Književne novine

O ROMANU

· u, OKVIRU ANKETE o savremenom romanu, koju je početkom ove gođine pokrenula ređakcija časopisa „Questo e altyo“, javljaju se u broju 6—7 tri mlađa romansijera različitih sklonosti i preokupacija, ali koji u svojim odgovorima pokazuju zajedđničko interesovanje za stilističke i subjektivne aspekte problema, a ma-– nje se interesuju za istorijske i Rkul-

fturne, Naročito zanimljiv prilog dao

je Rafaele la Kaprija. Iznoseći na početku oba već uobičajena gledišta, jedno, đa su sve teoyije o kompleksnosti sveta i nesvodljivosti realnosti na jezik nepotrebne i nađuvane, da je realnost uvek bila ista, od Homeya do danas i da su rezultati jedino merilo, i drugo, da se realnost menja zajedno s čovekom, da su ranije fe promene tekle polako pa su ljudi imali vremena da se na njih naviknu, da ih pretvore u civilizaciju, u kulturu, dakle u odgovarajuće ekspresivne forme, on pokušava da iz dosađašnjeg književnog iskustva na= šeg vremena izvuče neka rešenja, neTe formule koje bi bile prihvatljive za savremenog „romansijera. Danas se proces promena, nastavlja La Kapvija, odvija tako brzo, nauka daje ođjednom tako mnogo vrlo širokih i često međusobno protivrečnih hipoteza, da je postalo nemoguće svoditi realnost na bilo kakvu Kkohereninu „viziju sveta“ i na potpuno jedđins&tven način prikazivanja.

On dalje govori o dva moguća viđa piščevog Mreativnog odnosa prema realnosti: jedni upotrebljavaju elementarni jezik i stvaraju elemen= tarne ličnosti koje ne misle, u tom smislu đa za njih misao ne predstavlja iednu emotivnu materiju, ne postoji, sama po sebi, kao činjenica i osećanje. (Dostojevski, Džojs, većina mođernih pisaca). Naravno, izgleđa nelogično stvarati elementarne ličmosti a biti istovremeno svestan superkompleksne stvarnosti, Obja-

WE LJ (ND A/OJR:1T | MISLI O NAUCI 1 MUDROSTI

SAVET ZA NAGRADU MIRA nemačke trgovine knjigama dođelio je „Nagrađu mira za 1964. godinu“ Gabrijelu Marselu, francuskom piscu i filozofu. Imajući to u vidu, monogra> fija spisateljke Mari Madlen Dejvis „Gabrijel Marsel, lutajući filozof“, o kojoj KErih Franke u šestom broju ovog tibingenskog mesečnika za liteYaturu kaže da je ona prvo uvođenje ı delo dramatičara i filozofa Marsela dobila je mnogo veći značaj.

Marsel je ono što iskazuju drama i filozofska misao jednom uporedio sa „obema pađinama iste uzvišice“, gOvoreći kako mu se čini da se pravo filozofsko mišljenje „nalazi na spojnom mapstu između sebe samog i jednog drugog“. Stožer marselovske žfilozofije je „čovek u granicama“, uka=zivanje na te granice i pokušaj da se one uklone ili prebrođe.

it istom ovom broju, a pođ gornjim naslovom, Karl Udđe piše o pređava» nju koje je Marsel održao u prepu=> moj sali Univerziteta u Minhenu. Tema predavanja ovog sedamdesetpetogodišnjaka bila je: „Nauka i mudrost“, Marsel se pitao: nije li mlađim ijudima danas sumnjiv pojam „mudrost“ zato što on uključuje starost i iskustvo, pa dodaje: stari su sukrivci za današnju situaciju u svetu, Jer, ili je mudrost igrala ulogu u toku događaja — 1 tad je ona obična zabluda, ili se sve razvijalo tako kako jest, na= suprot njoj — a tađ je ona nedelotvorna; ili se ona možđa čak i unapted saglašava sa svetom i sa spremmošću na odricanje — u kom slučaju je jedan od prouzrokovača najgoreg. Tronzervativizma. Šta li je, dakle, karakteristično za mudtost? Tu je Marsel u razgovor uneo misao o Smrti i povezao je s pitanjem: „Kuda sa sta» rima kađa postanu beskorisni?“

| Na pitanje: kako treba da izgleda ono čemu mi danas dajemo značaj mudrosti? — Marsel je izbegao direktam odgovor. On je svoju predstavu

- opisao muzički, U njegovim očima

mudrost je „uspravno održano dovođenje na jedan osnovni ton... Koji ne može bpobliže da 5e definiše, a da pritom ne.izgubi od svoje supstance“, „Atonalna mudrost. ne postoji“. Mud-

| vost je svuda gde čovek svoj život

oko nekog centra sređuje, a ne prosto organizuje. Nauka je samo „gO” mila rasutih saznanja“ ukoliko i ona nije grupisana oko jednog centra, Istraživati znači: unutnašnie sebi prilagoditi svet — ne zato da bismo ga poseđovali i po volji njime raspolagali, nego prilagoditi mu se u tome

8 Hi

Šnjenje leži u tome što je pisac svestan da ne može ,i ako je iskren, ne pokušava da uspostavi neposređan odnos, kroz ličnost, između stvarno= sti i jezika: bilo bi to isto kao po» kušati ovladati ajnštajnovškom vasionom pomoću euklidovskih sredštava. Svaka celovita književna ličnost koja bi se služila jednostavnim jezikom složenih misaohih celima, bila bi lažna, umetnički i životno neau= tentična. Realnost ne može biti pred stavljena jezikom koji hoće da je obuhvati jednostavno zato što danas ne postoji jedna realnost totalno ob= jektivna i od sviju priznata, celovita kao što je to jezik, Najekstremniji ı najambiciozniji pokušaj da se ide protiv tih istina učinio je Robert Mu> zil u „Čoveku bez ošobina“, On je pokušao da stvori celovitu a istovremeno misaono kompleksnu ličnost, po-

kušao je da stvori konstruktivnu sintezu, za razliku od onih Prusta i Džojsa koje su disocijativne. Naravno, taji pokušaj nije uspeo kao ni ostali slični, pa se postavlja pitanje šta preostaje piscu Koji je, pored svega toga, dužam da bude svedok svoga vremena?

Većina velikih mođernih pjsaca je ovako rešila problem: ako kompleksnost misli u ličnostima ne odgovara više istini, onda je bolje načiniti jedno kompleksno delo oko ličnosti koje po sebi nisu naročite. Ukratko, pisac ođuzima složenost ličnostima i prenosi je u delo. Tako se ove ličnosti, bile elementarne ili ne, misa» one ili ne, nalaze odjednom u kompleksnim strukturama (koje odgovaraju bilo kojoj mogućoj hipotezi o reslnosti) među kojima se manje ili više svesno kreću, upravo onako kako se to dešava nama u svetu koji nam je izmakao iz ruku. (T. K.)

smislu u kome svojom učinimo neku pesmu ili muziku: kao ostvarenje od rednog sazvučja sa svetom.

Recenziju o 'Marselovom pređavanju Udđe završava ovim rečima: „I dok je Marsel Gabrijel, frenetično pozdravljam, napuštao auđitorijum, od žilozofa je postao umetnik baš ma onoj tački gde smo se nađali da ču» jemo filozofa“. (A. P.)

PIE POS PONI » NOVINY

RENE VELIK. O ČEBKOJ KNJI• ŽZEVNOSTI

MIROSLAV ČERVENKA wu trideset trećem broju „MLiterarmih movina“ u ppširnom prikazu osvrće se na „KEseje iz češke književnosti“ (Essays om Czech Literature, Mouton, The Hague 1963) čuvenog angliciste i Književnog teoretičara Renea Veleka, koji je kao đak Fišera, Šalde i Matezijusa 30-ih godina napisao niz zanimljivih članaka, od kojih su najvažniji bili kritička razmatranja novih književnonaučnih metođa. Posle dugogođišnje pedagoške aktivnosti na univerzitetima u Engleskoj (od 1995) i u SAD (od početka rata), postao je poznat u svetu svojom „Teorijom književnosti“ (koju je mapisao zajedno sa A. Vorenom), delom koje treba da izađe i u našem prevodu, a isto tako važnim radom o istoriji svetske nauke o književnosti i kritike (History of Modern Criticism).

Recenziranmo delo, koje je izašlo pod zaštitom Čehoslovačkog naučnog i umetničkog društva u Americi, sađrži izbor članaka koji su sa jednim Izuzetkom već ondđa kađa su bili napisani bili upućeni stranoj publici, Velek piše o dvema tradicijama češke Književnosti, o međuratnoj češkoj književnosti, Karelu Čapeku, Masarikovoj filozofiji i Nemcima itđ.. Govoreći o Čapekovom delu on Kritički ukazuje na nelogičnosti u komcepciji robota u „Ruru“ i o neđovoljnoj celovitosti „KMrakatita“, stavljajući na prvo mesto misaone vrednosti trilogije i slabeći tradicionalan kliše „Čapek — pragmatista“. Tu je Velek jači u detalju nego u koncep=ciji. Velek govori o dvema trađicijama: poetskoj, idealističkoj, imaginativnoj (14. vek, barok i folklor, Maha, simbolisti) i racionalističkoj, empiričkoj, praktičnoj (Hus, humahisti, Palacki, Masarik). Posebni doprinos Velekova zbormika predstavlja stuđija „Česi u engleskoj Enjiževnosti“. :

Poslednjih dvađeset sodima bpublikacije R. Veleka o češkoj Kknjiževnosti veoma su retke. U ovoj Knjizi iz toga đoba potiču samo dve stuđije o češkoj Khnjiževnoj mauci i Hritici, koje se svojim. stavom znatno razlis

ČASOPISA

kuju.od ostalog dela Knjige, Prvi, napisan 1954., bavi se međuratnim razdobijem i ostaje još u okviru informativnog pregleda (lep portret po svećen je samo PF. Ks. Šaldi). Zbog nedostatka materijala s one strane okeana ćuti se o kritičkoj aktivnosti pesnika, posebno Hore i Nezvala, o rađovima A. M. Piše. Červenka kritikuje Veleka zbog đogmatičkog antidogmatizma, „žumalističkih ispada kada Velek piše o marksizmu, a isto tako zbog neđovolinog koriščenja literature. Marksistički pristup Kknjičševnosti me može se ređukovati na tradicionalan „socijalno · „ekonomski gHenetizam i na bpovršnu ideogvafiju, kako to iz političkih razloga Velek fini i u svojoj stuđiji o glavnim Kriičarskim pravcima 20. veka. (B. MR.)

MERCVRE KWH RANC E

RAKRO PEVA MARIJA RALAS

ANRI EL (Henri Hell), pozmati pariski muzikolog, objavio je u letnjem dvobroju ovog „časopisa, povodom neđavnog gostovanja Marije Kalas u Parizu, ovaj „antrifile“:

Marija Kalas je u pravom smislu pojava. Neosporno, ona je najslavnija operska pevačica „današnjice. Svakom čoveku sa ulice njeno ime je poznato, kao i ime Brižit Barđo. Publicitet, štampa, sjaj mjenog privatnog životai njeni kaprisi „primađone“ doprineli su „mnjemoj popularnosti. Ali sve to ne bi bilo ništa da nije njene umetničke ličnosti. Jer pre svega ona je ličnost koja fascinira, potčinjava i ostavlja kritiku mnmemoćnom . Ličnost — me glas.

Prirodno ,glas Kalasove deo je hjene ličnosti: on je, ako se tako može reći, njena suština. TI to je jedan ču“ dan glas, koji se igra svojom neobičnošću. U početku glas je „meco“ i pn postaje postepeno glas „kolorature“, postignut rađom i voljom različitih registara, najprostranije „tek“ štature“, To je glas koji nikad nije Imao jedmu stvarmu — prirodnu homogenost: prelaz iz jednog registra u drugi uvek je bio primetan i prema prilikama — više ili manje lak, više ili manje harmoničan. Glas ljud ski i uzbudljiv, ali mejedđnak, čiji kvalitet nije nikad bio (čak i nmajboljih dana) čist, prozračan, već nekako patetično promukao. Šta je danas postalo od toga glasa? Treba ipak reći: lepi ostaci — ništa više, Lepi, oz biljni tonovi, to je otprilike sve. Medijum „je obavijen velom, često dđovođen u mepriliku. Oštri tonovi su nesigurni i bpiskavi, praćeni jednim „vibrantom“ koji postaje triler, i koji stvara kod slušaoca gotovo mučno osećanje. Da bi sve kazali, glas Kalasove izaziva u slušaocu (u mesecu juhu 1964) osećanje mesigurnosti koje mije ono što je Belini zamišljao za svoje arije — čiste i melodične (oh! i Koliko).

Samo, eto: ma koliko da je malo melodična i vokalna, Kalasova (ona ispušta čak, zašto prećutati to, i ne= koliko tonova meupoređive ružnoće) kađa se pojavi ma sceni, i čim otvori ušta, ona Je Norma. To je činjemića koju čovek tiranski oseća đo kraja, i to se osećanje teško može đa analizira.

Ona je Norma, prvo, svojom igrom krajnje moguće pokretnmom i krajnje moguće raznovrsnom. Ona je Norma instinktivnom otmenošću svog drža nja, istinitošću i prirođnom harmonijom svojih gestova koji ništa me duguju Kkonvencionalnosti. Ona je Norma svojom žustrinom, intenzivnošću koja zrači iz njene osobe, i za» genjuje, čim se pojavi na sceni, sve one koji je na njoj, okružuju. Ali ta vrsta scemske genijalnosti koja od nje stvara prvu — jedinu — lirsku tragetkinju našeg vremena, ne bi bila ništa naročito da nije umetnosti sa kojom ona peva. Marija Kalas se ne zađovoljava, kao velika glumica, da igra samo svojim telom: ona igra ličnost koju inkarnira i svojim glasom, svojim pevanjem. Drugim rečima, oha govori kroz note. Dok je ha sceni oma zaboravlja da je Belinijeva umetnost u suštini pozorišna; zaista, u Normi muzika ne postoji kao muzika, ona je pisama samo da bude viđena, stavljena u radnju. One opasne arije, koje bi za neku drugu mogle biti samo vokalna akrobatika, Kalasova daje sa psihološkim i ljudskim značenjem, u vezi sa dubokom istinitošću ličnosti, i čije osvetljavanje varira prema situaciji, Sa sredstvima kojima Marija Kalas danas raspolaže, ona postiže „psihološ“ iko pevanje“, koje oživljuje trepere-

nje drhtavog daha života (i zato ona .

toliko uzbuđuje), blagođareći krajnje

tačnoj i osetljivoj muzikalnosti, kao ~

| raznolikosti boje glasa dosad mnečuvene. \ Od toga trenutka čujemo samo Ka» lasovu, pratimo samo Malasovu, Isti slučaj, kada ona peva i sa divnim Korelijem, današnjim prvim italijanskim temorom zlatnog glasa, A. to je zato što sa Marijom Kalas „bel kanto“ postaje ono što je i bio u svome početku, ne samo niz blistavih tonova, Uukrašem teškoćama, vežbe Vvisokog uzleta „već, ukrašen koliko se može, jedan ljudski glas, strastan i Šiva | ; (ON. 7)

| }

Mišel BITOR \

| (gasa TA STVAR ROJU DRŽIMO u rukama, tvrdo uvezana ili broširana, veća ili manja, skuplja ili jevtinija — samo je,

kao što „zZmamo, jedno od sredstava za čuvanje naših reči. Ne samo da je moguće vezati pisani tekst i za površine sasvim drukčijih teia, kao što Su aptički svici: danas postoje najraznovrsnije tehnike za zamrzavanje onoga Što govorimo i bez pribegavanja pisanju, neposrednim registrovanjem, čak i boje i intonacije našeg govora. Činjenica da je knjiga, onakva kakvu je danas poznajemo, vekovima spadala među najefikasnije instrumente progresa, nikako ne dokazuje dđa je ona neophodna i nezamenljiva. Posle civilizacije knjige može sasvim lako da đođe civilirarija, registratora.(...) Eto zašto svi pošteni pisci ne nmiogu da zaobilaze, danas, problem knjige. Taj objekt koji je bio prevozno sredstvo i interpretator lolikih đogađaja — je li još uvek sposoban da im buđe veran? 1 zašto? Koji su, ako postoje, razlozi njene sivarne superiormosti nad ostalim

sredstvima konzerviranja mašeg govora? (...) Je-

dini, ali suštinski razlog, superiornosti ne samo knjige, već svake vrste pisanja, u poređenju sa sredstvima kudikamo vernijim u neposređnoj registraciji, jeste sposobnost da, pokazuje pred našim očima simultano ono šio bi naše uši mogle primiti jedino u sukcesiji. Čak je i Sam razvoj oblika knjige, od velikog lista, do malog, od navoja do snopa listova, orijentisan ka jednom uvek rastućem uzdizanju ove prerogative.

LINIJA KOJA TOROV, KNJIGU

Slušamo jeđmu osobu koja govori. Svaka reč prethođi nekoj drugoj reči, dolazi iza meke treće. One se dakle raspoređuju po osi, duž jedne linije određene značenjem. Najbolji način za uskladištenje takve linije je saviti je u svitak. Upravo to se događa, kod ploča, magnetofonskih i filmskih traka. Nezgoda je wW tome što kad hoćemo da nađemo jednu reč, jedan detalj govora, prinuđeni smo da odvijamo celw liniju: vezani smo za njeno prvobitno trajanje.(...)

Ali ako bi se n pisanju rasporedio čitav govor duž jedne neprekinute linije, ubrzo bi postalo teško za oko koje se upustilo u praćenje teksta da se vrati na početak. Treba dakle tekst rasporediti tako da, se w- Što većoj meri omogući simultano čitanje. Ali kako? Uwpotrebljavajući prastari mačin pisanja „boustrophedon“ {(jeđan red u jednom pravcu, drugi u drugom, kao što čini seljak sa volovima, upregnutim wu plug); ili naviti svitak na. cilinder (ali tako jedan deo linije pokriva drugi i smetnje postaju vrlo velike) i tako dalje: bila su izmišljena, nekolika, rešenja. Kako se čini, najbolje koje je đosađ pronađeno bilo je da se izlomi linija teksta u više delova, pa da se oni poređaju jedan ispod drugog tako da formiraju kolonu.

Idealno rešenje je postignuto, naravno, tek kad ova podela odgovara „nečemu“ u tekstu; kad je već i sam tekst raspoređen, tako da svaki red pisma, pa dakle i svaki pokret očiju, predstavlja jednu celinu smisla i zvuka (vreme potrebno oku da, preskoči sa jednog reda na drugi podrazumeva ćutanje glasa). U takvom slučaju transkripcija, je potpuno zadovoljavajuća: to je slučaj Sliha: „Vers, ou ligne parfaite“, kako kaže Malarme.

U jednom proznom stupoeu linija govora, je izjJomljena nasumce, po numeričkom rasporedu potpuno nezavisnom od unutrašnje situacije teksta: od jednog do drugog izdanja, varirajući Drema izabranom moduli, prekidi se događaju na raznim muesfima.(..) A nije dovoljno samo iseći fraku govora na tolike delove (koji se zovu „Sstihovima“ svaki put kad je padela izvršena na neki manje uobičajen mačin); odmah zatim smo prinuđeni da kolonu redova delimo na nove redđove koji — ako je ova druga bodela opravđana — dobijaju ime strofa ili paragrafa. Strofa je savršena stranica isto onako kao što je stih savršen red.

U anfičkim svicima ovi odsečci stajali su jedan pored drugog duž jedne linije paralelne onoj uz koju su slagane reči. Moderni oblik knjige predstavlja važan doprinos jer koristi treću osu: debljinu: Pravi se zbir stubaca kao što su bili načinjeni zbirovi redova. Oko koje je sposobno da, percipira celu liniju govora i brzo preleti stranicu da proveri prisustvo ove ili one reći, uspeva sada, uz pomoć veštih ruku, da prevrne knjigu, đa izvrši ispitivanja, da potraži primere, i to identifikuje s praćenjem celog teksta,

Knjiga kakvu je danas poznajemo nije, dakle, drugo do raspored linija govora u irodimenzionalnom prostoru koji čine, pored debljine knjige, dužina reda i visina stranice; raspored koji pruža čitaocu prednost velike slobode Kkretanja u granicama, ižksta, i tako se približava idealnoj simultanoj prezentaciji svih delova jednog opusa.

KNJIGA KAO KOMERCIJALNI OBJEKT

Kako se objašnjava, dakle, pojava, da, se tako evidentna i tako značajna preimućstva najčešće zaboravljaju i negiraju, da književni hroničari zameraju piscima, što su uvek spremni da se „vrate unazad“, kad je ogromna prednost knjige u odnosu na antičke svitke i, naročito, u odnosu na, sredstva neposredne registracije upravo u toj sposobnosti „vraćanja“? Razlog je ovaj: istorija. štampane knjige odvijala se u okviru jedne ekonomije potrošnje, i da bi se mogla finansirati proizvodnja ovakve vrste objekata bilo jie nužno pretpostaviti da su oni osuđeni na irošenje slično onome kod prehrambenih artikala, trošenje koje podrazumeva, uništenje proizv0đa. Dok je knjiga bila jedđinstvem primerak koji je mogao biti proizveđen samo po cenu velikog broja radnih časova, bilo je prirodno smatrati je „spomenikom“ („exegi monumentum aere perrenium“), nečim što je trajnije i od arhitekiure u kamenu. Šta, je marilo što je prvo čitanje bilo đugo i teško, u trenuiku kad je onaj koji poseduje knjigu bio uveren da će je posedovati celog života? Ali otkako je knjiga „bačena“ ma tržište u stotinama i hiljađama, identičnih primeraka počela je da se širi sklonost ka drukčijem tretiranju, kao da se, naime, čitanjem knjiga „konsumira“, i da jc, dakle, potrebno nabaviti meku drugu za sledeći „obrok“ — za sledeće letovanje, za sledeće puto-, vanje vozom. Očigledno, ne možemo se „vratiti“ batacima, pileta koje smo jednom pojeli. Ista sudbina, bila je namenjena, knjizi; da. se ne može ponovo oklevati nad nekim od njenih poglavlja; da, treba kroz nju protrčati jednom zauvek. Otuda i zabrana, „vraćanja unazad“, Pošto je pročifana poslednja siranica knjiga je za bacanje:

JIĆA

samo hartija, mastilo, nekorisni ostaci, I sve,

samo zato da bi se provocirala kupovina jedna”

druge knjige, s nadom da će i ona uskoro živeti istu sudbinu.(...) : '

Mora se priznati đa đanas najvećem delu knjižarske irgovine temelje drže objekti najbrže potrošnje, dnevnici koji se redovno spaljuju s pojavom novog broja. Ovo nosi, skoro fatalno, pod= sticaj knjigama koje ne treba pomovo pročilavati, koje se apsorbuju jednim zamahom, čitaju ma brzinu, ocenjuju na brzinu, zaboravljaju na brzinu.' Ali jasno je da se na {aj način wosuđuje Knjiga kao takva na potpuno iščeznuće, u korist ilustrovanih revija, i naročito, rađio-televizijskih emisija. Izdavač koji ne gleda svoj posao kao granu Zurnmalizma seče zapravo granu ma kojoj sedi. Ali ako jedna priča ne zahteva đa buđe ponovo čitana, ako je nepotrebno „vraćati se unazad“, zašto je onda ne bi+ smo celu odslušali uz pomoć tranzistora ili magnetofona, kako je čita neki moderan glumac koji ume svakoj reči da da pravu intonaciju?

Upravo faj razvoj Rkonkureniskih sredstava tera nas đa razmišljamo o knjizi u svim njenim aspektima; i upravo fa konkurencija treba da oslobođi knjigu svih nesporazuma koji je još uvek pritiškuju i da joj vrati dostojanstvo spomenika.(...) Novine, rađio, televizija, film, teraju knjigu da buđe sve „lepša“, sve gušća. Od predmefa potrošnje u najtrivijalnijeni smislu te re» či, prelazi se na objekt stuđija i kontemplacije koji nas hrani ne trošeći se i koji utiče na naš način poznavanja sveta i življenja, u njemu. ~

U tom smislu najindđikativnija je nagla evolu= oija, ekonomične knjige, „džepne knjige“ posled= njih godina: klasici i zbirke eseja učestvuju u fome u sve većem broju, u Francuskoj i 8svuda. Tako se stvara, malo pomalo, jedna Vrsia 0gromne biblioteke koja može biti upofirebljen3a, i konsultovana od neupoređivo veće Klijentele nego što je bila ona koja je posećivala stare institucije. Da nam je neko rekao, pre rata da ćemo kroz dvadeset i pet godina naći u stanič~

nim kioscima, „Raspravu o metodi“ i „Ispovesti“

doA svetopr Avgustina, nazvali bismo ga Ssanjalicom.

Fonovo otkrivamo knjigu kao fotalan objekt, Do nedavno su mas uslovnosti proizvodnje i distribucije prisiljavale da se bavimo samo njenom senkom. Najnovije promene razbijaju tu maglu, Knjiga ponovo počinje đa bude ono što jeste. Pogledajmo je.

HORIZONTALE I VERTIKALE

„U jednom određenom momentu, dakle, otvaraju nam se oči i uviđamo da je pogrešno izjednačavanje knjiga sa pofrošnim dobrima, tipa prehrambenih artikala održivo samo kad se odnosi na jednu određenu vrstu dela onu koju nam kritičko-istorijska, navika, nasuprot istini, pređstavlja kao najznačajniju i najbrojniju: fo Su

dela koja stvarno predstavljaju, od korica da”

korica, transkripciju nanizanog govora, narafiv- ·

nog ili esejističkog, i koja, je dakle prirodno čilati počinjući s prvom siranicom i završavajući s posledniom, kao kad se rekonstruiše vreme jednog hipotetičkog slušanja, Ali većina knjiga kojima se služimo nije fako načinjena, One su rezerve iz kojih možemo crpsti znanje i njihova struktura je sračunata na to da nam omogući što lakše nalaženje informacija, koje nam u određenom trenuiku trebaju. Kmjise takve vrste su nečnici, katalozi, vodiči, svi ti instrumenti ap» solutno nmeophodni za funkcionisanje modernog društva; knjige najviše čitane i studirane. Činjenica je da one imaju vrlo često sumnjivu literarnu vrednosi, ali to ide na, našu štetu. Može se živeti i u ružnim kućama, i u ružnom gradu: ali je sigurno da, se živi lošije. Jedna od najznačajnijih osobina, dela ove vrste je da, u njima reči često ne formiraju fraze već čine delove dugih sređenih spiskova,

Kođ nas, na zapadu, priča, esej, Sve Što.,se može rasporediti između dva kraja tekućeg govora, piše se sleva nađesno bo Rhorizonftalnoj osi, Rađi se, kao štlo je poznato, o čistoj konvenciji, iako ona za mas ima sušlinski značaj:

· ?mamo, međutim, da, su u drugim civilizacijama

bile upofrebljavane dy”uukčije konvencije.

Druge dve dimenzije i dva pravca knjige, odozgo do dole po dužini stranice ili po debljini sveske navikli smo da smatramo sporednim u odnosu na prvu. Svi gramatički odnosi normalno 5eĆ poslavljaju duž te horizontalne đinamičke linije. Ipak, kad naiđemo na, neku grupu reči koje imaju wu rečenici istu funkojju, na Dprimer, dopunskih objekata, primećujemo da se one raspoređuju sve na isti mačin, đa zauzimaju isti prostor ı opštem toku: opažamo, dakle, neku vrstu zasloja u linearnom kretanju govora; osećamo da se io nabrajanje postavlja, ma neki način, perpendikulamo ma. tok ostalih reči, Kađ jedan feksi podrazumeva, duga nabrajanja, rasš« pored u koloni učiniće čitamje mnogo lakšim, Struktura, rečenice odmah će pasti n oči i moći će se čak zamemarili jedan deo spiska da bi se videlo šta je na MKraju.(..) \

Jedno nabrajanje — jedna vertikalna struktura — može biti uveđena u bilo koji đeo reČenice; reči koje nju sačinjavaju mogu imati bilo koju funkciju, samo ako je šo jeđna funkcija. One se mogu rasporediti i izvan rečenice, takoreći u očekivanju rečenice, Ovim načinom mogu se napraviti čitave knjige: na primer, spisak imena u ·'telefonskom imeniku me sačinjava rečenice, ali ne bi bilo teško zamisliti rečenice u koje bi ušlo jedno, dva... ili sva imena sa spiska. I kao šio vertikalne strukture „nabrajanja“ mogu ući u horizontalnu strukturu rečenice, fa'ko se i horizontalne strukture mogu „prikačiti“ na Svaki pojedini član nabrajanja: to se događa u Svim rečnicima i enciklopedijama. Ova dva lipa spajanja mogu Se kombinovaji beskonačno. .

Iskustvo nas upozorava na veliki značaj koji je nabrajanje imalo u klasičnoji književnosti — u Bibliji, kod Homera, kod grčkih iragičara» kođ Rablea, naravno, sve do savremenih Dpesnika. „Struktura, spiska može biti isto tako raznolika kao i strukćura rečenice, JTedma lista može biti otvorena ili zatvorena.(..) Jedna lista može biti amorfna ili sređena.(...) Jedna lista, na kra“ ju, može biti jednosiavna ili složena: nabrajanje

KNJIŽEVNE NOVINE