Književne novine
Se na naslove poglavlja ili čak o
3
proja odnosa: svako od
i
elemenata može se kombinovati sa, nabrajanjem
safegorija, grupa ild. U drugim slučajevima imamo odjednom više spiskova, čiji odgovarajući
elemenfi održavaju 'među sobom od
l raj 1 ređe: nose. Telefonski imenik je sačinjen od ME: imena rasppnređenih DO alfabetskom ređu odnesi se na, jednu adresu i na jedan telefonski brmj, (,.)
MARGINUEuJ
Uobičajeno je da se napomene stavljaju izvan „lela“ stranice, ispod mnjega; ponekad se skupljaju na kraju poglavlja, ili na kraju knji ge. Čilalac je tako upućen da dva puta čita tekst, jednom sledeći frazu bez prekida, drugi put preko bapsomena, ili cbrafne,
Ova cepanje tehsta u dva toha — jedan fakultativan, drugi abnvegcam, — govori o dijndmoj podeli publike košjej se abračs, Ahbo naveđem neki citat na stranom djeziku i dam s mapomeni prevod, ja mpre{astavljam da, će meki čitaosi ragumefi originalni tekhsi, dok će drpgi —ı me poznavajući, recimo španski ili fiaski, morati pribeći „devijaciji“. Isto se događa i kad pisac želi da Dude „svima nristupačan“, a, u isto vreme da se osigura, pred sfručnjacima, pa, ovima posvećuje narožčić freiman, defaljan i oprezan, najdelikatnijih tačaka.(..)
Cinjenica da se mapgmene nalaze obično pri dnu stranice, navođi nas da im se obratimo tek pošto smo pročitali čitav odgovarajući den teksta, ali ako je komentar raspoređem sa si(rane, pokret čitanja mavodđi nas da maletimo na njega u lokhu same asimilacije osnovnog teksia. Komentar se tako izliva na, tekst natapajući ga sobom u svim njegovim delovima.
Reprođukovanje i Štampanje pozorišnih teh stova može Diti smafrano posebnim „slučajem mariginalnog pisanja. Nekada su imena, ličnosti pisana na marginama; oma ne čine deo teksta koji se shuiša; meophodna, su tekstu koji čitamo; pojavljuju se samo kao jedan modalitet čitanja, Kasnije, imena su stavliena, u centralni položaj, raspoređena, simetrićnmo bliže samoj sredini stra-
nice, što je opet jedam mačin držanja imena odvojeno od feksta. Isto se može preći za indikacije Boje se fiču muizanscena (koje bivaju „ispuštene m scemskim „prikazima i samo delimično #figuriraju u Ppradiotonijskim), kao i za indikacije fomz, ritma,
osećanja, koje čitaoci moraju masilno potisnuii prebaenjući ih u
„unutrašnjost“ svoga glasa, Ove indihacije dopunjuju nedostatke pisanog teksta. Na primer: u nekim prevodima grčkih tragičara polušali su izpaziti melriku original-
_ nog teksta mayginalnim beleškama: vivo — pid
· re, ravnanje sa nizom
lento — melođrammaico, itd.
Čitav smisao feksta može bili izmenjen 0vakvim uwultstvima ma čitanje i interpretaciju. Metimo se slavne Molijerove indikacije za Tartifa: „To je zločinac koji govori.“(...) Koulridž je dap klasičan primer upoirebe ovih.marginalnih indikacija. u „Kine of. he. Anoičnt Mariner“. „vwMVrlo česlo, čak i akho me postoje: primeđbe na dnu sfpane ili na marginama, izdavači upotpunjuju „celinn teksta mečima Roje" ponekad zovemo „tekući naslov“, U večini slučajeva tu se radi samo o nasiovu dela neprestano ponavljanom kao što se ponavlja ključ na početku notnog pisma, U prošlom key pita aa ra
i rirati skpanice do stranice, gao je varirati od sl ae Boa VV pojeđinu stranicu, “rezimirajući joj sadržaj da bi omogućio čitaocu lakšu orijemtaciju.(..)
SLOVA 1 STRANICE
elrika grčkih fragedija već je predstavljala, oi na videli, jednu indikaciju za glumce, Svaki raspored slihova na siranici, svaja podela, teksta na redove različite dužine ia imafi istu wvrejnosi, Malarme oslaje najbolj primer za, ovo,(„.) Njegova ekspresivna tipografija zasniva se wa četiri osnovna prinoipa: 1) varijacije iniensiteta izgovora prikazane 5” različilim ftipografskim formalima, Neći BONO izgovorene štampaju se krupnije, Hod Mala e odnos Ćimenzija odgovara ednosu poiijnjavanit2)Beli prostori osnačavaju tišine; bilo PM | šira ili uža polja Roja rasdvajaju nara ei strofe, bilo ona duža ili kraća unu{ar Ted va bilo veće ili manje pauze između pojedin Oe đova, i naročito one, Ovde moramo M ra a dva konirastna efekta, Čitajući prozu T NEO smo da rzanemarujemo vreme potrebno a 395 laz sa jednog ređa na drugi; samo a 216 iN tak jednog ređa postavljen udesno
hodnih, kađa pošinje novi VReaiai rain, MI < i se nrefhodi jedno ćuianje, O ePMRRu teksta. Mapro-
kakva, pomeranja u ODŠ Geo je red pmiknst aleYO BlkoriBegše S" | „ DI , a , ov brethode, prinuđeni Oi GB 1 twkb zapažamo aseefekat vraćanja unazad, To je jedna O nuna“ tišina, koja iskrsava pred čitaocem (5DPad:i ta dvema „ivicama“, rečju koja dOlar aju poonom koja dolazi iza nje, dok mu u SM" jujućt mleanja wdesno, naproliv, izmiče ZansčdEii do. granice, umanjujući intenzitet reči Boje JjČ
Ddiige h dg, Mai Pai ak og, i tipografske eRVIV a iBenieb R za intonaciju. Kođ njega gornja ; Re ONO, a donji niskim glasovima, ka ain pleni Č prilično Širo-
4) Postoji, takođe, difere oi Pavne i kur-
ka, dv tipografskih temzivne, keša ONEBVSRA raznim O Bean brima. 'Trakva điferencijacija MOĆ O slova raz i umnožena do u beskonačnosti pomno novina ličitih nacrta, kao Šio se obično i Danas kama, manifestima, prospektima O EDNAN raznoliBlog svake livnice slova BOLA A neiscrpivu. kost fipografskih „boja“, praktično
koje je doOpasnost je upravo u to ae pažine. Pisoi
Sađa, ekspnloatisano na 1 im vrstama Će morafi đa nauče da 56 s itori služe raznim
Slova onako kako se kompozi KiBa:NN: vrstama. instrumenata, đuvačkih, guđač ternirajući ih. PIGURAOIJE KO ; kao oelintu, - Ako posmatramo jednu stranicu Ze bre. no šio smo dešifrovali i jednu jedinu Ye
KNJIŽEVNE NOVINE
,
Preveo Tvrtko KULENOVIĆ
ona nas se doima određenim oblikom, najcešće pravoHgaonikom, gcelim „ili izdeljenim na paragrafe, objašnjenim ili ne maslovi= ma; ili je to jedna fluidna masa stihova, ili Dravilne strofe, ili morbidni i fantastični crteži Lafontena. Jeđan tekst nam se predstavlja, neposredno, kao kompaktan ili transparentan, amorfan, pravilan, nepravilao. Svim ovim figurama može se pripisati i jedan mnogo precizniji smisao, :
_ Ako one predstavljaju neki crtež koji se može boznati na prvi pogled, kao Teokritova frula, krila, i olšar Đžorža Herberta, Rableova flaša, govorimo e kaligramima.
Apolineravi kaligrami su, često, dobra bočzija, Njihov najkrupniji nedostatak je u tome šlo većinom nmnisw ništa Gđrugo da tekstovi raspoređeni po linijama, jednog crteža čija je tipografska realizacija sasvim mnezadđovoljavajuća. Oni Teokritovi, Rableovi, Herbertovi, Lujsa, Kerola ili Đilena Tomasa neuposredivo su gsanimljiviji jer Bad njih figuracija uslovljava, čitayo nje, dclujući me samo ao plastična figura Bogo i kao ritmička. (,..)
Ali čak i kada, posednju samo neznatnu moć nenosredne evokacije, čak i had ne predstavljaja našim očima. nikakav određen predmet, fipografske figure. Boje imaju u sebi izvesnu snagu mozgu brza steći vrednost znaka, delujući kao jedno „slovo“ više.
STRANICA NA STRANICI
Od svih spoljnih objekata, onaj koji se najlakše može reprodukovati na, siranioj jedne knjige, ješte skranica, neke druge kKknjige,(..) U „La Muse de Departemeni" Balzak donosi nekoliko stranica is jednog imaginarmog „šund-romana“ čiji je naslov „Olympia au les Vengeances Ro» maines“, skmanica koje nisu rzspoređene po logičnom i preipoastavijenom originalnom radu, ali pisao istovremeno snabdeva čitaoca i svim indikacijam:a, pateebnim za, uspostavljanje toga reda, pa mu čak i omogućuje da „oseti“ šupljine između jedne i druge grupe stranica. Ovakav način predstavljanja razlikuje se, po uhlicaju koji vrši na, čitaoca, od navođenja citata; ono šta se ovđe predstavlja je objekt sam,
Videli smo da, se u jednom ređu proznog teksta prekid govora na ovom ili onom mestu smatra indiferentnim, To će reći da ako posmatra» mo jednu izolovanu stranicu na kojoj su ostale iznvojenme iz rečenice pojedine naročito značajne reči, dobijamo meku vrstu nmnehotlične poezije. Prvi red iz „Olympia ou les Vengeances Romaines“ počinje poslednjom rečju jedne rečenice: fo nas tera da pokušamo zamisliti ono što joj prethodi, i daje tekstu značajan efekat prođuženja, Ta reč, „caverna“, koja nema nikakvu određenu „gramatičku vrednosti, nokazuje se u kontekstu sa rečenicama koje sleđe kao ključ, kao snizilica, ili povisilica, i daje jedan naročiti ton celoj stranici, upijajući je svu svojom evokativnom snagom.(...)
Reprodukovanje jedne sfranioe, ili jednog njeno dela, na drugoj stranici. nredstavlja jedno opličko sečenje koje poseduje svojstva sasvim ragličita od onih hoje ima obično oitiran.e. Ba weprodukoijom se mogu: umeti u fekst nove tenzije, šlične onima koje opažamo vrlo često danas, u centrima naših gradova krcatim paroJama, fipmama, i oglasima, ispunjenim konfuznim odjeoima pesama i govora, svaki put kad nešto spolja snažno gagluši ono Što upravo čitamo ili slušamo.
DIPTISI
„La Muse de Dčpartement“, sa optičkim sečenjem izazvanim siranicom iz „Olimpije“ i sa promenama koje ono prouzrokuje, vodi nas doproblema, knjige, lii bolje do problema veze među pojedinim njenim stranicama.
U savremenoj zapadnoj kulturi najvažnija karakteristika knjige, u tom smislu, je njeno nojavljivanje u obliku diptiha: uvek vidimo, u istom frenufku dve stranice, jednu poređ druge, w „La Muse de Departemeni“ to je podvučeno činjenicom đa fekući naslov „Olympia ou les Vengeances MRomaines' zauzima gornju belinu dveju susednih sfranica na kojima se deli u dva „dela: levo „Olympia“, đesno „ou les Vengeances Romaines“,
Po sređini điptiha, linija spoja između dveju sfranica odgovara zoni najmanje vidljivosti. ihog toga su vrlo često glose simetrično raspoređene: desna margina je stvarmo najbolja na desnoj strani, kao i leva na levoj.
Pokret sleva nađešno koji je namefnut našim očima za vreme čitanja uvek pokušava da nas naveđe đa napustimo levu stranicu radi desne, koja se zato smara „dobrom“ stranicom i na nju se stavlja uvek naslov knjige, a po mogućnosfti i početak svakog poglavlja.(... )
Najbolji primer upotrebe diptiha đaju prevodi praćeni originalnim tekstom, gde se originalni fekst razvija na jednoj stranici a prevod na drugoj. Stern je ma ovoj osobini knjige sagradio jeđan izuzetno pikanian kontrapunki. Nc verujem đa dje ikađa bilo većeg umetnika od njega u sposobnosti „organizovanja“ knjige.
INDEKSI I TABELE
Ređosleđ siranica sigurno nema istiznačaj u jednom linearnom pripovedanju i u jeđnoj jenoiklopeđiji Roja se upofrebljava od članka do članka prema «zahtevima renutka. Ali čak i u &pmajviše „naniza» nim“ delima jeđan pregled ili jeđan analifički inđeks mogu dragoceno da posluže đa se obezbeđi simultanost knjige, Čak i jednom đobro sređenom i linearnom fekstu pažljiv izđavač neće gaboraviti da doda indeks koji nam omogućuje da pronađemo određenu reč ili određeni argument i bez ponovnog čilanja knjige od početka đo Braja, Osmovnom ređu naginaoije mo čc se dodati niz drugih iokova koje sam tekst sugeriše, napomena, ili znakova, dodataka, spis= nova svih vrsta. Rable, na kraju četvrte knjige, dođaje neku vrstu leksikona ili „Briefve ·Dolarafion 0” aucunes diotions plus obsoures“; K, E, Gađa, iza svojih novela, duge belečke erudilivno-humorističke; Pokner, za novo izdanje „Zvuka i besa“ jednu obrazloženu genealogiju porođice Kompsonovih,
/| /
VOJISLAV ĐURIC
Goranov? poezija
(ZAVOD ZA IZDAVANJE UDZBENIKA, BEOGRAD 1964)
Rako je profesor Đurić prišao pesniku Garanu Kovačiću i kako je izvršio izbor iz Mnjige njegove poezije? Predgovor, izložen na. nekih šezdeset stranica, daje odgovor mnogo širi 1 mnogo ohuhvatniji nego Što ovo pitanje zahteva, I ne samo io. Pesnik nam je predstavljen u mnogo širim razmerama nego šo je to uo» bičajeno, To više nije prikaz u Klasičnom, konvencionalnom smislu, Ni-
je to više samo ključ pomoću koga ·Mknjiga treba đa se ofvori, da se vidi
šta u njej ima, da se uzme iz nie ono što nam se svidelo i ponovo zatvori, Đurićev predgovor je i esej i stuđija, zamišljen, može se pretpastaviti, da naučne osvetli ieđnog pesnika i, sveštrano osvetljenog pređstavi ga svima onima koji nisu stigli đa ga upoznaju, shvate i usvoje. Predgovor je sasvim uspeo da to postigne, i da ođe ioš mnogo dalje. Dosegao je, besumnje, dofle đa može hiti peđagoški udžbenik koji upućuje i vadi čitaoca, bez obzira da li je on učenik, profesor, intelektualac uopšte ili „obični“ ljubitelj poezije sa ČIStfo amaterskim, samokritičkim maKklonostima, Đurićev tekst ne samo da upućuje nego i vođi svog čitaoca onim najprečim putem Ma, izvoru ı tainama pesnikove poezije. Citaoou je napravljena i jedna druga usluga.
/
.ANDRE SUBIRAN
„Veliko zvanje“
(„ZčORA“, ZAGREB 1964; PREVEO IVO URSIC) .
POSLEDNJA knjiga trilogije „Ljudi u belom“ francuskog pisca Andre Subirana koji je svoje delo posvetio veličanju Jekarskog poziva, pređstavlja glorifikaciju humanosti ovog „najhumanijeg zvanja” i izlaganje jednog shvatanja života ji životne istine koje svojim visokoljudskim Kvalitetom ima neoborivu vrednost. Da bi se upoznala suština Subiranove
intencije dovoljno je pročitati neko.. liko rečenica koje se. javljaju kao Dpiščev mota. i-koje ..citiramoz, „Day.
čudni su ti liječnici, Čak i onda kađa se ponose paradoksom, cinizmom, dapače kađ su sušti irgovci; potražite malo i uvijek ćete naći jednu od tih crfa (dobrote), koju bih mogao umnogostručiti, Ta misu uzalud prigrlili to zvanje.., Htio ne htio, lječnik se pređao velikim stvarima, Može i posrnuti, može iznevjeriti. Dekor ostaje velik, Taj zanatlija je izabrao za materijal svoga rađa bolesne ljuđe...“ _
Subiranov junak je mlađi stuđent međicine koji odlazi u selo đa bi mesec đana zamenjivao jeđnog obolelog lekara. TI tu, u prljavom over• njanskom naselju, on koji je navikao da u Parizu živi životom bonvivana, upoznaje vređnost života u požrtvovanju, razumevanju ljudi, u altruizmu koji predstavlja usloy za o bavijanje njegovog poziva. To mu i pomaže da u sebi ponovo nađe čoveka da se vrati ženi koju je zaista veleo, đa u životu oseti onaj smisao koji ostavlja osećanje vrednosti egzistencije. U susretima sa raznim ljudima — grubim seljacima čiji linearntm procesom življenja skučeni viđici ne dozvoljavaju tešnji Kontakt
Stanislaw Helszitynski
„ČOVBK IZ STRATFORDA“ naslov je opsežne stuđije profesora englesko knjižeynosti na Varšavškom uni» verzitetu „Stanislava | „Helštinjskog, Rnjiga je izđata u okviru međunarodne proslave 400-godišnjice Beks\pira, To je, pre svega, celoviti prikaz života i rađa genijalnog engleskog pesnika, ali je i poređ naučnih ambicija, napisan popularno, zanimljivo i toplo. Po izloženom materijalu, suptilnoj analizi i zrelim zaključ cima, knjiga predstavlja ozbiljan prilog proučavanju života i stvaralaštva Šekšpira u čemu u Poljskoj postoji već lepa trađicija (Jan Kot).
Bekspiru MHelštinjski pristupa hronološki upomzmavajući čitaoce sa sredinom iz koja je pesnik ponikao, porođicoom i epohom. MHelštinjski nas upoznaje sa engleskim pozorištem do
Šekspira, sa razvojem interesovanja ·
za pozorište pa zatim prelazi na prva Bekspirova dramska đela. Bekspirovo pogorište đovođi se u vezu ne sa» mo sa njegovim prethodnicima (Marlo, kao i manje poznati Neš, Grin i
Lodž) već i 5a njegovim savremeni-
cima. U ovim komparacijama, Helštinjski ističe Bekspirovu poriginalš neprevedene knjige
Poređ onoga Što će da sazna o poeziji i pesniMju, on je naveden da sopstvenim i neposrednim pristupom othrije, spozna, osvoji i usvoji pesnika i njegovo delo, da ga sagleđa u bitnostima koje čine njegovu poeziju neospornom umetničkom Vrednošću. To je jeđan od očiglednih ciljeva, alo me i glavni cilj, cele ove knjige — da čilaoca učini samopaktivnim da ga naveđe da pođe za pesnikom onim istim putem kojim je sam pesnik išao, a koji je proučio i čitaocu iznova trasirao sastavljač ove Mnjige i nienog predgovora.
Izbor počinje elegičnoilićevskom i u isti mah jesenjinovskom pesmom „Gorski kotar“ i gotovo neosetno na5 uvodi u nove ambijente poezije, gde pesnik lWapstraktno preobražava u konkretno“, Tako nenametljivo prolazimo kroz slikarske vijađuk{e, preko poetskih konftemplacija i deskriptiyno misaonih porinuća, duboko refleksivnih, ali tim ne manje lirskih, i senzibilno oživotvorenih pesnikovih socMJalnih i intelektualnih razmišljanja. I, po jednoj hronološkoj i sveracionalnoi logičnosti, zaustavljamo se tamo gde je sam pesnik stao, mađa dje hio tek pošao da govori pravim jezikom zrelog talenta, pronađenog i uobličenog u vwvelikoi epopeji narodnog rađanja i preporođa. Đovođi nas do poeme „Jama“, tog đela koje je „u poeziji posle narođnog epa „Gorskhog vilenca“ i Mažuranićevog speva po đuhini tragike najkrupnije“, a koje je Ivan Goran Kovačić „napisao između čestih bojeva i retkih zalogaja, pri svetlosti rana... u mestu mučenja i junaštva starog Vujadina“ u februaru 1943. — na kratko vreme pred svoju tragičnu smrt, (V. B.)
sa ljudima iz građa ali koji traže pomoć koja im je, zaista, potrebna, ! lekarima koji su propali jer se nisu prilagodili seoskoj Kkaljuži i neumitnim fegobama Života seoskog lekaTa, hao i sa onima koji prevazilaze sve teškoće iz humanosti i privrženosti onima koji pate — mlađi lekar dolazi do spoznaje uzvišenih ljudskih osećanja, koja ga ispunjavaju i đaju mu istiniti značaj življenja kao Kkvalitet koji se mora prihvatiti jer se ukMazuje, kao jeđini autentični put ka otkrivanju ljudske vrednosti,
Pri svemu ovome, Subiranova knjiBa deluje na momente naivnoromantično, i često smeta svojom diđaktikom i preopširnošću, Subiran nas zamara, dugim i poučnim monolozima o.„ljudima koji pate i kojima se mo-
ra pomoći, jer se ta pomoć javlja ne.
samo kao dužnost već i kao razlog postojanja „čoveka u helom“, PožrtVovanost njegovih junaka graniči se ponekad sa hrišćanskim požrtvovanjem, tirađe starog lekara Delpeša delulu kao mrtvo i neuverljivo mudrovanje i pored neukrotivog iđealizma Moji iz njih ističe,
Nesumnjivo je đa ova Knjiga ima i svoju specifičnu težinu i svoju op-
- šteljudđsku vrednost, ali je sve to po-
tisnuto hipertrofiranim smislom za romantično i naivnim konstrulsanjem događaja (delovanje leka protiv sep« se koji se tek ispituje, i kaji će omoBućiti nesmetanu ljubav dvoje mladih) kakvo ponekad đopire đo uverljivosti vilinskih priča Barla Peroa, na primer, jer se, eto u jednoj nerazrešivoj situaciji kao đeus ex machina javlja neka vrsta čarobnog štaPića dobre vile,
Najzađ, čemu ove i ovakve Knjige? Jer, ovo delo koje ima svojih istina moglo bi da posluži Mao lekcija iz humanosti, kađa hi bilo samo za nijansu uverljivije, a ovako bi moglo da igra ulogu reklamne brošure mediemskog fakulteta, (V, P.,)
, nost koja se vrio brzo ispoljila. Za razliku od dobrog dela svojih savremenika, Šekspir nije hteo da piše ođe i panegirike kraljici Mlizabeti kao ni ostalim moćnicima i to mu je donelo nađimak Beksin (Shake snene), Ćao uzori za njegova đela služili su mu veliki grčki i rimski đramski pe5nici, ali u prevođu pošto Klasične jezike nikađa nije dobro naučio, Pa ipak, Šekspir je ušao u đuh Uilasične hnjiževnosti 1 koristeći se iskustvima hlasike stvorip nova neponovljiva
MILAN MUČIBABIC
„Međaši“
(„SVJBTLOST“, SARAJEVO, 1364)
NASBM POBLIJERATNOM SELU, pogotovu ne bosanskom, preko koga je prešao nemilosrdni valjak rata pustošaći ga, vremenu stvarania seljačkih radnih zadruga, eTi kolektiviza= cije i čitavom tom eksperimentu otWupa maio se u našoj literaturi posvetila pažnja, a, koliko znam, nikako na ovaj način kako to čini da» nas M. Mučibabić u romanu „Međaši“, sa kritičkom Svjješću o događajima koji su se zbili i koji se još uvijek zbivaju, iako naravno ne na isti način. Promjene su u toku, prooe8 neprekidno traje, stoga nije na odmet osjetiti nešto od đuha, ad suštine fih promjena i bivanja, Već je poslata čuvena oma MWrilatica kako je Jedan naš pisace — vjerovatno S. Kulenovlć sa romanom „Njegovo“ — pikšan roman u slavn radnih zadruga, a za, vot ga je zaskočio i nasamario: rađne zađruge su odozgo naređDom rasformirane! Mučibabićev put je đrugačiji, pomalo pod sugeštilom Soloho va iz epa „Uzorana leđina“ ali u suštini svoj, atmosferom „našeg „sela, naših ljuđi, naših problema,
Uspjeh OVOE djela ne ogleda se, istina, u nekakvim njegovim izuzetnim literarnim kvalitetima, on tu ima najviše slabosti, nego u zanimljivosti i svježini životne građe, Pisac odlično poznaje ne samo konkretnu jstorijsku situaciju, koju anegdotski pripovijeđa u romanu, nego iznađ svega đušu seljaka, bosanskog seljaka naročito: njegovu tipičnu pritvornost, lukavost, dvostrukost, domišljatost. Sve su te osobine mobilisane da bi se nekako preživjelo vrileme oštrih mjera, kolektivnosti i to Vrijeme oštrih mjera, Kolektivnosti! i drugih naredbi nove vlasti s kojom seljaci ne mogu a da ne simpatišu jer su se za nju i sami borili. Pa ipak, /oni hoće svoju zemlju, Neće nikakvih tutora. Još uvijek je u njima jaka orta svojine, đdomaćinovanja, običaja, inokoštine. O to ne diraj. Seljak se vješto, prikriveno opire svim fakvim mjerama nove vlasti, Taj otpor je gluv, podzeman, podvođan, ali jak, močan. U romanu je ođlično dat i prikazan presjek tog ko= lektivnog pašivnog otpora i događaja tih godina. Pisac je prikazao do u tančine mutne dubine duše tog prevejanog, zakukuljenog, dobroćuđnog i Svirepog — kako Kkađ zatreba — našeg seljaka koga opsjeda nagon, požuda, strast — zemlja za koju živi i kojoj sve podređuje. Likovi seljaka su Živi, zaista upečatljivi: Sjerušila, babe Petrije, čuvara Komađine i đrugih. Cim napusti teren sela i spusti se u Ssresko mjesto, pisac odmah izgubi snagu, ne snalazi se više. Postaje ba» nalan tumač nekih opštih, nezanim»• ljivih zapažanja. Stoga je njegovo djelo nejedđnako, prelomljeno na dva dijela; prvi, koji ie s uspjehom ostvario na nivou svježih anegdota, i drugi u kome je pisac Imao veće ambicije nego mogućnosti da ih ostvari i ispuni. Jeđnom riječju, djelo je nejeđnako, i dobro i loše, đobro kad tumači seljačku dušu, slabo kad „literariše“, Istina, nije nezanimljiv ni lik predsjednika sreza Rajka Reme> tovića ili onog partijskog radnika —. dogmatika Kovača, ali je to sve da» leko ispođ piščevih mogućnosti poka zanih spontano u scenama sa selja» olma; zadružna i orkvena slava upo« redo, sječa šume, seljačke konferoen« cije, dovijanje kako đa sć zaobiđu nameti, i slično.
U cjelini gleđano roman je zanimljiv kao pokušaj prođora i kođ nas dosta sanemarene a važne oblasti Života, a u rezultatu neujeđnačen.
(RH.
– ————- | —_·—·—. _ ___PIŠU: VOJISLAV BOJOVIĆ, VLASTIMIR PETKOVIĆ, RISTO TRIPKOVIĆ I BISERKA RAJČIĆ
_ ——_———_—__—--–— S — _________
(zlowiek ze Siratiordu
(INSTYTUT WYWDAWNICZY PAX, WARSZAWA 1963)
dela. Poređ toga on je obogatio ! engleshi jezik i bio prvi velik! engleSki liričar. Helštinjski podvlači i krajnje samopregoran odnos „labuđa iz Hjvona“ ili Vila, Kako ga pisac studije zove, prema pozorištu.
Posebnu vređnost i zanimljivo% knjige predstavljaju brojna „pisma Belespirovih savremenika koja upot•. punjavaju rađa. Tu je i testament kojim Šekspir veliki deo svog imetka ostavlja teatru, Kolika je bila popmlarngst Sekspira svedoči i podatak đa je jedan njegov izđavač posle pesuikove
smrti objavlo đela nepoznalih dram=
skih pišaca pod Bekspirovim imenom, Isti izdavač je u težnji da 6e oboga li sa svoje vreme u veoma vikokim firažima izdavao Šekspirova dela, (a» ko da je sam krali morao da stavi svoj veto. Svi ti pođaci govore O l6pom poznavanju materije o kojo} je reč, o đelu čoveka koji je Secspiru posvetio nekoliko studija i mnap{sao Mwnačajnu Mnjigu Džojsa,
Na kraju knjige data Je hronyloška”
|
tablica i bibliogralija (B. MW.
sliku njegovog života i
„Od Šekspira do —