Književne novine

:> \

U PREVIRANJIMA koja ispunjava=– - ju ovaj filmski irenutak ostaje

sve naglašenije suprotslavljanje novim izražajnim oblicima. U tome su podjednako upomi stari i neki mladi taho da je domaća kinemalogtrafija jedna od retkih koja praktično egžistira bez prave avangarde. Saznanje je pri| lično porazno jer zamagljuje ne samo p9rspektive već i mogućnosti vizueinog uobličavanja pravih simbola naše re= alnosti.

Situacija se, međutim, u mnogome razlikuje cd one iz ranijih godina kađa je pod najezdom komercijalizma bilo mnogo više vedrog raspoloženja, bar među mladim sineaslima, koje je često prelazilo u ovvoreno p-iželjkivanje a= vangardncg poleta; naivmo &02 verovalo da će upravo takav razmah duha učiniti film vitalnijim kako bi sam pronašao pravi put do svoga vremena. Ali, već lada je bio jasno, mada se ız određenih razloga prečutkivalo, da njegov izmoreni i slabašni oraanizam, a uz io op.erećen istoricizmom, ne može iči predaleko, U nedovoijno produhovljenom stan;u, punom svuvaralačke neizv6snosti, malo ko je činio i ono minimalno kako bi se osigurali uslovi za pravo umetnicko eksperimentaisanje ne sauo Sa formom već i suštinsk m vrednostima, pa je sasvim shvatljivo što su se i od avangardislicki predisgoniranih singea=sta tražila kompielna rešenja i recepti. Da bude tragičnije, mnogi su se i po veli za tim i izgubiti u nemogućem.

Nije li time samo polvrđeno uverenje da u našem trad.cicnalnom šemalizmu nema mnogo mesta za pravu avan–= gardu. Konicimistima je za profesionalni komoditet dovoijno tek malo čistog vazduha i po neko oficijelno priznanje (bez obzira na njegov prvi zna= čaj) kako se u svojoj sivaralačkoj nemoći ipak ne bi, bar u socijaumom sm1lslu, potpuno onemogućili. Zato koketezija sa avangardom nije mogla b.ati izraz stvarnih emotivnih i saznajnih potrebu. Ouud valjda kod proučenog zanatlije toliko zadovoljstva i ponosa što je u stanju da se služi tehnikom pokreine kamcvze, dugim farom, bržom izmenom kadrova, prirodnim svetlom ili šurokim platnom. MPosie poletarskih neuspeha ili poluvičnih rezultata nekih naših mladih avangardisla (što je opet sasvim shvatljivo) ova čaršijska almosfera dobila je na svoJoj bučnosti tako da se sada, posle jedanaestog pulskog festivala, glasno i samouvereno izražava zadovoljstvo što skoro svaki pokušaj. sa novim formama doživljava neuspe:. Ide se i u krajnost ba tvrdi kako novi ili tek nagovešteni oblici filmskog izražavanja nemaju osigurane perspektive — jer budućnost i klasične vrednosti filmskog dela počivaju na tradicionalnim i proverenim izražajnim „formama.

Zar se uopšte može govoriti o klas čnim vrednostima, čak ı uslovno, kada je reč o kinematografiji bez snage duha i ukusa koja se najčešće naluzi vah kruga estets.cog delovanja. Obmanjivanjem i izmišljenim kriterijumima nikad se nije mogla da pwekrije stvaralačka praznina, pogolovu u filmu, kada se kroz njegovo unutarnje dejsivo može sve provežiti a naročilio snaga duha samog autora.

U osnovi to je apel da se zadovoljimo minimalnim, što je opet apsurdno, jer film kao najizrazitiju i najdinamičniju umetnost vremena, to aulomatski osuđuje na života»menje koje ga cpet veoma lako može dovesti u krug beznađa. A da do toga ne bi došlo bilo bi potrebno da se isiakne avangarda 'kao njegova aavest ispred onog što je fizički stvorio, jer ga produkcioni mehanizam i odnosi koje je takođe sam izradio potkopavaju u njegovim najčvršćim temeljima. U takvom stanju isticanje nekog optimizma ili sakupljanje snage da se tekuće tegobe i neuspesi podnesu hrabro uz saznanje da su samo polazne, ne može biti predstavljeno jednim zajedničkim i složenim pojmom kao što je avangarda. U ovom slučaju, filmu je potreban oslonac na vlaslite nepoljuljane vredmostli. Ali, kako je i njih sve manje i kako film polako gubi svoju duhovnu sadržmnu, to mu ne preostaje ništa drugo do da svoje potencijalne unutarnje anage iskoristi kao mogućnost u borbi za elementarne kvalitete. Time bi pojam avangarde u našoj kinematografiji dobio šire društveno značenie koje se ne iscrpljuje samo u formalnom egzibicionizmu, već iznad svega u dijalektičkom kretanju, i prevazilaženju čitavog niza neuspeha, zabluda, zapravo, u ponovnom stvsranju još u nagoveštaju uništenih vrednosti. Takva avangarda se istovremeno manifestuje i u saznanju da se spas i napredak na-

07PO

lazi isključivo u samom filmu a ne izvan njegovog medijuma.

U svome primitivizmu mi se danas još uvek podsmevamo ne samo avangardi već i onima koji je od srea izaže, Ali, bez nje se više ne može opstati u svetu filmske umetnosti, Uostalom, to potvrđuju iskuskiva mnogih malih nacionalnih „kinematografija i njihovi svetski uspesi. Po svome potencijalu mi bismo mogli da budemo i ispred njih, ali zatvoreni u provincijalne okvire sve više dolazimo u pozicije iz kojih je moguće jedino diviti im se,

Pilm je uvek i u svakom trenutku bio mođerna umetnost — i putem aka– demizma i honvencionalnosti u mjemu se ništa ozbiljno i vredno ne može da ostvari. Zbog toga se ne {ireba toliko radovati prolaznim neuspesima hrabrih; mnogo je važnije shvatiti da vreme ne radi za naš film i da Kromačno Bvu Bnagu prikupimo i prevaziđemio. sami seže kako nam budućnost ne bi ličila na davno ispisani nekrolog. Ako pravu avangardu i nemamo — izmislimo je, učinimo sve da se razvije, poškujmo Je, jer samo pomoću nje se možemo izvući iz čamotinje i postati savremeni; dodajmo još tome da samo prava savtemenost filmu osigurava budućnost.

Petar VOLK

Božidar ŠUJICA

ahas fu, već misam, to buduće

Podmećući vatru svezđama wu talasu, Sažrevaju styašnim, sjajem, u, mom, glasu!

Jesam li to, zbilja, ja, iP pustoš sve je;

IP u, visini radmim, putevima, goYe

Neki plamen mesto mene večnost geje!

O, ako sam ja sve što i svoje vreme!

Levim, klasjem, nek mi. svetlost veje

Sram mek” mi je u budućim, ekobima seme!

Noć Kroz moć se žuri u moje butovanje! U mastil krvavo se suši moje nadanje! Ć Ime moje uragam hoće li biti samom dyugih hyanjemo

IP će na mosilima veka i ono ležati

*

/

ek odgYezo w, hhaste ab m, Yanme Krož prašinu kao progmana zbDeY

Fr

Dan w otkinutoj steni brusi toplu leju, I osušemna košulja zore Šušti kao trska!

Ustupajući otbatke zbirci bezvremlja, MrYakom sjedinjeno komađe prati sumčebD bev; I munja munju steže za vrat dok zri zemlja

U moćnom sloju muzike koji neguje

Neshwvatljive njima govornice svetla,

U plamenu, u kojem, se sazvežđa mole!

Ulica — ljubavnica u postelji betYa

Praznik.i praznik koji traje ovde, dole!

O, podne sveta! Pečat senke sjaj laže! Reči za sobom odvode vwulkam koji cvokoće!

A zvezde kao da u našem, telu spas

zoTe

&

DANAS TU VEĆ NISAM

Protiv zvezda — žirafa i d Nakovanj i ostaci šupljih grudi meba Velike uspomene

Sekire koje brolaze mimo poTe Klasni meprijatelj tu, istruleloj moći

Ratni Yrovovi ma, dnu zemlje

Bezbrojni ludi

Jeđam za drugim

Kao da kablju

Kao da ih vetar Yazvejava

U tamnim, pahuljama Kao da su prah cveta Cveta u žanosu

Duša je moja u posudi-zemlji kao maslov večeri

Kao naslov svega, i sYyce hwvalisavo

ranjeno!

Zadivljeno u snažnom smu, i telo uhapšeno

U stanju da podmese muke!

Zbaoujem obale Obožavam konje-vulkame Padam, odozdo ma gore Jedem, električnu struju Rušim, kamenje sa meseca ; Smejem se sa životinjama dok munje sevaju

greju! zvezde rska!

gnev!

Čeljusti u pobuni

Čin pisanja je teror ljubavi i Pesmo, ti si oduvek pas tučeni!

Čeljusti velike violine u pobuni

Uđite, uđite, olujo, ovde

Sručite se wu aj!

Vek, vojnik pomalo kljast

Naklonjen je vužnoći!

traže —

Jer mebeske memani umiru wu sjaju samoće!

ELEGIJA — KRITIKA

i

Al jedan ovet, jedam oevet, to je

Radnici znaju šta misle cvetovi Jer mihis cveta sadrži misao sunca!

Srpski

bet — jaoj prazne Yeči za pesnika!

Reći će dan okhenmut prema bićima napuštenim,

AU to je moja glava u glavama mojih prijatelja, To je svet kakav će sutra biti! “

Taj vetar koji već počinješ da pišeš Ispisam, tobom,

Ispunjem, tpojim, gipsom

Tyoojim, zapregama

neko

I tvojim, visinama AUP ako misi izmišljao svoju prošlost Dajući joj nešto od čari sutrašnjih svečamosti

Nikad nećeš razumeti Ni vreme prošlo

Ni vreme buduće!

muzičari ı

književnici vizantijskog porekla

(}» PRE KRATKOG VREMENA sa gramofonske ploče beogradskih madrigalista potresaju nas zvuci stare srpske muzike XV. veka. Pod dirigentstvom | Dimitrija Stefamovića, peva temo! Andžija Jakovljević (om obojica inače istražuju stare srpske muzičke spomenike). Sa muzičkih znakova Jovana Kukuzelja, Stefanović je transikribovao i obradio kompoziciju domestika kir Stefana Srbina:

Sada sile mebesne

s mama nevidimo služe, jer evo ulazi car slave... Aliluja.

To se peva mesto heruvimske pesme na liturgiji pređeosvećenih darova Grigorija Dvojeslova (umro 604. god.), u sedmične dane velikog posta pre Uskrsa, redovno u sredu i petak.

Stari srpski muzičar Stefan nazivao se domestik kao starešina hora, svakako na dvoru Brankovića, pa zato i kazuje da je „domestik u gradu Smederevu“. Od 1446. do 1457. god. bile su u Smederevu dve deSspotice: Jerina Kantakuzina, žena starog despota Đurđa „Brankovića, i Jelena Paleologina, mladoga despota Lazara Brankovića, Đurđevog sina i sa=vladara (1446—1456), a zatim samostalnog vladara (1456—1458). I svekrva i snaha bile su Grkinje. Snaha je bila i srpskog porekla, po babi vizantijskoj carici Jelemi, kćeri „gospodina“ Kon= stantina Dragaša (Dejamovića).

Za despotice i za Grke koji su se okupljali oko njih služilo se u dvorskoj crkvi i na grčkom. Uz svoju kompoziciju domestik Stefan dao je grčki tekst, a srpski tekst je dopisan. U istom zborniku Stefan, ima još jednu svoju kompoziciju i ona je samo sa grčkim tekstom. Pored Stefana, u Smederevu je moralo biti i drugih muzičara, Grka po narodnosti. Za razliku od njih, Stefan je označio da je Srbin. |

Glavno Stefanovo zanimanje bilo je bez sumnje „muzika, „upravljanje horom, komponovanje i pribavljanje muzičkih kompozicija. U . slobodnim asovima bavio se i prepisivanjem knjiga. Tako je za despota Lazara prepisao Zborn'ik sa slovima

Jovana Zlatoustog. Možda je za najsta- |

rijeg despotovog brata Grgura prepisao Šestodnevnik Zlatoustog. Njegov je, izgleda, i jedan rukopis koji se sada čuva u Lenjingrađu. Jeđan hilandarski rukopis, Izbor slova Jovana Zlatoustog od Simeoma Metafrasta, takođe je delo njegove prepisivačke delatnosti. „Grešni Teodor“, koji je taj rukopis ukraso minijaturama, biće identičan s onim Teodorom koji je radio freske u Rudenici 1408—1409. god., a takođe s Kotoraninom 'eodorom Savinim, učenikom koforskog slikara Đorđa Grka.

Groi koji su u srpskoj despotovini tražili spasa od Turaka više su voleli đa se bave novčanim poslovima, jer „su prihodi od feudalnih dobara bili nesigumi zbog čestih ratovanja i pu-

stošenja. Kalojan Rusota, koji je bio carinik u Novom Brdu (od 14928. god., a možda i ranije), imao je veze s mamna-– stipom Resavom, u kome je i sahranjen 1488. god. Letopisi beleže da je pokazao znake svetosti, što svedoči da se crkva, u srpskom · „feudalnom poretku koji je propadao, počela da vezuje s poslovnim ljudima.

Rođalk starije despotice Jerine, Kantakuzin, bio je takođe carinik u Novom Brdu, i to u doba privremene fumnske vlasti nad tim gradom (1441—1444), a i posle toga. Njegov sin Jamja Kantakuzinović bavio se istim poslom, pa je nazivan „gospodar novobrdski“. Uspomena na njega sačuvala se u na= rodnoj pesmi: on je za nju „Starac Janja, od starine knez“, koji je u „šeru Dmitrovici“; „starcu Kuzun= Janji“ „biješe trista i tri lieta“. I Janja i braća njegova zgrešili su nešto Turcima, pa su ih ovi pogubili u Ca-= rigradu 1477. god. S njim su nastradala dva brata, 4 ili 8 sinova i 13 unu-

ka, a izgleda i neki simovci. Bio je to čitav „pomor gospode hrišćanske“, na koji se po svoj prilici odnosi narodna pesma „Smrt majke Jugovića“, Janjina se žena zvala Jefrosina. Možda je i ona uticala na stvaranje lika Jevrosime majke iz narodnih pesama.

Posle tog „pomona“ ostale su mno=ge udovice. Jedna od njih, Pilipa, takođe iz porodice Kantakuzina, obišla jie u Solm i zamonašila se u manastiru sv. Teodora. Bila je udovica Janjinog brata Alekse (koji se zvao i Adam). Iz Soluna su, izgleda. bili svi Kantakuzini, rođaci „despotice 4enine. Prešli su u srpsku „despotovinu zbog Jerine (udala se za Đurđa Brankovića 1414. god.), a napustili su Solum, ako ne ranije, ono svakako 1480. god. kad su ga Turci konačno zauzeli, Ta novnika odveli u nopstvo. Despot Đu-

rađ je otkupio mnoge robove, pa među njima bez sumnje i neke iz porodice Kantakuzina.

Monahinja Ksenija s tri monahinje (Teofom, Martom i Marijom) otišla je u staru Dubočicu (sadašnji leskovački kraj) i tamo 1499. god. podigla manastir Vavedenje. Te kaluđerice, čiji zabrađeni likovi u mamastirskoj crkvi ostavljaju težak utisak, verovalno su udoviice novobrdskih Kantakuzina, one koje su u to doba još bile žive.

Brat Jamjin, Dimitrije, bio je ože= njen Jelom, svakako ćerkom Kalojana Rusote, koju je zastupao u nekim novčanim „sporovima. On je bio srpski književnik, koji je pisao i u stihu i u prozi.

Za Dimitrija Kantakuzina ili od njega samog prepisan je 1474. god. jeđamnm grčki zbornik s „Epinikijama“ Pindarovim i s Eshilovim „Vezanim Prometejem“ i „Vojevanjem sedmorice na Tebu“. Taj zbomik je u prvoj polovini XVI veka bio ı rukama novobrdskog popa Nedeljka, koji je po njemu pravio zanimljive srpske beleške pretežno poslovnog karaktera. Rudari sm vršili pozajmice kod popa Nedelika i on je to beležio u taj zbornik. Možda im je iz te „kmjiđe starostavre"“ bo štogod prevodio s grčkog, pa je tako u narodnoj pesmi ostalo sećanie na protopopa Nedeljka, koji na Kosovu iz „knjiga starostavnih“ presuđuje na kome ie carstvo (istina, po pesmi „Uroš i Mrnjavčevići“ Nedeliko je iz Prizrena).

U crkvi Bogorođičinoi pod Skopslikom Crnom Gorom, u Matejču, zapadno od današnieg Kumamova, prcePpisivao je 1468/69. dijak Vladislav, a to je poznati književnik Vladislav Gramatik,. jedan zbomik za „blagočastivejšer gospodina 'Dmitra Kantakmuzina“. Stari srpski rodoslov, u onom .dolu koji ie iz vremena despota Stefama Lazarevića (1402—1427) i koji je sastavljen od nekog Beograđanina, moŽžda od samog despota Stefana, kazuje da je carica Jelena, žena cara Stefama Dušana, sazidala manastir „u Crnoj Gori više Žegligova“. To je očevidno 'Matejče. „Rodoslovije srpskih careva“, koje je u stvari izvod iz Hronike profa Đorđa Brankovića (načinjen 1764. god. od strane proigumana vrdničkog Stevana Zoranovića) , beleži da se carica Jelena zamonašila, da je umrla tri godine posle svoga sina cara Uroša i da je pogrebena u svojoj zadužbini u Skopskoj Crnog Gori. Jelena je umrla nešto docnije, 1376. god. Ako je zaista sahranjena u Mafeijču, značilo bi da je pri kraju caričinog života od Matejča stvoreno važno Kmulturmo središte, koje će to ostati i u XV veku.

Kod „preuzvišene srpske vladarke“ Jelene, u vreme kađ je ona upravljala serskom oblašću, bio je „veliki domestik Srbije, Raul od Zihne“ kome je još car Stefan Dušam potvrdio priloge manastiru Jovana Preteče na Menikejskoj gori (kod Sera). Bliži ili dalji rođak tog Aleksija Raula, kir Manojlo Raul možda je ostao u službi Jeleninoj i onda kad je ona prešla u

Matejče. Bio je muzičar i kod Jelene se starao o organizovanju „crkvenog pojanja. Njegov grčki muzički iehkst nalazi se u istom grčkom i srpskom muzičkom rukopisu u kom su pomem i kompozicija jeromonaha Isaije Srbina, „poslednjeg monaha svečasnog manastira presvete Bogorodice koji je u potkrilju Crne Gore“ (Matejča), kao i pomen i kompozicija Nikole Srbina. U Isaijii Srbinu treba nesumnjivo videti sveštenika i domestika Ismiju, kome je Dimitrije Kantakuzin uputio jedno Poslanije. Što se tiče Nikole Srbina, on će svakako biti onaj Nikola Spančević u čijem je domu u Mladom Nagoričanu (kod damašnjeg Kumanova) Vladislav Gramatik 1456 — 1457. god. prepisivao jedan zbornik.

Tako su naši muzički i književni poslenici vizantijskog obrazovanja ili vizantijskog porekla „prođužavali da izgrađuju staru srpsku kulturu i u sumornim danima kad je propadao srpski feudalizam pod teškm turskim udarcima. U toliko više njihovi napori zaslužuju da ih što blže i bolie upoznamo. Doskoro gotovo nepoznata, stara srpska muzika prestaje da bude obavijena neprozirnom famom. 75 to! sve više stiču zasluge naši neumorni naučni radnici na istoriji muzike. Pok. Kosta Manojlović je načinio više snimaka iz zbornika sa kompozicijama domestika Stefana Srbina, pa ih je tako sačuvao od propasti. Sam zbornik je uništio strašni požar Narodne biblioteke u Beogradu 6. aprila 1941. god. Kad se Biblioteka počela da obnavlja, među prvim darodđavcima bio je pok. Manojlović, koji je doneo i poklonio fotografske ploče sa Stefanovim kompozicijama. FPotokopije je predao Srpskoj akademiji nauka. Prof. Stana ĐurićKlain dala je jedan dobar pregled stare srpske muzike (1962), a mladi oduševljeni istoričari muzike dr Miloš Velimirović, Dimitriie Stefanović i drugi istražuju i dešifriraju „stare mu”ičke rukopise. Zahvaliuiući istraživčkim naporima dr Velimirovića, moglo je u ovom članku biti govora i o Manojlu Raulu, i o Isaiji Srbinu, i o Nikoli Srbinu. |

Stara srpska kultura čini jednu skladnu celinu. Književni tekstovi se prikazuju na freskama i ikonama Dpo starim našim crkvama i ukrašavaju se ilustracijama, minjjaturama i ranim ornnmenftima. Tumači ih i stara srpska mumjzikn, ·

Đorđe Sn RADOJIČIĆ

K-NJJŽBVBNF, WOVINME: