Književne novine

· jom je gostoljubivi dodao svoj riemal:.prilog ·'ovogođišnjoj ·

· hkovna umetnost

OJ“ VW

- PRVA JUGOSLOVENSKA _ IZLOZBA AKVARELA ·

i ı su osnovna sredstva čist pigment i voda, tehnika stara koliko

i slikanstvo,: bila .je,sipromenljivom

srećom, osnovne ili minome tehnike

. stalno prisuina" u likovnom stvaralaštvu od drevnog -Bgipta:preko srednjeg

veka do renesanse — a zatim postala,

kao početak, predah ili definitivan iz-

raz, stalni pratilac najvećih slikara od

Diirera do Kandinskog, Da,joj i naši

savremeni „wmetnici „Tisu' otkazali

privrženost dokazala ·je .jedna po zna-

čaju i kvalitetu izuzetna, izložba ko-

mužej Sombora

jeseni, izuzetno bogatoj likovnim manifestacijama. Tema ovogodišnje Somborske jeseni — „Akvarel kao tehnika savremenog likovnog izraza“ — ·okupila je "umetnike iz cele zemlje i pokazala kako može bit: i. korisna i sveža takozvana „tematska“ izložba' kada uspe da podstakne radoznalost „ stvaralaca, odškrine vrata mašte, obuhvati tremutak iskrenog zanosa.

VOJISLAV PECARSKI:

VRTLOG

PETAR LUBARDA

Galerija: Doma JNA... a taga „Oba

BTAR LUBARDA — velika ličnost

našeg savremenog slikarstva, čija

je markantna istorijska uloga Već danas gotovo jasna, stvaralački dome ti osvedočeni u nerazrušivom epu natopljenom herojskim patosom, uzbudljivom plastičnom evokacijom,. Lubarda je na osoben način, svojom. dubokom elementarnom snagom, umeo da sjedini atmosferu nacionalnog · podnebljia sa opštim ritmovima moderne e-

pohe, Dosegnuvši one umetničke vred-"

nosti koje prevazilaze kriterijume jednosfranih estetofilskih duhova, one su i svojom „humanom porukom, kao

svalko istinsko umetničko delo, postale : univerzalne i svojim dejstvom Trazru- · šile regionalne granice, Njegovo inspi-"

rativno vrelo i način njegovog poetskog saopštavanja, čvrst oslonac njegovog likovnog tumačenja, malazio, se

u predmefnom svetu, čija je bitna, suštinska gibanja, transponovao ižvan=

redno ekspresivno — vizuelno bogafo. Iaubardin opus, naročito sagledam sa današnjeg stamovišta, a u svom zeniknom sjaju, u punom smislu se že mazvati vitalističkim.

Damašnja izložba ovog umetnika, kao. i dve prethodne, nosi u sebi pokušaj.

prevazilaženja već postignutih rezultata, ali u tome i jedmo kolebanje, izvesmu suprotnost umeinika, koja već sada ima opasne, sive posledice. Naime, ova suproinost, ova unutarnja borba nastaje između Lubardinog stvar nog bića, njegove umetničke prirode i njenog nasilnog preobražaja koji se ogleda u napuštanju „plodonosnog tla — figuracije — ka još nemotivisanom opredeljenju, apsfrakciji, i to o„noj varijanti, koja nastaje kao nasušni izliv jednog specifičnog temperamenfta, čiji „sc „automatski“ gestovi · fundiraju unutamjim predispozicija=ma. Otuda udari postaju likovno funkclonaln:, a time i idejno jasni. Kod Lyubarde, bak, dobija se utisak oprečanm ovim zahtevima. U želji da „osavremeni“ izraz on je bez spontamih povoda: racionalno pristupio novoj koncepciji

uništivši tako korene svoje stvaralačke strukture, izvesnim postupkom bli-

MENITRA "PRHNIKA „ akvarela,

vom, publ:ci

·VOg Tnašeg slikarskog gomostasa,

mo-

'nih zbivanja, od martirerske

Somborska je izložba puna one Dplemenite radoznalosti. što oflkriva, DpDotvrđuje, dokazuje talenat, movo ime, nepoznate mogućnosti. „Pokazala je kako je u raspomu od \poetsko lirskih vibracija. najčistijeg stila kod Nikole Rajzera,. preko maštovitih uvek novih dokaza finog talenta kod Slave Bogojevića, do dramatičnih HKolomističkih odnosa u sklopu jedne kompleksne, originalne koncepcije kod Zorana Pavlovića, moderna semzibilnost savremenog umetnika našla u akvarelu odgovarajući, medij za neposredno saopštavanje čitave skale intimnih refleksija i bogate lepeze emocionalnih novih potencijala, zadržavajući pri tom sve morfološko obilje savremenog likovnog izraza. Posmatrani u odnosu na samu tehniku akvarela ima eksponata čiji visok kvalitet predstavlja još jedmu afirmaciju značajne umetničke ličnosti koja i ovu tehmiku samo potčinjava svetu svojih specifičnih izraza i vizija (M. Konjović, M. Nikolajević, N. Gvozdenović, C. Sokić,

Turinski, K. Tompa). Ima međutim i takvih koji su zahvaljujući baš akvarelu predstavili umetnika u nojoš nepoznatom svetlu, otkrivajući nove mogućnosti talenta (J. Ač, M. Marković, A. Jemec, PF. Slana, F. Kulme?, A. Bešlić, B. Dogan, D. Ristić, B. Prodanović) ili pružaju uvid u'move varijacije za umetnika' specifičnih preokupacija (M. Nagorni, B. Miljuš, M. Dimitrijević, V. Todorović). Tzložba je donela i nekoliko novih ili do sada nedovaljino poznatih imena, kojima umeinička mladost nije smetala da stanu među najkvalitetnija na izložbi (Isamka Živković, Vojislav Pecarski, Tomislav Hruškovec) i time ozbiljno skremu pažnju na svoja sveža ostvarenja.

Tako je ova prva jugoslovenska izložba akvarela donela nekoliko vrhunskih „ostvarenja, pokazala više dragocenih ateljerskih „fajni”, potvrdila autentične rezultate i otkrila ne-

' ke nove zvuke u našoj umetnosti, a

kao celina „pružila mnogo pravog umetničkog zadovoljstva jednog dobrog i živog likovnog ansamibla koji

je još jednom pokazao da u umetno3 sti nema minorne tehnike — ima saili „beznačajnih rezul-

mo značajnih Katarina AMBROZIĆ

tata,

skim tašizmu, u najboljem slučaju ostvario samo dekorativne celine. Do-

' duše; u nekim slikama i na ovoj izlož-

bi. Lubarđa bljesne moćnom snagom, sažetom idejom, ali u slikama u kojima se nije izbrisalo sećanje na predmetn: svet, što još više potvrđuje nastali nesporazum slikara sa samim sobom, uzrok njegove krize. S druge

·strane, ove slike pokazuju da se još

nisu mgasili stvaralački potencijali ona- ravho ukoliko su oni pokretani onim motivima koje umetnik intimnmo oseća i doživljuje, i

i Vladimir ROZIĆ

pozorište ZONI Ja?

ZiVar:

PRE PADA

AMO:' već prisećanje na najnoviju .- dramu” Artura. Milera. budi do20% sađu: koju još jedino može pore='

" metiti pitanje: otkud među nama to-

| in memoriam ·. ;

liko inferiornosti koja se ponosi reklamnom parolom da nam je pripala izuzetna čast da na sceni Savremenos, pozorišta prisustvujemo evropskoj premijeri tragične burieske „Posle pada“?

Za ugled našeg pozorišta to ne znači baš mnogo. Otud je zanimljivo ispitati šta ovaj tekst, ne ulazeći u njegove veoma sumnjive literarne implikacije, znači na pozornici? Ako je suditi po predstavi — gotovo ništa; pa zato se i toliko teško oteti utisku da to zapravo i nije predstava u klasičnom, a pogotovo ne u modernom smislu. Na takvu misao navodi, pored ostalog, i rediteljska postavka Aleksan~-

dra Ognjanovića, koja, i mimo svih vešto poslavljenih zamki veoma neposredno, mada. nesvesno, ukazuje na praznine i neizražajnost ove površne drame svesti, Zato scenom dominira toliko mraka, da se na kraju on učini glavnim akterom celog ovog događaja.

Možda je pre jedne decenije u mraku i deskripcijama malih pištoljreflektora neko i video izvesne simbolične valere moderne scene, ali danas je tlo, na sreću, anahronizam, jer gledalište traži svetla i postaje alergično na apstraknu rekvizitu i gole praktikable. U tom zahtevu sadržana je potreba da se zaustavi redukcija scene i osi romašenje glumca, kako bi u bogatstvu njihovih protivrečnosti mogla zaista da sazre jedna istinska drama svesti. Ali, kako to i očekivati, kad pred nas i ne

Beograd 19. oktobra 1964. godine

Bdenje mramornih žena

SUDBINA — ona nedokučivo šarolika 'kavalkada bezbrojnih iznenadljudske Kalvarije do velike ljudske Sreće, ona neočekivana munja nepredviđenog događaja, koju je nemoguće tačno definisati — nadnosi se nad čovekom i

· pogađa: ga od vajkada, i nadnosiće se

nad njim, i pogađaće ga, dokle ga bude bilo, doveka. Sa univerzalnim, prirodnim vidom njenog nastupanja, sa biološkom smrinošću čoveka, odavna smo se suočili, najčešće setno izmirili, ne malo puta i mudro. sporazumeli, pokatkad čak i sprijateljili. No sa onim vidom. nagle i brze delotvornosti Sudbine koji nazivamo nesrećnim Slučajem — u antičkom, šekspirovskom, geteanskom, puškinskom i tolstojevskom značenju tog mulnog i kobnog pojma

.—'sa vidom nasilja koje Sudbina vrši

nesvesno, nedužno i neodgovorno nad :čovekom, uplićući u svoju razornu, smoždavajuću akciju ne samo nadmoć

i vlast nad prirodnom, fizičkom smrt- .

nošću i propadljivošću čovekovom, nego i zakonitu nužnost iskorišćavanja ma i najmanje omaške u složenom

spletu činilaca i produkata naše visoke .

ali ne i savršene tehnike služenja na-

šim sopstvenim industrijskim tvorevi- ' · nama, — sa fim: vidom ispoljavanja

se ne možemo po-

moći Sudbine žzaista pomiriti, još manje sporazumeti, najmanje sprijateljiti,

„“'Devetnaestog dana ovog mueseca, uoči proslavljanja dvadđesetogodišnjice

oslobođenja ovog grada iz ropstva su'rovoj i mrskoj nacističkoj tiraniji, gru- '

pa visoko zaslužnih sovjetskih Vojnika, tadašnjih komandanata u zajedničkoj

' služni, ratnim

akciji naše i njihove vojne sile, sada sa grupom svojih mlađih vojnih pomoćnika i pratilaca, i posadom džinovskog aviona kojim je, po bratskom i prijateljskom pozivu, putovala na proslavu slavnog i svetlog beogradskog praznika, našla je iznenadnu, brzu, munjevitu smrt, stropoštavanjem snažne vazdušne letilice i silovitim njenim udarom u jedan od šumovitih bokova pitome Avale, pre brdske uzvišice no planine, · na samom „domaku grada, koji je bio pripremljen da ih srdačno i bratski, toplo i prijateljski, sa srcem punim uspomena, zahvalnosti i priznanja, dočeka, zagrli i. celom svojom „kolektivnom, jedinstvenom, slobodarskom dušom obujmi,

Baš tu, na Avali, sa čijih su uzvišica nekad, zajedno sa našim vojnim rukovodiocima, upravljali združenom, savezničkom vojnom akcijom oslobađanja ovog grada, baš oni koji su toliko zaslužni za skupo plaćene rezultate te akcije, baš uoči dana jubilarnog slavlja tog istorijski izmučenog, gordog, toliko puta tlačenog i nesalomljivog grada! Mi ovim hoćemo, i nemoćno, mucajući, krvavim suzama, ridajući, pokušavamo da iskažemo nešto upravo neizrecivo i neiskazivo. Da zapodvizima proslavljeni ljudi posle dvadeset godina pođu na

· mesto jedne od tolikih brojnih svojih

vojničkih pobeda, da posle višečasovnog pravilnog brujanja precizno konstruisanih ,Iljušinovih motora oni stignu na mesto, nad mesto, svojih odlučujućih i stručno znalačkih komandi

u negdašnjim oružanim operacijama, i,

da nad tim mestom nad tim izletni-

čkim beogradskim brdom, danas bezazlenim „predelom „vikendskih osveženja hiljađa i hiljada Beograđana u munjevito kratkom i strašnom magnovenju zarivanja jedne moćne i teške gvozdene mašinerije u to jskislo, blatnjavo, jesenjom maglom gusto obavijeno brđo, oni, odjednom, svih osamnaestoro odjednom izgube živote, baš tu i tađa, baš na domaku proslavljanja pobede koja je i njihova, baš uoči dana organizovanog i svečanog dvodekadnog jubileja grada Beograda — fo duša ljudska, i danas, posle tolikih vekova postepenog i

Nastavak na 10. strani

Pavle STEFANOVIĆ

Brana CRNČEVIĆ

;

penju.

užne opsene mraka

Premijera drame „Posle pada“ Artura Milera u Savremenom pozorištu

izlaze prave ljudske ličnosti, i kad reditelj ne čini ništa da bi u njih udahnuo istinitost života: kako raza-

| ati i sukobljavati svesti ako one praktično i ne postaje? Uz to one se ne-

mogu na sceni opisati (insistu:alo se na tome još kako!), već samo doživeti,

·a to je glumcima veoma teško, s ob-

zirom da podrazumeva stvaranje sveta u sebi i istine u svetu oko. sebe. U. ovakvom teatru glumac ne može biti samo mehanički predmet u krutoj psihološkoj šemi na čemu su se pisac i

· reditelj toliko zadržavali. Zar Kventin

u traganju za navodnom istinom o sebi ne beži u obmane i uporno nastoji

· da izazove sentimentalnost publike i

osećanje čistote, pa se time iskazuje kao objekt umesto da nam u svojim osvetljenim nedrima razotkriva ništavilo i njemu suprotstavlja suštinu svoje ličnosti. Sve je u tom Milerovom komadu površno do | Jebdi u sferama koje ugrožavaju pravu pozorišnu umetnost.

Reditelj se, verovatno iz obazrivosti prema ugledu koji pisac uživa, u ovom pozorištu, identifikovao sa svim njegovim opsenama, pa zato i nije bio uporan u insistiranju na jedinstvu predstave. Prvi deo je postavljen u strogo

' retorično-patetičnom stilu naših doma-

ćih recitala; deluje monološki čak i u dijaloškim scenama, pa je svaka ličnost svet za sebe i stanje koje se ne približava drugima, ne sukobljava, pa prema tome i ne prerasta u nešto sasvim novo. Ima fu i niz nelogičnosti (evo najmanje: ličnosti govore čas u pravi čas u apstraktni telefon koji visi negde u vazduhu). Drugi deo je suprotan prvom, tako da je na momente, u scenama sa Megi izbijao u prvi plan

nekakav operetski naturalizam koji je.

mrcvario i ubijao istinu gdegod bi ss ona pojavila (scene obračuna izmedu Kventina i Megi). Ubrzo zatim postalo je očigledno da je cela ova Milerova lakrdija bila sračunata da Kventina odvoji od njegove iskrenosti i bića

koja ga okružuju, te ga fime baci u ·

neprijatnosti i.

proizvoljne apstrakcije, umesto đa ot-

krije pravu prirodu njegovih postupaka (zar u tom smislu nije karakteristično da su mnogi pasaži ostali nedo-

rečeni i nejasni, naročito oni u kojima ·

se govori o Kventinovim političkim razočaranjima). Reditelj je i tu učinio svoje zamagljujući sukobe, plašeći se da ćemo možda prema takvom Mileru postati znatno rezervisaniji. To je: na

ivno, jer svaki obavešteniji čitalac mo= gao bi o tome mnogo“"wiše da kaže. ·

'wUostalom, sve je u stilu sahrane iluzije o jednom delu, a što je najvažnije, istine na sceni u čije ime je sav ovaj nemogući ritual i izmišljen.

Glumci su tome prisustvovali samo kao svedoci, pa sa njihovom spremnošću da učestvuju u otkrovenjima niko nije ni računao. Ostali su izvan apsurda i zato su mnogi od njih proveli toliko vremena u mraku bez mogućnosti da i sami nešto određenije učine. Njihova iskrenost ovđe nije imala vred

nosti, te otud bezizražajnosti na Ppre- ·

tek. Pored toga, glavne uloge su do-

spele u pogrešne ruke: Zoran Radmi- . lović, sa svojim izvanrednim darom za

karakternu komiku, kao Kventin delovao je preplašeno, inferiorno, bez stila i želje da se zagleda u samog scbe, često ravan. Njegova fragmentarna korektnost nije bila dovoljno sna-

žna da bi prerasla u glumački kvalitet,

Još veća zabluda je Olga Stanisavljević u ulozi Megi. Bez šarma, senzibilnosti i snage za izražavanje složenijih emocija ona se zadržavala na proizvoljnim oznakama, uglavnom onim koje predstavljaju Megi kao glu-

pu, nastranu, i više komičnu nego tu- ~

žnu i nesrećnu ženu (izuzetak je njena pojava na kraju prvog čina, gde je delovala za trenutak kao jeđina sVvežina u tom dugom i zamornom manipulisanju sa. Kventinovim preokupacijama). U ovom košmaru najbolje se snašla Neda Ognjanović, koja je' svojim prefinjenim „stavom, „nenametljivom koncentracijom i umetničkom bpreciznošću izvanredno predstavila lik Lujze, Kventinove prve žene. Isto tako, vredna pažnja je i iskrenost TatJane Lukjanove u ulozi majke.

Petar VOLK

—

Volim jesen, lišče opada a pokvarenjaci se'

Istina se ne krije duboko nego visoko. Pojeo sam svoje mišljenje, od toga sam debeo. Obećali su mi da me vode u budućnost a odveli

su me u kafanu.

Mnogo je dva prijatelja, odrecite se jednog.

KNJIŽEVNE NOVINE