Književne novine

. na,

ZIVLJENJE KAO SAMOĆA

Grozdana Olujić: „NE BUDI ZASPALE PSE“; „Prosveta“, Beograd 1964.

'

_ U SVOM NOVOM mnomanu „Ne budi zaspale pse“ Grozdana Olujić je _ pošla od jednog istinitog događaja: pre nekoliko godina mladić i devojka odlučili su da se zajedno ubiju pošto zaključili „da je brak zajedn; iy oj 5? MOLE jednžca u kojoj nema ljubavi“. Goli movinski podaci koji su obaveštavali o neobičnom završetku jedne obične savremene ljubavne istorije, prim:li su se kao uverljiva tragična činjenica čija je neporeciva. autentičnost delovala opsenjujuće istinito. Međutim, „svojim romanom Grozdana Olujić nije uspela đa nas uveri u neporecivu istinitost istine od koje je pošla. Ona je napisala čitaj ljubavni roman čiji su osmovni elementi povezani pogrešnim psihološkim koncima i koji zbog toga može ozbiljno da đovede u sumnju čak i onu isitinu koju smo primili kao meporecivu i za koju pouzdano znamo đa je takva. . Pod „pogrešnim psihološkim koncima“ podrazumevam mnogo šta, ali mislim da pre svega treba reći da je Grozdana Olujić omanula u jednoj osnovnoj stvari: ona je postupke svojih junaka, smer njihove sudbine, njihove prirode ı karakter „osmislila“ neodrživim motivacijama. Svejedno da li ćemo reći da su motivacije u ovom delu površne, neistinite, neuverljive ili neverovatne, pošto je rezultat isti: TOman više lič: ma priču izmaštanu pod snažnim uticajem školskih primera iz udžbenika psihologije, nego na ljudsku istoriju koja je napisana kroz otvoreno suočavanje sa životom.

Ja nemam ništa protiv sumornih tonova kojima odiše ova kmjiga; nemam ni protiv životnih koncepcija junaka ovoga dela, ni protiv sudbina koje im je pisac dodelio. Ne smetaju mi ni njihovi moralni stavovi, ni njihova životna opredeljenja. Neporecivo pravo pisca je da piše o onome šta želi i onako kako želi. U istinitost istorije koju Grozdanma Olujić u ovom romanu saopštava summjam ne zbog toga što me venmujem u mogućnu istinistost sudbine junaka ove priče, u mogućnu istinitost mjihovih životnih usmerenja, već isključivo zbog toga što pisac u nju nije uspeo da nas uveri snagom životnih podataka i nepore'civošću psiholoških argumemata. On je omanuo iz onog najjednostavmiijeg Tazloga: mi ne verujemo da se sve Omo što nam je isprčano moralo dogoditi iz navedenih razloga i upravo na onaj način.

U izvesnom smislu novi roman Grozdane Olujić je knjiga kakvih još uvek imamo veoma malo i kakve bi nam bile veoma potrebne. To je delo,o trenutku naše sadašnjosti, o mladosti koja kroz grube sudare sa životom otkriva + lepotu i gorčinu življenja. Tačnije rečeno, to bi bila knjiga kalkva nam je potrebna da pisac nije promašio — u prvom redu kao psiholog.

„Ne budi zaspale pse“ je priča o mladom provincijalcu Raši Moji bez stipendije i porodične potpore dolazi: na studije u Beograd, ženi se Milenom, susreće Tisu, provodi s njom jedno ludo zaljubljeno leto koje ih vodi pokušaju dvojnog samoubistva: 'Tisa gine, Raša ostaje Zi sot OVI ICO. vog pamćenja prevla i se tal e na koja skriva * od njega i od drugih istinu o njegovom i Tisinom poslednjem ragičnom viđenju. Roman počinje advokatovim i islednikovim. pokušajima da od Raše izvuku iigtinu koje ni on sam n'je svestan, a završava se suđenjem na osnovu kojeg se da naslutiti da će Rašina nevinost biti dokazana. Sve ostalo je Rašino sećanje, njegovo kopanje po hodnicima uspomenjegov pokušaj da se vrati do Tise. - | iić Rečeno je da je Grozdana Olujić pišući ovaj roman omanula u prvom redu kao psiholog. Ona Je neke događaje i postupke motivisala PAVERODO pro'zvoljno, a neke, opet, izrazito UGŽbenički. Posledica prvog postupka bila ie neuverljivost, posledica drugog O“

KNJIŽBVNE NOVINE

veštalost koja fakođe nije mogla da deluje uverljivo. A roman građem ma neuverljivim i oveštalim motivacijama ne može biti istinit,

Reč koja se, pr: oceni ovog dela, često može upotrebiti jeste — ikonstrukcija. Naročito neki detalji iz priče o Raši, Tisi i Mileni pađaju u oči. Njihova proizvoljna motivisanost, ili pribegavanje šablonizovanim nrešemjima ozbiljno dovode u pitanje piščevo shvatanje mere, proporcije, osećamje onoga šta se u jednom romamu može, a šta ne može reći. Kad ovo kažem u prvom ređu mislim na način na koji je sklopljen brak između Raše i Milene, na scenu suđenja, na prvu Rašinu beogradsku noć na Kalemegdanu koja se završava u krevetu slučajne prolaz

EB ~ : “ | 90. Zapad; aaenny j Angažovani pesimizam Tome Momirovski: „GREŠNA NEDELJA“; preveo Dragiša Ćirić; „Kosmos“, Beograd 1963.

lijine ličnosti svesnim postupcima,

ANGAŽOVANA PROZA Tome Momirovskog u savremenoj makedonskoj književnosti otvara jednu novu stvaralačku liniju koja se iz realne poetske vedrine pustila u iracionalne sfere psihoanalitičkih vizija. Na relaciji od lirskog putopisnog utiska („Streje š pesak“) pa do mraka podsvesnih senzacija Momirovski se, kao i mnogi pisci koji su isleđivali skrivene porive duše, morao pomiriti sa pesimizmom i tamom,

Slika sveta u romanu „Grešna ne= delja“ intonirana je isključivo crnim bojama. Jedne kobne noći u predratnoj makedonskoj varošici u poluintelektualnoj trgovačkoj porodici, dogodilo se ubistvo. U bračnoj svađi i tuči žena je ubila muža. Slučajno i nehotimično, braneći se da ne bude sama ubijena, žena Talija (tako se zove junakinja dela) je učinila zločin. Ali roman ne insistira na dramatici ubistva. Pisca zanima mofliv zločina, patnje, izdržavanja kazne i svrha ubistva. On je u nameri dosledan i svoju junakinju dovodi u stanje potpune bezizlaznosti. Taliji on ne ostavlja ništa što bi ukazivalo na izlaz iz muka i što bi ulivalo makar kakvu nadu. Ubijeni (Talijin suprug) je, doduše, ne mnogo cenjena ličnost; on je nevaljalac, slabić, doušnik, preljubnik, alkoholičar i kartaroš. Možda bi se na osnovu te činjenice mogla za Taliju naći neka olakšica. Ali patrijarhalni moral palanke zbog svega toga njega ne osuđuje. On je školovan trgovac (pohađao visoku školu u Bukureštu), on je cenjen u svojoj sredini, a što pije, igra karte i skrnavi ženu, to je njegovo lično pravo patrijarhalnog pater familiasa. S druge strane, varoš veruje da je 'alijin čin jedinstven i nesvakidašnji prestup. „Da muž ubije ženu — normalno je, o tome ima čak i potvrda u varoškoj arhivi“, ali da žena ubije muža, to je gotovo nemogućno. Zar to bezvoljno, ropsko i potuljeno biće da izvrši tako krupno delo! Talija je prva žena u gradu i okolini koja je ubila muža. Njoj zato nema pomoći, ni odbrane, ni nade, ni iskupljenja. Ubistvom supruga ona je ubila samu sebe. Ona je, kako sama kaže, već na ivici sa koje nema kuda, dalje, ona je „slučaj doveđen „do nemogućnosti“,

'Uxprkos pesimizmu dela, Momirovski čvrsto stoji uz svoju veru angažovanog revolucionara. Zločin sam za sebe njega ne interesuje. Momirovskog pre~

okupira moralni sukob 'Talijinog polo=

nice, 'Tisin traumatični doživljaj iz detinjstva koji se mapadno potencira u poglavljima koja se odigravaju na pristaništu i na Adi, u prisustvu fajjanstvenog pratioca itd. Ovi detalji deluju kao nepotreban balast i potpuno je neobjašnjivo kako sam pisac mije primetio da treba da ga se oslobodi. Zbog ovih i sličnih detalja voman deluje razbijeno, neusredsređeno. On čitaoca veoma često iritira.

Na nekim mestima Grozdana Olujić je svoj roman blago erotizovala. Na žalost, ta erotizacija izvedena je upadljivo mneinventivno. Ona se svela ma ponavljanje gotovo istih reči, istih Tečeničkih obrta, istih metafora, Pisac koji ne oseća da se u toj meri ponavlja, da se u sličnim situacijama služi istim rečima morao je svoj romah Pp:sati ili veoma brzo ili mu je delo, kao celina, u toku nastajanja, izmaklo konimoli, otelo se, Slabost prema izvesnim rečima, izvesnim situacijama drugi je osnovni nedostatak ovoga dela. Svežina i neobičnost, za čim je pisac nesumniivo išao, često su se pretvarali u izveštačenost.

Nesumnjivo je da ove osmovne mane onemogućuju da se u ovom TO=manu o ljubavi, u kojem se življenje posmatra kao samoća, i u kojem pas iz anatomskog instituta služi kao svojevrstan simbol („Tamma grudva srca mu je podrhtavala u dubini, ne više nalik samo na jeđam ogoljeni, izvučemi orgam, već pre na neko živo biće istrgnuto i nepofrebno, i bespomoćno i usamljeno, uvek samo, uvek samo.“) jasnije uoče neke nesumnjive vrednosti: jezik ulice, šarm mladalačkog doživlja=vamja života, mestimična poetska na= dahnutost, svežina kojom zrače neobični, malo pomereni karakteri, lakoća pripovedanja. ,Ali sve to nije moglo da uspostavi poremećenu ravnotežu i udahme romanu dah istine kojom su bili natopljeni oni osnovni podaci od

kojih se pošlo, Dušan PUVAČIĆ

žaja sa verovanjem zaostale sredine. Kao žena Talija je bila nesrećna u braku sa mužem za koga je pošla po nagovoru roditelja. Verovala je da za nesreću nije kriva ona nego on. Želela je da u životu stremi „ka novim istinama i lepoti“, a „njegova strast je (bila) trula zamena smisla života“. Kao intelektualka mislila je da ima pravo na sreću, da voli i buđe voljena zato jer je čovek. Ali ona se nije razume= vala sa sređinom. Nije se pitala koliko je još žena njene dobi i njene lepote takođe nesrećno. Sve njeno biće suprotstavljalo se običajima i navikama varoši. :

Talijin razlaz sa sređinom naročito se jasno pokazao na njenom suđenju. Teza tužioca bila je da je okrivljena ugrozila nastavak ljudske vrste, jer je brak bogatstvo života i garantija naj= sigurnijeg produžetka ljudskog roda,

Teza advokata je bila da je Talija ne=.

moćna i slaba (dakle, kao i sve dru= ge), da u prirodi žene nema sklonosti ka zločinu. Dobra komšijka Cara, kao svedok, rekla je da je ceo slučaj nesre= ća jednog nesrećnog braka. A Talija je mislila drugačije. Jedino je Cara bila najbliže njenom „uverenju. Podsvest je govorila Taliji da gledište tužioca koji smisao braka svodi na animalno nastavljanje vrste, isključujući pri tom ljubav kao ljudski prilog, nije više morali stav koji može da op-= stane, jer „između dvoje i rađanja postoji nešto dublje“ i složenije,

U nemogućnosti da kao jedinka popravi zabludu svoje sredine, Talija želi da buđe što teže osuđena i da se što pre nađe u zatvoru, Verujući da u fakvom trajanju sukoba iživljava svoje uverenje, ona „kaznu prihvata kao jedinu i poslednju mogućnost. Kao takva Talija nije zločinac i osuđenik nego moralni borac koji defektnost jednog odživelog. shvatanja dokazuje veličinom prestupa koji mu suproistavlja.

Delom „Grešna nedelja“ u prevodu na srpskohrvatski jezik (preveo Dragiša Ćirić) Tome Momirovski se predstavio široj publici kao pisac umetnički dozreo da se upusti u tajne psihoanalitičkog lavirinta. Tako je roman od početka do kraja samo monolog i samoispovest jednog jedinog lica (Talije), iako je lišen romansiranih elemenata kazivanja, on je ipak zanimljiv i dinamičan, Pisac želi da iskaže dublju suštinu stvari od one koja je dostupna običnom oku. Ako skrivene porive Ta-

'Za, tebe je izmišljeno ovo jutro Ovo svako jutro

Slavko MIHALIČ Fe | JEZERO

II Struga, kolovoza 1964,

M A koliko bježao ma koliko bio netko drugi

Ma koliko gubio svoje dragocjene stvari

Ti koji se pitaš o svojem, rođenju; svojim propalim igračkama Bezoblična gomilo usred, čiste pustinje

Nepotrebni stradalniče pod, zastavom neodlučnosti

Duga plahovita zrako koju mitko već me priznaje

Ljubavniče samo još za tihu sreću mekog malog vrta

Putniče koji začuđeno promatraš igru svojih koraka

Ta znamo dobro da, su te još jednoć izdali

Polovico Yibe odrezoma gramo porušemo brdo

Ovo jezero koje madire bestidno · . i i Razvaljena stijeno ali ti još pamtiš svoje uzdizanje Pa stigneš do prozora kojeg zbilja više mema

Za tebe ovo srebro falasa ove uspomeme riba | Za tebe trska za tebe čamac za tebe isparipanje I miris algi tako mudar mešto poput proročanstva

Ne pomaže ti postelja poput odra modra postelja Ne pomaže ti jauk samoći tvojoj slaba nmaslada

Kad bukti jutro i jezero je poput ljubavi Sve su ptice došle da mas me možeš izbjeći Kad, svaki šljunak pjeva svoje strasno klicanje

I ti ćeš domas letjeti i slomit ćeš se medostojam No jutru bit će spašem smisao

U svojem padu, naći ti ćeš spasomosmu, obmanu Da zbog drugih, jesi i da drugi jesu zbog tebe

Danas zadnjeg dama kolovoza kako svijetlog kolovoza Na obali nekog jezera jedmog velikog jezera Ponosnog od planina što mu, grubo stežu 'uzde

Vidjet ti ćeš kosti će se tvoje opet koštati

Kad prođe ovo jutro ova plima prevaYa

Tvoje će ti ruke dati nova maređenja

Tvoje slabe Yuke tvoje već otklonjene moge

U travi kojoj moraš dati mnoga objašnjenja

Baš zelenoj travi, jer je ljeto, ali već umornoj, jer je jesem tu

I tad će glazba zaigrati u tvojem sluhu Radoznali pokojniče jutros ti ćeš izbrojati talase Premda sve to mnikamo me vodi baš mikamo

'Ako treba + vjetrovi će sići sa planina

Ako treba fu će se dogoditi i neka djevojka

I neke kuće svakako izmišljene ipak mišta manje čurste Tu će se svinuti i mostovi i razliti se odrazi ma vodi

Da bi ti u svojem, porušenom, hramu, još jednom pjevao Proklinjao možda ali zar su pjesmi određene granice

Da bi čuo, ne možeš mati što si sve propustio Da bi vidio i da bi se do kosti rasuo Predugo si se skupljao

Da bi jutro bilo od bjesova divljih ali odanih I da bi dam. taj surovi dan izvukao svoje vojske Koje nemaju možda uzvišen, smisao

Ali se jedan, čovjek opire o bogovi jedan se čovjek borađa Premda je vjerovao da je ta stvar već odavno obavljena

(Odlomak iz poeme)

„5.

Momirovski zna i za padove i promašaje. On je najnesigurniji u postojanom držanju tona fraze. Iz ličnog tona on ume da se izgubi i da se preda uopštenoj i neuverljivoj konferencijaškoj reči. Ali to su samo magnovenja.

Pretposlednje noći u tamnici u jednom konzistentnom trenutku podsvesti, Talija je kao na dlanu videla sav svoj život i svoju tragediju. Njoj

nalazi u njenim on ih nalazi u

ne

njenoj podsvesti. '"Talijino svesno Ja je u krajnjoj liniji ubica i zločinac, ali je njeno podsvesno Ja angažovani borac koji sa kriminalnim delom zločina nije ni u kakvoj vezi. U delu se granica između svesnog i podsvesnog potire i ličnost Talijina se kompleksno obrazlaže.

Između

se prikazalo i ubistvo ali neizvesno u pogledu krivice. „Nikada neću saznati ko je ubijen. Možđa su oboje ubijeni. Ali ko je žrtva, a ko ubica? Recite!“ Ipak je jasno da ne postoji ni žrtva ni ubica, ni zločinac ni unesrećeni, Postoje samo mrtvi.

Ostoja ĐURIC

Dragutin Vujanović: „KRAMENU SE MOLIM“; „Grafički zavod“, Titograd 1964.

lirike i patetike

RODOLJUBIVA lirika često prolazi kroz dskušenje da svojoj pblemenitoj poruci podredi umetnički izraz kojim je oblikovana. Takav postupak može u pojedinim situacijama biti opravdam i nužam; kad zahtevi vremena namenu temperaturu i patos poeziji, onda i tu poeziju moramo primati upravo onakvu kakva je, nastala u vremenu; on= da i njena, katkad i prenaglašema patetika, prima postepeno patinu dokumenta i duga, evokacija, podsećanja i prisećanja, dobija oblik plamena koji uprkos kasnijim „kretanjima ne gasne. Ima i druge #irste rodoljubivog pevanja: ono nastaje „obično kasnije, kada događaji minu i ostanu jedino u nama; takvo je pevanje rezultat jedne prečišćene i čvrste poetike, ono ne pali i ne razgara, ali ostaje stameno, ono ne inspiriše neposredno, al: mu se ne može Dporeći snažna inspiracija i latenimo delovanje u okvirima sšsvekolikog poetskog toka.

Oba ova vida rodoljubive poezije nameću meke obaveze koje su im zajedničke, i koje su ujedno strane svakom putu lakšeg otpora i brzopletom prilaženju velikim temama, u naivnom verovanju da je monumentalnost teme proporcionalna veličini poetskog ostvarenja. Zablude ove vnste mogu biti samo uzrok lutanja i promašaja. | Zbirka Dragutina Vujanovića većim delom pripađa ovoj trećoj vrsti. Ona se ne poklapa sa oprobanim putevima rodoljubive lirike, al: ne trasira ni neki svoj, izuzetan put, već ostaje u okvirima neprečišćenog poetskog materijala, koji na više mesta deluju kao torzo ili skica, i retka su mesta gde se

pesnik izdiže iznad tog opšteg nivoa zbirke. Bolujućč: od #žđdeklarativnosti, Vujanović joj daje neopravđano veliki prostor u pojedinim pesmama; ali kod njega to nije efektna parola, koja će pogoditi u samu srž i postati subliman izraz određenog stanja i tenzije, već deklarativnost nametljivije vrste, a često uobličena na način koji ne-

. gira i ono zrno poetičnosti koje bi se,

eventualno, i takvim postupkom moglo razviti, Već prvi stihovi u zbirci uveravaju nas u to:

„Zemljo, ti si okamenjena ljubav

koja je nevjerstvo svoga srca, znala.

Zašto si, zemljo, majka tako gruba

kao da mijesi nikad zaplakala?

Da si nekim čudom, dželat sa wvješala

koji se zbog nevine žrtve kaje

ti bi i kamenom dušom prokapala

i čula kletve, čula uzdisaje.ć“

Patetika, sentimentalnost i priča preovlađuju, i takav fom nastavlja sa kroz većinu pesama, a najviše u prvom ciklusu „Sjenke m došaptavaju“.

„Kamem je hladan lee vep šarke zmije. Mjesec — oko vuka, zvijezda : lisica. Borovi su ko strijela, što zarije u grudi junaku, iz zasjede zlica.”

| )

I ovi stihovi, kojim počinje pesma „Kroz mračnu maninu“, pružaju nam primere poefskii sredstava kojim se

Nastavak wi 5. strani

Ivan SOP

3