Književne novine

. To je osnovni smisa

{Odlomak iz eseja o E. T. A. Hofmanu)

ako-je kao pisac stvorio bezbroj i likova, Hofman je prema wnjima

zadržao naročiti odnos: on še uvek ponaša kao da su oni njegove sopstvene projekcije. Pojam metamorfoze njegovih likova objašnjava dubiji intimni odnos u kome se nalaze autor i njegove ličnosti. Otkuda ta romantičarska bojava, ta mogućnost pretapanja iz stvamog u imaginamo i obrnuto, taj trenutak. lične neomeđemo= sti usled čega likovi izniču pred nama ni iz čega i još še lakše rasplinjuju ni u šta?

Metamorfozu je Hofman učinio principom sopstvene literarme kreacije: kao da nikad nije mogao da se zasiti svojih ličnosti, on je neprekidno stvarao move likove osećajući neobuzdanu potrebu da se sviknme u drugom telu i drukčijem 'psihičkom habitusu, da se u mjemu okuša, sebi ga dočara, prizove njegov „princip“, jer svako postojanje ima svoj princip, jednu svoju skrivenu suštinu u kojoj leži objašnjenje i mogućnriost, egzistencije.

U toj svetlosti najpre i treba posmatrati Hofmanovu volšebnu potrebu da u jednom tremutku uvede u svoj literammi krug i lutku, marionetu kao ravnopravnog ili čak nadmoćnog partnera živih učesnika radnje. U toj primeni mi vidimo pokušai da se u tajnu egzistencije prodre na taj mačin što se

IGRA

MARIONKMTA

ona zamišlja Rkco lutka, pa se sklapanjem i rasklapanjem njene tejesnosti i fizikalnosti prodire u tajne mjenog mehanizma, Svaki je život „mehanizam“ koji radi po nekom višem principu, koji je u njemu oličen i ovaploćen, svako je biće jedinstvo dva prin= cipa: materijalnog i duhovnog.

Ta Hofmanova vizija zasniva se na monističkoj koncepciji saznanja do koje je ma kraju došao mladi Amnzelmo ',Zlahni lonac“: suština prirode ovaploćuje se u jedinsivu materije, čula

oi misli, ili, simboličkim jezikom, izra-

ženo, lLilije i Posforusa. Hofman shvata Biće kao materiju i misao, ali u pro'cesu jedinstvenog stapanja na kome se zasniva i ostvaruje svetski sklad svih bića. Tako je svojstvo Hofmanovog Bića protezanje i mišljenje, njegov pojam materijalnog i čulnog mije ma elemen= tarnom stupnju: Njegovo materijalno je već složen pojam čulnog, to nikako nije jednostavan, elementarno sveden žfizikalmo - matematski pojam materije, već sam po sebi predstavlja najviši oblik čulnosti koji još nlje evo= luisao u više sadržaje svesti. To je čulno pubpljenje, čulna čežnja, čulna stihija, stihija čulne strasti, materija na višem čulmom stupnju mesvesne čežnje, ta čežnja je biološki mit samog življenja, sam život u nezaustavljivoj, nesvesnoj čežnji za SsVOJOm reprodukcijom, za večnim „proishođenjem iz sa“ mog sebe („jer čulo će roditi čula“), i tek oplođavanje te beslovesne stihije života, divne čežnje Lilije, sa avetlošću misli, sa Fosforusom, daje puno jedinstvo i puni smisao našem postojanjuU njegovoj osnovi je dakle jedinstvo nagona za prođuženjem i kristalne, svetlonoseće misli, ıPriroda se saznaje kroz poeziju, ne kroz apstrakciju. Sama za sebe i po sebi, misao stvara rascep i nesklad gde god se udene: u međuljudske odnose kao i u čovekove odnose sa prirodom. Sama i izolovana, misao rasparčava objekat time što se sama cepa U hiljade zrakova pojedinačnih percepcija koje ne mogu same da se uzdignu do sintetske predstave bića. Trek jedinstvom čulnog i misaonog čovek se uzdiže saznanja o skladu svih bića i to 837 nahje je najviše životno blažemstvo. Čim nestane duhovnog principa koji oBivljuje materije ala mehanizam. OPOVO Pa o one Hofmanove kojoj lutka igra igru

—

\ žantasmagorije u

života ponašajući se, u subjektivnom doživljaju mladog zanesenjaka, kao da je živo biće od krvi i mesa, ali čim nestane magične snage koja je pokreće, čim se obezduši mehanizam koji je u njoj, ona pada kao pokošena, Oosipajući se u sitne materijalne deliće iz kojih se sastoji.

Ova sudbina lutke ne bi za nas bila od značaja kad u sebi ne bi oličavala dublju istinu i tragediju ljudskog života, kad ng bi.,.bila, prototip naše ljudske sudbine. Zar i mi ne igramo igru života i zar nismo _ bespomoćne lutke u ruhaAma heke sveopšte | hama do kraja mesaznatljive, nepristupačne životne energije koja će se, jednog dana, iz nas hladno i nemilosrdno (u stva= ri ravnodušno i mehanički) povući Os= tavljajući nas kao mrtva telesa? Zar i mi me ostavljamo utisak savršenosti i samodovoljnosti kao i marioneta u pokretu, i zar se ne pretvaramo, onog trenubka kad iz nas iščili život ili kad se izjednači sa materijalnom formulom zaustavljenih procesa, u mrtvu mašu, u hrpu žiličavih i koštanih opruga i Oprugica? Zaz „đuhovni princip“ nije čarobna formula za nesaznatu tajnu života kako se pričinjavala jednom romantičaru, tajnu koja je u materiji a ma nju prosto nesvodljiva, koja ne postoji van nje ali ni sa njom nije mehanički identična, i iza koje, tj. materije, kad se njena tajanstvena funkcionalna usklađenost procesa nazvana život naruši, ostaje samo gomila mesa, kostiju, mišića, žila i žilica, beživotni mehanizam po kome možeš da riješ koliko hoćeš — ništa živo nećeš izriti, kao da je život iz te gomile nekuda ispario?, :

Otuda meki Hofmanovi likovi imaju u svojoj egzistencijalnoj suštini jedan elemenat lutkarskog, marionetskog, oni nemaju neomeđeno polje delatnosti i odrešene ruke, njihovim postupcima, kao da upravljaju Vešti tajanstveni majstori koji jedino, ali samo za šebe, znaju tajnu života i ludskih odnosa, i koji sami nemaju nikakvu iluziju u pogledu mogućnosti njihovog usklađivanja., Otuda svaki životni intenzitet Hofmanov, čim „počne da se razvija, nosi u sebi klicu pogubne propasti, dimenziju svoje neostvarivosti: on mora da zamre ili otkaže u mraku i haosu raznorodnih, oprečnih interesa i emocija. Život se sam potrudio, kao kakav nenadmašan brižan čuvar, da nam ne dozvoli padanje u iluziju: taj nevidljivi majstor života, koji je sam život, ali život koji je sebe saznao i pomireno prihvatio jstinmu O svojim | skrommim mogućnostima i neprekoračivim ograničenostima, baca nam, — u tremutku kad se vinemo na krilima mašte, ljubavi i poetičnih zanosa i kad pomislimo da su svi naši idealni uzleti ostvarljivi, — bednb zgrazlomljenu istinu u oči, krpe i opruge, materijamo poderive deliće naše fizikalne konstitucije da bi nam pokazao od čega se sastoji i ono najuzvišenije i najidealnije u životu i na šta mora da se svede u nemogućnosti đa opstane. ;

| MHofmanova fantastika ima više pu-

teva na kojima nastaje i rađa se, Ona je u tesnoj vezi sa lakoćom personifikovahja, oživljavanja. Za“ Hofmana

nema ničeg lakšeg do da oživi sve čega”

se dotakne iz materijalnog rada stvarnosti, da svemu podari oblik telesa i funkciju živih bića, Taj proces sponta~

ne Dpermsonifikacije izrasta prirodno, čudesno i romamtičnmo iz Hofmanovog pos= fupka Rarakterologije i jevalitativmih svojstava epiteta Koje pridaje svojim ličnostima. Kad Hofman, ma primez, uporedi i čulno doživi poređenje između ubistva i aveti, onda za njegovu prenadraženm Živu maštu nije daleko odatle pa do oživljavamja ubistva i njegovog pretvaranja u samu. avet, do pridavanja avetinjskih ievaliteta samom ubilačkom činu, do njegovog predstavljanja i sim-

! bolizovanja u sliku i priliku aveti.

Postoji i jedan sintaksičko-stilistički put nastajanja Hofmamove fantastike. On se obeležava kao pretvaranje i prelaženje epiteta, pod dejstvom narkotične romantičarske egzaltacije, u stvarna svojstva i personifikovane kvalitete, i taj je tok kao umetnički proces možda najvažniji: epitet tada ne može a da od atributske podređenosti — mpmrostim činom prerastanja u personifikovano svojstvo, u oživljenost, u samo Živo biće — mne izgubi sva svoja dotadašnja svojstva podređenosti i sintaksičke potčinjemosti subjektu. Ovom sintaksičkom evolucijom atributa u subjekt poštavlja se u život jedno do maločas mrtvo epitetsko svojstvo, sintaksičko osamostaljivanje atributa i epiteta nalazi se' u funkcionalnom odnosu ša procesom personifikacije. i

Satiričmi karakter Hofmanovih mwp= servacija, naročito u „Majstoru buvi“, Bonio je pisca u fantastiku i irealno kao prirodan formalan izraz, usled čega iskrsava bezbroj simbola i alegorijskih slika koje nisu uvek najskladnije ujednačene i koje ne ostvaruju organuki jedinstven sistem simbolike. Kod Holimana radnja, u svim svojim simboličkim detaljima, ne odražava ravnomermo i adekvatno stvarnu narativnu mit. Njegovo pričanje i me predstavlja dovoljno zaoknuženu i zatvorenu fabulu da bi poklapanje između simboličkog i marativno-realnog toka moglo da bu> de potpuno. Njegova fabula je skoro uvek iskidđana, okmjena, razbijema, fragmentarna. To nikako nije logički teč na i glatka maracija, jer Hofmanu i nije stalo do pričanja, do glatkog nizanja, on zato nije ni imao smisla, 4 nije ga mogao ni imati s obzirom ba karakte” predmeta kao i na svoju neobuzdanu maštu koja se silovito mnameće i probija sve prepreke racionalne odbrane. Sam je osećao da mu je mašta veliki pripovedački hendikep i zato je, govoreći o sebi u irećem licu, izrekao mnajsuštastveniju istinu:

Prirođa je pri orgamizovanju njegovog duha pokušala da primeni jedan novi recept i taj pokušaj nije uspeo zato što je njegovoj prenadra> žljivoj duši, njegovoj do razornog plamena užarenoj fantaziji, pridodala isuviše malo. flegme, te je tako uništena „ravmoteža koja je umet= niku neophodno potrebna da bi, žjveo sa svetom i stvarao svoja. de-

- laws staa O RS aazjio

U svakoj Hofmamovoj fabuli važni su sami izvesni punktovi koji u svom simboličkom „podtekstu predstavljaju kristalizaciona središta simboličke punk tove u kojima se sažima pravo značemje i smišao, misaona poruka, Hofmanov bistri razum u svemu je tražio prisustvo nekog višeg smisla, neke filosofske istine, elemenat saznanja, zato on određuje izvesne punktove maracije da izrastu u simbolička i Kkristalizaciona središta životnog iskustva, dok ostalo narativno tkivo pušta, kako kada i kako u kojoj meri, da se neravnomerno koleba između zanosa i padova, između realnog i irealnog, stvamog i famtastičnog, „proizaičnog i uzvišenog, po ritmu jedne često neproračumljive i neuhvatljive pripoveđačke samovolje, koja svojom zlokobnom Mapricioznošću samo ukazuje na život kao na ćudljivu i nesavladljivu igru destruktivnih i čoveku neprijateliskih sila,

Zoran, GLUŠČEVIĆ

Slovenačka kulturna hronika

JUGOSLAVENSKIM „KNJIŽEV-

NOSTIMA. postoji popriličan broj

pisaca memoarista, Sve tamo od Dositeja, Vuka, prote Mateje, Matije Mažuranića, Jakova Ignjatovića i Imbre Tkalca do Nušića, Matavulja, Simunovića, Nazora i Finžgara, da pomenem tek neke izrazitije iz prošlosti. Ovaj književni rod, toliko značajan i kao izvor autentičnih podataka, u koliko su memoari pisani iskreno i po istini, a u ređim slučajevima i kao umetničko ostvarenje, pređitavlja privlačno štivo. Nakon drugog Svetskog Tata beležimo izuzetan porast memoara, prisšećanja, uspomena na godine partizansko; tovanja, boravka u logorima itd. Broj pisaca ovakvih dela penje Se u Stotine. Tatina, mahom radi se o čisto faktografskom beleženju događaja i Samo u iznimnim slučajevima i o delima koja su od veće literarne vrednosti, dakle značajna i kao književno delo.

Ovih se dana pojavio takav dnevnik 8 puta u Jajce u novembru 12948. godine, čiji je autor paznati 8lovenački pesnik Bgdvarđ Kocbek, pišac poznate memoarske Knjige „Tovarišija“ (1949). Knjiga, neopširna, & nešto više od dve stotine stranica, ima vrlo kavakterističan naslov: „Slovensko poslanstvo“. TO stvari, ona Dpredstavija nastavak ve knjige partzanškog inevnika, ali samo poslednja dva pogplavlja drugog dela, nazvanog Listina,

g ra- |

O i)

IVAN BUNJIN

SVETSKA SLAVA Ivana Aleksejeviča MBunjina, nosioca Nobelove nagrađe za 1933. gođinu, vezana je gotovo isključivo za njegovu umetničku prozu, ali to ne znači da je stihovima pripadala sporedna uloga u MBunjinovom stvaralaštvu. Ovaj znameniti ruski književnik, koji je rođen u Voronježu 1870. a umro u Parizu 1953. godine, proneo je kroz svoj život poeziju, i to još od rane mladosti. Na mahove protkane gorčinom i osećanjem „usamljenosti, preobilne lirskim tumačenjima čovekova odnosa prema svemu što priroda znači i kazuje, Bunjinove pesme su posebno obeležene težnjom đa se unutarnja i vizuelna realnost osete kako u njihovim spletovima tako i u kontrastima,

EPITAP

N evesta bejah kad, me uze smrt,

A čula sam od, njega da. sam, krasma. Sem Kratkih nada i čeziu:ća, strasnd, Ne pruži meni ništa život Krt.

I moj wbemu, tu, aprilu vrt.

Za navek odoh, smerna i bezglasna, Da život svoj mastavim, lika jasna, U ljubavi mu, jačoj nego sm?t.

Kroz groblja muk, kroz usnule oleje, Gde samo veta, samjareći, veje, O proleću i sreći zbori sbe.

Stih ljubavi %a, spomeniku davnom. Peva o bolu besmrtnome za mnom, I sjaj azurni spušta se ma tle. 1902.

I još, uprkos vremenu što hara, Tamo je, valjda, moj samotni trag.

Na visu gde se čist azur otvaYa, A zimski zrak je veseo i drag, Dotače samo Sunčev ogled blag Hondžar i strofe mog sonetnog dafa.

Pesniku biću prisan, kađ, god stvara. To mi je Yađost. Nek te ne opčara U dolu pozdyav razdragam i bučan!

„Na visu gde se čist azur otvaYa “Sonet ispisah, vrhom, svog handža?a, „Za onog ko je s visom nerazlučam.

PUSTOŠ eka je miyam sam vaš! — Iza vrta,

Groblje je maših robova, kmetova., Dva jutra zemlje Duste, talasaste

Od humčica madgrobmih. Nigde krsta,

4 ni drveća. Ovde-onde samo Nadgorobne ploče, ali mjih je vreme Izgrizlo, pa su kao boginjave...

A kad i to odnesu, koVko sutra, Nalaziće pri oramju čas kosti,

Čas ikonice crme iz Suzdalja.

Neka je miram, sam vaš, bokojnici Odavno zaboravljeni! — Ko pamti Imena ona prosta? Proživeše

U strahu, i počimuše neznam... Lanci su često kovami ma selu, Ubijani su lžudi kamdžijama,

IV u progomstvo teram. I mije Prestajao plač žema monotom.

I opet — težak ad, poslušnost, strah. Od tog žibota ostale su, samo Kamene ploče. A kad gvožđe pluga,

onet urezah vrhom, svog hamdžaYd. Na visu onom, yu, sneg čorst i nag.

Mercure de France

1. A. Bunjin, autor poeme „Listobad“, koju je Gorki ubrajao u veoma značajna dela, obraćao se stihu kao Ver> nom pratiocu stvaralaštva i neotuđivom delu sopstvene umetničke reči. Tako je poezija postala mnogostranim odrazom Bunjinova sveta, što ističu đanašnji sovjetski proučavaoci njegova opusa. O Bu njinu-pesniku pisali su poslednjih godina, bored drugih, Konstantin Paustoy« ski, Ilja Seljvinski, Lav Nikulin. A poslednje delo pomnatog esejiste i kritičara Anatolija Tarasenkova (umro 1956. godine) bio je esej o Bunjinovim stihovima.

Uzore tle napušteno, klasaće

Raž gusta. Dobro gnojipo su kosti... Mir vama, neosvećeni! — Svedok Sto vide weličinu, i podlaštuo, Okrutnost divlju, streljanja i muke, Ja, kome je na čelu večni žig Zatočemika, Yoba poslušnoga, Mrtvima zborim: „O, spavajte mirmo! U mučeništvu, niste usamljeni! TUmaci golih gospođara vaših Ispiše, poput 905, iz čaše ropstva!" 1907.

INJE |

od biser-injem, šume. M+azžovito.

I čini se: iz telegrafskog stuba, Čas veselo, čas tako ježovito, Brujeći zvonko, zboYi sama sudba. Čufi i sluša beli do bez kraja, A povrh, dola, blešti, klikće, kulja, Stobojna, sva od rYadosnmih, dragulja, Bujica jarkog, pobedničkog sjaja,

POMPEJA

PpP omnpeja! Bezbyoj buta njeno tle Ne gazih. za? No štuva je Pomneja U sećanju ko vake puste, žle, I mrtva poput novoga, muzeja.

Jesam li kriv što zaboravih De Velova lep?rš, plesove circeja,

Nit pamtim ko je živeo i gde Sređ »idina bez Kkrovo»a i sfYeja...

Tog proleća mi osta spomen 8UM AOA Trag točkova, pođ, kapijama holim, Voćnjaci, đ6 pod maglom: i Vezano 0

Osetih, tađ. da samo život »olim,

I snage za mj u sreu zbirah svom Ko slatki med u saću. skripemom.

1916.

PRVI SLAVUJ

Re astapa se mesec među oblacimi. ~ "Na Jabuci cweće s belim, uvojcima, Gibanje oblaka mežmnmo, talasasto...

Mraj meseca oblak svetli plavičasto.

U aleji hladmoj, još proziynoj, čuj, Svoju pu pesmu već proba slabuj. Otvoren, je prozor. U kući tišina, : Cura blete kike. Sija mesečina.

Novo je za curu pričanje bYoleća, Znamo celom svetu kYvoz mmoga stoleća. 1916.

Preveo Lay ZAHAROV

Knjiga sećanja

koji još nije objavljen, Vremenski zahvata zbivanja od 21. oktobra do 2. decembra 1943. godine. e

U prvom, kraćem delu, Kocoek beleži zbivanja u Kočevskom Rogu i okolini, gde se tada nalazilo rukovodsivo slovenačke revolucije. Borce je iznenadila veća nemačka ofanziva ma ovo Slobodno područje potkraj oktobla, zbog koje je veći broj drugova iz rUkovodustva Tevolucije, koji nisu spadali u boračke jedinice, morao više od nedelju dana provesti pod zemljom, u posebnom skloništu-špilji uvrh Kočevskog Roga, kojim je tih dana divijala opašna hajka nemačke vojske. Ovde, u špilji, dnugovi šu 8. novembra naveče Saznali da treba neodložno krenuti na put, po pozivu Vrhovnog štaba, na zasedanje AVNOJ-a, koje je bilo prvobitno predviđeno Za 11: Oz vembar, Gde će se zasedanje odižati, nije se znalo, ali je objavljeno, da še kreće prema jugoistoku, prema Lici, u pravcu Otočca.

Veći deo Kocbekove Knjige Sadrži izuzetno sugestivan omnmis puta Slovenačke delegacije đo Otočca, Susreta u Otočcu Sa hrvatskim delegatima i O5=" talim „drugovima, zajednički put do Livna, duži boravak u Livnu, odlazak nw dqJajce, prikaz Samog zaseđanja AVNOJ-a i događaja tih dana (šprovođ fragično poginulog Iva Lole Bi

bara 1. decembra 19483). U slovenačkoj delegaciji nalazili su Se Kidrič, Brecelj, Avšič, Fajfar, Polič, Rus, Vidma*“, 'Kocbek, Jakac, Lubej, Jeras, LunažeK, Vavpetič, Mikuž, Novak i Šlandtova. S Kočevskog Roga kretalo še u pravci Bele Krajine, pa dalje, čamcem Preko Mupe kod Severina, delom peške, delom na seljačkim kolima, dok šu Se dalje, kroz Kordun i deo Like, ao Otočca, probili kamionom. Nezabora= van bio je Susret slovenačke delegacije ša . drugovima iž Hrvatske i drugih · pckrajina u, Oltočcu, ma oslobođenoj teritoriji (sa Ribarom, Nazorom, Zečevićem, Mandićem, Bakarićem, Srem” cem, Gregorićem, Prolom itd.). |. Čitanje ovog Kocbekovog dela predstavlja istinski užitak. U njeinu nalazi se bezbroj naoko Sitnih, ali ipak vrlo značajnih podataka. Njegovo je pisanje izuzetno zbijeno, književno na visini, produbljeno, 5 Taznoraznim dipresijama i u prošlost i u budđućnošt. Od naročitog interesa Su izveSni poOdaci o vođećim, ličnostima revolucije u Hrvata, pa_i o nekim Književnicima,

Kocbek je naime već od' ranije bio

potanko upoznat sa štanjem u Hrvnitfkoj, jer je izvešno vreme pre tata proveo kao profesor u Bjelovaru, bošlo u Sloveniji nije bilo mesta za

Wastavak na 10. strani

i | Tone POTOKAK.