Književne novine

. svode se, gotovo uvek, na ot)

· reše zagonetke koje i

' kao individualni elem

ANDREJ HING već više od deset godina važi za potvrđenu vrednost slovenačke literature, ali sa tek ova knjiga predstavlja čitalačkoj publici sa srpskohrvatskog jezičkog Rpodručia (OP činjenica nije u sas Odiieonuj M SOVA

i SRO vim tesnoj vezi sa tekstom čija je namera da u najkraćim crtama uoči neke bitne osobenosti ovih pripovedaka, ali je, nesumnjivo. simptomatičan pocdafak o jednom vidu naše kulturne situacije, svedočanstvo o gotovo indiferentnoj inertnosti koi= vlada kod nas. u prezentiranju potvrđenih litevarnih vrednosti jednog jezičkog područja čitaocima drugog. To je i bio povod da, sasvim neucbD'čajeno, nekolike uvodne rečenice ječnog Kritičkeg napisa iziđu iz svog temzitskog okvira i budu intonirane kao prekorni pretekst mnogih nenapisanih kulturmih komenfara.

„Samoće“ — naslov koji je dat ovom izboru od sedam Hingovih pripovedaka veoma dobro odgsovara nekim bitmim preokupacijama koje su došle do izražaja u ovim tekstovima i precizno usmerava kritičku pažnju na jedan od najosnovnijih aspekata iz kojih bi se o ovim Hingovim pripovetkama moglo govoriti. Usamljenost je osnovna dimenzija Hingovih junaka. Ona se prima kao deo njihove sudbine bilo da je doživljavamo kao svesno životno opredeljenje, potčinjenost, osnovnim životnim nagonima, posledicu životnih okolnosti ili kao nametnuti red grubih udaraca stvarnosti, Podrobno analizirati ljudske sudbine čijem je osnovnom životnom usmerenju samoća dala jedno od presudnih „obeležja značilo bi prihvatiti se zadatka koji u mnogome prevazilazi ambicije ovoga teksta, čiji je osnovni cilj da fiksira neke njihove bitne, individualne elemente, kojih će se moći steći opšta slika o atmosferi kojom su prožeti literarni predeli ovog istaknutog slovenačkog pripovedača. ·Samoća kao egzistencijalna kategorija nije u svim Hingovim pripovetkama u jednakoj meri naglašena i svi tekstovi objavljeni u ovom izboru ,ne uklapaju se u potpunosti u okvir traganja kakvo želimo da preduzmemo. Međutim, daleko je važnije da najbolji tekstovi u ovoj knjizi u potpunosti ulaze u ovaj uslovno određeni tematski

' okvir i da je u njima Hingova opsednu-

lost samoćom, kao zahvalnom. temom P'moederne literature, najpotpunije izražena, „Samoća“, „Marisa“, „San o.raz• ibijenom autobusu“. (najbolje. pripovetke), „Smrt i pače“ i, donekle, „Grob“ i po svojim implicitnim i po svojim eks-= plicitnim „elementima pripadaju tom tematskom okviru, ali ni ostale pripo= vetke, u kojima ideja samoće nije u tolikoj meri naglašena, ne izlaze iz nešto šires okvira u kojem Hing, u sklopu atmosfere egzistencijalne sumornosti kojom su prožeti svi njegovi tekstovi, posmatra ljudska bića, U njima je temu samože mogućčno naneti kao podtekst drugih preokupacija, kao slabo prisutnu senku kojom se diskretno na= goveštava ljudska sklonost da se ostane veran svojoj osuđenosti na samoću čak i onda kad ne želi da se robuje toj opsesivnoj dosledmosti. Hing je pisac kod kojeg se u prvom

planu nalazi sklonost ka psihičkoj analizi, ka introspektivnom. rasvetljavanju unutarnjih svetova, prka slojevima prošlosti čiji odbljesci zloslut no obasjavaju unutarnje u spoljašnje sukobe koje ovaj pisac, u prvom redu, posmatra. Ta traganja za prošlošću krića ljudskih poraza, a suočavanja u sadašnjosti na pokušaje razrešenja dubokih moralnih dilema čije korene prošlost nije uspela da prikrije u svojim raspomam=ljenim, tmurnim kovitlacima. Od bale= rine čija je samoća „zid ohole, čak sa> modopadljive labosti“, do propalog industrijalca koji na samrti svoju. samoću prima kao surovi dar sudbine ral ji mu omogućuje da se oslobođi SVOJ obrazina i pokaže u O i ahadli 6 ljenosti, gotovo svi Hingovi SELI ljudi koji nastoje da se BOLJU, Bt ga (bilo kalkVvOog) Rana PF Osabi 8 a. bi jasne SVO. » Taž' da: sami sebi obja PSA aju neumoliivošću mrtve težine, da izbegnu Uleteeiu sudbine i Oi kad znaju da je ona njihov jedini put. i U ibavedi „Samoća“ vodi se S deći razgovor: — „Mene su Vi OOU ij — Da. A ja sam druge ostavila Oe o da su ostavljeni ili da Oda URIı OD đu Hingovih junaka nema vel e 286" like, jer i jedne i druge pritiskuju S ne iegobe, polresaju ih identić febele4 miri, pružaju im se istovetne pe

tive. Dok je u ostalim da VROiV samoća tretirana man]J ab sudbine, U « o. priči „San o razbijenom Oea, lucinantnoj viziji „ljudski diasanih smrti, patnje i uništenja, rašPO O diostrasti i prigušenih osećanja, ke KPR bija šire okvire, prevazilazi US bi

nice individualnog postajući ek cipa

nom miru ljudi a

drugih, ravnodušii za tuđe smrti 1 vizija sveta u ko-

na povest o ledenor nodušnosti za patnje noj nezainteresovanoš stnađanja, 'simbo}ičn a

KNJIŽBVNE NOVINE

putem .

ka čeprkanju po

jem čak i spasioci postupaju „po savesti, ali mimo osećanja“,

Nad ovim Hingovim tekstovima, nad ljudskim sudbinama kojima se ovaj pisac bavi, lebdi jedno pitanje koje je sledećim Tečima formulisano u priči „Mlin“: „Kakav je cilj odabrala moja sudbina i kakvo mesto joj je doznačeno u nizu drugih sudbina...? Pri tom treba kazati da me je gorko šacnula sumnja da li je uopšte skopčana s drugim sudbinama, ili pak živi i životari sama za sebe, u praznom prostoru, nekorisna i izgubljena...“ Druga jedna ličnost kaže: „Čovek je sam i ne dopušta nikom da mu se približi. Možda se tako spasavamo“, Treće: „Strah, strah je u meni i straha će biti sve više. Bojim se sebe i bojim se ljudi. Obratim li se ljudima, ne dobijam odgovora, ckrenem li se sebi, ne dobijam

„odgovora. Suviše smo videli... Prazno

je“. „Shvatio sam da govorimo jedan mimo drugoga i da se ne razumemo“, kaže četvrti Hingov junak. Sumorni oblesci rata koji neumoljivom upornošću pritiskuju i rastaču ljudsku svest, ravnodušnost prema tuđoj patnji, nesposobnost da se drugome pruži uteha, zatvorenost, u svoje intimne oklope koje retko kad uspeva da probije ili iz kojih uspeva da se probije topla ljudska reč, strah od tišine i sutrašnjice to su osnovni elementi iz kojih je izgrađen muozaik ljudskih sudbina: „Bili smo veoma daleko od sveta; bez sreće, kao i bez nade, bez prošlosti i bez zore, bez sutrašnjeg dana“,

Bez obzira da li je unutarnja priroda ličnosti bila jača od okolnosti u kojma se ličnost zaticala pa nije htela da im se povinuje, ili su okolnosti bile snažnije od nje, slamale je ili bar ostavljale bolne pukotine u njenoj unufrašnjosti, Hingov junak nasilno je pomeren iz nekih osnovnih ljudskih ležišta i svoja životna fraganja svodi na pokušaje. ponovnog uspostavljanja onih harmoničnih — moralnih i psihičkih vrednosti kojih se sam voljno lišio ili koje mu nikad nisu bile ni date. Posmatrana u tom kontekstu samoća kroz koju, Hing najčešće posmatra ljudska bića prima se kao neka vrsta katarzičnog rasvefljenja, kao trenutak iskrenog,

3 — Balade o ljudskoj samoći

Andrej Hing: „SAMOĆE“:; prevela Roksanda Njeguš, „Prosveta“, Beograd, 1964.

ANDREJ HING

suočavanja sa samim sobom: „Pisao sam u vreme kad

ali nadasve. sumornog je čovek najviše sam. Kad kažem „sam“, mislim: najviše opsednut mislima na smri, najviše smućen, najviše iskren“. Međutim, ovoj pastorčadi sudbine ni iskrenost, koja im pomaže da dođu do svesti o sebi, ne može da bude ona snaga koja bi im pomogla. da se liše svega što se priznaje za neprinrodmo stanje ljudskosti, ali i za neotuđivi deo pometenog otuđenog čoveka: „Smatrao sam da mi niko nije potreban. Tog trenutka, međutim, na pragu tuđe kuće, kad su stvari u prirodi uzdisale i šaputale „nejasnim „govorom kakav čuješ u zatvoru, kad prisloniš uho na zid da bi našao dodir sa susedom, tog trenutka oseti da je iza njegovog bosciljnog, podrugljivog spokoja skrivena laž i to velika laž, i još jednom. velika laž i praznina, ništavilo. Sutrašnji dan se nije video. Svet je beskrajno velik, prazan, a gde naletiš na stvar, zazvoni gluvo na tvoj dodir, ljudi govore nepoznatim jezikom“.

U svcjim baladama o ljudskoj samoći Hing rado pribegava reminiscentnim suočavanjima sa prošlošću kroz koja se, do tačke belog usijanja, dovode trenuci sadašnjosti u kojima intenzitet unutarnjih emocionalnih tenzija, psihička rasvetljenja i moralna poravna= nja bivaju ispreplitani jedni s drugim u pomami halucinaninih snoviđenja, mirnoj naraciji protkanoj tananim psihičkim senčenjima ili pažljivoj deskripciji u kojoj se unutarnji pejzaži ličnosti plodno upotpunjuju sa izvanredno opisanom pejzažima kroz koje se na svom putu samoće i sumornih otkrića ljudi kreću. Škrfi dijalozi koji se isprepliću sa ostalim pripovedačkim postupcima stvaraju od Hingovih proza skladno uobličene, precizno koncipirane i sveshrano primišljene pripovedačke celine. Premda su ljudi o kojima Andrej Hing piše svedeni na neke osnove dimenzije čitalac. ih doživljava kao prava i potpuna ljudska bića i upravo na tom probnom kamenu Hing je potvrdio svoje pripoveđačku zrelost.

Dušan PUVAČIĆ

Cesarčev Životni pul

· Vice Zaninović: „AUGUST CESAREC“; „Matica hrvatska“, Zagreb, 1964.

DA JE NAŠA književna istorija oskudna u monografijama — činjenica je koju uopšte ne treba dokazivati; ali, da se situacija u tom pogledu iz dana u dan, makar i prilično sporo, poboljšava -— isto je tako činjenica. Izuzme li se ono nešto portreta o pojedinim piscima, koji nisu književni, odnosno koji nisu ponajčešće i literarno pisani, može se ipe: nabrojati nekoliko monogratija zaista dobrih i vrednih pomena; to su, pre svega, one poslednje o Ivi Andriću, Vuku Stefanoviću Karadžiću, Ivanu Mažuraniću, Jovanu Đorđeviću, Dragu Gervaisu. Kakve će biti najavljene o Skerliću, Nušiću, Matošu, Šimunoviću, o književnosti Mlade Bosne — to ćemo videti onda kada ugledaju svetlo dana! Već objavljenim, pridružuje se, prvim svojim delom, i monografija o Augustu Cesarcu koju je napisao Vice Zaninović. (A koliko je naših pisaca, krupnih i zaslužnih, i naših književnih problema, koji se uklapaju u svetska književna strujanja, što čekaju na svoje biografe i svoje monografije!)

Put do stvaranja i konačnog uobličavanja monografije o jednom piscu ili jednom književnom pokretu veoma je težak, mučan, naporan, dug. Pomisli li se samo da kod nas još uvek nema, sem one Leksikografskog zavoda sa dosta praznina — ali i takva kakva je, — dobra je — pedantno urađene i potpune bibliografije, da su rukopisi pisaca razbacani, razasuti po našim privatnim ili državnim „nesređenim (nekim!) arhivama, da, uz to, sem u Zagrebu i Sarajevu, još uvek nemano pravih, onih koji deluju i koji su od koristi i svakom pristupačni, instituta ili muzeja za književnost — dovoljno je da čovek odustane od svih zamisli monografskog zahvata pisca i njegovog književnog dela.

I Vice Zaninović se susreo sa tim, takvim i sličnim problemima. I, isto tako, utoliko je njegov posao bio teži što je imao pred sobom veoma kompleksnu ličnost našega doba, ličnost koja je živela burnim, aktivnim revolucionarnim životom, živela teško i borila se, bila proganjana i hapšena, stvarala neumorno i u Austro-Ugarskoj i u Srbi-

—— u. —O

SVEČANOST PUTEMIH RADOSTI

Slobodan Džunić: „PAGANI“; „Prosveta“, Beograd, 1964.

KADA SAM PROČITAO Džuničevu knjigu „Pagani“ neodoljivo mi 5e nametnula misao da je ovaj pišac, poput starih jkujundžija, reč Svoju kovao kao što su oni kovali srebro sve dok ga ne uobliče do podudarnosti Svome snu i nadanju, grla su mogli i umeli da cd Sebe odbiju sve uznemiravajuće sinkope vremena i da Svoj Svet ikaju u dubinama jedne nikada do kraja izrečene sublimnosti.

TI danas kada. gotovo da zaboravljamo na mogućnost nastajanja nepaĐvoreno mnadahnute umetničke reči, kao iskovane iz jednog daha, — Knjige kao što je Džunićeva, nezavisno i od svojih nedoStataka, izuzetne su i inspirisane životom u totalitetu, a is" punjene jedrom, sočnom rečenicom; one postaju rariteti svoje vrste; i lo će one ostati, jer nisu „pravljene“, pa ako im se i zametu Hutanje javnih priznanja i gromoglaanih ocena, cak ako ostanu dočekane bez pompe, one manje vredne neće biti. |

Đžunićeva knjiga, u Stvari, nije ni burleska a ni „burleskijada“ — Kac što Teče jedan od njenih prvih Tecen* zenata. Nije samo ni pansko slavlje, ni zakovitlana apologija čulnog, elomentarnog, ekstatičkog. To je u nekim · svojim. delovima nužno hipertrofirana i prenaglašena poema čulnosti od iskoni, satirska Svečanost u koi} je pisac dozvolio da ga neki put reč odvede u Samosebisvrhovitu igru radi igre, ali to je, uvek i istinito, Svečanost često gotovo neshvatljiva našem anemičnom i analitičkom vremenu.

Seljaci iz Džunićevog zamišljenog sela, te' čudesne delije Sprudištanci, Vinoje, kaluđer, uživalac vina i čulnosti, i njegova Sveta sestra Paraskeva, podata Sslastima svih odziva na pozive W\rvi, momak Milijan, kao isklešan od zdravog meša i elementarnih zanoša ženom, i Jagoda, od zemlje sazdata, šulna „i elementarna, čitav taj Svet fmastih gustih sokova života i vina, okrenut suncu i prkosan, — prividno ie volšeban i nestvaran kao davno za-

'boravljena svečanost putenih panskih

slati. /

·Ranije, Džunićeve proze („Zıtna“ \051.; „Glađi“, 1957.; „Vinograd goSpodnji“, 1959). u Sebi šu sadržavale ne“tolod onoga Što ovđe u punoi meti sećamo: dah „zemlje, ritam. Svinale,

;,

SLOBODAN DŽUNIĆ

ne pastelnim bojama ostvarenu idilu sela i ne Sentimentalnu deskripciju, već radost i putenost u elementarnim oblicima. Hoću, naime, da kažem da ·je u Džunićevoj prozi prisutna jedna sledstvena vangogovska zažarenost pejzaža, da je ono što bismo mogli da nazovemo prisutnom raspusnošću, u stvari, oporoSst vitalnih poriva, nešto fvrdo, gorko i znojavo, ali uvek OVOzemaljsko, puteno, taj stalno obnavljajuči se ormament življenja i švečanosti izgaranja Snaga do kraja, boša4o u pijanstvu životom i rustikalno bez ograničenja.

Mislim, zato, da Džunićeva proza, ma koliko savremenim racionalnim duhovima izgledala kao isforsirana ovokacija čulnog, — dolazi kao oSšveženje, plahi veseli pljusak u ove sparne dane. Jer — mereći formalno logićkim merilima — „Pagani“ šu Toman sa Svim svojim klasičnim međama i obeležjima. Međutim, ovde je Džunić upravo najviše udaljen od klasične naracije, oslobođen i u temi, i u leksici naročito, od svih sprega konvenciohalnog, racionalnog. Njegova rečeni:a izvija se negde u neđogled kao meiodija usijanog leta, i proključalih i od sebe oslobođenih pofriva. a

Ima u ovoj prozi rableovške' pikanterije i Rkolabrenjonovske svežine koja je upravo u uzročno-posledičnoj vezi sa Džunićevom leksikom, tom leksikom „koja u njegovim ranljim

ostvarenjima nije dobila Svoju punu afirmaciju, već je bila naglašena Daš kao kada se u prvom stavu jedne Simfonije glavna tema javlja kao oSsenčena da bi se u punom sjaju rascvetala u Skercu neobuzdanih harmonija i radosti. Zato, sve ono što u ovoj prozi stvaralački i originalno opominje ma „Burlesku...“ Rastka Petrovića ao nas donosi mitos Svečanosti rmnskog, tu svojevrsnu negaciju otuđenja čoveka i opominje na nešto prohujalo 1 možda zaboravljeno, ali u Svakome od nas' prisutno, uprkos ozvaničenim znamenovima moderne fehnokratSke civilizacije. |

Ova panška bajka, u izvesnom smislu, opominje na Džunićevu štvaralačku Ssamoću, u kojoj on, kao što rekoh, poput starih kujundžija, kule srebro reči i na izgled ga nemilice rasšipa u Samom stvaralačkom poStupku. On ga, Stvarno, poklanja čitaocu i samim. Smislom postojanja svoga viđenja i doživljavanja „oslobođene radosti i putenosti i aromantičnog re= stauriranja već' zaboravljene leksike. iznenadnim i osmišljenim obrtima koji podsećaju na inventivne kađence užurbanih damara vraćanja prirodi.

Na nekim mestima, doduše, Džunića odveć ponese i zabljesne Sočna ritmika jezika, ta panska, satirska i vitalna Svečanost zemlje, vina i putenosti. T tada, donekle nefunkcionalno, bogata rečitost, pažljivom čitaocu može da se ukaže kao svrha Samoj Sebi,

| U „Paganima“, zato, gđegde mogu da se primete ona mesta koja Su ošlala pošteđena. proceša sažimanja,

_zgušnjavanja izraza; ali to ni izdaleka

nisu Suve i u lošem smislu određene uaze ogoljene prozne deskripcije,

Pre svega poema i bajka za odtasle, za poklonike rudimentarnog, erotskog u.amalgamu sa, zemljom, vino: i šumom, — „Pagani“ Su, u Stvar sam izraz jedne duboko bolne želje čoveka za otiskivanjem od niza moz: mativa kojima ljudi naših vremena tako pitomo, tako gorko i bezglašng robuju. I zato su „Pagani“ određeni smislom Svoje izuzetnosti u čitavoj novijoj srpskohrvatskoj proznoj pro-

dukciji. ~ ı 1 :fa Bronko. PEIĆ

at,

ji, i u Kraljevini Jugoslaviji i u Poljskoj, i u Sovjetskom Savezu i u Španiji, ličnost koja se, sve u svemu, svojim životom poklapa sa najkrupnijim zbivanjima naše i svetske istorije dvadesetoga veka. August Cesarec, koji je rođen 1893. u Zagrebu i mučki streljan u njegovoj okolini 1941. ssdine, jedna je on najmarkantnijih naših književno-revolucionarnih figura između dva rata: bio je atentator i publicista, političar i književnik, a iznad svega komunista i čovek. Život mu je bio kratak i ispunjen neumornim radom koji čini dvadesetak knjiga njegovih književnih radova (romana, pripovedaka, pešara, drama, eseja, kritika i polemika); a u taj rad spadaju još i publicistika i pre-” vodilaštvo, uređivanje časopisa, itd. Đio je to po svemu plodan život, stavljen u zaštitu čoveka, u borbu za prava maloga, poniženog i obespravljenog čoveka, život u čijem je srcu uvek goTela i koji je do kraja vodila plamena zvezda oktobarske revolucije.

Zaninovićeva prva knjiga o Cesarcu obuhvata samo njegov životni put. Vice Zaninović, naš, pored ostalog, nesumnjivo najmarnljiviji i najpouzđaniji bibliograf (Šimunović, Nehajev i dr., jednostavno je pošao od Cesarčevih predaka, od roditelja, od njegovog rOđenja i pratio ga, tako ,iz godine u godinu sve do njegove tragične smrti. Taj hronološki postupak u stvaranju monografije, koji može doduše hespretnog i činjenicama povodljivog čoveka da odvede u monotoniju i suvoparnost, čak i u banalizaciji, veoma je značajan i najviše prihvatljiv u ovom poslu: on najbolje omošućuje da se uhvati Tazvojna linija pisca i kao čoveka i kao stvaraoca, da se spoznaju sve njegove intimne, lične i opšteg karaktera preokupacije, da se uđe u njegovu književnu laboratoriju, uhvate sve njegove inspiracije i sazna mukotrpnosi književničkog posla. Takav postupak i takvo praćenje životnog puta Augusta Cesarca Zaninoviću je omogućavala ogromna građa do koje je đošao (radovi nađeni u rukopisu, prepiska, dnevnici, uspomene, sećanja, sudski zapisnici, novinski izveštaji i dr), a u tome su mu u mnogom pomogla i piščeva dela, romani i pripovetke, autobiografskos karaktera. Tom građom Zaninović Cesarčevu biografiju nije preterano op=teretio, citirao ju je onoliko i onda koliko i kada je to bilo stvarno nužno zbog bolje, plastičnije i uverljivije ilustracije, zbog prekidanja vlastitog pripovedanja kada je možda pretila opasnost da ne pređe u glorifikaciju, kada se moglo desiti da pojedini trenutak iz života ovoga revolucionara ne liči na nešto nadnaravno i legendaTno. Ne opterećujući glavni tekst građom, on je ipak nije izostavio: onu najvažniju, koju nije želeo da prepusti prašini arhiva, saopštio je na kraju knjige, među napomenama,

Osnovna odlika Zaninovićeve rasprave o Cesarčevu životu je u njemu svojstvenoj objektivnosti, kakvu je Ovakav posao prevashodno iziskivao, u nastojanju da se ni u čemu ne pretera, da čovekov — pesnikov život ne ispadne isforsirano tragičan i mukotrpan. Otuda valjda i proističu i izsesne Zaninovićeve suzdržanosti u Ppripovedanju, a izvesna hladnoća u ispoveda=. nju čak i najintimnijega Cesarca pro> istekla je iz mjegove težnje da mu ne preotme maha vlastita ljubav prema piscu i njegovu 'delu. Samo, ipak je trebalo da te stranice buđu vatrenije, zagrejanije ispisane, jednako one koje govore o njegovoj čežnji za ličnom srećom kao što su one o čežnji za slobo= dom, za revolucijom. ;

Zaninović je, postupno i u koncen= tričnim „krugovima, roneći u dubinu života pisca i preko njega otkrivajući zlo, kaljužu i mrak društva, dobro o= bavio svoj posao: dao je genezu Cesar= čeve ličnosti vezane za sva društvenos -politička zbivanja od Jukićeva aten= tata 1912. preko balkanskih ratova, pT= Vog svetskog rata, obznane i crne đik= tature, Alijagićeva vešanja i stasanja KPJ, rata u Španiji do drugog svet= skog krvoprolića i svega ostalog što sa u to vreme dešavalo, dao je, nikađa ne odvajajući ličnost od dela, i genezu Ce= sarčeva književnog i publicističko#, stvaralaštva. Dajući genezu Cesarčeva literarnog rasta i sazrevanja, Zaninovi= ću se desilo da je o pojedinim delima nešto više, gotovo analitički, govorio Neće li se desiti da će se ponoviti ista mišljenja i iste interpretacije, možda nešto šire i rasplinutije, kada u drugom delu monografije, koji se odnosi na Cesarčev književni rad, buđe govorio upravo o tim tekstovima!? )

Dokumentovanoj i znalački pisanoj prvoj knjizi monografije o Cesarcu, Zaninović 'je đodao i bibliografiju njegovih Tadova, kao i bibliografiju radova o njemu i povodom njega. A sve to urađiti — mora se priznati, bar od onih koji znaju i poštuju mukotrpnost književno-istraživačkog posla — nije bilo nimalo. i ni u kom slučaju lako!

Pay av oda! ČOLAK

3