je najsrodnija filozofska lira Emineskua i Argezija, ali bez mističnih naklonosti koje MKarak-

•terišu ovog drugog. Pesnik se upo-

znavanju sveta ne približuje kroz na• uku vere, nego 5ilogističkim dokšzima uma. (Fotografija). Prepozuaje karakterne crte postojanja Kkoje se večno obnavljaju; hvali snage prirođe koje pokreću svemir (Ciklus pesama pođ našlovom: Pohvala materljii), Po Kalineskuovom peSsničkom shvatanju svemir i prirođu ne karakteriše nerazumljivost, disonanca, nego umnost, razumljiVost, sklađ, čiji disonantni delovi se također slivaju u moćnu kosmičku Simfoniju; zvezđe muziciraju, moću se čuje pesma planeta (Značenje, Ne).

Kalineskuovu intelektualnu poeziJu prijatno razrešavaju do savršenstva izrađene ljubavne pesme koje podsećaju na Emineskua (Koraci, drveta, Cuje se do

PIŠU: RISTO TRIPKOVIĆ, NOJLO BOGDANOVIĆ I ALEKSANDAR POPOVIĆ.

smatrani su varvarskim i razbojničkim narođom pljačkaša i hajđuka, Znalo se da na čelu ovog opakog i zaostalog plemena stoji vlađika koji ima evropsko obrazovanje i koji je sposoban vlađar,

Zahvaljujući razvitku političkih doOgađaja, pojačanom interesovanju ru-

ske carevine za Crnogorce, slabljenju

turske moći u Evropi, a posebno e-

pizodičnoj ulozi Nikole Rađonjića Vasovića, diplomate i entuzijaste, koji

je postao engleski vicekonzu] za Bo-

snu, Hercegovinu i Albaniju, engleski đvor počeo je sve više da se interesuje za Crnu Goru. Međutim, iako je Crna Gora bila politički zauimljiva, ona je za prosvećenog Engleza bila daleko interesantnija kao neispitani, tajanstveni pređeo Balkana. U periođu ođ dvađeSset gođina (188399—1859) Crnu Goru je posetilo oko desšet Engleza, uglavnom visokih činovnika i pomoraca. Gođine 18395. Crnu Goru je posetio A. H. Lejard, điplomata i arheolog, koji je, kako se smatra, mrzeo slovensku rasu, bio protivnik Rusije i štitio interese Turske. Iako rezervisan i podozriv pre“ ma svemu što je viđeo na putu, Lejard ipak nije mogao da se ne ođuŠševi Njegoševom ličnošću, Očarala ga je njegova mlađost, kultura i đostojanstvo. Sa Lejarđom je Crnu Goru posetio i E. L. Mitford, naučnik, koji je putne utiske o Crnoj Gori primao otvorenijeg srca. Kao geograf

on se očarao prirođom ovog Kraja, ·

nazivajući je „čarobnom“. Dao je po-

đatke o veličini Crne Gore i broju ·

stanovnika. Gođine 1843. Crnu Goru Je posetio Čarls Lemb, književnik i esejista, sa svojom mlađom suprugom. Pošto nije zatekao Njegoša na Cetinju, on se odlučio đa ga poseti na frontu pod ostrvom Lesenđro gde se vođila borba između Turaka I Crnogoraca. Iako je Njegoša zatekao „pođ muzikom turskih kuršuma“, oOvaj ga je dočekao gostoprimljivo i srđačno. Lemb tvrđi đa je Njegoš bio „stasa vrlo sklađnog i pokreta slobodnih i živahnih“... „Istinski lep čovek — pravi Saul među svojim narodom“, Gođine 184. na Cetinje je došla grupa ođ šest članova posađe jedne engleske korvete usiđrene u Kotoru koju je pređvođio njen komanđant Klarens Pedžet. Putne beleške iz O» ve grupe pisali su K. Pedđžet, H. P., \rinington-Igram i A. S. Frezer,

I Frezer kao i potonji putopisci ističu susret sa Njegošem, Podvlači se

njegova lepota, otmenost, kultura 1

hrabrost. O njegovom književnom talentu govori se manje, ističući đa piše pesme u narođnom stilu koje se pevaju u narođu.

Svi putopisci napominju đa e vila•

dika bio poštovan među saplemeni-

cima i to ne zato što je bio veTski 1 državni poglavar, već zato „jer je podjeđnako vešto rukovao puškom 1 vlađičanskom palicom“.

Među oskirudnim tekstovima putopl« sne literature o našim „Krajevima, knjiga dr Durkovića-Jakšića „zaista je đobro đošla. (O. Đ.)

OSTOJA ĐURIĆ, STA-

“

EDITURA PENTRU LITERATURA BUCURESTI, 1963,

zvezđa), Nisu to ostvarena ošeća-

vwja, nego samo izrazi čežnje prepuni snage ,a njihov efekt se skriva u to-

me što se ne traže i što su pune in«

timnosti,

Mnogostrukost njegove pesničke in- ~

diviđualnosti i ljubav prema narođu

pokazuju stihovi protiv rata i pro“

tiv fašizma, pisani u gođinama druBog svetskog rata, a sabrani u cik« lusu Orfejeve pesme, Ove pe• sme (Zivot, Solomonove Uzrečice, Feuđalna lenos5k. Osušeno drvo) izražavaju stra hovanje naprednih rumunskih inte• Iektualaca nad budđućnošću zemlje zbog učešća u besmislenom ratu VO> đenom za tuđe interese. Među njima je najumetničkija Osušeno đe vo, koja naljkarakterističnije sim boliše fašizam, Njegovi protivratni stihovi upoznaju nas 8& pesnikovim realističkim Marakternim crtama, i čine prelaz i vezu s pesmama čija Je tema današnjica, izgrađnja SooljaTtiz« ma (Ciklus: Pobeda pesme)

Kalineskuove pesme se ističu ne 5a= mo mislima, nego i bogatstvom forme, Njegovu umetnost karakteriše skoro škrto ekonomisanje pesničkim sredstvima, upotreba „jasnih, skoro

kristalno providnih formi, Pođjedna- —

kom virtuoznošću se služi najraznovrsnijim formama, ođ narodne pesme do soneta. ı Autor zbirke Pohvala stvari je pravi poeta đoctus, koji se „na čelu rumunskog pesništva, velikim talen-. tom i profinjenom umetnošću, služi pesničkim formama, Šteta je što naši ljubitelji poezije ođ ovih vrednih pesničkih plodova ništa ne poznaju,

(A, P.)

9